Posao na Brodu > Price Veterana ~ Cruise Ship Job Veterans
5 godina - od nichega do nechega
Kakun:
Nikad nisam umeo dobro da pishem, pogotovu ne o sebi. Sve jedno, evo pokushaja pa kud puklo.
Razlog zbog kojeg pishem sve ovo je da ohrabrim ljude koji ne vide izlaz a jako im je potreban. Rodjen sam u Beogradu gde sam ziveo ceo svoj zivot pre odlaska na brod. Zavrshio sam srednju gradjevisku shkolu, fakultet nikad nije bila opcija za mene iz razloga shto niti ja niti moja prodica nije mogla to finansiski da izdrzi. Kad kazem nije mogla finansiski da izdrzi hocu da kazem da nismo imali prebijene pare. Krpili smo kraj sa krajem i ziveli od danas do sutra. Svu odecu i obucu koju sam imao je uglavnom bila vec nechija prethodno. Kao porodica koja je bila u dugovima do gushe radio sam bilo koji posao.
Radio sam kao nocni chuvar u zatvorenoj fabrici gde mi je glavni posao bio da jurim ljude koji bi krali staro gvozdje, radio sam kao ispomoc jednom invalidu koji nije mogao da se krece, prenoseci ga sa kreveta u stolicu i iz sobe u sobu, radio sam selidbe, radio sam postavljanje bina, osvetljenja i ozvuchenja, radio sam kao paker u par fabrika, chak sam zavrshio josh jednu srednju shkolu (politehichku za plemenite metale) i istovremeno radio u jednoj zlatari za bakshish da bih ispekao zanat. Pokushavao sam svashta samo da se izvuchem iz govana.
Razmishljao sam o brodov i fantazirao kako bi bilo lepo otici, no to nije bila opcija jer sam imao verenicu iz beograda koju sam jako voleo. Bilo kako bilo idalje sam se trudio i radio shta sam stigao, chinjenica je bila da ni jedan posao koji sam radio nije bio dovoljno placen da reshi mene i moju porodicu problema. U to vreme nisam sanjao velike snove jer nisam imao vremena za to, fokusiran sam bio na sada i na trenutne probleme kojih je bilo previshe. Nisam zeleo nishta specijalno u zivotu, samo neki normalan zivot. Hteo sam da ozenim svoju tadashnju verenicu i da kupimo neko nashe mesto i da uzivamo u malim stvarima - to su bili moji najveci snovi.
Da skratim prichu… nishta nije ishlo kako treba. Problemi su se gomilali, izlaza nigde nije bilo, upadao sam u sve vecu depresiju. U jednom momentu je moja tadashnja verenica otishla sa svojom porodicom do Austrije da poseti rodbinu i nedugo nako shto se vratila odluchila je da me ostavi nakon 3 godine veze i preseli se za Austriju. Mesec dana kasnije sam saznao da se udala za nekog momka odande.
Redovno sam pronalazio vece nivoe depresije u koje sam upadao… Hteo sam da odem shto pre iz Srbije. Prijavio sam se za gift shop i zbog toga shto sam imao iskustvo sa satovima i plemenitim metalim, plus diplomu srednje shkole za plemenite metale bio sam pozvan na intervju. Iako sam znao posao i znao da popravim bilo koj nakit, nisam bio prodavac… jednostavno mi nije to u krvi. Nije mi recheno zashto nisam proshao intervju ali mi je bilo jasno da je to razlog. Nisam sebe prezentovao kako valja, nisam prodao prichu. Prestao sam da izlazim iz svoje sobe. Sedeo bih po ceo dan za kompom i tako bih provodio dane. Sve je ukazivalo na to da shta god pokusham nece uspeti, nema vishe poente pokushavati. Zashto troshiti energiju i pare do kojih sam jako teshko dolazio. Cela porodica je bila na granici prezivljavanja. Stvari su krenule na gore ako je to ikako moguce. Nije mi bilo strano da nemam shta da jedem i ponekad bih uhvatio majku kako plache… nisam morao ni da je pitam shto.
Jednog dana nam je policija pokucala na vrata i obavestila nas da mi je deda (koji je ziveo ceo zivot sa nama) na izlazu iz autobusa bio zatvoren vratima na pola, da stvar bude gora iako su ljudi vikali u autobusu da vozach otvori vrata on se nije obazirao ...dao gas i krenuo da vuche dedu koji nije mogao da isprati brzinu autobusa na jednoj nozi koja je bila napolju. Pao je i noga je otishla pod tochak gde je bila otkinuta istog meomenta. Deda se borio josh par dana u bolnici ali ga je srce na kraju izdalo. Da, mislim da sam tada izgubio veru u sve i izgubio bilo koju volju za zivotom.
Vishe sam bio biljka nego chovek… kao ranije sedeo bih u kuci i ne bih izlazio, nisam imao para ni volje da probam ishta. Ne mogu iskreno da se setim koliko je ceo taj period trajao dok se nisam malo povratio. Mislim da je bilo par meseci svakako pre nego shto sam se malo opasuljio. Moja tvdoglavost i najbitnije snaga volje me je vratila da josh jednom neshto pokusham… bilo shta. Nije me znimalo shta je to neshto samo da se izvuchem.
Video sam poziciju za zatvorskog chuvara na internetu ali sam u isto vreme aplicirao u safe cruise za posao stage crew. Za ovaj posao sam aplicirao zato shto je ortak sestrinog tadashnjeg dechka (sadashnjeg muza) otishao na tu poziciju i zbog mog predjashnjeg iskustva su me bodrili da se oprobam u tome. Za posao zatvorskog chuvara se prijavilo oko 250 ljudi… da skratim prichu - proshao sam sve fizichke i IQ testove i bio u poslednjih 7 na intervju.
Nisam dobio posao. Iako meni to tada to nije izgledalo ali to je mozda najbolja stvar koja mi se ikada desila u zivotu. Zatvorio sam se u sobu ali ovaj put iz drugog razloga. Skinuo sam sav materijal sa interneta koji sam mogao da prochachkam u vezi stage crew-a, a u to vreme nije bilo mnogo toga shto sam mogao da nadjem i napisao sva pitanja na jednom papiru i odgovore na drugom papiru. Uzeo sam kinder jaje i napunio ga malim papiricima sa brojevima na njima. Otvorio bih jaje i izvukao broj. Prochitao bih pitanje sa tim brojem i krenuo da deklamujem… Ovo sam radio 10 dana po 100 puta u jednom danu. Ponavljao sam toliko puta da sam sam sebio bio dosadan i onda bih napravio 5 min pauzu i pocheo iz pochetka. Pozajmio sam 800e od babe da bih isfinansirao sve ovo, shto su tada bile astronomske pare za mene koji nije imao 1000rsd kod sebe.
Dan intervjua je doshao jako brzo i ja sam bio jedini za svoj department. Ostali su bili konobari, fotografi i mesari. Dolazi red na menei intervju traje izmedju 10 i 15 min. Italijan koji me je intervjuisao se predstavlja, postavlja mi prvo pitanje i ja krecem da deklamujem celu prichu nadovezujuci na njegovo pitanje sva moja pitanja koja sam pronashao tako da mu onemogucim da me ishta pita. Pricham svih 10 do 15 minuta i chovek me je na kraju samo pitao dal sam koristio zashtitnu opremu tokom svih tih fizikalija sa binama itd. Kazem da i nabrojim zashtitnu opremu i to je bilo to. Dobio sam posao!
Bio sam pozvan posle mesec dana od Princess-a na prvi april. Mislio sam da me sprdaju jer je ipak bio prvi april a ja sve shto sam dotakao nikad nije uspelo. Tako da je ovo sasvim moguce neka glupa neslana shala, i istovremeno nisam ovo dobio od Safe Cruis-a vec direknto od Princess-a shto nije imalo smisla jer je Safe Cruise trebao da me obavesti prvi o polasku itd. Kontaktirao sam njih i oni su mi trazili da im prosledim mejl i nako shto sam to uchinio oni su potvrdili autentichnost e-maila.
Shale nije bilo i ja sam otishao za LA da se ukrcam na Golden Princess kao Stage Crew, plata astronomskih 1600USD!!! Sa tim parama mogu da zivim kao car zauvek... tako je to barem meni delovalo dolazeci od nichega :)
Pozdravljam se sa rodbinom i sedam na avion prvi put u zivotu. Polecem i ne mogu da se nachudim chuda niti da skinem osmeh sa lica. Prvi put u avionu i prvi put za josh mnogo mnogo stvari koje ce tek doci. Presedam u frankfurtu i secam se kada je klopa bila doshla u avionu na onim posluzavnicima njihovim ja stavljam to sebi u krilo i mala devojchica do mene od mozda 8-9 godina mi pokazuje kako da izvuchem sa strane sedishta onaj drzach za klopu. Osecam se kao totalni debil ali sam idalje nasmejan i srecan.
Ovo je prvi deo koji opisuje kako sam od nule doshao do 0.1 nechega... kucam dalje kako sam od 0.1 nechega doshao do nechega malo boljeg :) i na kraju gde sam sada i ka chemu gazim dalje
Nadam se da ovo pishem u pravoj temi
CEO premesti ako sam neshto zabrljao :smack:
Princ na belom brodu:
--- Quote from: Kakun ---Nikad nisam umeo dobro da pishem, pogotovu ne o sebi. Sve jedno, evo pokushaja pa kud puklo.
--- End quote ---
Braaateee... :pad: ... pišeš za medalju. :clapping:
Kakun:
--- Quote from: Princ na belom brodu on 09/November/2018 ---Braaateee... :pad: ... pišeš za medalju. :clapping:
--- End quote ---
LOL, ne bih se slozio sa time ali hvala! :D
kad ugrabim opet vreme nastavljam dalje prichu :)
Nadam se samo da ce nekome ovo pomoci i pogurati ih napred ka nechemu boljem.
mileeena10:
Svaka čast! Očekujem nastavak.... :clapping:
Kakun:
Here we go... Nastavak... imam day off danas pa sam se malo posvetio ovome.
Stizem u LA.
Po instrukcijama koje sam dobio u koverti od Princess-a izlazim ispred aerodroma da pronadjem mini bus koji treba da me transportuje do hotela. Dok sam nashao lokaciju na kojoj sam trebao da budem uspeo sam da se izgubim tri puta. Na neku ludu srecu sam naleteo na neke nashe momke koji su ishli na isti brod i jednostavno sam im se pridruzio i pratio ih gde god da su oni ishli.
Iskreno sam se osetio kao jako mala i nebitna osoba kada sam izashao napolje. Grad je jednostavno megaloman, neblakoderi na bilo koju stranu da se okrenesh. Nisam mogao da prestanem da zevam shto u neblakodere, shto u ljude koji na neki charoban nachin nisu videli ono shto ja vidim. Nemo sam sve ovo posmatrao dok minibus nije stigao.
Ostalo nije ni bilo toliko bitno. Stigli u hotel, vecherali, prespavali i ujutru stigli pred… mini grad na vodi. Ukrcavam se i na samom ulazu me cheka Senior Production Manager koja me upoznaje sa brodom. U tom momentu zapravo nishta nisam zapamtio jer ima previshe koridora, zavijutaka, prechica. Jedan deck gore pa tri dole, niz i uz stepenishte. Jedino shto sam zapamtio je M1 vodi pravo do crew mess-a. Na kraju krajeva zar hrana nije najbitnija? :D
Ostavljam stvari u kabinu koju delim sa Indijcem koji mi pokazuje da zivimo tachno iza pozorishta shto je vishe nego savrsheno. Chak i da hocesh, ne mozesh da kasnish na posao. Velichina kabine je manje vishe velichina moje sobe u Srb tako da nemam shta da se zalim.
Imam par treninga za taj prvi dan i dve predstave popodne gde cu raditi na spot light-u. Absolutno sam odushevljen svime na brodu. Ono shto pamtim je da sam seo za spot light to veche prvi put u zivotu jer nikad nisam radio na spot light-u pre toga i imao sam gadan osecaj da cu neshto zabrljati. Krece predstava i ja pratim osobu na stage-u sa spot light-om i u isto vreme osecam kako gubim ravnotezu. I mislim se u sebi “Ladno cu da se onesvestim prvog dana na poslu.” Trebalo mi je dobrih deset minuta panike u mojoj glavi da shvatim da se zapravo brod po malo ljuljushka i da se zapravo ja necu onesvestiti na svom prvom radnom danu.
Dani su prolazili i ja sam ulazio polako u rutinu, uchio sve shto sam mogao da uchim i uvek trazio josh.
Prva dva meseca sam joshuvek bio u nekom grchu gde sam ochekivao da ce sve poci naopako kad tad. Da cu ili biti poslat nazad kuci ili da necu dobiti platu ili neshto… ne znam zapravo shta ali samo taj osecaj nesigurnosti, grcha i neke strepnje.
Idalje sam bio u neverici kada sam video prvu platu na rachunu. Brze bolje sam izashao na prvi turn around u Sijetlu i otishao u Ross (klasika) i potroshio 1000$ da kupim sve osnovno shto nisam imao. Bukvalno gace, charape, majice, cipele… prvi put posle ne znam ni ja koliko dugo sam imao dvoje para patika. Uglavno sam do tada imao jedan par patika pa...dokle traje.
Kao shto rekoh, tek posle dva meseca sam krenuo da se opushtam i da razumem da je ovo zapravo normalan zivot. Radish, placen si, imash krov nad glavom, hranu, dovoljno para da platish turu pica, da izadjesh na vecheru… sve shto ti treba.
Ne postoji jedan jedini razlog zashto ne bih trebao da budem srecan. Chak je i teretana besplatna, krecem da treniram i da se hranim zdravije nego ranije.
Stize novi Senior Production Manager iz Juzne Afrike i nikad pre niti posle toga nisam radio sa boljim menadzerom. Za prva dva meseca sam nachio sve i sada se prijavljujem za sve moguce dodatne poslove. Kad god smo bili u luci i ako je bilo extra posla ja sam bio prvi (i u vecini sluchajeva jedini) koji bi digao ruku da se prijavi za posao. Zbog velikog truda koji sam ulozio, menadzer mi je dao odreshene ruke da dobijam obuku za bilo koj sledeci korak u produkciji za koji bih se odluchio.
Pored toga sam dobijao sve manje posla na svom rasporedu. Razlog je bio moj menadzera koji je jako poshtovao ljude koji se ne boje rada. Tako da sam dobijao otprilike dva dana nedeljeno gde sam radio samo po sat-dva. Shto sam samo na tom ugovoru doziveo i nikad vishe.
Prvi put sam bio na mestu gde sam osetio da mogu da napredujem koliko god hocu ukoliko ulozim vreme i trud shto je u mojoj rodjenoj zemlji to bilo van pameti. U tom periodu sam zatrazio i da mi produze ugovor na barem osam meseci jer nisam mogao da verujem koliko mi je zivot krenuo na bolje i nisam video nikakav razlog zashto ne bih ostao duze. Jednostavno sam imao sve shto sam hteo i bio sam srecan posle jako dugog vremena.
Ugovor mi se zavrshio posle osam ipo meseci i za to vreme sam video Havaje, Mexico, Aljasku i Sijetl. Kuci se nishta nije promenilo tada kao ni sada kada se vratim. U Srbiji vreme uvek stoji… ili se to barem meni tako chini. Doneo sam kuci pare, oporavio malo porodicu i vratio sve dugove koje sam do tada imao. Bio sam chist i osecaj je bio oslobadjajuci.
Za kraj bih zeleo samo da ostavim isechak iz appraisal sa tog ugovora koji mi je itekako znachio u daljim koracima ka svojoj karijeri.
https://imgur.com/a/bFwtsf7
Navigation
[0] Message Index
[#] Next page