Meni nije jasno kako nema sigurnosnih kamera po open decku kod crew bara a i u putnickom delu,(ispravite me ako gresim,na Princesu ih nisam videla).Call me crazy,ali zar nije onda brod mesto za savrsen zlocin,nema tela,nema dokaza,nema snimka kamere,i sami znate koliko ima poremecenih ljudi na brodu.Na kraju se proglasi overboard,dal je pao ,namerno skocio,ili ga je neko gurnuo ostaje zauvek nepoznato .Ili recimo putnici,neka lujka koja hoce da se resi svog matorog muza milionera,gurne ga preko ograde i nikom nista ,pao je sam. Al najozbiljnije,nista od toga nije nemoguce .

Da li to znaci ,da bih uspela nesto da uradim odmah nakon povratka kuci i to samo u slucaju medical sign off-a?A  to sto sam odradila do kraja ugovor,samo zato sto mi nisu dali nikakvu dijagnozu,i slali me nazad na posao tako iscrpljenu i bolesnu,uz kutiju paracetamola,pa sam po povratku kuci zavrsila na operacionom stolu,sa mnogo gorim posledicama ,jer sam zapocela lecenje suvise kasno,to znaci nema veze?   Ja sam njima ugovor odradila,jedino sledece sto ih interesuje je da li cu doci na sledeci ugovor ili ne? A da,za lecenje nisam dobila ni jedan cent,a kostalo me je ,verujte ,dosta.

Bila bih zahvalna,ako neko moze da napise ili posalje licnu poruku sa mejlom od spomenute Dragane,kako bih mogla da stupim u kontakt sa njom.

Sofijin post jeste negativan,ali je i fakat realan.
Sa svime bih se slozila sto je iznela osim o pljuvanju po zutoj rasi,glupo mi je to i da komentarisem.
Jednostavno, kucno vaspitanje  mi ne bi dozvolilo da ruzno govorim o nekome na nacionalnoj osnovi,imam prelepa a i ona losa iskustva sa svim nacijama na brodu,tako da je glupo polemisati na tu temu.
     Nego,da dam svoj doprinos temi,sve ovo sto je Sofija napisala sam vec osetila na svojoj kozi,s tim sto sam ja bila u restoranu pa mi je bilo duplo teze.
Svoj boravak na brodu bih opisala kao najlepsi i najgori period svoga zivota,u zavisnosti kako ga posmatram.
Citala sam i ja danima po forumima pre odlaska,ali niko i nista vas ne moze pripremiti na ono sto vas tamo ceka,i samo onaj ko je prosao kroz to moze da prica.
Nista nije moglo da me odgovori od te zamisli,od onih sam sto mora da lupi glavom o zid da bi se uverio sam.
Prvih mesec dana sam proklinjala dan sto sam krocila na brod,mislila sam kako je to najveca greska u mom zivotu,svaki dan sam zvala moje placuci,plakala sam pred spavanje svaku noc.
Razmisljala sam da odustanem ,svak dan sam razmisljala kako cu da se vratim kuci ubrzo,ali ipak nisam htela da dozvolim da se vratim kuci povijenog repa,posle toliko price i radovanja odlasku .
Rekoh ajde jos malo da dam sebi sansu,i tako je prolazio dan,po dan...
Prvu polovinu ugovora sam nekako pregurala uz dobro drustvo,a i obecala sam sebi da cu ostati barem do prve luke u Americi,a drugu polovinu sam bila u fazonu ,kad si izdrzala toliko,e vala i do kraja ces,jednostavno moras da izdrzis sta god te snalazilo.Ali sa ove vremenske distance sam ipak srecna zbog  tog iskustva i uradila bih opet isto,ponosna sam na sebe,to je bila najhrabrija odluka u mom zivotu,i ponosna sam sto sam istrajala,na kraju krajeva niko me nije terao da idem,zelela sam da odem po svaku cenu.

 E sad,da sumiram,sto se losih stvari tice,vec su na temi iznete sve cinjenice,s tim sto bih dodala jos svasta nesto.
Recimo,od te hlorisane vode mi je strasno opadala kosa,ne samo meni vec svim devojkama,mozda i u paketu sa pojacanim stresom,hranu da i ne pominjem ,kakvog je kvaliteta i to kakve je posledice ostavila na moj organizam,mnostvo neprijatnih situacija od strane supervizora,jer nisam odgovorila na nabacivanje nekih od nih,a bilo je mnogo devojaka koje jesu,i svi vi koji ste bili znate vec kako to onda dalje ide,podmetanje noge pojedih kolega, itd,itd,mogla bih do sutra al necu da mracim.
One lepse stvari su jako kratke posete prelepih gradova,ali ipak posete,meni su znacili i ti kratki boravci u Monte Carlu,Monaku,Istanbulu,Veneciji,Karibima...
A i imala sam srecu da nas je uhvatio Drydock na Bahamima,i tih dana sam stvarno uzivala punim plucima za sve ono pre toga sto nisam.
Zatim prijateljstva sa ljudima iz celog sveta,i da ,bas tih Filipinaca ,Indijaca i Indonezana,a ove iz Juzne Amerike da i ne pominjem,s njima sam prosto oduseveljena,i dan danas sam u kontaktu sa svim tim divnim ljudima.
Treca stvar i poslednja ,je kako naucite da uzivate u malim stvarima.Po dolasku pocnete da cenite sve te male stvari koje ustvari cine zivot.
Srecni ste kada izadjete uvece u setnju,toga na brodu nema ,sem kada je over night,srecni ste sto spavate u sobi sa prozorom,sto mozete da spavate duze od 4-5 sati, i bez jutarnjeg razglasa u kabini,sto uzivate sa svojim prijateljima i porodicom.cenite svaki minut vaseg vremena....Par godina kasnije,ja sam i  dalje u Srbiji,nisam ponovo otisla,i rekla sam sebi da necu vise nikada.
Ali znate sta,i ovde mnogo puta postajete rob posla,i ovde nekad danima vidite samo krevet i posao,i sve to za 5 puta manju platu ,pa mi dosta puta padne na pamet da odem ponovo,ali me vrlo brzo odvrati pomisao na sve ono tamo lose sto sam dozivela  i kako sam se osecala. Mozda,nekad tamo,na neku drugu poziciju,u neku drugu kompaniju,mozda   .
  
 I za kraj moj odgovor na temu,za sve koji se misle da idu, ja savetujem definitivno da idu,jedno iskustvo vise u zivotu,ne mozete ostati isti posle odradjenog ugovora na brodu.
Ali zapamtite,tamo niste zivo bice,tamo ste samo broj,tamo necete ziveti,tamo cete samo raditi.
Oni kojima nije problem da budu odvojeni od kuce i da trpe svakodnevni pritisak i torturu,6 meseci u kontinuitetu, ce odraditi par ugovora sigurno i doci ovde i pricati sve najlepse o brodu.
Ovi drugi kojima novac nije sve u zivotu i koji cene svoju slobodu vise od svega ,odustace kao i ja posle prvog ugovora i pokusati da izvuku najbolje iz cele price.
A ovi sto ostanu kuci ,uvek ce se pitati sta bi bilo kad bi bilo,a ja sam od onih sto vise volii da se kaje za ono sto su uradili nego sto nisu.
Sa ove vremenske distance gledam sve to kao jednu avanturu vise u mom zvotu i drago mi je sto je imam. Srecno svima i mirno more