Busevi. Divni javni prevoznik. Postoje oni lokalni, gradski i prigradski. A postoje i oni međugradski.
Svaki prevozi svoju klijentelu. Ovi gradski i prigradski većinom su krcati penzionerima. Kažem većinom jer oni mogu da (pre)voze se besplatno.
Ovi međugradski većinom (pre)voze radni narod, školarce, studente i ponekog/u penzionera/ku koji iz manjih mesta idu u veće da obave nešto šta ne mogu u svojim mestima.

Poslednjih godina putovala sam intenzivno tim međugradskim, pa recimo da mogu da kažem da iz iskustva znam o čemu pričam. Mogu da elaboriram celu strukturu i usporedbu izmedu dva velika prevoznika. Ali nebi da vas smaram.

Ali ima jedna anegdotalna lična epizoda koju moram da ispričam.

Pre tri godine vratila se maca sa jedne od mnogih sezona. Uglavnom imala sam neke peripetije koje morala sam da rešim i jurila sam u drugi grad u kojem studiram da pokušam da otpetljam to šta sam zapetljala.
Uglavnom rešili smo to. I trebalo je da se vraćam kući. Dolazim na busni kolodvor. Ulazim u bus. Sedam.
Krenusmo. Obzirom da sam u nekoj svojoj zoni i razmišljanjima (gotovo uvek) ne primećujem da sam jedina putnica u busu.

U jednom momentu šole zaustavi bus. Izađe šole. Uđe drugi.
Kako sam sedela otpozadi, dok bus je prolazio gleda mene taj šole koji je izaš’o k’o da je duha video.
Al’ ne obazirem se i uverim sebe da iščitavam više nego šta je potrebno. Vidim idemo drugim putem, al’ šole zna nekada da vozi preko tog gradića do mojeg, pa se ne zabrinjavam.

I stižemo mi u taj gradić. Šole gasi motore.
Dolazim do njega. Kažem: “Oprostite”, a čovek se presek'o. Probledeo. U šoku. “Od kud vi!?”
Ja (mrtva ladna): “Pa iz Bla.” Tonom koji odiše nabojem: Kao, kako ti ne znaš odakle ja? Mislim stvarno. Zar nik'o ti javio nije da putujem?
Šole: “Nisam znao da ste u busu.”
Ja: “Hm. Skoro pa ni ja. Obzirom kako ste vozili.” Nastavljam (upitno): “A vi ne idete u Bla Bla?”
Šole (još uvek pokušava da dođe do zraka i povrati boju u obraze): “N-ne, n-ne idem. Ovo je poslednja stanica.”
Ja (razočarano): “A-ha. Znači za Bla Bla nema više buseva?”
Šole (pomalo izbezumljeno): “Ali stvarno ne mogu da verujem odakle vi!”

Mislim, čovek je zaista delovao kao da je doživeo šok. Činio se vidno potresen. A ne mogu da odgonetnem zašto.
Ja (rezignirano): “Kažem vam iz Bla. Znači sada više ne mogu niti jednim busom za Bla Bla?”
Šole (pokušavajući da pojasni moje prisustvo): “Ali KADA ste vi ušli?”
Ja (smireno pokušavajući saznati informaciju): “U Bla." (upitno): "Znači moram da vratim se odakle smo došli?”
Šole (polu monolog i razočarenja malog kapaciteta uz primjesu čuđenja šta kolega zanemario je da ga apdejtuje o putnicima): “Ali kolega mi ništa nije rekao. Mislim, da nek'o je u busu.”
Ja (poput dobre Samarićanke prepoznajem koliko mu znači njihova saradnja, ne želeći bacati sjenu sumnje na njegovog kolegu, koji je, btw, izgledao kao da je video duha, kažem): “Ok. Kolega nije ni znao da sam u busu, očigledno, ako vam nije rekao." (nadalje pokušavajući saznati informaciju o povratku): "Dakle ima li neki bus da mogu da se vratim u Bla?”
Šole (bulji u tačku kroz prozor, u potpunom šoku): "Ne mogu da verujem da celi put ste bili u busu.”
Ok. Vidim ovde smo u post traumatskom stresu, a treba da saznam kada ide sledeći bus.

Dolaze jos dva šoleta. Pa oni krenuli sa svojom pričom. Trebali ste ovaj bus da uzmete, pa onda taj. A mogli ste i taj za tamo i onda tamo. I sva neka palamuđenja. I trebalo je ovo i trebalo je ono. (A najviše volem, općenito, kada ljudi počnu mi govoriti šta je trebalo da uradim i šta sam mogla da uradim i/ili šta bi oni uradili da su na mom mestu, uvek jednom kada priča došla je do svoga kraja.)

Svo to nepotrebno teoretiziranje "trebalo je-moglo je" potrajalo je nekoliko minuta previše kada prekidam monologom (uz primesu nestrpljenja pomešanog sa željom za informacijom i razrešenjem ovog nesporazuma): “Da, možda je i moglo. Možda je i trebalo. Svakako je moglo i trebao. Ali nije. Sela sam na pogrešan bus i da, z*j*b*l* se. Činjenica koju ne mogu da promenim. Tu smo gde jesmo. Potrebna mi je informacija šta OVOGA TRENUTKA mogu da uradim da vratim se odakle sam došla”. 
Uglas: “Za Bla nema. Ali možete da se vratite odakle ste došli i tamo do ujutro čekate bus za Bla.”
Ja (u sebi misleći: "Ta-Da! Napokon!", a izgovarajući): "U redu. Hvala za informaciju. Cenim. Laku noć."

Govorimo o nekih deset sati uveče, kraj 9. meseca. Bilo je važno da se vratim u grad iz kojeg sam došla jer tamo sam mogla da sredim konačište da ne moram da spavam na busnoj. Sve je ispalo ok.

Al’ šta ono beše htedoh da kažem? Ah, da. Nemojte da budete lenji koliko god da ste umorni i/ili neispavani da dvaput pa ako treba i triput se proverite. Bila sam lenja i zanemarila pročitati tablu kamo bus ide. Pročitala sam od kud ide (u tom momentu irelevantno). Ali ne i kamo. I sela u krivi bus. Mislim stvarno koliko smotana moram da budem?

Zato sada lepo i po dva puta proveravam pre nego sednem u bus.
I još pitam šoleta da potvrdi.

Jeste i u ladno duvam.




Rudyard Kipling

Ako

Ako možeš ostati miran kad na tvom putu
Svi izgube glavu i prstom pokazuju na tebe,
Ako sačuvaš poverenje kad svi ostali sumnjaju,
Ali ako im ne zameriš što nemaju poverenja;
Ako ti čekanje ne predstavlja mnogo muke;
Ako ne lažeš kad čuješ laži,
Ili ako ne mrziš kad tebe mrze;
Ako se ne praviš suviše dobar, niti govoriš suviše mudro;
Ako snivaš ali ti snovi nisu sve;
Ako misliš ali ti misli uvek ostaju čiste;
Ako znaš da primiš pobedu i poraz,
Da primiš jednako i jedno i drugo;
Ako možeš podneti da tvoju istinu
Varalice iskrivljuju da bi lakše prevarili budale;
Ako vidiš kako u komadiće razbijaju tvoj cilj
I ako se sagneš da podigneš i pokupiš ostatke.

Ako možeš sakupiti sva tvoja dobra
I staviti ih na kocku, sve odjednom,
Ako si spreman da ponovo kreneš, kao na početku,
Ne prošaptavši ni reči, izgubivši sve uz osmeh;
Ako prisiliš svoje srce, svoje živce, svoje mišice
Da služe tvojim ciljevima i kad su malaksali,
I aku ustraješ kada sve zaostane,
Izuzev volje koja naređuje: "Drži se dobro!"
Ako se usred gomile ne ponosiš,
I ne smatraš se herojem, ako se družiš sa kraljevima;
Ako te ni prijatelj ni neprijatelj ne mogu pokvariti;
Ako svaki čovek za tebe nešto znači, ali ni jedan suviše;
Ako umeš dobro ispuniti svaku minutu svog života,
I svakog trenutka ideš pravim putem;
Tvoja će biti zemlja i sve njeno blago,
Jer,
bićeš Čovek, sine moj!




Rudyard Kipling

If

If you can keep your head when all about you;
 Are losing theirs and blaming it on you,
If you can trust yourself when all men doubt you,
 But make allowance for their doubting too.
If you can wait and not be tired by waiting,
 Or being lied about, don't deal in lies,
Or being hated, don't give way to hating,
 And yet don't look too good, nor talk too wise:

If you can dream—and not make dreams your master;
 If you can think—and not make thoughts your aim;
If you can meet with Triumph and Disaster,
 And treat those two impostors just the same;
If you can bear to hear the truth you've spoken
 Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
 And stoop and build 'em up with worn-out tools:

If you can make a heap of all your winnings
 And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings
 And never breathe a word about your loss;
If you can force your heart and nerve and sinew
 To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
 Except the Will which says to them: "Hold on!"

If you can talk with crowds and keep your virtue,
 Or walk with Kings—nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
 If all men count with you, but none too much;
If you can fill the unforgiving minute
 With sixty seconds' worth of distance run,
Yours is the Earth and everything that's in it,
 And—which is more—you'll be a Man, my son!

The Cock Of The Walk. Bombastičan idiom. Jedan od onih koje bi prevela kao napuhani petao. Napuhanko. Čak i kineski horoskop tumači znak petla kao osobu koja retko prolazi nezamećeno bilo zbog odeće, hoda ili postignuća. Ima  onih petlova hvalisavaca. Ima i  onih petlova koji lepo pevaju.
Lično mi je recimo mnogo mila pesma od Balaševića: “Pesma o jednom petlu” ili popularno nazivana: “Im’o sam strašnog petla.”
To je čovek koji kada peva o tom petlu ostavlja dojam da je zaista im’o strašnog petla. Zasluženo.
Stašnog petla svi žele al’ ne može svaka šuša da ga ima. I ne mogu na istom teritoriju da koegzistiraju dva petla. 
Znači, ako postoje dva petla na jednom teritoriju oni će kad-tad da se biju. Jedan će da pobedi, a drugom će da bude povređen ponos. Ali će morati da se povuče. Takva su pravila borbe prsa u prsa među petlovima. Neki ljudi zarađuju na ilegalnim borbama petlova. Petlovi i njihov svet…Sve su ostalo nijanse.
A ima i onih ‘wanna-b’ petlova. To su najčešće neke druge životinje koje žele da postanu petlovi jer iz nekog razloga nisu zadovoljne da su recimo – žabe. I žaba je zanimljiva životinja, ali često iz nekog nepoznatog razloga nezadovoljna svojim položajem/oblikom/bivstovanjem žabe.
Ima ona izreka o žabi: “Vidla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu.”
Onda ona priča o žabi koja nikada oceana vidla nije, al’
se napuhala do te mere da se od silnog napuhavanja da predoči koliki je ocean rasprsnula na hiljade komada.
Ili žaba koja se hvalisala da može da bude velika kao i rasplodni bik i napuhavala se i napuhavala dok se nije prepuhala i razletila na sve strane.
Ima i ona priča o hrpetini žaba koje su upale u veliku jamu i koje su skokovima pokušavale da iskoče iz jame, ali usled komentara drugih životinja koje su se okupile oko jame i govorile im da odustanu, da ne mogu, da nema smisla i one su jedna po jedna - odustajale.
Osim naravno jedne koja je uporno skakala i skakala ne slušajući šta joj okolina govori. Napokon je iskočila i krenula dalje. Zašto? Jer je bila gluva.
Kasnije ju je pregazio kamion. U Froggeru.
U bajke ne verujem pa tako ni u onu da ako devojka poljubi žapca on će da se pretvori u princa. A ako poljubi žabu krastaču onda će da se pretvori u princa koji zna, može i želi redovno da kuva. Ne, neće. Probala sam. Ostaće kreketavi žabac forever. I to najčešće u obliku “mucho habla poco trabajo.”

Moja omiljena štorija o žabi je ona kad je žaba odlučivši da napusti život slabo pokretne vodene životinje otišla pitati mudru sovu za savet kako da dobije krila i nauči da leti. Kaže njoj sova:
“Pusti da ti izrastu krila i onda njima snažno maši, maši i sigurno ćeš da poletiš.”
“Ali kako da to postignem?” – upita žaba.
“Ja ti dajem principijelno rešenje, a ti me pitaš za glupe detalje! Za nešto se moraš i sama pobrinuti.” reče sova.

Eh, petlovi, žabe, sove - ta divna stvorenja … al’ ljudi.
Mi ljudi smo neshvatljiva sorta. Svaki puta kada postignemo/dobijemo ono šta smo mislili/zamislili da želimo kada to dobijemo želimo - još više. O kojem god segmentu života da se radi. Ljubavi, partnerstvu, karijeri, novcu, … Žudimo da budemo sa osobom koju ćemo da volimo, ali kada smo s njom odbijamo da otvoreno priznamo da je volimo. Jedni se boje pokazati i najmanji znak privrženosti iz nekog neobjašnjivog straha. Drugi se boje da njihova osećanja neće biti prepoznata ili da će da ostanu neuzvraćena. Sečemo drveće, izrađujemo hartiju/papir na kojoj pišemo:
“Budimo ekološki svesni. Spasimo drveće.” (!) Imamo razne vrste obnovljivih izvora energije: sunce, voda, vetar, a vodimo ratove zbog nafte. (!)
Zdrav razum je kao i podpazdušni stik. Ljudi kojima je najviše potreban nikada ga ne koriste stoga banalne istine najčešće slabe razumijevanje umesto da ga pojačaju.

Nije ni čudo da je istina čudnija od fikcije. Fikcija treba da ima smisao. Mark Twain

Pre nekoliko meseci prestala sam da duvanim. Nije to toliko značajno, ali nedostaje mi ritual. Pre toga nisam zapalila dimilicu 14 godina. Duvanila sam od svoje petnaeste godine. Kupovala cigare i prešla na duvan umesto sendviča i pila hektolitre kafe provodeći više izvan nego unutar zidova zgrade u kojoj su pokušavali da me odškoluju četiri godine. Kako sam uspela da završim gimnaziju spada u znansvenu fantastiku. Ali sve me više interesovalo od škole. Osećala sam se ograničeno, nezainteresovano, kao da sam pod prisilom, kao da mi je nedostajalo vazduha i naprosto sam morala da budem negde “vani.” Izvan predviđenih zidina.

Drugarica iz paralelnog odeljenja bila je partnerica u izbegavanju časova i to je bilo fenomenalno jer nismo bile sumnjive (osim ako se nije našao cinkaroš/ica, ali nikada nismo imale problema, pa pretpostavljam da nas niko nije cinkario). Jednostavno bi odlučile: "Ovu sedmicu nećemo da idemo u školu." I nismo išle.

Izostanke smo opravdavale na način da smo otišle kod lekarke (čak smo bile i kod različite lekarke) nabacile performance i izmislile nešto: boli me uvo, grlo, imam temperaturu. Povraćanje i proliv bili su najčešći.
Otvorile bi “bolovnja” od škole i stopom se zaputile u okolna mesta. Svakoga dana.
Ako smo bile u jutarnjoj smeni, onda bi se lepo našle u predviđeno vreme za školu i vratile se u predviđeno vreme iz škole. Poslepodnevna smena također. Nešto poput jednodnevnog izleta. U ličnom angažmanu.
Zanimljivo je da ona danas radi u turizmu kao turistička vodičica i organizatorica grupnih destinacija, a ja ispitujem malu decu šta žele da budu kad porastu jer sam još uvek u potrazi za idejom.

Profa iz fizičkog bio je drag i imao je svoje standarde. Imala sam nedovoljan iz tog predmeta. Ne iz svih vežbi, ali iz trčanja da.
Zato sam valjda kasnije na brodu samoinicijativno odrađivala zaostatke iz trčanja jer sam želela da razumem šta su to trkači pokušavali da mi dočaraju prilikom opisivanja osećaja dok osoba trči.
Osoba se definitivno menja, jer od mučnine prema trčanju totalno ga zavoleh. 

Elem, tada mi je trčanje bilo smor. Škola je zauzimala veliku površinu,  a mi smo imali da istrčimo osam krugova oko nje u 5. mesecu i početkom 6. meseca. Zimi nismo trčali. Bilo je moguće istrčati tih famoznih osam krugova, ali profa je zadao da tih osam krugova moramo da istrčimo za određeno vreme. Osim toga, na mene je intenzivno druženje sa dimilicam počelo da ostavlja svoj trag iako sam bila u naponu snage. Za mene to je bila nemoguća misija. Uglavnom, iz trčanja - nedovoljan.
Do one godine kada sam slučajno polomila nogu. To je bio drugi lom i u pitanju je bila druga noga. Malo sam smotana, šta da vam kažem. Imala sam mnoge beneficije po pitanju fizičkog. Bila sam oslobođena dosta vežbi, ali definitivno  trčanja šta je za mene bilo od velikog značaja. Naravno trčanje je od tada pa do kraja mog srednjoškolskog obrazovanja bila završena priča. Duvan ne.
Naša saga tek je započinjala.

Bio mi je mnogo zanimljiv. Ritualno mislim. Volela sam da ga rolam. Da uvijam ga u papiriće. Aktivno duvanila sam četri godine i onda prestala i to uz pomoć neke kasete o prestanku duvanjenja subliminalnom metodom, gde preko dana sluša se priča o tome koliko cigareta/duvan mi ne treba (a trebao mi je, O G. O Mighty kako mi je trebao, jer zaista sam uživala u tim dimilicama), a po noći umirujuća muzika.

Živela sam tada u multimilijunskom selu gde se vodila izuzetno silovita kampanja protiv duvanjenja. U toj “novoj” meni, oslobođenoj navodno 250 različitih otrova od kojih je o štetnosti na ljudsku vrstu/njihove organizme poznato “samo” 50, počela sam da smaram svoju okolinu pričama o štetnosti duvana.
Kao da to nije bilo dovoljno, još sam i preporučivala svojim sugovornicima/sugovornicama da bi bilo dobro da prestanu sa tom “lošom navikom”.

To nam je valjda urođeno. Deo gde pokušavamo da promenimo i prosvetlimo okolinu sa našim novim načinom života. Koji je navodno bolji, zdraviji, lepši, kvaliteniji, ispunjeniji.
Potvrdila to mi je i priča jednog profesora  koji predavao je engleski u multimilijunskom selu o tome kako je duvanio i prestao. Kada je dolazio na fax predavati “propovedao” je svima o štetnosti duvana. Išao je toliko daleko da je ljudima uzimao cigarete koje su gorele i gasio ih. Nakon toga, upoznao je svoju tadašnju devojku koja će kasnije da mu postane supruga. E, ona je bila Francuskinja. Tada (krajem prošlog stoleća) u Francuskoj se dimilo još uvek ama baš na svim mestima. I u liftu čak. Pa je i on ponovno produvanio. Ponela ga većina. Nekoliko godina nakon povratka prestao je da duvani. Bez propovedi ostalima koji su nastavili s dimilicama.

Nakon dve godine bila sam opet ‘off the vagon’. Vratila se u rodno selo. Kafić, kafa, cigare. Pa cigare, kafić, kafa. Eto i mene s duvanom. Kud svi tud i ja. Jer jelte’ - ne može dugačije. Nakon tri godine opet prestanak koji je potrajao 14 godina, da bi u jednom trenu pre dve godine otišla u prodavnicu i mrtva ladna bez nekog posebnog razloga kupila paket duvana i bila opet ‘off the vagon’. Ničim posebno izazvana osim izuzetno silnom željom da zapalim. Moram priznati da mi je baš odgovaralo.
Ali moj ekstremizam nema mere. Količine koje mogu da duvanim i mene ponekad iznenade. Međutim, kapacitet pluća ne može da zaprimi toliko dima pa sam nakon godinu dana počela da osećam ozbiljnije posledice. Kraći dah, brzo umaranje, nemogućnost bržeg hodanja, lupanje srca, otupeli osećaj mirisa i okusa. Naravno da nečeg ne prifali u autodestrukciji još sam podebljala ogromnim količinama kafe. I to onih kratkih espresa da srce ne prestaje ubrzano da lupa, a ja se osećam kao da sam dva puta pretrčala sve krugove oko škole.                   

Uzevši sve te elemente u obzir počela sam ozbiljno da razmišljam o prestanku druženja s dimilicama i ispijanju kafe. Bile su to mentalne pripreme. Razmišljanje i autosugestije potrajale su nekih godinu dana. Nabavila sam i e-cigaretu, ali nikada se s njom nisam ‘sprijateljila’.
I onda – puf – na jednom neočekivanom i iznenadnom putovanju pre sedam meseci odlučim da je to taj trenutak.   

Kažu da slepi ljudi ne dime jer ne mogu da vide dim, a da je to ‘nešto’ magično i zavodljivo upravo u dimu. Možda u tome ima neke istine, ali sav taj silni vapor koji izlazi iz e-cigarete nije me privukao da se zbližimo.
Moje tumačenje podržava teoriju o dimu, njegovoj magičnosti i zavodljivosti. Ali je u mom slučaju pomalo proširuje.

Postoji čar i užitak u samom ritualu pripreme smotuljka od izbora duvana, izbora papirića i filtera do onog iskonskog zadovoljstva koje leži u osećaju paljenja dimilice, uvlačenja onog prvog dima uz miris sveže kafe i pomisli koliko li sam samo evolucijski napredovala od prahistorijskih predaka koji su savladali vatru i kroz vekove je smestili u žigice i raznorazne vrste upaljača da bi fascinirana kapacitetom pluća održavala žar izrađene dimilice oduševljeno prateći njezino dogorevanje istovremeno proizvodeći zavodljivi, magični ritualni dim.

Da bi reč rekla onima koji dime.

Imala sam katarzično i kataklizmičko čišćenje svoje okoline. Krenula sam detaljno da čistim stan. Rešila sam se svega za šta sam sigurna da neću da koristim u sledećih godinu dana. Naravno od silne krame koju sam pobacala nešto će mi, prema dobrom starom čika Murphyju, verovatno i zatrebat. Svesna sam te činjenice i ako do toga dođe u roku odma’  ću da prevaziđem i prebolim tu sitnicu bez ijednog trenutka spočitavanja samoj sebi: “Pa zašto si bacila?”, pa “Nisi trebala”, pa “Znala si/mogla si da pretpostaviš da će da ti treba/zatreba” i ostale uobičajene šablonske rečenice slične tematike. Naprosto sam obećala sebi (piJonirski) da ću, ako/kada do tog trenutka dođe, samo ladno da se osmehnem i nastavim dalje kao da apsolutno ništa dogodilo se nije i samo ću pri tom da podsetim se užitka i osećaja rasterećenja. A obzirom da pametni pišu, a budale pamte lepo sam to obećanje i zapisala. Za slučaj da ga negde zaturim i/ili da se komp pokvari, imam lepo ovde na Forumu, pa ne bi trebalo da omanem.

Nakon rešavanja krame usledelo je brisanje prašine. “The Neverending Story”. Dok završim sa brisanjem prašine u  svim prostorijama, prostorija iz koje sam krenula traži da krenem opet sve ispočetka. Ali to sa prašinom mi je već na rubu borbe s/protiv vetrenjačama/vetrenjača i onda se priklonim realističnom i trezvenom načinu razmišljanja Sacha Panse i pokušaj rešavanja prašine odma’ postaje besmislen.

Ipak, “omiljena” kategorija su mi oni kako ih zovem “sakupljači prašine”. Srećom, uopšte ih nemamo ili barem smo potrudili se da eliminišemo ih i smestimo u  zatvorene plastične kutije i odložimo u špajzu. Godinama nije nas bilo u ovom stanu. Pre nekoliko godina vratili su se roditelji, sada i ja, pa smo smatrali da potrebno je sve te razne đinđuve, memorabiliju i vremeplove prošlosti u obliku “sakupljača prašine” da svedemo na minimum minimuma. Osim šta pokušavamo da zadržimo jednostavnost mnogo me mrzi da brišem, prebrisujem, čistim prašinu i gubim vreme na te i takve izmišljene aktivnosti.

U poslednjih nekoliko godina raspodelila sam hrpetinu aktuelne odeće. Neka je bila nošena, neka nikada obučena. Ali super mi je jer upoznajem devojke koje slično razmišljaju, pa se onda čendžamo.

Imam jednu fenomenalnu kolegicu koja postala mi je bliska drugarica u veoma kratkom vremenskom periodu. Provedem kod nje po nekoliko dana s vremena na vreme. Ima dvoje maloljetnika u predpubertetu pa je zabavno. Izuzetno i nesebično stvorenje da mi je veliko zadovoljstvo i privilegij biti u njezinom društvu. Na mnogo načina pomogla mi je u poslednjih godinu dana, a posebno sam joj zahvalna jer je bila čvrsti prijateljski oslonac, osoba od poverenja, prepuna razumevanja i prsteće energije koji pozitivno su uticali na moju svakodnevicu usled traume i tuge gubitka voljene osobe za koju u najgoroj noćnoj mori nisam mogla da pretpostavim da bi zauvek mogla otići iz mog života, pa je i moje žalovanje recipročno. 

Elem, jednom kažem joj spontano da ima super džemper. A ona ni pet ni šest nego sedam – skida ga i poklanja. Bilo mi neugodno. Kažem joj da kompliment i  pohvala njezinom džemperu bili su motivisani načinom na koji ga ona nosi, odnosno kako džemper izgleda na njoj, a ne da bi ga ona meni poklonila. Kaže ona meni da zna, ali da je želela da mi ga pokloni. Naravno nisam htela da ga uzmem, ali ga je ona upakovala i prosledila ga, tako da je ipak završio kod mene. 

Posetila me drugarica s kojom nisam bila u kontaktu pet godina. Nismo se posvađale ili nešto slično, jednostavno životne okolnosti i odluke su nas udaljile. Super je to šta putevi su opet nam se isprepleli i šta je došla kod mene i doslovno smo nastavile tamno gde smo stale. Kao da nije bilo praznog prostora od pet godina. Elem, kod mene bila je njezina vreća za spavanje, pantalone, traperice (koje je ona meni posudila pre sedam godina), četka za kosu i peškir. Sve to bilo je pohranjeno u jednoj od kutija u špajzi  jer sam pre sedam godina od nje odlazila na jedno duže putovanje i to je ostalo kod mene. Nakon toga videle smo se još jednom, ali nije bila prilika da joj vratim stvarčice. Naravno sve to stajalo je posebno zapakirano i nisam planirala da bacam.
Ajme ozarenog li lica kada je videla sve ono šta je zaboravila da postoji.

Prošle godine, u avgustu, susrela sam jednu školsku drugaricu koju nisam videla ni čula 20 godina. Nedugo nakon toga susrela sam jednog školskog druga kojeg nisam videla ni čula 29 godina. Nekako u tim spontanim susretima i instant prepoznavanju u oba slučaja razgovori trajali su u proseku desetak minuta prijatno, spontano, neopterećujuće, jedinstveno i neobavezno. Neobavezni razgovori u kratkim crtama, bez očekivanja, težine prošlosti, proteklog vremena, lažne susretljivosti, kurtoazijske razmene telefonskih brojeva ili guranja u sadašnje živote. Potpuno lepršavo, bez smaranja ili bilo kojeg drugog negativnog osećanja ostavili su me potpuno osupnutu, ispunjenu  i zahvalnu na pozitivnoj, toploj, očaravajućoj energiji koja me i danas kada se setim tih susreta ispunjava ugodom i lepim osećanjima kao i pre godinu dana.

U poslednjih nekoliko meseci takođe upoznajem ljude različitih profila i sve je veoma izi brizi. Nema očekivanja, razgovori su spontani i šta najvažnije je nisu  opterećeni društvenim konvencijama. Ni ljudi ni razgovori.

Ponešena tim i takvim valom izuzetno kvalitetne vibre u energetski napajajućim susretima, prihvatila sam poziv drugarice sa kojom se nisam videla 15 godina. Jednom godišnje iz inostranstva dođe u svoju rodnu grudu na letovanje sa decom, ali do ove godine nismo se ni videle ni čule. Jeste, nije ni mene nešto preterano bilo ovde, ali pretpostavljam da javila mi se jer sam pre desetak meseci susrela isto tako spontano njezine roditelje u našem rodnom gradu. Naravno, osim iskrenih pozdrava, uopšte nisam ni pomislila da ih pitam njen broj telefona ili ih zamolila da se ona meni javi.
Ali evo, ne znam čime izazvana, ovoga leta se javila. Otvoreno mogu da kažem da s moje strane nije bilo zadrški po pitanju bilo koje teme koju smo pokrenule. Za trenutak učinilo mi se da nije ni s njene kada je pomalo kenjkavo rekla da će na put sa troje male dece do jednog drugog grada, na šta sam ponudila joj da idem sa njom, a ona oduševljeno potvrdila taj dogovor.

Prilikom moje ponude ne znam koliko je posto altruizma bilo u pitanju, koliko posto profesionalne deformacije aka “brain washing”, a koliko posto osećaja obaveze vis a vis davnih godina intenzivnog druženja.
Prilikom njezinog prihvaćanja ponude ne znam koliko posto umora je bio u pitanju, koliko posto ponesenosti neobičnošću momenta,  koliko posto osećaj obaveze vis a vis prethodnih godina intenzivnog druženja. Recimo odokativno, da sve bilo je izmešano poput dobrog starog bosanskog lonca. 
Nekoliko dana kasnije, zamolila sam je da mi kaže cca kada bi išli da mogu da se organizujem. Piše ona meni da je u gužvi, da ne zna  ako će uopšte da ide, ali da neka budem dobro (?!) i da me puno pozdravlja.(?!) Bedni otkantitis. Kao da sam joj neki/a ljubavnik/ca na kojeg/koju želi čim pre da zaboravi i po mogućnosti izbriše iz sećanja jer se napila i nije bila prisebna prilikom donošenja odluke. 

Ono šta zbunjuje me u svim tim formalnostima, društvenim konvencijama i komformizmima je da ako već imaš neku fiktivnu sliku o meni od pre dvadeset godina, a koja se u poslednjih 15 godina promenila za 180 stepeni i koja je u tih 180 stepeni otišla daleko od uobičajenog, konvencionalnog, komformističkog čime su, pretpostavljam, poljuljana njezina očekivanja i šablone, zašto barem lepo otvoreni i direktno to ne može/ne želi da mi kaže nego moramo da igramo se odraslosti/pretvaranja gde će da izbegava me izgovarajući se gužvom, strkom, izuzetnom zauzetošću, obvezama i inim licemernim p*zd*r*j*m*, kada veoma dobro znamo da gde ima volje ima i načina.

Neka tumačenja ljudskog komformizma kažu da su ljudi skloniji birati ono što je uobičajeno od onoga šta odgovara njihovim sklonostima.
Razmišljati “izvan kutije” znači pustiti mislima da slobodno teku bez da ih vrednujemo ili uvjetujemo.
Potpuno razumljivo mi je da susret je verovatno bio jedan od neuobičajenijih momenata u njezinom trenutnom životu, (na njezinu inicijativu), ali zaključujem da se o esencijama naših individua međusobno nismo u potpunosti upoznale ni pre 20 godina.

Na neki način mogu određene segmente svoga života i načina postupanja/razmišljanja da sagledam, opišem i definišem kao Antuntun u ženskom obliku. Neke životne odluke donela sam retrogradno, kao u Fitzgeraldovoj kratkoj noveli “The curious case of Benjamin Button” (jeste ekranizirana je u film), ali neovisno o tome, trudila sam  se da nepotrebno ne ubacujem se ljudima u život iz čiste dosade, hranjenja ega, materijala za trač rubriku da bi imala šta da prepričavam na eufemiziranim kafama i da na taj način validiram i ostvarujem sebe kroz tuđe živote likujući nad svojim da bi mi bivstvovanje na ovoj planeti bilo lakše probavljivo.

Prašinu teško/nemoguće je iskoreniti. Postoje oni trenuci koji mogu da iznjedre macevi prašine za koje teško  pronalazim objašnjenje odakle su neobjašnjivo se stvorili, kako su nastali, šta ih je privuklo upravo ovde, kojim intenzitetom i smerom je morao vetar da duva da bi isti taj mac naneo, ali koje jedan mali portabl ručni usisavač rešava elegantno brzo i jednostavno poput madioničara koji iz  cilindra izvlači beloga zeca da bi nekoliko trenutaka kasnije taj isti zeko netragom nestao.   

„Nije mi toliko žao zbog toga šta ljudi radije biraju uobičajeno od onoga šta odgovara njihovim sklonostima, koliko zbog toga šta im ne pada na pamet da bi trebali imati ikakvu sklonost izvan onoga što je uobičajeno.“ J.S.Mill
                                                                                                                           

KAKO ŽIVI ANTUNTUN

U desetom selu
Živi Antuntun.
U njega je malko
Neobičan um.
On posao svaki
Na svoj način radi:
Jaja za leženje
On u vrtu sadi.
Kad se jako smrači,
On mrak grabi loncem.
Razlupano jaje
On zašiva koncem.
Da l' je jelo slano,
On to uhom sluša.
A ribu da pjeva
Naučiti kuša.
Na livadu tjera
Bicikl da pase.
Da mu miše lovi,
On zatvori prase.
Guske sijenom hrani,
Snijegom soli ovce.
A nasadi kvočku
Da mu leže novce.
Kad kroz žito ide
On sjeda u čun.
Sasvim na svoj način
Živi Antutun.  (Grigor Vitez)

Kod tebe sve brzinom svetlosti se rešava. Pre neki dan nisi mogla da uplatiš, a danas imaš i datum leta. (:
Nek' ti je uspešan ugovor i mirno more.
Cheers&Hugzi

Još jedan u nizu onih koji misli da zna šta meni fali/treba – neprocenjivo. Odma' ću lakše da spavam, a sutra ću da potražim i Bronhi bonbonu da lakše dišem.

@green_eyes

For Applications forwarded to BMA New York Office: 
Bank:    Bank of America
Branch:   750 Third Avenue
New York, NY 10017
Account Number:  226004440000
Routing Number:  026009593 
ACH/Direct Deposit:   054001204
Swift Code:   BOFAUS3N

For Applications forwarded to BMA London Office: 
Bank:    Barclays Bank PLC
Branch:   Hanover Square, London
Sort Code:   20 36 47
Account Number:  58053733 (for US dollar payments only)
Account Number:  20581038 (for Sterling payments only)
Account Number:  78651211 (for Euro payments only)
Swift Code:   BARC GB 22
 
For Applications forwarded to BMA Nassau Office: 
Bank:    First Caribbean International Bank
Branch:   Shirley Street Branch, Nassau, Bahamas
Account Number:  3012713 (US$ only)
CHIPS UID:   071448
Swift Code:   FCIBBSNS

Info na snazi od 29/1/2016
Bulletin broj 81/BMA.

Možda da regrutere EP-a pitaš u koji ured BMA-a uplaćuješ taksu. Ili su ti već rekli?