Dobih poruku u inbox moje Facebook stranice - neko se pobunio da čeka nastavak, odnosno drugi deo Dnevnika plave uniforme.
Pa, pošto se nije mnogo toga promenilo, pa čak ni brod, a ni kabina, a ni krevet, pa čak ni menadžer, ja ću samo da nastavim tamo gde sam stala 

Eto mene... Još uvek mrdam.
Na odmoru sam "već" 3 nedelje, ne znam šta ću sa sobom, smucam se okolo, putujem, nikad me nema na jednom mestu duže od nedelju dana.
Šta da kažem, sem - pošandrcah od broda i brodskog načina života, sad nema šanse da se negde zadržim, grizem zidove da idem napolje 

Obećanje da ću pisati na forumu tokom mog ugovora bilo je apsolutno nemoguće ispuniti.
Zašto?
Ne zbog sporog interneta, ne zbog mene i štednje para za internet kartice, niti bilo šta takvo...
Već, jednostavno - nisam imala vremena, bukvalno, ni da jedem.
O tuširanju je bilo polemisanja, mora se, al' opet, i ne mora... Ali spavati se mora.
Ponekad.
Ako se stigne.

Prvo i osnovno, ponovo videti Caribbean Princess bio je najčudniji deža vi ikada.
A onda, tek kada sam ušla kroz gangway, prošetala hodnicima, i naletela na više od pola posade koju sam imala na prošlom ugovoru, tu je tek bilo susreta za pamćenje.
Pola mog prethodnog tima još je bilo tu - menadžer je trebao da mi se vrati za mesec dana od tada, dečko da mi dođe za 2 nedelje, mnogi ljudi koje poznajem su se takođe vraćali par dana nakon što sam ja stigla.
Idila.
Ista kabina, isti krevet... Moje knjige još uvek u kabini, kao i par stvari na koje sam potpuno zaboravila. Čudno, čudno, čudnije. Kao da sam se vratila kući.


Prva dva kruza su mi bili sedmodnevni kruzevi, ona klasična priča koju sam imala na prethodnom ugovoru.
More, plaža, sunce... Povratak u brodski stil života, ne da mi nije teško pao, nego sam jedva dočekala.





Tim je tek počeo da se stvara, dobili smo lab managera, gallery managera, nedugo zatim vratio se i moj menadžer.
Balkan tim - Srbija-Mađarska-Bugarska.
Što je bilo apsolutno sjajno.
Čitav jedan Filipinac u timu!


E, a odmah nakon toga...
Trodnevni, četvorodnevni i petodnevni kruzevi.
I, moj apsolutni favorit - DVODNEVNI KRUZ.
Ako se neko pita kako - Ft. Lauderdale-Princess Cays-Ft. Lauderdale.
Op, talasić, kući.
Kao išli smo na kruz...

Elem, za sve vas koji ste na brodovima radili i ako ste radili u revenue departmentu, ne treba previše da vam dužim.
Ali, za one koji ne shvataju u čemu je fora sa kratkim kruzevima, pokušaću da pojasnim.
To je najgora noćna mora revenue departmenta.
To je najgora noćna mora koja je meni mogla da se desi, i ovo je, u tom smislu, verujem, bio najgori ugovor koji ću ikada imati na bilo kom brodu, bilo kojoj kompaniji i sa bilo kojim poslom.
Radni dan u proseku je imao 14-16 radnih sati. Moj ILO je išao u k.... svaki bogovetni dan. Aj što je ILO... Nego što je i zdravlje.
I pored fenomenalnog menadžmenta, koji bih samo mogla da poželim svima, mi nismo mogli ništa da postignemo zbog konstantnih užasnih, EKSTREMNO jeftinih kratkih kruzeva i onih koji su na te kruzeve došli da bi se iživljavali za 50-75 dolara po osobi.

Konstantan pritisak head office-a i sedenje na našim ramenima da moramo da pravimo više para, a pritom je to bilo apsolutno nemoguće, sem da im svima pretimo pištoljima u crew area da nam daju sve pare koje imaju, dovelo je do toga da ceo ugovor budemo preumorni, na kraju iscrpljeni, i nezadovoljni.
Za vreme Nove Godine i Božića, imali smo četvoro ljudi manje u timu.
Neki su dali otkaz, jedan je dobio otkaz zbog kojekakvih smicalica, i usput maznuo GoPro, neke stvari iz galerije, pare kolegama i sl.
Sve u svemu - potpuno rasulo 
Tako da je, sa četvoro ljudi manje u timu, posao pao na par nas koji smo znali šta radimo. Svi ostali - potpuno beskorisni...
Potpuno padanje na nos.

Nije mene niko ni gurao, mnogo puta, da radim toliko... Mnogo puta sam ja u svom ILO-u lagala najstrašnije za svoje radne sate, izmišljajući pauze i kraj radnog vremena.
Ja sam, jednostavno, samo toliko čekala da se vratim na posao i ponovo počnem da radim, toliko sam bila srećna što sam došla nazad tu gde sam sve i naučila, što znam sve da nađem i uradim zatvorenih očiju, što mi se vraća menadžer koji mi je za sve otvorio vrata i dao priliku da napredujem.
Vratila sam se trajno u svoj White Studio, gde sam se prošlog puta pokazala kao najbolja, I tamo i ostala.

I, tako je počelo.
Prvi Head Office visit smo imali dva meseca nakon što sam se ukrcala na brod.
Regionalni menadžer, koji je došao da nas posmatra i podučava, me je unapredio u roku od 2 dana.
Postala sam Photographer level 3, a da se nisam ni osvrnula.
Kaže čovek "ti si nešto neviđeno, ja da mogu sada da napravim dream team od svih ljudi iz cele flote, ja bih prvo tebe izabrao."
I tako se ja nađoh u baru sa našim tata-šefom, i uz pivo pričasmo o mojoj budućoj karijeri. Rekoh ja da volim svoj posao 

Kratki kruzevi, užasni portovi i ponekad loše vreme nastavili su da nas prate.
Zajedno sa užasnom klijentelom.

Svaki formal night, kada smo se morali najviše truditi, i koji nam je uvek bio najveća i možda jedina šansa da napravimo pare (jer smo imali 1 formal po kruzu), je bio potpuna propast. Ljudi su šetali u šorcevima i japankama, sa kandžama na nogama k'o u orla, noseći piva i kokice.
Bukvalno, pa oni naši najgori klošari su za njih gospoda i profesori. Šta da vam kažem, i kako drugačije da opišem, ne znam... Ne umem.

Kruzeve su ponekad plaćali u proseku između 50 i 75 dolara. Da, za 5 dana.
I uz to dobijali kredit.
Kruz koji je koštao $99 je sa sobom nosio $100 onboard kredita. Mi smo njima plaćali $1 da dođu na kruz, praktično.

Slikaj, slikaj, slikaj, rmbači, trudi se da prodaš, gengvej, pirati, restorani, pirati ispred restorana, pirati na gengveju, moreplovci, jastozi, vikinzi, sailaway, ultimate deck party... Nema šta nismo slikali. Ali, nema.
Ništa nije pomoglo... Nismo mogli da napravimo pare, u većini slučajeva, a bili smo umorni, konstantno.

Hvala Bogu na postojanju ovog čoveka, moj mr. boss:








Dva meseca nakon prve Head Office posete, red je došao na još jednu. Podužu...
Testirali su neki deal. Sve slike za 50 dolara...
Probajte da zamislite taj obim posla da se ceo sistem promeni za 2 dana i da se naši mozgovi izdresiraju na nešto potpuno drugačije.
Totalni brainwash.
Pregrmesmo tu nedelju, deal je bio potpuni fail, oni odoše, kao da nikada nisu ni bili, da u svojim odajama smišljaju neki drugi deal, koji će, opet, testirati na svom zamorčetu zvanom Caribbean Princess.
Čak ni 50 dolara za sve profesionalno izrađene fotografije, pa makar ih bilo i 300, nije bilo dovoljno dobro za stoku koja je dolazila sa 50 dolara u džepu.
A trebalo je i piće platiti, i u kazinu se kockati...

Vratili su se nakon mesec dana još jednom, sa novim dilom, odn. paketom.... Ovog puta sve za 75. Znam, WTF.
Dil ponovo nije uspeo, ali smo ovog puta imali takmičenje, osoba koja proda najveći broj paketa dobiće tu "privilegiju" da jednom od naših šefova, tj onom odgovornom za osmišljavanje celog tog haosa, zalepi pitu u lice.
To bejah ja.
Vezasmo šefa za kutije lepljivom trakom, pa lepo pita u facu. 
A, beše nekako slatko, za sve muke kroz koje su nas provukli, pa smo izašli k'o mleveno meso.
A meni, nakon toga, eto, dođe i promocija u Photographer level 4.
Vele, mi eto, još nismo videli da je neko u malo više od 2 meseca dobio promociju 2 puta.
A meni nije do života, ja bih samo da legnem da spavam...

Skoro do kraja ugovora nastavili su se kratki kruzevi, nakoon čega su se zaređali par sedmodnevnih.
Čekali smo ih da otvaramo šampanjac... Samo da malo duže odspavamo, ništa više.
Međutim, i na tim sedmodnevnim, nekako, nije nam se dalo da se odmorimo.
Kažu, dolazi Coast Guard u St. Thomasu.
Da nam rade drill...
Jer, mi smo se za New Year's eve lepo zapalili, dole u kuhinji, a da niko nije znao. I tako smo goreli neko vreme.
Bridge team je potpuno zakazao, First Stage response nije odgovorio na dva poziva jer su svi bili u crew baru sa svima nama ostalima, 15 minuta posle ponoći, i cirkali na žurci.
Pozive nismo čuli, a kada su rešili da objave crew alert jer je đavo odneo šalu, pa, NI NJEGA NISMO ČULI, jer su neuspešno rukovali razglasnim sistemom, i muzika je otišla preko crew alerta, umesto obrnuto. Tako da smo mi nastavili da pijemo i igramo dok su pojedini ljudi već stajali na svojim pozicijama sa lifejacket-ima, zato što su bili u svojim kabinama, gde su čuli alert.
Pukom srećom skupilo se par ljudi i sami su ugasili vatru donevši par aparata za gašenje požara... A mi smo za sve to saznali pred taj coast guard drill.
Što je dobro kad znaš da si u dobrim rukama i da odgovorni ljudi stoje iza tebe.

Elem, St Maarten, St Thomas, konačno prelepi portovi u prelepim sedmodnevnim kruzevima, pa i mi malo živnusmo.
Ja sam, konačno, posle 5 meseci čekanja i štednje, izašla i u St Thomasu sebi ostvarila san - kupila sam sebi Nikon D810.

Moj prvi St Maarten je takođe bio jedan od mojih full day off-ova (kako ovo glupo zvuči) - imali smo takmičenje u timu u prodaji, ko dobije najveći skor, dobija kompletan day off.
Ja dobila 3...
Ovo je moj prvi day off u St Maartenu, apsolutno genijalan Maho Beach, ili tzv. Airport Beach:



Ko god želi da "uhvati" po koji boing, ili da bude oduvan motorima istog, neka obavezno ide!

Sedmodnevni kruzevi takođe su doneli, ponovo, Roatan, Mahogany Bay. Jedan od mojih najomiljenijih portova.
Mini - raj!




I Nassau, Bahamas, i fantastični Atlantis resort, nedaleko od broda, oko 10 minuta ukupno, taksijem.
Ulaznica za crew je 50% niža nego za druge, imaju aqua park, akvarijum, botaničku bašru, vodopade, nepregledne parkove...
ma...








A, poslednji dan mog ugovora, bio je, naravno, šta drugo nego - Princess Cays.
Ili, kako ga mi svi zovemo, smrdljivi Princess Cays.
Još uvek me svrbe ujedi tih njihovih komaraca.



Češala sam se u avionu k'o da sam imala buve.

Znam da sam sto hiljada stvari verovatno preskočila.
Ali sam toliko toga i prošli put ispisala, da prosto ne znam šta još da dodam, a da ne bude suvišno.
Eto, lansirah se sa levela 2, na level 4... Malo više para, mnogo više odgovornosti...

Printanje full eventova, što će reći dining, casual portraits, gangways... Slikanje group shotova, rađenje venčanja. (Btw, venčanje mi je bilo strava zabava!)
Kao i čuvanje malog stada ovaca zvanog photo team... levela 1, 2, pa čak i 3.
Mada smo imali i četvorke koje su kao pale s marsa, ali Bože moj, Englezi su to, oni će biti 5 za mesec dana šta god da urade.

Da ne zalazimo u politiku i negativne stvari...
Beše to jedan za**ban ugovor!
Naučio me gomilu stvari, ako ništa drugo.

Svaki put sedim po 10 minuta i mislim se kojom mudrom rečenicom da počnem novu temu, kao da je bitno.
A znam da ljudi čekaju da vide post o "drajdoku" i da će im ionako biti svejedno.
Pa, da počnemo.

Do DryDocka su ljudi odbrojavali dane kao do drugog Hristovog dolaska ili nečega tako velikih razmera, tipa Cecinog koncerta ili Noletovog venčanja.
Možda je ipak najrealnije uporediti taj događaj sa prvim majem, koji je trajao čitavih 12 dana.
Dakle, 12 dana nepoštovanja većine pravila, apsolutne anarhije, alkohola, znojavih majica, bradatih lica, kampovanja na patosu po sred broda, i slično.

DryDock po rasporedu je počinjao 4. maja. Međutim, u realnosti je počeo mnogo ranije, kada su se i ukrcali prvi "kontraktori" (Ljudi kojima ugovor traje koliko i drydock, fizikalci, stolari, električari, ljudi koji menjaju tepihe, seku stvari, you name it) i počeli da uništavaju deck 4 i deck 3.
Dok smo još uvek plovili, dobar deo crew area je ostao bez podova, farbe, pojedinih delova zidova, i slično.
Zahvaljujući položaju moje sobe koja je bila u midshipu i odvojenom hodniku kroz koji se ne prolazi sem ako se ne živi u jednoj od 6 kabina koje se tu nalaze, ja sam bila većinu vremena nesvesna toga... Dok ne bih otišla u svoju staru kabinu koja je na samom početku broda, koji je bio bukvalno preoran i prepun prašine, a samo ljudi koji su tamo živeli znaju koliko im je mozak bio "izbušen" kad god su pokušali da imaju popodnevni odmor ili bilo šta slično.

Na poslu je bio osetan porast pozitivne energije i entuzijazma, a ja sam jedva čekala da "vidim" drydock.
Pogotovo što je to značilo da mi odmor počinje bukvalno 20 dana pre nego što odem kući.
Tako da je to za mene bila unapred jedna ogromna žurka u najavi! 

Po planu je bilo da imamo 1 sea day i stižemo na Bahame uveče.
Izbacivanje putnika u poslednjem Hjustonu i pravac "gradilište". Taj dan nikada neću zaboraviti.
Šetala sam okolo po brodu posle jutarnje smene-zatvaranja galerije pre iskrcaja putnika, i, kao i obično, s mnogo njih sam se "dobro poznavala" i gotivila, i bukvalno sam išla za njima i govorila im "Come on now, go away already, why are you still here?!" - znajući da se šalim ali da sam u isto vreme mrzva ozbiljna, smejali su se i trčkarali sa svojim koferima u pravcu gangwaya, polu-razočarani što neće biti tu da vide brod posle renoviranja.

Utovaranje sve moguće robe i istovaranje đubreta i koječega sa broda, kao i ukrcaj oko 700 novih kontraktora potrajalo je dugo. Umesto u podne, kada smo po rasporedu trebali da zaplovimo, dan se produžio, a plovidba pomerala na 1, 2, 3, 4 popodne... Ja za to vreme u krevetu, sa laptopom na prozoru, na besplatnom internetu iz porta, sve mi nešto teško.
Standardna scena za Caribbean Princess, može se reći. Delay, delay, delay...

Prvo što sam uradila - skinula sam uniformu, obukla farke, majicu Mejdena i obula čizme. I 'ajmo na "Posao".
Brod je zaplovio ka Bahamima, mi smo lagano otišli na večeru, bez ikakvih planova i obaveza, bar do sutrašnjeg dana.
Sedim s mojom Italijankom iz tima, i pričamo... čoveče, sedimo, večeramo, bolje reći preživamo hranu, protežemo se, i pričamo šta bi mogle da radimo. Hoćemo igrice, ili napolje na open deck, ili na internet, ili nešto da popijemo, ili... Narednih 11 dana će izgledati tako. Bićemo putnici na sopstvenom kruzeru. 

Izašle smo na open deck, deck 15, na samom "d***tu" broda. Triggers bar.
Zalazak sunca. Odjednom... Vidim solitere u daljini.
Ma, da li je to... JESTE!
Grad koji celog života sanjam da vidim - MAJAMI!
Kao u plamenu, sunce tone u okean, a sa leve strane - silueta Royal Caribbean broda. Da ne dužim, pogledajte sami prizor koji sam posmatrala.




Sve na brodu već je bilo rastureno. KAKO? Nemam pojma. U roku od par sati. Podovi, prozori, restorani, SVE.
Šetali smo kroz šut i prašinu, provlačili se kroz "Caution" žute trake.
Šta ćemo sad? Kako šta...
ŽMURKE.
Na istom mestu gde smo 2 noći ranije radili Formal Night.


Naravno, zbog kašnjenja, imali smo zapravo  2 sea day-ja.
Već prvo veče, odnosno u toku prvog sea day-a, crew bar je bio premešten na open deck 15, u veliki bar. Brod je bio naš, uključujući i sobe i sve što uz to ide.. Na decku je bilo... MNOGO ljudi.
Metallica pojačana do daske iz bara, sedi se na podu, pije se pivo, svi spakovani na tu veliku ploveću konzervu, making the most of it.
Odjednom, neko viknu "Man overboard!"
Kontraktori se iscimaše, a crew se smeje. Medical se rastrča nekud, zajedno s oficirima, i nestadoše.
Tu shvatismo da je vrag odneo šalu i bukvalno talas od pedesetak ljudi trči na jednu stranu broda, hvata se za gelender i pali baterijske lampe da osvetli crne talase ispod nas.
Nema signala za Man overboard, nema najave, ali nije to sigurno džabe neko viknuo.
Šta se desilo?
Nije zaista bio man overboard. Ali smo iz vode izvukli oca i dva sina, jednog od 5 i jednog od 7 godina, u čamcu na naduvavanje, koji su krenuli nekuda na pecanje i vetar ih je oduvao u vražju mater, i mi smo ih zamalo zgazili.
I ne bi ih ni pronašli da čovek koji radi u mooring station-u na prednjoj strani nije čuo nekakvo zapomaganje i poziv u pomoć, kroz one malecke rupice sa strane, i pozvao bridge da vide šta je.
A oni imali i šta da vide... Stvar je preuzeo Coast Guard, naš DryDok je počeo veselo, kako i priliči "Ukletoj" Caribbean Princess, i mi smo nastavili dalje ka Bahamima.
Sa strane se još uvek video deo obale Hjustona, i rafinerije čiji su tornjevi goreli u noći.


Drugi sea day pružio nam je neverovatan prizor - vodu kao ogledalo. Nikada nisam videla tako miran okean.
Plovili smo ka Bahamima, a ja sam izašla na open deck 7 sa sve mojom jutarnjom kafom, praktično u bademantilu, da blenem u to i samo udišem vazduh.
Samo što nije bilo jutro, nego 2 popodne, spavala sam 15 sati, ali dobro.
Oko nas, apsolutno ništa. Ni kopna, ni broda, ni jednog jedinog oblaka na nebu. Samo mi u sred nekog palvetnila, nema napred, nema nazad, ne krećemo se nikuda naizgled. Pravimo minimalne talase svojim kretanjem.
Nemam fotografiju toga, jednostavno sam rešila da se izgubim u tome i batalim stiskanje tog prokletog dugmeta koje život znači, makar na jedan dan.

Tu na gelenderima oko mene sedi petnaestak momaka, trabunjaju nešto.
"A jeste lipo ovde, nisan vidia ovako mirno more nikad...   Ma čuj, doša' sam ovdje radit', ne blenut' u more..."
Raspredaju Zagrepčani, Splićani, Zadrani... Dragi nam kontraktori i rušitelji našeg životnog i radnog prostora.
Ne znam da li sam ikad bolju jutarnju kafu popila, i u boljem društvu, nego to jutro. Pade naravno dogovor da se vidimo uveče u crew baru i sve po redu.

Naš ploveći DryDock počeo je čišćenjem našeg foto laba.
Što je, opet, bilo, naravno, ništa drugo, nego cirkus.



Isti taj dan, u još "plovećem DryDocku", imali smo crew sale - prodavali smo fotoaparate i opremu posadi, ali najviše kontraktorima, kojima je to bila šansa da kupe sve to za manje pare, bez poreza, i slično. Pogotovo Hrvatima, Srbima i Ukrajincima, uglavnom je 80% kontraktora bilo tih nacija.
Sve to smo prodavali u polu-razrušenoj galeriji, a uz to smo služili i čokoladice.
To nam je, za sada, bila radna obaveza i naše radno vreme.
Naša draga galerija i ti momenti prodaje ovekovečeni su, naravno, na fotografijama.
Galeriju ćete prepoznati sa prethodnih slika koje sam kačila.
U nešto drugačijem izdanju:



Crown Grill (Steakhouse)


Piazza:





Šunjali smo se po brodu tamo-amo, da vidimo šta su sve uništili, srušili i razrušili.
Za veče je bio "zakazan" dolazak, odnosno pristanak u luku.
U baru je bilo dosadnjikavo. Na brodu vrućina, nema klime. Bar plovimo, pa duva sa svih strana jer su sva moguća i nemoguća vrata otvorena širom...
Stojimo na open decku, ja i petnaestak "mojih" Hrvata, oni kukaju i pitaju me šta ima da se radi na ovom brodu, vele, ipak je to moja kuća, ja treba da znam.
Rekoh... Znam gde ima Nutele i mnogo alkohola, čak i kad se bar zatvori.
Deck 15 - Srpska žurka.
Pa, što ne reče, šta čekamo, 'ajmo na žurku!
Tako da je prvo veče nastao karambol, kada sam na srpsku žurku (genuine, sa spojenim stolovima i narodnjacima) dovela 15 Hrvata koji su zatim dovukli par Crnogoraca i Bosanaca, niko ne zna odakle. Grlilo se, ljubilo se, pevalo se od Bajage do Bijelog Dugmeta, pljuvalo se međusobno sa obaveznim završetkom rečenica  sa "al' volimo vas braćo je*i ga, iako ste pederi", i slično 
Tek oko ponoći pristali smo u luku, a tada je za mnoge tek počinjao posao, spuštanje svih tendera, otvaranje svih gangway-a... Priprema za momentalan početak rada, i, naravno, ispuštanje vode iz doka, ne bi li do ujutru bio dry.
Mislim, srpska žurka pretvorena u Balkan žurku ostala je netaknuta, da se razumemo.

U neko doba pošla sam u sobu, da vidim ima li mi "cimera" koji je na posao otišao u 7 ujutru i nije se ni vratio... Nema ga. Kontam, nadgleda spuštanje čamaca i neće pre 2, 3 ujutru nazad.
Počnem da šetam po brodu kao gluvo kuče, što bi rekla moja mama. 2 sata. Gladna. 'ajde idem da jedem cornflakes neki u crew messu.
Nemam nikakve radne sate za sutra, šta ću sa sobom.
Ne spava mi se.
Utom vidim ove jadne iz sekjuritija što vise na gengveju, par njih moji drugari, i jedan englez njima svima šef, jako dobar čova, isto šeta sa šoljicom neke k'o bajagi kafe i zeva.
Beše mi ih nešto žao, mislim se, bolje da idem da sedim u sobi, nego da se šetam okolo njima ispred nosa besposlena dok oni jadni rade i sigurno su željni odmora.
Odem u sobu, tamo nit' klime, nit' vazduha, dosadno, šta ću.
Vidim ja stoje mi pored kreveta moje Napolitanke (Krašove, čokoladne), što kupujem svake nedelje u Hjustonu. Uzmem ja to pakovanje napolitanki i odem kod svih ovih na gengvejima da im podelim.
Tu se spontano stvori društvance od 10-15 judi, svi oduševljeni pojavom Napolitanki, i tako mi pričamo, ja im pravim društvo do negde pola 3, sigurno...
Nisam zaspala do 4 ujutru, kad se i moj cimer vratio u sobu.

Sledeće jutro imali smo sastanak sa šefom, oko toga kakvi će nam biti radni sati i zadaci u narednom periodu. Sve se svodilo na isto - zivkaćemo se po brodu, čistićemo lab, galeriju i tako to, raditi inventar, bićemo podeljeni, i imaćemo po slobodan dan.
Jedino o čemu moramo da vodimo računa jeste da nas ne viđaju previše besposlene po brodu ljudi sa prugicama, inače će nas uzeti da radimo neki fizički posao.
Šef nas je, bukvalno, spašavao od rada što je više mogao.
Nema pravila o uniformama niti bilo čemu takvom, ako nam treba pauza da jedemo može, ako nam treba pauza da pušimo može...

Taj "Slobodan dan" bila su zapravo cela 4 slobodna dana. Kad kažem slobodan dan, mislim 24h slobodna.
Prvo veče smo posle posla izleteli napolje, uhvatili taksi, otišli u restoran, odrali se od hrane, a posle toga se odrali i od tekile.
Otrčali pravo na plažu nekog hotela, poizuvali cipele i poskakali u okean.
Iznad nas zvezdano nebo, okean topao kao bara, pesak kao puder. Nije što smo bili pripiti, ali ja u životu tako nešto nisam doživela, do tad.
Tako je, još jednom, zvanično, počeo naš drydock.

Narednog dana smo organizovali "normalan" odlazak na plažu, po danu, sve po PES-u.
Prvi izlazak sa broda bio je jako neobičan - gangway strašno visok, pod uglom, gradilište svuda okolo, buka, prašina. Tu smo moj asistent i ja skontali jedan deo gengveja koji je toliko dugačak i toliko strm, da je on rekao "Ja uopšte ne shvatam kako smo se nas dvoje ovuda sinoć popeli, niti se sećam". Vala, ni ja.

Brod je bio, naravno, na suvom, izdignut od zemlje, i delovao je prilično strašno.
Dobar pogled na propelere i donju stranu broda. Počeli su da skidaju slojeve farbe i počeli proces skidanja propelera.



Zadatak našeg DryDocka bilo je menjanje svih tepiha, mermera i nameštaja iznutra, dodavanje par kabina na decku 10, farbanje spoljašnjosti, pregled svih tendera, čišćenje propelera... Popravka svih vodovodnih cevi, instalacija... Ne znam ni ja šta sve.
Uglavnom, posao za koji su svi govorili da je nemoguće završiti ga za 12 dana, a ljudi su to, nekako, ipak uradili.
Naravno, svaki department je morao da "čisti svoje dvorište", pa je kod nas u to spadalo pomenuto čišćenje radnog prostora, kompletan inventar i priprema za kruzeve koji slede.
U mom slučaju, jedan kruz i kući.

Na plaži smo se spalili kao i***ti, bili smo bukvalno ljubičasti, jer smo išli na onaj "Banana boat", između ostalog.
Nas troje - asistent, menadžer i ja. Ekipa za ubiti se, što bi, opet, rekla moja mama   

Na plaži u plićaku je plivalo mnoštvo raža, s kojima si ili bio dobar, ili se nisi kupao.
Ne diraju te ako ne diraš ti njih, ja kao ja sam ih jurila s mojim GoPro-om i jednu sam zgazila. Jadna.
Mislim, nije joj ništa, izmakla mi se kao kora banane u crtaćima, dalje od vode nisam mogla, ali je scena bila koma.
Bilo je tu 20-ak mojih srpskih konobara, bartendera i buffet stewarda koji su popadali od smeha.

Detaljčić sa baš te plaže, dvoje konobara na jednom fotografu, tj meni.


Tako nam je uglavnom prolazio DryDock, na plaži i uveče u barovima, ili jednostavno u spavanju i gledanju filmova kad bismo previše izgoreli.
Sve ostalo, čišćenje, inventar, pravljenje stock materijala i slično, prolazilo je u silnoj zabavi, uz muziku, kafe, sendviče, znojenje usled nedostatka klima uređaja, lova na vodu za tuširanje jer nam je moj, tada omraženi dragi isključivao vodu povremeno zbog remonta, itd.
Za nedostatak vazduha i klime bio je zadužen, ko drugi, nego Hrvat, first ventilation officer, Mladen.


First world problems na Bahamima:


Jedan dan je ceo tim imao day off, što nikada nije bio slučaj, baš da nas ne bi provalili.
Međutim, ovo je bio izuzetak jer je bio organizovan roštilj, piće i žurka na jednoj plaži u nekom resortu, zaboravih ime.
Imali smo svoj bar, čovek je dovezao roštilj, meso, muziku, sve.
Zamislite moju sreću kad sam namirisala roštilj posle 6 meseci lagane hrane. MESOOOOOOOO!
Na plaži!
Na Bahamima!
Uz neki chill reggae ili šta god da je.
Uz zalazak sunca.

Napili se svi do jednog, ali tek nakon što smo menadžera napili dobrano, planski, onako slatko da nije ni primetio dok nije počeo da se kikoće i prepričava sve svoje brodske grehe.
Ja mu sam doturala "Bahama Mama" čim završi onaj koji pije.
Tako se, u jednom momentu, dok je pričao s nekim, toliko razmahao rukama, da je mene rukom pravo u d.... opalio, onako, pošteno.
Mislim da se otreznio u sekundi, kad je krenuo da mi se izvinjava i crveni još više nego što je bio.

Čovek koji je pravio roštilj se u međuvremenu izgubio i, dok smo mi bili isto tako izgubljeni i nesvesni svega, napravio lomaču od par metara, polio benzinom, i zapalio.
Da smo bili na pustom ostrvu i pokušavali da se spasemo, videli bi nas iz svemira.
Šta smo drugo uradili, nego krenuli da igramo oko vatre, po tom pesku...
Ma, to je neka priča, koja, jednostavno, ne može da se prepriča šta god ja ovde napisala.
Posle smo tu vatru pokušavali da održimo u životu kada se skoro potpuno ugasila, da bi sedeli oko nje kao indijanci.
Ja otišla da skupim suve kore drveća, i vratim se do vatre skakućući na jednoj nozi, umirem od smeha, a iz tabana mi viri neki trn od jedno 5cm.
Sreća pa sam bila pijana, samo ću to reći. Ovi krenuli da vrište k'o devojčice a ja ga samo izvadim onako muški i bacim u vatru pobednički.
Ove seka perse se zgranule. Al' vatra im je odgovarala.
Posle su nam se priključili dvoje koji su odseli u nekom bungalovu u blizini, duge kose, rokeri, hipici. Vole fotografiju, pokazuju nam njihove radove, raspričali se o muzici, o Vudstoku, o čemu ne...
Posle mi se činilo da sam sve to sanjala, ali ipak nisam.

Mesec okrugao kao tepsija, plima naišla.
Šetam kroz vodu nešto dalje od svih, i samo svetlost meseca obasjava šare koje u pesku na dnu prave sitni, nevidljivi talasići, sve je kao prugasto. Kao da gledaš minijaturne peščane dine, pod vodom.
Kao da stojiš u sred ničega, sam na svetu, u tišini kakva nigde drugde ne postoji, sa vedrim nebom kakvo nikad nisam videla.
Taj trenutak pamtiću zauvek, u to sam apsolutno sigurna. Proživljavam ga ponovo dok ovo pišem, i smatram da za takve trenutke treba živeti.

Provodila sam sv vreme koje sam mogla napolju, u vodi i na suncu.


Negde 2 dana pred kraj DryDock-a, bili su mi najgori dani, a Boga mi i noći.
Ja, sa svoja 2 prozora, imala sam direktan sniffing sve one farbe koju su u slojevima nanosili dan i noć na spoljašnjost broda.
Videla sam zmajeve a Boga mi i Hobite.
Nema spavanja... A i ako zaspim dok ne farbaju, pa krenu da farbaju dok spavam, probudim se sa glavom veličine lubenice, koja pulsira tako da lelujam po sobi i idem napolje na vazduh.
To mi je valjda osveta za sve one dane kad sam imala klimu dok niko drugi nije imao i što nisam slušala buku dok su svi ostali imali krvave oči i bili nervozni po ceo dan.

Takođe, imali su testiranje signala za general emergency i crew alert.
Mislim da mi ne bi bilo toliko užasno, da mi oficiri nisu rekli da će signal zapištati ukupno 174 puta, sa po 3 kratka zvuka, u toku 2 dana.
Mozak nam je svima otkazao poslušnost posle prva dva sata.
Noćni radnici su hteli da zapale nekoga, ili su bar tako iugledali, trudila sam se da im se sklanjam s puta.
Ko god je bio na brodu zna koja je zvučna frekvencija tog signala. I neka pokuša da zamisli tu količinu pištanja.

Plovidba nazad, ubrzano završavanje radova, haos.
Ne vraća nam se u realnost, a meni, opet, svejedno.
Spakovala kofer, da ne moram posle, i spremna za pokret.
A uopšte nisam svesna da negde idem.
I...
NE IDE MI SE.

Dva kruza nakon drydocka bila su kraća, od po 3 dana, tako da se meni to pretvorilo u jedan kruz.
Videla sam Majami.
Pozdravila sam se sa mnogo ljudi.
Pozdravljala sam se sa nameštajem, sa kabinom, sa stvarima. Zvuči smešno, ali bilo mi je strašno teško što je napuštam, moju Caribbean Princess.
Toliko toga mi je dala... I sada će me neko, jednostavno, zameniti. Doći u moj krevet, moju kabinu, moju galeriju.
Ljubomorna sam na novu članicu tima koju ne poznajem.
Mešaju se osećanja. Ona će koristiti moj aparat.
Iz torbe vadim svoje stvari i ostavljam samo opremu kompanije.
Iz džepova sve memorijske kartice, štampam fotografije da nosim kući. Svoj ID ostavljam...
Kofer nosim, predajem, ostavljam. Idem u crew bar, poslednja noć, pozdravljanje, piće, muzika.
Ma, ničega nisam svesna...

Nedostajaće mi talasi, zvuk, ljuljuškanje kreveta.
Menadžer nije tu, mimoišli smo se, otišao je na spavanje.
Moraću ujutru da se pozdravim s njim...

Tu noć smo se komirali. Ujutru ustajanje oko 10, pakovanje preostalih stvari, doručak.
Niko od mojih ne zna da dolazim, spremam im iznenađenje. Tu me malo hvata euforija od njihove reakcije.
Podravljam se u hodniku sa inženjerima, nailazi i kapetan, želi mi srećan put, pozdravljamo se onako bratski, baš mi je to bio drag čovek.
(Giorgio Pomata je u pitanju, možda ga neko od vas zna)




Skupljamo se u crew baru, dele nam pasoše, pratimo crew office staff do mesta gde su naši koferi na terminalu, kroz terminal, ovuda, tuda, stavi kofer ovde, daj pasoš, pečat, doviđenja...
Nisam ni trepnula, već sam bila "napolju".
Ulazimo u kombi, krećemo put aerodroma.
Sa mnom je moja dobra drugarica Viki, engleskinja, s kojom sam i došla istog dana. Ćutimo.
U jednom momentu se okrećem, i vidim je.
Caribbean Princess, ostavila sam je, nisam se ni osvrnula, ni pozdravila s njom, jednostavno se sve tako brzo odigralo, bukvalno su nas "izbacili" napolje, iz naše ploveće kuće.


Stiže me u momentu pomisao da je ovog puta zaista napuštam, ne vraćam se u 17h, ne isplovljavam, ona isplovljava bez mene.




Ljudi, ja mislim da ja nikada u životu toliko nisam plakala, kao tada, dok mi je nestajala iz vidokruga, iza palmi u luci Fort Lauderdale, u Majamiju.

Nakon nekih mesec-dva (sve je individualno i zavisi od toga koliko se brzo osoba navikava na novi stil života i veliku količinu informacija), ulazi se u rutinu i zapravo počinje da se živi "ship life".
Tada se već ima samopouzdanja čak i drugima da se objašnjava i pokazuje gde je šta, onim "izgubljenim dušama" koje su tek kročile na brod i nerviraju vas jer ništa ne kapiraju, a ustvari ni sami ne znate još uvek 80% toga 
Cene pića u crew baru znaju se napamet, kao i kojim danima i satima se šta jede, kada je otvoren staff a kada crew mess, kada sme da se ide u Horizon, kada je "All Aboard" u portu, pa čak i kakva nas vremenska prognoza očekuje, prema onome što smo imali do sada...

Kad smo kod "All Aboard" sati, moj prvi Roatan, Honduras:



Rekordnih 8 sati na plaži, i nije mi bilo dosta!


Radni sati postaju su navika, snalaženje po brodu na nivou, s povremenim gubljenjem po nekima od passenger area i gubljenjem orijentacije gde je port side a gde starboard side, kad nema prozora ni znaka u blizini.
Ja, lično, tada nisam ni imala vremena da razmišljam o kući, nostalgiji, bilo čemu.
Ship life je pojam koji vas potpuno uvuče u sebe, promeni vam ritam života, razmišljanja, stavove... pa, skoro sve na šta ste do sada navikli.

Pre svega, čudni su međujudski odnosi. Upoznaćete mnoge, što u baru što tokom dana na radnom mestu, bilo da su vaše "direktne" kolege, ili vam se samo ukrštaju putevi tokom radnih sati pa se često srećete.
Svi, ili bar velika većina, biće nasmejani, ljubazni, otvoreni. Prijateljski naklonjeni, što bi se reklo.
ALARM!
Ne dajte bilo kome da vas brzo povuče na bilo koju stranu.
Ljudi su još čudniji i još su raznovrsniji tipovi ličnosti koje možete sresti, jer se na jednom brodu nalazi čak do 40 (!!!) nacija i isto toliko jezika.
Nikome tamo u interesu nije da dobije warning, da se potuče, pogurka, ma ni verbalno sukobi sa nekim drugim, jer sve je to jedan putić koji se ubrzo pretvara u autoput do otkaza, što se više zaglavjujete u tome i što je na bitnijem položaju ili je jednostavno uporniji taj koga ste "zakačili" ili on vas.
Pričaćete sa petnaestoro ljudi. Srba, Filipinaca, Rumuna, Ukrajinaca, Engleza, Bugara, Makedonaca, Amera, Indijaca, Australijanaca i Novozelanđana... I svih petnaestoro će odavati utisak da su vam prijatelji.
Apsolutno ne.
Drugari, okej. Kolege, da. Prijatelji - ne. Samo to treba imati na umu.
Ne pišem ovo jer sam džangrizalo, ne daj Bože. Ja kao najotvorenija i najoptimističnija osoba, uvek nasmejana i okružena ljudima, vam ovo iskreno kažem, da ne kažem pišem.
Sa svima okej, ali ni sa kim preeviše poverenja. Za to postoji telefon i internet i porodica i prijatelji kod kuće, koji će znati i saslušati i savetovati.
Na brodu vam se sreća može okrenuti dok trepnete,  da toga niste ni svesni.

Ne kažem da je nemoguće pronaći prijatelje. Nikada ništa nije nemoguće.
Ne kažem da je nemoguće pronaći dečka ili devojku. Apsolutno nije!
Ali obazrivost na prvom mestu. Primetićete čak i šta prijateljstvo znači jednom Srbinu, a šta, recimo, Amerikancu. (Samo primer, nikakva loša namera)
Potpuno dva različita poimanja... 

Ono što se, međutim, kod mene na poslu isticalo, bilo je jedinstvo tima.
U odeljcima u kojima radi manji broj ljudi, 5-10 ili u mom sučaju 15, važno je držati se zajedno.
Produktivnost je veća, komunikacija je bolja.

Moj foto-tim na ručku koji nas je častio naš menadžer zbog toga što smo bili dobri u svom poslu:


Na slici se nalaze: Srbija, Brazil, Meksiko, Engleska, Filipini, Južna Afrika i Crna Gora.
Svi za jednog-jedan za sve!


Elem, da ne skrenem mnogo s teme.
Navika postane i priliv parica na Crew Card, vašu belu "kreditnu karticu" kojom podižete pare sa brodskog ATM-a bez provizije, kojom u crew office-u plaćate sve što ste popili "na crtu" prethodnog meseca, uzeli cigare, bilo koji proizvod iz butika i shopova na brodu, i slično.
JAKO JAKO je važno biti pažjiv s podizanjem para sa bilo kog bankomata NAPOLJU.
Ne zbog provizije, uzmu nekad 1, nekad 3, nekad 5 dolara, nije strašno, preživi se. Ali ako vidite bankomat iza nekog žbuna, bez jasnih oznaka banke, negde u Meksiku, i tamo gurnete svoju karticu - stvarno vam je ne treba ni dati.
Par ljudi je ostalo sa očišćenim karticama jer su uradili upravo to. Najviše je skinuto s kartice jedne devojke iz Cruise Staff-a - $3000.
Tako da, kartica je svetinja, kao i PIN kod, naravno.
Tokom jednog dana se sa ATM-a na brodu može podići $1000. Tako da sam ja jedno 5-6 dana pred put počela da uzimam svoje pare "u ratama". 
Čak i ako vam ostane nešto na kartici, neki "komišn" od nekog od poslednjih kruzeva ili nekh 5-10 dolara, to se može iskoristiti već na sledećem brodu.
Nema razloga, zapravo, ni da koristite ATM napolju. Skinete malo više keša da imate ako se desi da brodski ne radi baš kad vi hoćete napolje.

Cabin Steward - još jedna stvar navike i jedna od prvih koje "nabavite" čim uđete u rutinu.
Ja sam plaćala svog $7 po kruzu, kruzevi od 7 dana.
Usisa, promeni posteljinu, donese toalet papir i maramice, očisti, pokupi prljavu uniformu i donese čistu i ispeglanu. Sve majice i pantalone će vam obeležiti stikerom koji se ne skida pri pranju, sa vašim imenom, tako da se to neće zagubiti i nećete dobijati tuđe.
Ako vam poispadaju dugmići ili se rašiju a niste vični šivenju ili nemate vremena, brodski krojač vam to završi začas, besplatno naravno.
Svoju odeću perete sami u laundromatu, koji nikada nije predaleko, u kom god delu broda da živite.
Dve ili 5,6 mašina, zavisi od laundrija do laundrija. Jednostavno za korišćenje, imate i peglu i sušilicu.

Meni je, lično, cabin steward mnogo značio.
Skoro sam uništila jednu od majica, jer nisam znala da je pegla koja je bila u mom, najbližem laundriju, totalno sr.... i zapravo spaljuje sve što dodirnete.
Tako da sam napravila sebi malu rupicu, srećom u samom dnu majice, koji se ionako uvlači u pantalone. Od tog dana samo i isključivo cabin steward, a sve stvari odmah posle pranja u sušilicu, na "wrinkle prevent" mode, i ne treba peglanje.
Tečnost za prane stvari sam kupovala u crew shopu, imaju uglavnom Tide, po povoljnim cenama, kad god vam treba.
Crew shop otvoren je svako veče sem turnaround day.

Ubrzo mi je život na brodu postao jako zanimljiv, kada je počeo da se razvija i neki "social life" po kru baru, a i van njega.
Počela sam s ljudima da se čujem telefonom, da zapisujem brojeve pejdžera, posedimo zajedno na pauzama između smena, day off provodimo zajedno, devojke iz drugih departmenta mi sredjuju kosu, feniramo se, farbamo, i tako neke sitnice i gluposti koje život znače.
Svi smo tu manje-više istog uzrasta. S tim što su od mene svi bili stariji 
Tu kreće upoznavanje sa principom brodskog života - svi ogovaraju sve, i svi znaju apsolutno sve. Ali!
To nikom živom ne smeta, jer šta se dogodi na brodu, ostaje na brodu.
Makar i ceo brod znao šta ste sinoć radili i u čijoj kabini, vas baš briga, jer sve te ljude ćete ubrzo zabiraviti, čim odu, ili vi odete.
Sve dok nije nelegalno - opustite se.
Ali ne previše, zaštita na prvom mestu 


Treći mesec je bio najteži.
Tačno polovina ugovora. Neko se možda pita - zašto, pa već je pola prošlo!
Jeste... Ali tu je ono drugo saznanje - IMA JOŠ OVOLIKO.
Šta god da ste do tada preživeli i ako ste pomislili da je teško, e pa, ima još jedna doza svega toga! Tek 50% gotovo!
U trećem mesecu sam doživela prve krize. Plakanje noću, do 2,3 ujutru, nekad 4.
Želim da pozovem nekoga, cimerka spava, ne mogu tek tako da drndam telefon. A i na sred okeana smo, nema prijema.
Jednu noć sam se napila i u 3 ujutru zvala najbolju drugaricu na mobilni. Javila se, i kad me čula da plačem, ispresecala se jer nije znala šta se desilo.
A ja joj rekoh - samo sam morala da ti čujem glas.
Sedim na podu kabine s telefonom u krilu i plačem, ne razmišljajući da li radim od 8 ujutru ili 1 popodne, samo želim da čujem poznat glas i da popričam sa nekim o bilo čemu, jer znam da će to nešto u grob sa sobom odneti ako treba.
Ako razumete šta pokušavam da kažem.
Bude teško, koliko god da ste jaki. Zafali vam ovo, zafali ono. Glas, dodir, zagrljaj. Miris, hrana, rutina. Pivo u parkiću, gužva u autobusu, ŠTA GOD.
Normalno je. Stavite slušalice u uši, isplačite se u jastuk, zaspaćete umorni i ujutru na posao. Proći će.
Ulogujte se na FB i pogledajte svoje prijatelje koji i dalje kače iste pesme, dosađuju se, žale se da nemaju posla i para i gledaju političke govore.
I pogledajte sebe, koji ste stisli m.... i otišli na drugu stranu sveta, imate lepu i redovnu platu, čeličite se, usavršavate, posle toga ćete biti spremni za bilo koji posao.
Tako se gura napred, nikako drugačije.
Kao što već negde napisah, nema tu filozofije "jao ovo je robija, ja sam u zatvoru".
Marš mami kući da ti kuva pasulj. Jer niti si radan, niti si vredan.
Jer niko tebe tamo ne drži u lancima, slobodan si da daš otkaz SADA i sedneš u avion za Balkan.
Izvinjavam se na izlivima besa, svaki put se iznerviram kad se setim tih ljudi.
U redu je da neko ima taj stav, vrati se kući i kaže "nisam mogao, nije za mene, rpeteško je".
Ali da je neko tamo i konstantno istu priču vrti ljudima koji žele da probaju, završi ugovor i onda ode OPET da priča istu priču, jer mu se ipak osladili dolarčići... To ne mogu da razumem.
Enivej...


Nakon toga sve postaje lakše. Počne odbrojavanje "na sitno" - ostaje još samo 2 meseca!
Odradili ste već 4!

U mom slučaju, prošli su praznici, gužve, dečurlija, preživeli smo, dobili dodatne zarade, i po $350 nedeljno.
Više smo radili, ali više i zaradili. Koliko smo puta dodatno pomerili d.... toliko nam je dolara kapnulo na račun posle nedelju dana.
Istrpeh i plač i skakanje i vrištanje, napravih neke prelepe portrete dečici u božićnim uniformama, u pidžamama, sa plišanim igračkama, uživah u svom poslu bukvalno 99.99% vremena.

Formal Night uniforma:






Prođoše i te ludačke oluje, i magle, pokrenusmo se normalno.

Preživeli smo, doduše, RED LEVEL.
Red Level se proglašava kada određeni broj ljudi na brodu, ne smem da vas lažem, zaboravila sam koliki procenat, oboli od Noro Virusa (Norwalk Virus) - povraćanje i proliv, par dana karantina i upropašten kruz, svakako. Prenosi se kijanjem, kašjanjem, hranom, i pre svega, PRLJAVIM RUKAMA.
Zabrana Horizon Court-a, pice, hamburgera, odlaska u prodavnice, svakog šetkanja po passenger area sem kada ste na dužnosti. Pre svega, da bi se posada zaštitila od virusa, jer, ako putnici obole - šta sad... ali, ako se posada porazboljeva - na*ebasmo ga.
Dezinfekcija radnog prostora na svakih sat vremena najjačin rastvorom, dezinfekcija ruku, i slično.
Još jedna stvar koju ne doživi svako na prvom ugovoru.
Ja jesam, brisala i čistila onoliko...
Ali opet, stvaranje radnih navika. I kad proglasiše posle opet yellow pa na kraju green level, mi nastavili da čistimo po navici.
 
Kad se sve to zbroji i preživi, pogledaš, a ono - još malo pa 4 meseca ugovora...

Za kraj, jedna od mojih omiljenih slika - nastala nakon moje i cimerkine celodnevne kupovine u Hjustonu.
Ono što je UVEK jako uredna i čista kabina sa prostorom u koji, da hoće, može da se smesti 10 ljudi samo na pod, izgledalo je ovako:



Ja, koja sedim na podu i jedem čokoladice. Pre posla, jer sam u uniformi, naravno.
Nema aproslutno nikakve veze sa bilo čime gore napisanim, ali obožavam tu sliku, nemojte zameriti!

Sabrala sam se.
Imala sam čitavih 10-15 minuta da shvatim jedinu istinu - ili ću da zaplivam, ili ću da se udavim, trećeg nema. Tu sam gde sam, ne preostaje mi ništa drugo nego da zapnem i uradim to zbog čega sam i došla, na prvom mestu.
Stiglo me je tek tu shvatanje gde sam i šta se dešava.
Shvatih da sam prešla pola planete i da sam stigla tu gde sam, svojom zaslugom. Počeh da se osećam bolje.
Nova avantura je već počela.
Otvorih orman i izvadih uniformu. Posmatrah je par sekundi. Na plavoj majici piše "Photo Video".
Presvukoh se u uniformu... Koja će kasnije početi da predstavlja potpuno drugu ličnost, alter-ego, drugu kožu.
Iz kovertice na stolu izvadih zlatnu "značku" - name tag sa natpisom
Jovana
Photographer
Serbia.

Prema uputstvima, provukoh iglu s leve strane majice, i zakačih je. Odmah iznad nje, mali "CRUISE" pin na magnetić.
Okretoh se prema ogledalu, i prvi put sebe videh u uniformi posla koji volim najviše na svetu.
Nešto kao one kliše scene iz Supermena, Spajdermena i sličnih filmova, kada se junaci posmatraju u ogledalu i dive se sami sebi  
Magičan trenutak za mene, koliko god neko mislio da blesavo zvuči. Nikada ga u životu neću zaboraviti.

Prvi dan se uvek sastoji od upoznavanja sa timom i radnim mestom. Galerija, Promenade deck, deck 7. Photo laboratory, deck 4 midship.
Ovde se radi ovo, ovde se radi ono. Članovi tima, mnogo novih imena i zemalja, ja sam uvek bila strašno loša sa pamćenjem imena. Name-tagovi, God bless you !
Tim se uvek trudi da novopridošlima pomogne maksimalno. Pre svega, da ih ne bi usporavali u poslu, da ne kažem "smetali" jer to može previše grubo da zvuči. Niko vas neće ubiti ako budete "smetali", ali svako mora da razume da strpljenje ljudi vremenom opada ako neko uporno nešto ne kapira ili se ne trudi.
Na prvom mestu ja, koja sam pred kraju ugovora dobila troje novopridošlih u timu, htela sam da ih besim s mojim kratkim fitiljem  

Previše informacija, perviše sati stajanja, umor od leta.
Par puta tokom smene u galeriji sam otišla u toalet samo da bih zaklopila dasku wc šolje i sela, makar 60 sekundi.
Noge su me toliko bolele, bila sam u apsolutnom šoku. Oči su mi bile crvene kao da sam na teškim drogama kad sam se pogledala u ogledalo. Bilo me je sramota od putnika. Smena traje do 23h, kada se galerija zatvara.
Upoznavanje sa sistemom naplate, bar-kodovima, cenama (KOLIKO BROJEVA, MRZIM BROJEVE!!!), artiklima, šta se sme a šta ne, kuponi, popusti, usluge, albumi, ramovi, fotoaparati, paketi, kanvasi, DVD, Platinum Studio... Ovo će se pretvoriti u listu artikala u ponudi ako nastavim da kucam.
Ja se trudim maksimalno, još uvek pomalo poplašena od gostiju, sramota me svaki put kad ne znam nešto... A onda sam počela otvoreno da im govorim da mi je prvi dan kad god sam morala nekoga da pozovem u pomoć, na šta su oni reagovali sa apsolutnim oduševljenjem, i kretalo je ispitivanje o tome kako se osećam, "sve će biti u redu" roditeljski saveti, dobrodošlica na brod, i slično.
Preživljavanje prvog dana bilo je najteže.
Ali, pogodite šta...
Pravo posle posla u crew bar.
Čisto da vidim kako je to, šta ima. To me je spasilo. Ne mislim na alkohol, ni na cigare.
Mislim na toliki broj drugih mladih ljudi koji rade,baš kao i ja, daleko od svih svojih, i imaju samo jedni druge.
To veče sam upoznala neke od ljudi sa kojima sam i do danas ostala najbliža, koji su došli upravo tog dana, ili par dana ranije, tako da smo cele ugovore proveli zajedno.

Cimerka mi je bila južnoafrikanka, koju je bio vrlo loš glas u kompaniji. Kasnije sam i saznala zašto.
5 ugovora, level 1, apsolutno asocijalna, što se kaže "fali joj po koja daska".
Promenila je 5 cimerki na tom ugovoru, ja sam bila šesta. Uglavnom su ljudi bežali od nje. Na svakom ugovoru imala je najmanje po 5 cimerki. Imale smo par scena u kojima me je napala zbog nekih stvari kao što je npr uključivanje svetla u kabini kada dođem posle poslednje smene, ili je pričala okolo koliko sam bučna i apsolutno nekorektna i nepažljiva (a ja kad neko spava automatski postajem duh koji zemlju ne dodiruje, probuditi nekoga mi je najgora stvar koju mogu d uradim, ali dobro) itd.
Ja kao ja, imam čelične živce za to, samo kuliram. Ipak će biti tu samo 2 meseca mog ugovora, nije ni to loše.
U međuvremenu smo postale drugarice.
Radile iste smene, gledale filmove, igrale igrice, uvek išle zajedno u šoping, vodila me na neka "njena" mesta, išle na plažu... ispričala mi je svašta o njoj.
Rečenicu "ti si mi najomiljenija cimerka ikada i ne bih te menjala ni za koju drugu" nikad neću zaboraviti.
Da li to znači da i meni fale daske u glavi, ili sa tom devojkom jednostavno treba imati strpljenja jer nije ni njena životna priča idealna, ne znam. Uglavnom, svi su mi se klanjali do patosa "jer je trpim". Ja sam svima rekla da mi je ona iskren drug. Krstili se nogama i rukama.
Još jedan dokaz da nije sve crno-belo, da svima treba dati šansu i, koliko god neko bio d...džija, samo ga istrpeti hladne glave i izaći ćete kao pobednik.

Drugi dan na poslu, sea day, Formal night.
Kao najmlađa u timu (a i ubedljivo najmlađa po godinama, sa 21), ostajem da radim u galeriji dok drugi slikaju na pozadinama.
Čekaj... ŠTA?!
SAMA u galeriji u smeni od 5 sati.
Okej, neko se šali... Ja jedva znam da naplatim fotografiju.
... To veče sam naučila kako da postanem apsolutni suvereni vladar galerije, etiketu koju mi je "nalepio" moj menadžer nedugo nakon toga.
Po principu "baci ga u vodu i naučiće da pliva". Do kraja ugovora šetala sam galerijom sa pogledom "probaj da ukradeš moju sliku i ubiću te".  

Dok sam se osvrnula, prošlo je nedelju dana. Dve nedelje. Tri.
Izlasci u lukama, razgledanje Meksika, Hjustona, Belizea, Hondurasa.
Sve same druge, treće, četvrte dimenzije za mene.
Upoznavanje sa drugim članovima posade, učenje o drugim departmentima, upoznavanje sa rasporedom prostorija na brodu.
Pokušaj da zapamtim gde mi je, zaboga, pozicija u toku drill-a.
Stairway guide, deck 10 aft. Vežbaj što brži odlazak do tamo, vežbaj demonstraciju pred putnicima u muster station-u.
Prvo slikanje embarkationa, prvo slikanje gangway-a. Verujte, više se toga uopšte ne sećam.
Sećam se prvog puta kad je na mene došao red da budem pirat na gangway-u. Ustajanje oko 6, spremanje, šminka, kostim, pa tako obučena na doručak.
Apsolutno smo uvek bili atrakcija, bilo da smo obučeni kao pirati, bilo da ide grupica od 15 ljudi obučena u plave majice sa fotoaparatima oko vrata. Svi vole fotografe.
A najviše nas vole kad im trebaju besplatne slike i štampanje, je l'.

U tom magnovenju uglavnom proleti prvi mesec ugovora.
Dok se okreneš, već imaš neki svoj krug ljudi u crew baru, sa kojima piješ i pričaš o poslu. Retko kada se zaista priča o porodici i o svetu kod kuče.
Kad smo kod toga, šta to beše kuća? Ups, ja zaboravila...
Nemate vremena da mislite na nostalgiju, uopšte!
Ju, pa ja imam 2 psa...

Telefon u kabini, satelitski, služi za pozivanje svih delova broda, ali i spoljnog sveta. Satellite extention, broj, i zovi. Ponekad ne može, kad je brod na sred okeana. A ponekad sam na sred okeana imala najbolji prijem. Ne očajavajte ako ne uspe iz prve, uspeće kasnije.
Nema boljeg osećaja kad se neko prvi put javi sa druge strane i čuje vaš glas.
Recimo, majka.
Pa krene ispitivanje... Pak renu odgovori. A tebe mrzi više i da pričaš jer toliko toga postoji,i taman su i tebi objasnili, a ti sad treba mami iznova da objašnjavaš. Zamara.

Navikavanje na hranu u mess-u. Kao za sve ima po nešto, ali ti baš ne voliš ništa od onoga što ti je servirano. Pa se dohvatiš mleka i kornfleksa.  
Kasnije naučiš da od toga što imaš napraviš najbolje jelo koje si ikada probao. Začin ovaj, začin onaj, salata, kombinacija ovoga i onoga...
Ako nema ništa, pravac Horizon court, buffet za putnike. Tamo, vala, ima svega za svakoga.
Još dve opcije za klopu koje su besplatne i dostupne non stop - grill i pizza na open decku.
Moja dva omiljena mesta ipak su Sabatini's i Crown Grill,  u kojima je cover charge $25, pa jedi dok ne umreš.
Picnemo se svi onako lepo, odela, haljine, rezervacija, klopa, vino. Zaglavimo do 12 u restoranu pa pravac u nightclub posle toga da se izludujemo i "potrošimo" sve što smo pojeli.

Da ne sletim previše s teme...
Previše toga ima da bih se svega setila, ali trudim se da pratim neki redosled događaja. Do kraja će se desiti mnogo zanimljivih stvari.  
Ako neko želi da pita bilo šta, molim vas uradite to, i napisaću u prvom sledećem postu.

Ako bi neko mogao da mi odgovori, koliko je para poneo sa sobom kada je išao prvi put na brod?
Mama brine a ja ne znam šta da joj kažem.
Hvala