Nekada davno, iza sedam gora, iza sedam mora... Ne, ne, ne! Ne mogu ovako da pocnem. Daleko je ova prica od bajke. Ispricacu vam golu istinu o kruzerima. Iz prve ruke, iz mog licnog iskustva.
Bez zabluda i iluzija. Bez laznih informacija ili poluinformacija kako bih ulepsala istinu. Toga je danas prepun internet, razni blogovi i forumi na ovu temu.
A ulepsavanje istine nikome nece pomoci ako ste vec odlucili da se uputite na ovo putesestvije zvano "Kruzer".
Moja namera nije da vas odgovorim (ni mene niko nije uspeo da odgovori kada sam odlucila da podjem u ovu avanturu), moja namera je da vam dam preko potrebne informacije.
Jer, najteze je uputiti se u nepoznato, narocito ako u to nepoznato krecete sa jednom potpuno iskrivljenom slikom.

 Jasno, usledice jos vece razocarenje.

  ... Zaradicu novac, videcu svet, poseticu gradove i drzave koje mozda nikada ne bih imala prilike da vidim, kulturno istorijske spomenike, znamenitosti, zakoracicu u istoriju. Videcu predivne plaze, okean, probacu preukusna jela i ispijacu neverovatne koktele, pored toga upoznacu divne ljude iz raznih zemalja, mozda cu steci i nove prijatelje. A tek zurke, ah te zurke i to ludovanje na kruzerima, na otvorenom moru, dok brod plovi ka nekoj novoj, egzoticnoj destinaciji, a ja ispijam koktele i zabavljam se sa svojim novim drustvom u toliko puta pominjanom i poznatom "Crew bar-u". I sto je najbolje od svega, sve to za dzabe! Ma ne samo da je dzabe nego me i placaju za takav provod! Putujem, provodim se, zaradjujem ludacki novac, pogotovo za nase uslove, a skoro da ni nemam na sta da ga potrosim. Sve je placeno! Hrana, pice, smestaj…
  Da, zvuci vise nego sjajno! Ali u zemlji Oz, u kojoj mrmot zavija cokoladu u foliju a Alisa iz zemlje cuda ga ceka na cajanci sa Snezanom i svih sedam patuljaka.
  Ipak necu vas lagati. Videla sam ja i okean, plovila sam ja ka egzoticnim destinacijama. Ispijala sam dzin i tonik (kokteli u crew bar-u su ipak bili preskupi i iskreno receno malo bljutavi) sa ljudima inteligencije ispod proseka, totalno nezanimljivim i preumornim za bilo kakvu vrstu provoda, folirantima koji su sisli sa ko zna kakvog brda i izmileli iz ko zna koje zabacene rupe, spremni da ti zabiju noz u ledja kako im se pruzi prilika i da te iskoriste ukoliko si glup i naivan, a takva je vecina. Nista iznenadjujuce, takav mentalitet se tamo skuplja, takvi beznadezni slucajevi tamo pronalaze svoj poziv.
  Bila sam ja na tim takozvanim zurkama u zagusljivom, premalom, plutajucem crew bar-u. Posetila sam ja razne gradove i njihove znamenitosti. Evo na primer, imam pauzu od dva sata, dok se presvucem u civilno odelo, dok odem od luke do grada i vratim se od grada do luke, sve u svemu ostane mi nekih 15-tak min do pola sata da prosetam centrom nekog Kusadasija ili neke Venecije. Za vece gradove poput Rima ili Pariza, nekog tamo Njujorka ili Sidneja da ne govorim. Za dva sata ne mogu ni stici od luke do grada. Ali, sta je tu bitno i u cemu je poenta?! Da sam tako mrtva umorna, neispavana i gladna (jer kako da gubim vreme da nesto pojedem, odmorim se ili ne daj Boze odspavam) ipak ja posetila te raznorazne gradove i drzave i provela citavih 15-tak minuta do pola sata u razgledanju istih. Pa to je neprocenjivo!
  Bila sam ja i na Bahamskim i Karipskim ostrvima. Zamislite, Bahami! Pa ko bi rekao, ja na Bahamima! Sve tetke, stricevi i babe ce mi zavideti kad dodjem kuci i ispricam im gde sam sve bila i sta sam sve videla! O komsijama da ne govorim.
  I tako ja na tim Bahamima dobijem na jedvite jade pauzu od dva i po sata. 40-tak minuta od luke do jedne od najlepsih plaza na svetu i isto toliko nazad. Izracunajte sami koliko mi je ostalo vremena da ispucam par fotki, izbalavim gledajuci sitan beli pesak, palme i zelenkasto plavi okean i vratim se nazad na brod razocarana jer nisam stigla ni nozni prst da umocim u okean a kamoli da se okupam u istom. Ali, opet kazem, bila sam na Bahamima! Jeeej! Puna sam utisaka! Nema veze sto se danas tih istih Bahama ne bih ni secala da nemam slike i sto ni citav sat nisam provela tamo, ali bitno je da sam ja tamo bila, pa pod kakvim god uslovima! Da, inace na Bahamima sam nosila radnu uniformu jer nisam imala vremena da gubim na presvlacenje. Toliko o tome.
  I tako jednog dana dodjosmo mi i do Istanbula. Toliko dugo sam cekala taj Istanbul, mesec dana unapred sam molila da mi daju nesto vise od dva sata slobodnog vremena i nekako ga iskukala. Brod je usao u luku negde oko 7 sati ujutru, ja sam ustala oko 6, prethodne noci legla u 3, jer sam radila do 2. Spremila se na brzinu, pojela dva keksa jer nisam imala vremena ni da doruckujem (nista cudno, naviknete se na kruzerima da ostajete bez obroka u nedostatku vremena) i krenula ka dugo iscekivanom Istanbulu. Obisla ja tako Topkapi palatu, Aja Sofiju, Grand Bazar... po 15-tak minuta za sve, popusila dve cigare na putu i vratila se trceci nazad na brod jer mi je smena vec pocinjala. Ostatak dana, sa jednom pauzom od pola sata, do jedno 2 nocu sam radila u tempu zombija, pregladnela, neispavana, iscrpljena, jadna i mizerna. Smucio mi se i Istanbul i Topkapi palata i brod i more... ma sve mi se bilo smucilo. Ali, bila sam u Istanbulu! Ala ce se tetka naslusati prica kad dodjem kuci, ipak je to Huremina i Suljina postojbina.
  
  A tek hrana i pice, odakle samo poceti?! To je jedna velika menza, takozvana "Crew mess", prostorija pored je "Stuff mess", kako bi stoka, to jest mi, bili odvojeni od vise rase. Inace, diskriminacija, o kojoj agenti toliko pricaju da je neprihvatljiva na kruzerima, je vise nego zastupljena. Pa da razjasnim. Stoka smo - cistaci, konobari, sobarice, sankeri, i slicna zanimanja sa varijacijom na temu, visa rasa su - tehnicari, bravari, limari, elektricari, muzicari, radnici u kazinu, buticima, parfimerijama i prodavnicama. ( Da, znam ni meni nije bilo jasno u cemu je razlika izmedju npr. konobara i butikasice, ajde oficiri, to mogu i da svarim nekako, ali konobar ili cistac stoka, a butikasica ili diler iz kazina visa rasa, pa molim vas, to je vise nego besmisleno!) I tako oni lepo odvoje zito od kukolja i pred nas se nadju razne djakonije, da prosto ne znas odakle da pocnes. Jednom recju velika, bljutava, bezukusna, plasticna, nejestiva kolicina genetski modifikovane hrane! Bukvalno. Meso staro ko zna koliko, ko zna koliko puta smrzavano i odmrzavano, ko zna kakvog porekla, voce i povrce nejestivo, kvalitetnije bi bilo pojesti plasticnu kesu, vise bi se hranljivih materija unelo, corbe, supe i kuvana jela, tesko mi je i da ih se prisecam, science fiction sa primesama horora. I vec posle mesec dana, ako ne i manje, pocinjete da primecujete taj divan uticaj kvalitetne ishrane kojom svakodnevno cascavate vas organizam. Nove bore, celulit, suva koza, suva kosa, naprasno gojenje, naduvenost, gasovi, neredovna stolica, kod devojaka potpuni izostanak menstruacija ili preceste menstruacije, razni bolovi, istanjeni zivci... Naravno za sve to je zasluzan i miran san od dva, tri ili cak cetiri sata kada odvalite od spavanja, uz prekrasnu muziku ventilacionih cevi i uspavljujuce korake nocnih radnika koji tumaraju po hodnicima. Zasluga je naravno i sjajnih uslova za rad od jedno 11, 12 sati dnevno, svaki dan.
  Ne zaboravite ovu poslednju recenicu dragi avanturisti koji krecete na kruzer. Ako nista drugo samo nju zapamtite. Ali udubite se, ponovicu, takav cete i ugovor potpisati - svaki dan, sedam dana u nedelji, sest meseci, SVAKI DAN, Vi cete raditi! Zavisi od pozicije za koju aplicirate koliko ce to sati biti dnevno, ali sigurno ne manje od 8 sati i ne vise (zbog zakona) od 12 sati. Vazi isto i za oficire i za cistace. Na kruzerima SVI rade SVAKI DAN. Nema vikenda, nema subote, nema nedelje, nema slobodnog dana. Radi se ceo dan, sa par sati pauze za spavanje nocu (ukoliko niste nocni radnik) i par pocepanih sati danju podeljenih na dnevne pauze.

  Dakle, sve u svemu, zivecete sest meseci jedan lep, ispunjen, harmonican i miran zivot u vise nego zadovoljavajucim uslovima. U potpalublju, dragi moji mornari, ce biti vase kabine. Dva sa dva metra, ususkane, prljave, sa konstantnom bukom iz ventilacionih cevi i odvratnim preradjenim vazduhom na sta ce se vasa napacena pluca tako lepo navici da bi im, recimo, poseta Pancevu bila poput posete vazdusnoj banji. Ujutru cete se umivati i prati zube recikliranom vodom punom hlora. Da vam to plasticnije objasnim. Neki tamo Filipinac, Indijac ili ne daj Boze Srbin normalno obavi svoju jutarnju nuzdu, kako malu tako i veliku i sve to sto covek izbaci iz sebe prodje kroz brodsku kanalizaciju. E, sve to se posle lepo reciklira i taj isti Filipinac, Indijac ili ne daj Boze Srbin, ujutru, normalno opere zube tom divnom, izvorskom vodom. U svakom slucaju, ako posle pranja zuba ugleda nesto braonkaste boje na istom, znace od cega je.

  Ok, poslednja nada buducih svetskih putnika - novac! Uostalom, zar to nije glavni razlog zbog koga cete uopste poci na ovaj put?! E pa ovako, to zavisi od pozicije do pozicije, ja cu konkretno izneti svoje licno iskustvo. Ne zelim da nagadjam za druge ali mogu da pretpostavim. 200, 300 dolara gore - dole i nije neka razlika. Izuzimam oficire, opet pretpostavljam tu su neke malo vece cifre u igri. Ja sam licno, na brodu radila kao konobarica u baru. Za buduce "kolege" opisacu malo detaljnije ovu poziciju.
  Radi se 10, 11 do 12 sati dnevno. Prepodne radite na takozvanom "open deck-u". To je bar na otvorenom delu broda pored bazena, a na dve nedelje vam menjaju bar u kome radite poslepodne. Npr: dve nedelje konobarisete u Kazinu, zatim u nocnom klubu, pa u baru u kome se organizuju razni zabavni programi, dve nedelje ste u klasicnom sedeljka baru i tako ispocetka. Evo, kako ce vama otprilike izgledati dani... Negde oko 10 sati ujutru pocinje vas radni dan. Odlazite na "open deck", paklena je vrucina ili lije kisa ko iz kabla ako vas slucajno uhvati jesen u Evropi na otvorenom moru, u nekoj Italiji ili nekoj Grckoj. Naravno, sunce, vetar, kisa, sneg (na Aljasci npr) vi cete punom parom raditi, tu nema oprastanja. Ukoliko kruzer plovi po Evropi, vi cete otprilike do jedno 4, 5h popodne raditi za dzabe ili za mizeran novac, tj volontiracete za kompaniju. Zasto? Zato sto ujutru niko nista ne pije ili bolje receno niko ne pije alkohol. Zasto je to konobarima u baru od presudnog znacaja? Pa zato sto vi lepo potpisete ugovor koji vam jasno kaze da je vasa mesecna plata 50 dolara! Da, da, citavih 50 dolara. Agenti ce vam naravno ispricati bajke da je ta stavka zanemarljiva, vi cete dodatno zaraditi na 15% od svakog prodatog pica i eventualne baksise. Tacno, i to ce vam mesecno, u proseku, maksimum svih maksimuma, na Kruzeru u Evropi biti nekih 1000 dolara ili oko 700 evra, na Kruzeru u Americi 1500 dolara ili 1100 evra. Glupa, neinformisana osoba ce doneti sledeci zakljucak - pa, to je ludilo, toliki novac ne bih nikada zaradio u Srbiji! Tacno, najverovatnije ne biste, ali novac nikako ne sme biti jedini tas na vagi! Stavite na tu istu vagu uslove, tj neuslove zivota, neprirodno okruzenje, kabinu dva sa dva sa preradjenim vazduhom koji udisete 6 meseci, hlorisanu, recikliranu vodu kojom perete zube i kupate se 6 meseci, genetski modifikovanu, bezukusnu, bajatu, jednom recju, nezdravu hranu koju jedete 6 meseci, poremecenu stolicu, poremecenu menstruaciju, raznorazne bolove u stomaku, glavi, ledjima, nogama, nove bore, novi celulit, drasticnu gojaznost ili drasticno mrsavljenje, sve to na nervnoj bazi ili zahvaljujuci hrani, potpuni izostanak privatnosti, konstantni stres, bes, nervozu, odvojenost od porodice, decka, devojke, muza, verenika, dece i mnoge propratne pojave... Pametnom ce i ovo biti vise nego dovoljno.
Ukoliko ste se preracunali, izvagali, odlucili da vi to sve ipak mozete, samo napred. Licno ja bih pre radila kao cistacica u svojoj zemlji, pored svoje porodice i kao covek, nego bila rob tamo negde, tamo nekom za bedne pare u jos bednijim uslovima. A shvaticete i sami koliko su to zaista bedne pare. Koliko cete samo uloziti sebe da ih zaradite i koliko cete ih samo brzo i lako potrositi. A na kruzeru cete imati na stosta da ih potrosite. Ne zavaravajte se da cete sav novac doneti kuci. Necete, kada se vratite shvaticete koliko ste bili glupi i naivni.

  Da nastavim sa opisivanjem vase dnevne rutine. Dakle, prepodne cete volontirati za kompaniju. Setacete kao lude Naste po open deck-u na 50 stepeni, dok ce Vam u glavi odzvanjati recenica supervizora ili vama nadredjenim sankerima "Walk around!". Nema stajanja, bilo gostiju pored bazena ili ne bilo zivog coveka vi cete morati da setate sa ajncerom u rukama, jer ne daj Boze da neki gost podigne ruku kako bi zatrazio pice, to je nedopustivo! Vi cete morati, pre nego sto se to desi, jedno desetak puta pitati coveka da li zeli nesto da popije, smarati ga, daviti i prolaziti pored njega ne bi li jadan covek poklekao i potrosio koji dolar na pice. E sad, ne daj Boze da Vam zatrazi koka kolu ili sprajt, pogledacete ga poput najobicnijeg jadnika i ljutito otici do bara da mu donesete pice. Sta vi imate od njegove koka kole, 25 centi, toliki vam je procenat. Verujte mi, nositi koka kolu ce vam biti poput strasnog suda. Ali, ako taj isti gost, daleko bilo, zatrazi od vas da mu donesete vodu, limunadu ili, Boze me sacuvaj, ledeni caj, pa vasa jedina zelje ce biti na mu nabijete ceo ajncer sa sve ledenim cajem u usta, da ne kazem u nesto drugo! Ta pica su, dragi moji mornari, besplatna, takozvana "complementary drinks"! A tih pica cete se nanosati i nanosati, jer i stranci kao i nasi vrlo rado postuju i prihvataju parolu: "Sto je dzabe i Bogu je drago." I tako cete vi, dragi moji konobari, proklinjati dan kada ste zakoracili na brod, dok budete setali sa ajncerom, smeskali se gostima koje ne mozete ocima da gledate, nosali besplatna pica, skupljali prljave tanjire, case i ostalo djubre satima na 50 stepeni dok Vam se znoj sliva sa cela i curi iz d***ta kroz nogavice uniforme. Dok budete i sami sebi smrdeli u usijanim, sintetickim uniformama.
  E onda, posle visesatnog mrcvarenja dolazi vasa dugo ocekivana pauza od citavih pola sata! Za to vreme, vi brze bolje letite sa 15-tog sprata na 4-ti da jedete, odete do wc-a, popijete dva gutljaja kafe, popusite cigaru i vratite se nazad na 15-ti sprat trcecim korakom. I sve to za pola sata. Inace, taman negde pred kraj ugovora od 6 meseci vi cete nauciti da budete Supermen i zaista obaviti sve ovo za pola sata.
  Posle pauze, Jovo nanovo, sve ispocetka. I posle jos par sati takvog pakla eto vama jos jedne pauzice od pola sata da promenite uniformu tako znojavi, prljavi i iscrpljeni od sunca, foliranata i rada bez ijednog dolara zaradjenog ili 2, 3 u najboljem slucaju, eventualno nesto pojedete, popusite cigaru ako stignete, uglavnom ne stignete i krenete u drugi bar da skupite snagu i zaradite nesto. A u baru u kome radite poslepodne borba sa sporim i bezobraznim sankerima, kolegama konobarima, trka, frka, stres... Na sledecu pauzu od pola sata, sat vremena necete ni otici ukoliko zelite da zaradite neki novac, jer jedino u tom delu dana ima nade za vas. Jedino tih par sati prestajete da budete volonter i postajete placeni radnik. I posle jednog, takvog ispunjenog dana zavrsavate negde oko 2, 3 nocu zavisi od bara u kome radite.

  Ali nije to ono najgore. Ono najgore je kada dodje "sea day" ili "dan na moru", sto biva na svaka 3 ili 7 dana, a to zavisi od kruza. E to je vec prava poslastica za ljubitelje ozbiljnih avantura. Ujutru ustajete jako rano, prethodne noci ste legli, naravno, jako kasno. Vecini konobara dan pocinje tako sto odlaze na "pub lunch", to vam je petocasovni rad bez pauze za gloginje. Tog dana kompanija svojim gostima obezbedjuje sirok asortiman "complementary food-a" ne bi li zaradila na prodaji pica. Vi ste, dragi moji, zaduzeni da tu hranu, sirokog osmeha odnesete gostima, mrtvi gladni, neispavani i umorni od duge prethodne noci. Dok ostatke hrane, prljave tanjire i case nosite nazad u kuhinju, nailazite na vase nadredjene koji nadgledajuci kako radite halapljivo zderu hranu koju kuvari pripremaju za goste, dok vi tu istu hranu ne mozete ni da omirisete. Ako slucajno uzmete komadic, recimo, pomfrita i neko vas uhvati obrali ste bostan. Ne daj Boze da vas u toku, tenzijom nabijenog pub lunch-a, pritera pa da morate u wc, ma ni ne pomisljajte na to! Pub lunch se ne napusta, neka i brod potone ali pub lunch se mora privesti kraju! I sto je najbolje od svega, najcenjeniji je tu timski rad. Zasto? Zato sto procenat od svakog prodatog pica na pub lunch-u ide u takozvani zajednicki "pool", tj ne ide na vas licni racun, vec se deli na sve ljude koji ucestvuju u njemu, tako da vama na kraju meseca sledi deo koji obicno iznosi nekih dva i po dolara, u vrh glave! Dva i po dolara za pet sati ozbiljnog rintanja, pet puta mesecno. Uzivacete, verujte mi!
  Nakon tog novog tipa volontiranja za kompaniju sledi vasa pauza od jedno sat vremena, nekoliko sati rada na open deck-u i eto vas, ponovo spremnih kao zapete puske, da odigrate jos jednu uzvisenu ulogu na sceni pod nazivom "Captain Circle Party" prvi deo. To ce vam biti jos jedna vrsta dobrocinstva za uzvisenu vam kompaniju. Zaradicete veliku kolicinu gloginja sto u dolarima iznosi citavih 0,00 dolara. Kako? Tako sto cete na zabavi, koju u glavnom holu broda priredjuje navodno kapetan, sluziti besplatan sampanjac gostima. Sa punim ajncerom sampanjca, uz najlepsi osmeh tumaracete medju gostima u skupim odelima i svecanim haljinama, dok vas ti isti gosti budu gurali, saplitali i otimali vam besplatan sampanjac, jer naravno, ne smemo zaboraviti na onu staru "Sto je dzabe i Bogu je drago".

  Sledeca uloga koju cete zaigrati je na sceni pod nazivom "Captain Circle Party" drugi deo. Zarada - gloginje, iznos u dolarima 0,00. Sa sve belim rukavicama eto vas u najvecem baru na brodu kako cekate sa punim ajncerom koktela u rukama, teskim jedno 3, 4 kg, ne preterujem, da nagrne grupa "most travelled passengers-a" za koje se i organizuje ova vrsta zabave. Tu su naravno savrsene toalete gostiju i besprekorne uniforme oficira, menadzera i ostalih bitnih, nabedjenih faca, spremnih za jedno od najboljih foliranja u svom zivotu.
 Ali vi ste zvezda zabave! Vi, u smrdljivoj uniformi sa belim rukavicama, icrpljeni, preumorni, neispavani i gladni, nosajuci okolo ajncer tezak 3, 4 kg, balaveci na kanapeima i sitnim kolacima dok vas gosti ispod obrva merkaju onim sazaljivim pogledom.
  Na kraju citave parade, glavne zvezde, tj vi, bicete zaduzeni za skupljanje djubreta koje je iza sebe ostavila elita, poliranje stolova i ciscenje podova.
  Docekali ste i pauzu. Pola sata iste i rintanje u novom baru do ranih jutarnjih casova.
  Eto, takav ce biti svaki 3 ili 7 dan vase sestomesecne plovidbe po egzoticnim destinacijama.

  A tek kada dodje takozvani USPH, dozivecete jedno potpuno prosvetljenje, jednu pravu katarzu. To ce biti vrhunac. Ako tada ne odustanete od svega i oterate sve u p.m. zakljucicete da ste ili previse ludi ili jednostavno glupi.
  USPH ili "United States Public Health" je jedna poznata americka organizacija. Ta ista organizacija ima puno pravo da, kad god brod stoji u nekoj americkoj luci, udje na brod i proveri opste stanje, poput higijene, zdravlja kao i uslova za zivot i rad. Noc pre ulaska u neku od americkih luka vi cete biti zaduzeni za kompletno ciscenje bara u kome radite! Sto ce podrazumevati jedno generalno ribanje uz detaljno ispiranje mozga. Supervizori uz instrukcije koje ce dobiti od menadzera ce ici toliko daleko da cete vi morati da skidate gume sa frizidera i detaljno ih ribate cetkicom velicine cetkice za zube, da cete morati da skidate sve poklopce sa svih flasa u baru, operete ih i ponovo vratite nazad, da cete morati klececi na podu da cistite smrdljivi, prljavi odvod ispod masine za pranje sudova! Sto je najbolje od svega ovaj posao cete raditi posle radnog vremena, sto znaci da vase vreme koje potrosite na ribanje tudjeg u tudjini, nece ulaziti u broj vasih radnih sati. Niti ce vam ga iko platiti. Vase pravo je da se zalite menadzmentu, zatim ce se menadzment pozvati na ugovor u kome jasno pise da vas nadredjeni ima puno pravo da od vas zatrazi obavljanje posla u skladu sa vasom pozicijom, a koje ne mora nuzno stajati u opisu te iste pozicije. Ukoliko se ne slozite ili odbijete - "You are free to go."
  Oni odlicno znaju da ti zavisis od njih, a ne oni od tebe. Takvih kao ti je previse i mogu se zameniti vrlo brzo i lako.
  
  Sledeci nacin ispiranja vasih mozgova bice takozvani "Crew drill" i "Crew rounds". Jednom nedeljno uzivacete u oba. Rano ujutru, posle vaseg rada do kasno u noc, vi cete biti duzni da ucestvujete na pripremi za nenadane, hitne situacije na brodu, tipa poplave, pozari, brod koji tone i slicno. Kako ce izgledati te pripreme?! Kapetan na razglasu objavljuje da se svaki clan posade u roku od 15 minuta mora naci na svojoj odredjenoj poziciji. Nakon toga krdo ljudi razlicitih rasa, sa pojasevima za spasavanje i kapama, juri ka razlicitim barovima i salama za rucavanje u zavisnosti od pozicije koju ima. U tim istim prostorijama zadatak tih ljudi bice, verovali ili ne, da stoje poput poslednjih budala, jedno dva sata, ne radeci nista. Eto, samo tako stoje benavno i cekaju da kapetan objavi kraj treninga, treninga koga nije ni bilo!

  Zatim dolazi "Crew rounds". Dan kada vas izbacuju iz sopstvenih kabina na jedno 3, 4 sata da bi proverili da li postujete pravila zivota u kabini i higijenu iste.

  A tek kada dodju razni, besmisleni, obavezni treninzi, koji se naravno odrzavaju u ranim jutarnjim casovima! Drazesna kruzer kompanija ce gledati da vam barem jednom u dva dana oduzima vase dragoceno vreme koga i onako nemate dovoljno. I umesto da posle napornog, celodnevnog, visesatnog rada imate pravo da kao ljudsko bice odspavate barem 4 sata, vi cete morati da poklanjate kompaniji svoje vreme na besmislenim treninzima, drill-ovima, rounds-ima, usph-ovima, pub lunch-ovima, turn around-ima i ostalim -imovima! Niti vam bilo sta od tih besmislica ulazi u radno vreme niti vas iko placa za to!

  A tek pravila! Mozak ce vam se zavrteti od milion neverovatnih pravila. Cudom se cudeci, slusacete o njima i necete verovati. Dacu vam primer. Ja, recimo, ne mogu da funkcionisem bez kafe. Kafu mogu da kupim jedino u crew mess-u . U crew mess-u je jedino i dozvoljeno piti kafu. Ja sam inace pusac. U crew mess-u je zabranjeno pusenje. Ali je dozvoljeno u crew bar-u. Ali u crew bar-u nema kafe. Dakle imate dva izbora, ili da pusite cigaru bez kafe ili da pijete kafu bez cigare. Tako sam ja pokusavala da spojim nespojivo nekoliko puta dnevno, svaki dan, sest meseci i jednom bila uhvacena u mom podmuklom nacinu da prevarim kompaniju i uradim ono sto je strogo zabranjeno. Bila sam uhvacena kako krijumcarim kafu iz crew mess-a ka crew bar-u i bila optuzena kao da sam, u najmanju ruku, krijumcarila drogu, a ne jednu sasvim obicnu duplu kafu. Dobila sam "warning" ili upozorenje pred izbacivanje sa broda. Bilo mi je zapreceno da sledeci put moju podlu nameru nece tolerisati.

  Sta je jos tu jako zanimljivo?! Ako se slucajno, zahvaljujuci uslovima, tj neuslovima rada, ne daj Boze, razbolite, dobijete neki virus, uhvati vas prehlada ili nesto ozbiljnije, vi cete dragi moji morati da radite! Nema opravdanja! Sa temperaturom od 40, u groznici, promuklog grla ili bilo kakvih bolova vi cete morati da radite svoju punu radnu smenu. Nema izuzetaka. Eventualno, ako ne daj Boze umirete, dace vam da popijete paracetamol uz mnogo toplog caja i vitamina c, koji cete, naravno, piti na vasoj pauzi u toku vaseg radnog dana. Daleko bilo da kompanija propadne ako radnik sa temperaturom i u groznici dobije slobodan dan!
  
  Jos jedna stvar, bitna za moje drage buduce moreplovce i svetske putnike. Kada se prvog dana, vase blistave karijere, budete ukrcali na brod, vec tada ce vas pakao poceti. Necete ni imati vremena da se prisetite kako su vas agenti lagali i obmanjivali govoreci vam kako cete prve dve nedelje uciti i posmatrati svoje kolege kako rade. Nema od toga nista, vec prvog dana, prvog sata bicete baceni u kavez sa vukovima. Posle napornog, visesatnog leta, neprospavane noci, eventualne promene vremenske zone, iscrpljeni, uplaseni i izgubljeni nacicete se na svom novom radnom mestu. Najpre ce vas obasuti sa milion novih informacija, dati vam uniformu, odvesti vas u kabinu - prcvarnicu da ostavite torbetinu ili dve koje ste poneli za sestomesecnu plovidbu, odvesti vas na neki, nazovi trening i uputiti vas u bar, restoran ili vec koje mesto gde cete raditi. Pocinjete odmah, zavrsavate kada i drugi, 1, 2, 3 nocu, zavisi od radnog mesta. Dve kratke pauzice od pola sata, u toku vaseg prvog radnog dana, koje cete naravno izgubiti u lavirintu zvanom - brod, tumarajuci po hodnicima i pokusavajuci da nadjete svoju kabinu, menzu ili bar u kome radite. Ali ne brinite, sutradan ce vec biti bolje... ili gore.

  I koji zakljucak doneti posle jedne ovakve iscrpne i gole istine?!
  Pre svega otici na kruzer je jedno veliko iskustvo, nacin da postanete mnogo jaci nego sto ste bili i jedno veliko moderno ropstvo. Slovima i brojevima, dobrovoljno moderno ropstvo, lepo upakovano ispiranje mozga i savrseno smisljeno lomljenje duha.
  Ako se pitate na kraju svega ovoga, kako onda toliko ljudi odlazi ponovo na brod?! I zasto?! Raspitajte se malo, istrazite, ukljucite mozak i uvidecete da ni 5 procenata ljudi sa nasih prostora, mislim na Balkan, a ni ljudi iz Evrope ne izdrzi ni 3 ugovora od sest meseci rada na brodu. A onih 5 procenata ljudi, koji odlaze i dalje na brod da rade, ili imaju dijagnozu ili inteligenciju jedne obicne saksije.

  Zasto je po svim istrazivanjima najveci broj ljudi koji radi na brodu filipinske, indijske ili indonezanske nacionalnosti?! Zato sto su to zemlje sa jednom od najvecih stopa siromastva i nezaposlenosti, a ipak sa ljudima koji imaju nesto vise mozga od recimo nekog tadzikistanca, da bi koliko toliko mogli da obavljaju poslove na brodu.
  Filipinci, Indijci i Indonezani, cast jako malom broju izuzetaka, su ljudi kojima inteligencija nije na najvisem nivou. To su ljudi koji izgledaju i ponasaju se zaostalo, to su ljudi koji nemaju predstavu kako se zove predsednik Amerike niti znaju koji je glavni grad Francunske, to su ljudi koji su culi za Skype i Facebook tek kada su dosli na brod, to su ljudi koji su navikli da budu robovi, ljudi koji su ziveli pod krovom od kartona, to su jednostavno ljudi koje vidis kada odes na brod da izlaze bosi iz svoje kabine, sedaju na pod pored svojih vrata i seku nokte na nogama, prdeci i podrigujuci.

  Ako ste takvi, uklopicete se i karijera na brodu ce vam biti nesto najvise sto mozete da postignete. Ali ako to niste vi, ako biti rob tudjincu u tudjini, nije ono najbolje sto mozete, onda nemojte.
  Zapitajte se ko ste i da li je sve to vredno i dostojno vas.