I tako je dosao i moj 23.sat prvog dana na brodu .

U crew messu vreme jako sporo prolazi,stalno gledate na sat,i kao necete da pogledate neko vreme,pa posle citave vecnosti pogledate,a ono proslo 5 minuta .
Jedino kada vam dodju paisanosi na pauzu,ali ako vas supervizor uhvati da pricate dobijete big ronzatu (raport) ,pa vas trgne visokim tonom "Nothing to do?" ,e to kad cujem dobijem epi napad.
Na brodu u svakoj sekundi vi morate nesto da radite,makar to bilo i premestanje posudja sa jednog mesta na drugo i ponovo vracanje.
Zaista je tacno ,kada neki kazu da vremenom otupite,radite brdo nelogicnih stvari,ali i niste tu da mnogo mislite.
Mali milion puta cete cuti od supervizora da ste tu samo broj,jeftina radna snaga koja se da brzo zameniti ,i da vas niko ne tera da budete tu .
Jedan i***t od supervizora mi je rekao,kao jaoo opet neko iz Srbije,koliko vas ima,pa sto dolazite vise,samo pravite sranja.A ja sam mu rekla "Znate sta,ja sam i Srbije i ponosim se time" .
Nije na odmet nekad malo i drcnosti,ne ulazite u raspravu ali nemojte pokazivati da ih se nesto bojite,jednostavno znate i sami da uvek mozete da date otkaz i svima koji su vas nervirali da kazete po koju Srpsku lepu rec,nas jezik je nabogatiji psovkama.

    Docekah 23h,sacekala kolege iz nocne,i odjurila u kabinu da se presvucem.
Omg,takav prizor nisam ocekivala,nisam znala da je moja cimerka zapravo sa svojim deckom u nasoj kabini svaku noc,maltene sam imala i cimerku i cimera.
Bilo mi je neprijatno,vise nego njima,ali razumela sam.Kasnije sam navikla na njihove zvuke,nocu kada su mislili da spavam.
Inace ona je bila junior waiter ,i nisam je menjala jer sam zahvaljujuci njoj i imala waitersku kabinu,nisam delila kupatilo sa kabinom pored.A ona je radila u dinning roomu ,i radila je do nekih 22h.
  
Obukla sam majcu i farmerke,i odjurila u crew bar,na deck 8,i to sam jedva nasla,al dovoljno je da pratite copor ljudi ,koji ,ocigledno idu tamo.
A crew bar,od lifta vas vodi hodnik,sa leve strane je bar,koji radi do 1,odmah pored je pusacki deo koji je manji od nepusackog,i koji je uvek pun Balkanaca,Azijati ne puse,retko koji.
Odmah na ulazu,"ooo nova paisana,sta ces da pijes?"
"Pivo" ,rekoh ko iz topa,inace pijem belo vino,ali nzm zasto mi se tada pilo bas pivo,valjda zato sto su ga svi pili.Bio je to Budlight.
I tako sam popila par pica na racun paisanosa,a obzirom da sam tek dosla imala sam samo kes kod sebe,a ne jos crew card,s kojom placate pice u baru,kupujete u crew shopu,gift shopu,i sokove sa aparata.

Sita se ispricala i upoznala sa svima,brzo ih zgotivite i postanete bliski,jer nikog drugog tu i nemate.
Neki su bili i u uniformama,kasnije sam i ja isla ,al skinem glupu kravatu i prsluk,i tako u kosulji beloj samo odem kao waiterka,hehe.
Komsija koji je ziveo u kabini prekoputa,odpratio me je do kabine,bilo je oko 1h.
Plasila sam se da necu cuti zvono u 5 i 30,pa sam navila i mobilni i onaj telefon u kabini.Budila sam se nocu jedno 5 puta,u mrklom mraku u krevetu na spratu,pipala onaj plafon u polusnu i pitala se gde sam ja ovo.
Boze me oprosti,ko u grobu.
Zazvonio je jedan,pa drugi alarm,imala sam utisak kao da sam spavala sat vremena.
A taj silazak,bolje reci skok iz kreveta cu uvek pamtiti,onako umorne i otekle noge,kao da sam na eksere skocila,uzas jedan.
Ah,ta jutarnja kafica kod kuce,od dva sata,uz muziku,daaa,ali u crew messu,i to ne ni nes,ni espreso,ni turska,vec neki Americki instant uzas,sto kaze moj drug kao Indijci da su noge oprali,nema ukusa,a kao da nema ni kofeina.
Vi budite pametni pa ponesite kutiju nesa.
Tacno sam ustala pola sata ranije,istusirala se,(kasnije sam razvila tehniku da perem zube dok se kupam),oprala zube,malo se nasminkala,pundja obavezno,obukla se i krenula.
Svakog malo sam zaustavila da pitam gde je crew mess,jer moja kabina je u forwardu (prednji deo broda) a crew mess je u aftu (zadnji deo broda) .
Stigoh ja,supervizor gleda na sat svaki put kad dodjete,i kao ajde posao.A u crew messu masakr,svi dosli na dorucak.
Mene je odmah stavio u coffee line koja je bila kao da je atomska bomba bacena,al bolje i to nego food line,mislim da bih povratila tako sabajle od mirisa sabaa,to je inace Filipinska supa od nekih kostiju koje meni izgledaju kao da su od dinosaurusa.Mislim da samo oni imaju zeludac da jedu to.
Soljice,case ,aparat sa kafom,mlekom i sokovima,sve prazno .
Pa trci u dish wash po sudove ciste,a ovi majmuni cupkaju ,nervozni hoce sve odmah na gotovo,a vreme prolazi,zakasnice,uzas.
A kutija sa mlekom ima jedno 10 litara,pa podigni to ,zameni novo mleko,a dok namestis onu pipu da lepo kroz aparat izadje da se lepo sipa,izgubis sve zivce,a Filipinci te gledaju u fazonu ajde brze malo.

I tako ja radim do nekih 11 i 30 ,i sednem da rucam i doruckujem istovremeno,tada je lunch time,al nije bitno meni bilo da jedem,samo da sednem i pricam s pajsanosima.
Imali su svakih par dana mnogo dobro lazanje,to sam jela.Kukam paisanosima kako me noge otkidaju od bolova,kazu za 15 dana ce utrnuti pa necu vise osecati,tako je i bilo.

   I opet radim do nekih 15 i 30,e sad da je to neko normalno mesto,ja bih tada otisla kuci ili u kabinu i zavrsila,ali ja sam tad isla na pauzu od dva i po sata.
A s obzirom da nisam imala laminex,to je brodska legitimacija bez koje ne mozes napolje,a ceka se par dana.
Sta cu drugo,nego u kabinu da spavam,da sam otisla na bazen i sunce,posle onog vestackog svetla verovatno bih oslepela.
Legnem ja na dva sata i zaspim ko iz topa.

Negde oko 17 i 30 kada je zazvonio alarm,nisam znala u onoj mracnoj kabini dal je dan ili jutro.Tek kad sam pozvala sa telefona iz kabine ,da proverim vreme i cula da je pm znala sam.Pm,haha.
A jednom drugu se desilo,da u 18h juri u jutarnjoj uniformi,i misli da kasni ujutru na posao,kad sam ga srela na hodniku ,crkla sam od smeha.
A to ce vam se svima desavati,ludilo mozga totalno .
Odradim veceru do 23h,pa opet crew bar,dani se stapaju,izgubite pojam o vremenu,zapravo vreme ne postoji,vama je nebitno,i tako ste odseceni od stvarnog sveta,jedino sto imate kalendar sa portovima u kabini,pa svako vece precrtate po jedan dan.

 Sutradan se onaj i***t od supervizora vratio u horajzont (putnicki bufet sa svedskim stolom) ,bio je na zameni samo,hvala Bogu.
Vratio se Mexicanac koji je radio kao supervizor samo u crew messu.
Divan covek,on me je ubedio da ostanem,stalno kada bih plakala,uzeo je papir i olovku i pisao mi na papiru neke realne prioritete ,moju ukupnu zaradu.

U Srbiji sam ostavila decka,govorio mi je u fazonu ostani,mada jbs i pare ako ti srce pati,ali i on ako je pravi cekace te.
Ispostavilo se da nije,i dobro je da sam shvatila tada,nego mnogo kasnije,da sam ostala u Srbiji ili da sam ne daj Boze, dala otkaz zbog njega.
Rekao mi je da biram luku u kojoj ce mi dati day off,i rekao da cu biti kao nova kad izadjem napolje.
Mada ja bih to nazvala half of day off,jer ste slobodni do nekih 16-16 i 30.Odabrala sam Veneciju,gde smo bili tri dana,znaci overnight,i tada krece ludilo pravo.

Nastavljam veceras ili sutra .

Sofijin post jeste negativan,ali je i fakat realan.
Sa svime bih se slozila sto je iznela osim o pljuvanju po zutoj rasi,glupo mi je to i da komentarisem.
Jednostavno, kucno vaspitanje  mi ne bi dozvolilo da ruzno govorim o nekome na nacionalnoj osnovi,imam prelepa a i ona losa iskustva sa svim nacijama na brodu,tako da je glupo polemisati na tu temu.
     Nego,da dam svoj doprinos temi,sve ovo sto je Sofija napisala sam vec osetila na svojoj kozi,s tim sto sam ja bila u restoranu pa mi je bilo duplo teze.
Svoj boravak na brodu bih opisala kao najlepsi i najgori period svoga zivota,u zavisnosti kako ga posmatram.
Citala sam i ja danima po forumima pre odlaska,ali niko i nista vas ne moze pripremiti na ono sto vas tamo ceka,i samo onaj ko je prosao kroz to moze da prica.
Nista nije moglo da me odgovori od te zamisli,od onih sam sto mora da lupi glavom o zid da bi se uverio sam.
Prvih mesec dana sam proklinjala dan sto sam krocila na brod,mislila sam kako je to najveca greska u mom zivotu,svaki dan sam zvala moje placuci,plakala sam pred spavanje svaku noc.
Razmisljala sam da odustanem ,svak dan sam razmisljala kako cu da se vratim kuci ubrzo,ali ipak nisam htela da dozvolim da se vratim kuci povijenog repa,posle toliko price i radovanja odlasku .
Rekoh ajde jos malo da dam sebi sansu,i tako je prolazio dan,po dan...
Prvu polovinu ugovora sam nekako pregurala uz dobro drustvo,a i obecala sam sebi da cu ostati barem do prve luke u Americi,a drugu polovinu sam bila u fazonu ,kad si izdrzala toliko,e vala i do kraja ces,jednostavno moras da izdrzis sta god te snalazilo.Ali sa ove vremenske distance sam ipak srecna zbog  tog iskustva i uradila bih opet isto,ponosna sam na sebe,to je bila najhrabrija odluka u mom zivotu,i ponosna sam sto sam istrajala,na kraju krajeva niko me nije terao da idem,zelela sam da odem po svaku cenu.

 E sad,da sumiram,sto se losih stvari tice,vec su na temi iznete sve cinjenice,s tim sto bih dodala jos svasta nesto.
Recimo,od te hlorisane vode mi je strasno opadala kosa,ne samo meni vec svim devojkama,mozda i u paketu sa pojacanim stresom,hranu da i ne pominjem ,kakvog je kvaliteta i to kakve je posledice ostavila na moj organizam,mnostvo neprijatnih situacija od strane supervizora,jer nisam odgovorila na nabacivanje nekih od nih,a bilo je mnogo devojaka koje jesu,i svi vi koji ste bili znate vec kako to onda dalje ide,podmetanje noge pojedih kolega, itd,itd,mogla bih do sutra al necu da mracim.
One lepse stvari su jako kratke posete prelepih gradova,ali ipak posete,meni su znacili i ti kratki boravci u Monte Carlu,Monaku,Istanbulu,Veneciji,Karibima...
A i imala sam srecu da nas je uhvatio Drydock na Bahamima,i tih dana sam stvarno uzivala punim plucima za sve ono pre toga sto nisam.
Zatim prijateljstva sa ljudima iz celog sveta,i da ,bas tih Filipinaca ,Indijaca i Indonezana,a ove iz Juzne Amerike da i ne pominjem,s njima sam prosto oduseveljena,i dan danas sam u kontaktu sa svim tim divnim ljudima.
Treca stvar i poslednja ,je kako naucite da uzivate u malim stvarima.Po dolasku pocnete da cenite sve te male stvari koje ustvari cine zivot.
Srecni ste kada izadjete uvece u setnju,toga na brodu nema ,sem kada je over night,srecni ste sto spavate u sobi sa prozorom,sto mozete da spavate duze od 4-5 sati, i bez jutarnjeg razglasa u kabini,sto uzivate sa svojim prijateljima i porodicom.cenite svaki minut vaseg vremena....Par godina kasnije,ja sam i  dalje u Srbiji,nisam ponovo otisla,i rekla sam sebi da necu vise nikada.
Ali znate sta,i ovde mnogo puta postajete rob posla,i ovde nekad danima vidite samo krevet i posao,i sve to za 5 puta manju platu ,pa mi dosta puta padne na pamet da odem ponovo,ali me vrlo brzo odvrati pomisao na sve ono tamo lose sto sam dozivela  i kako sam se osecala. Mozda,nekad tamo,na neku drugu poziciju,u neku drugu kompaniju,mozda   .
  
 I za kraj moj odgovor na temu,za sve koji se misle da idu, ja savetujem definitivno da idu,jedno iskustvo vise u zivotu,ne mozete ostati isti posle odradjenog ugovora na brodu.
Ali zapamtite,tamo niste zivo bice,tamo ste samo broj,tamo necete ziveti,tamo cete samo raditi.
Oni kojima nije problem da budu odvojeni od kuce i da trpe svakodnevni pritisak i torturu,6 meseci u kontinuitetu, ce odraditi par ugovora sigurno i doci ovde i pricati sve najlepse o brodu.
Ovi drugi kojima novac nije sve u zivotu i koji cene svoju slobodu vise od svega ,odustace kao i ja posle prvog ugovora i pokusati da izvuku najbolje iz cele price.
A ovi sto ostanu kuci ,uvek ce se pitati sta bi bilo kad bi bilo,a ja sam od onih sto vise volii da se kaje za ono sto su uradili nego sto nisu.
Sa ove vremenske distance gledam sve to kao jednu avanturu vise u mom zvotu i drago mi je sto je imam. Srecno svima i mirno more