Po završetku sezone Aljaske itinerar nas je vodio južno, u potrazi za letom. Nakon skoro dvomesečnog istraživanja “last frontier-a”, sledio nam je jedan kratki kruz iz Sijetla za Vankuver, pa onda jedan dugački obalni gde smo se ponovo vratili za Sijetl, da bi posle toga produžili zapadnom obalom preko Astorije (država Oregon) ka San Francisku, San Dijegu, Santa Barbari i našoj sledećoj matičnoj luci - Los Anđelesu.

Iako je bio naša polazna tačka više od mesec dana, nikako nisam imao dovoljno vremena da ga upoznam u meri u kojoj sam želeo. To se promenilo u poslednja dva kruza, kada sam dobio više slobodnog vremena u ovom prelepom gradu.

Napominjem da je ovaj grad bio i moje mesto ukrcavanja, na čiji sam aerodrom sleteo i u obližnjem hotelu proveo nešto više od 24 časa, ali bez obilaska “downtown-a”.

Po pristajanju broda u luku, imao sam 6-7 časova da istražim Sijetl. Nije bilo lako odlučiti se šta najpre videti, ali sam sa dvoje drugara krenuo u avanturu. Kako smo čuli da ovde ima veliki i jeftin market Target, najpre smo tu otišli i nakon sat vremena jurenja po trospratnoj prodavnici, uspeli da se ponovo nađemo i krenemo dalje. Svakome ko ima prilike da boravi u Sijetlu bih toplo preporučio da poseti Target jer se ovde može naći najraznovrsnija roba koja je izrazito jeftina i uvek imaju neke popuste.

Sledeće mesto koje smo posetili je takozvani Pike’s Place, koji je poznat po više atrakcija. Meni lično najinteresantnija stvar zbog koje sam došao tu bio je Starbucks, ali ne bilo koji Starbucks, već prvi ikada otvoren. Taj lokal je deo istorije i uvek je pun jer bi svi koji tu dođu hteli da probaju kafu baš na mestu odakle se ovaj veliki lanac kafeterija otisnuo u svoju uspešnu budućnost.

Pored toga, interesantan je i lokalni Farmer’s Market-pijaca gde se može osetiti duh ovog mesta i videti najraznovrsniji proizvodi ovog dela sveta. Jako je interesantan jedan od lokala na pijaci gde prodavci bacaju ribe(losos) jedan drugome.

U blizini se nalazi i tzv. Gum Wall, zid na koji prolaznici lepe žvake, što je interesantna turistička atrakcija.

Nakon boravka na Pike’s place-u, uputili smo se u šetnju ka pristaništu gde se nalazi veliki panorama točak. Na putu do tamo sam sam uživao gledajući raskošne velelepne građevine i zapažao dešavanja na ulici, uslikavši po neku sliku za uspomenu. Oko mi je najviše zaparalo to što uprkos našoj iluziji o američkom snu, na ulicama ovog grada živi ogroman broj beskućnika, uglavnom belaca, koji su ostali bez imovine tokom velike krize. Jedan čovek je definitivno zaslužio moju pažnju i malo “kindness-a” koliko sam bio u mogućnosti.

Sigurno ste čuli za Svemirsku Iglu (Space Needle) - 184m toranj koji je zaštitni znak Sijetla. E pa, i mi smo, i baš smo želeli da ga posetimo, ali zbog lošeg vremena nije imalo svrhe plaćati 30$ za ulaz i vožnju liftom od oko 40 sekundi da bismo odozgo videli samo oblake. Kako god, u povratku smo uzeli taksi koji nas je provozao svuda po gradu, pa i pored ove atrakcije kako bismo je izbliza videli. Ljudi koji su ranije tu bili kažu da se odozgo Sijetl i okolina vide kao na dlanu, u šta sam se i sam uverio gledajući slike i snimke koje je napravio naš kamerman Sem.

Na samo 200 kilometara od Sijetla, na Kanadskoj strani granice, nalazi se ovaj neverovatni grad koji je definitivno ušao na moju top listu omiljenih destinacija.

Nakon jutarnje smene, negde oko 10 časova  sa jednim prijateljem Kinezom sam krenuo u obilizak ovog grada. Na samom izlasku iz broda dočekao nas je veličanstven prizor iskrcavanja sa sedmog sprata broda direktno u urbani “centar” grada, okruženi velikim terminalom i zgradama.

Kako nam je slobodno vreme bilo ograničeno na nekih 5-6 sati, odlučili smo da ga ne traćimo na ekskurzije, već da grad obiđemo pešice. Obišli smo skoro ceo grad, posetili brojne parkove, tržne centre i na kraju umalo propustili ukrcavanje na brod.

Naime, mislili smo da se dovoljno dobro snalazimo u prostoru i da znamo gde smo pa da ćemo brzo stići nazad, a ustvari smo bili na skroz suprotnom delu grada od pristaništa. Uhvatila nas je panika jer ni jedan taksi nije hteo da nam stane čitavih pet minuta, ali je ipak jedan stao pa smo u zadnji čas stigli na ukrcaj.

Svima koje ovamo put nanese bih toplo preporučio da grad obiđu peške ili biciklom i tako najbolje osete čari brojnih uređenih parkova i neighborhood-a sa jednospratnim kućama, u koje turisti u grupama slabije zalaze, a koji su pravi dragulj ovog grada. A u slučaju da ostajete na više dana, obavezno uplatite neki od izleta, jer bukvalno čim se izađe iz grada, okolina je netaknuta priroda sa mnogo zanimljivih lokaliteta.


Posle Vankuvera, stali smo u Sijetl još jednom, da se na brod ukrcaju putnici, pa smo nastavili južno ka Kaliforniji, a naša sledeća stanica bila je Astorija.

Kada sam čuo za ovo mesto, nisam znao ništa o njemu. Međutim, brzo se pročula glasina da ovde postoji jedan restoran, koji drži žena poreklom iz Bosne, a gde se mogu naći pravi sarajevski ćevapi. To me je motivisalo da izdržim naporan rad do stizanja u ovu luku.

Luka se nalazi na oko kilometar od ulaza u grad. Foto ekipa koja je to jutro radila na gengveju je bila maskirana u Gusare. Svi smo bili našarani i nosili perike, sablje, kostime i duboke čizme. Bilo je zabavno obući laganiji kostim nakon dugog perioda nošenja kostima medveda, orke, orla i kita u kojima gotovo da nema vazduha.

Astorija je neverovatno mesto. Sve kao da je zaspalo u 60im i 70im godinama. Na sve strane se nalaze prodavnice garderobe iz tog perioda, a sve građevine su u tom stilu.

Na našu veliku žalost, kada smo “zakucali” na vrata restorana, ona su bila zatvorena, a na njima natpis da je vlasnica sa porodicom otišla na godišnji odmor. Šteta, ali ko zna, možda me opet tuda put nanese pa nekad probam ćevape iz Astorije.

Od trenutka kada sam u osnovnoj školi, na času engleskog jezika, učio o San Francisku, nisam prestao da maštam da ga posetim jednog dana. Vremenom je ta želja postala toliko jaka da mi je San Francisko postao omiljeni grad, iako nikada nisam bio tamo.

Pre samog polaska na brod video sam u itineraru da ćemo u ovih 6 meseci plovidbe jedan dan provesti u San Francisku. Sama pomisao da ću tamo na sredini ugovora biti, davala mi je snage da izdržim sve izazove sa kojima sam se susretao.

Kako se primicao taj dan, znao sam da nekako moram dobiti slobodno, jer ukoliko budem dežurni na brodu, neću moći da posetim svoje omiljeno mesto na planeti. Zbog toga sam počeo da prodajem mnogo više nego do tada i zbog tako dobrog rezultata, nagrađen sam od strane menadžera celim slobodnim danom u ovom gradu.

Konačno! Moj najveći do tada nedosanjani san je postao java. Noć pred dolazak sam otišao ranije u krevet i od prevelikog uzbuđenja jedva uspeo da zaspim.

Probudio sam se nikad srećniji, spremio stvari i izašao na koridor da doručkujem. U tom trenutku sam pogledao kroz okrugli prozor i ugledao Golden gejt most. Osećaj je bio neopisiv.

Sa broda sam izašao oko 10 časova izjutra sa jednim Britancem i zajedno smo se uputili ka centru grada. Bilo je vrelo i bez i jednog oblačka na nebu. Pravi “California dreaming”. Ovde je čak i vazduh drugačiji, sve je tako nestvarno. Do juče dečački san, a danas stvarnost!

Pošto sam na raspolaganju imao oko 12 sati, što je daleko više slobodnog vremena nego inače, mogao sam da posetim sve važnije lokalitete, pa sam počeo dan kafom u Starbaksu i sendvičom u Subway-u.

Nakon toga sam odlučio da posetim gore pomenuti most, koji se nalazi na oko 15 minuta vožnje od pristaništa gde smo bili usidreni. Uzeo sam žuti taksi, baš kao na filmu, i uputio se ka toj destinaciji gledajući i snimajući mesta kuda smo prolazili. Sve je tako uredno i sređeno u ovom gradu. Nema smeća po ulicama, kuće su kao pod konac napravljene. Pored mora se nalazi zelena površina, pa široka biciklistička staza, pa staza za trčanje i tek onda kolovoz, a udaljini se na sredini zaliva nazire ostrvo gde je bio Alkatraz i dugački crveni most “Golden gate bridge”.

Pristali smo kod centra za posetioce, a račun je izašao oko 50$ što nije mnogo za ovoliku vožnju.Prvo sam napravio sliku sa pogledom na ceo most u pozadini, a zatim kupio magnet na kome piše “I crossed Golden gate bridge”, koji magnet sa ponosom čuvam kao svoje veliko dostignuće.

Počeo sam da prelazim preko mosta pešice u koloni ljudi, a bočni vetar nas je dosta usporavao. Nije baš kako sam zamišljao. Ovaj deo zaliva je jako vetrovit pa je možda bilo pametnije most preći automobilom.

Kada sam bio na sredini mosta, sa desne strane sam ugledao maleno ostrvo, na kome se nalazio ozloglašeni zatvor Alkatraz. Izgleda neverovatno da nadomak jednog ovako božanstvenog grada stoji mesto na kome su ljudi toliko patili.

Kada sam prešao most napravio sam još fotografija na vidikovcu sa koga su uslikane najlepše slike koje možete pronaći na internetu, posedeo još malo i uputio se nazad ka gradu autobusom bez krova. Vožnja košta oko 15$, a uključuje prelaz preko mosta, vodiča koji objašnjava sva mesta pored kojih prolazimo i sedenje na otvorenom krovu do stanice na kojoj putnik želi da napusti autobus.
Sledeće mesto koje sam posetio bila je čuvena kineska četvrt, koja izgleda baš kao na filmovima.

Na red je došla i čuvena krivudava ulica “Lombard street” po kojoj je San Francisko poznat i koja je jedinstvena u svetu. Naime, između dva reda kuća nalazi se zelena površina ispresecana ulicom koja ide cik-cak pod velikim nagibom. Spustio sam se tuda pešice i nastavio višečasovnu šetnju gradom.

U centru grada sam primetio prodavnicu po imenu “Ross” u kojoj se prodaje roba svih renomiranih proizvođača. Ušao sam unutra i nastao je pravi “Treasure hunt”. Za oko 200$ kupio sam od glave do pete garderobu i obuću brendova kao što su Tommy Hilfiger, Calvin Klein, Levis, All stars Converse i drugih. Ogromna ušteda!

U sumrak sam svratio u jedan od barova i popio pivo, nakon čega sam se uputio ka brodu jer se već bližilo vreme za polazak. Prolazio sam pored brojnih pristaništa, gledao ljude, zgrade, most, palme i uživao u ovom nezaboravnom iskustvu. Na brod sam ušao u poslednjem trenutku, tako da nisam ni minuta protraćio.

Otišao sam do kabine, obukao uniformu i izašao na najvišu palubu. Stao sam sa ostalim ljudima čekajući da se oglasi sirena i brod krene. To se ubrzo i dogodilo, pa smo svi sa velikim uzbuđenjem čekali prolaz broda ispod Golden gejta. Neposredno pred most ljudi su počeli da odbrojavaju da bi nastalo veliko radovanje, slično dočeku nove godine, u trenutku kada smo prošli, na, kako mi se čini, 2 metra od donje strane mosta.

Završio se i taj dan, a naša pokretna kuća je zaplovila put Los Anđelesa, naše matične luke u narednih dva meseca.

Nastaviće se...
 

Tog lepog predvečerja krenuli smo iz Sijetla put hladne Aljaske kroz čuveni “Inside Passage”. Nekoliko fotografa je slikalo "sailaway" žurku koja se svaki put kada isplovimo iz luke gde počinje kruz održava na otvorenoj palubi broda i uživalo u zracima zalazećeg sunca.

Po završetku zabave dobrodošlice, gosti su se polako spuštali u potpalublje, a fotografi su podeljeni da slikaju restorane i rade u galeriji.

Naredna dva meseca proveo sam obilazeći Aljasku, "the last frontier" iliti poslednju granicu. Prvo stajalište posle Sijetla bio je glavni grad Aljaske.




Smešten u unutrašnjem prolazu, Džuno je jedini glavni grad u SAD koji nema razvijenu kopnenu putnu mrežu pa je jedinstveno pristupačan samo avionom ili brodom. Upravo to ga čini savršenim mestom za pomorski turizam.

U početku su ovaj predeo naseljavali Eskimi i Indijanci, ali su tokom “zlatne groznice” ljudi iz južnih delova Amerike i drugih krajeva sveta ovamo došli u potrazi za zlatom i tako postali većinski deo stanovništva, koje danas broji oko 30 hiljada.

U ovom prelepom gradiću kiša je padala skoro svaki put kada smo pristajali, ali me to nije ometalo da ga bolje upoznam jer pored toga što je lepo uređen - obiluje mogućnostima da bude istražen.
Po izlasku sa broda, na samo 500 metara hoda pored drugih usidrenih kruzera i jahti, dočekuju nas lokalni vodiči koji nude ture obilaska Mendenhall glečera helihopterom, posmatranje kitova, vožnje sankama koje vuku psi i mnoge druge izlete. Cene ovih “avantura” su daleko pristupačnije za posadu nego za obične turiste i kreću se od 50 pa do 300 dolara.

Nešto dalje nalazi se gondola, ili kako je oni zovu tramvaj, koja za 30 dolara (10 za posadu) vozi putnike na vrh obližnjeg brda Roberts, odakle se iz "resort-a" može posmatrati netaknuta divljina na jednoj, i glavni grad Aljaske, iz ptičije perspektive, na drugoj strani. Pored lepog vidikovca, ovde možete pazariti u suvenirnici ili nešto pojesti. Naš brod je odozgo delovao malen kao igračka.
Posmatrajući okolnu prirodu možemo videti obilje vodopada koji se sa svih strana slivaju niz obronke planina mameći nas da odemo tamo i probamo vodu sa njih. Imao sam sreće i da vidim "bald" orlove, nacionalni simbol Amerike, u svom prirodnom okruženju, kao i brojne biljne i životinjske vrste.

Vrativši se odozgo, krećemo u šetnju glavnom ulicom i kupujemo suvenire kojih ima u izobilju. Ne manjka ni ugostiteljskih objekata gde se mogu probati lokalni specijaliteti kao što su riba i krabe, a preporučujem restoran “Tracy’s King Crab Shack”. Pored toga, ovde ima dosta kvalitetnih pivnica i poslastičarnica.

U ovom gradiću postoji dosta istorijskih spomenika poput ruske pravoslavne crkve i indijanskih totema koji svedoče kako o trenutnim stanovnicima, tako i o ljudima koji su u prošlosti naseljavali ove prostore.

Nas mornare zanimao je veliki market na par kilometara od pristaništa. Tu se mogu kupiti neophodne namirnice, lična higijena, odeća i još mnogo toga. Kupovina u ovom tipično američkom marketu, koji je veoma sličan Wallmart-u, predstavljala je poseban doživljaj za mene, jer u ponudi imaju asortiman “od igle do lokomotive” po veoma pristupačnim cenama.

Ono što je veoma zanimljivo jeste da su zbog raštrkanosti naselja i zbog neukrotivih divljina na Aljasci glavno prevozno sredstvo helikopteri, hidroavioni i brodići. Većina lokalaca je obučena za letenje i stalno se mogu primetiti helikopteri koji nadleću. Posebno mi je bilo zanimljivo da po prvi put u životu posmatram sletanje i uzletanje hidroaviona pored našeg broda.

Svuda se priča da je pre samo stotinak godina ovo ogromno prostranstvo bilo pod vlašću Rusa, ali da su zbog nemogućnosti da ga kontrolišu i zbog učestalih ustanaka lokalnog stanovništva bili prinuđeni da se povuku odavde. Kako bi izbegli sramotu u svojoj državi, postigli su dogovor sa tadašnjom vladom SAD. Po tom sporazumu bi Amerika kupila ovu buduću saveznu državu za nekoliko miliona dolara, što se pokazalo možda i kao najbolja kupovina u istoriji, jer se izuzetno brzo otplatila.




Smešten na kraju dugačkog kanala leži naše sledeće pristanište Skagway, na indijanskom “Skagua” - mesto na kome duva severni vetar. Vetar je bio toliko jak da je bio potreban nadljudski napor da se peške krećemo od luke ka varošici.

Oko nas su se pružali nepregledni planinski venci, ukrašeni belim snežnim vrhovima, sa mnoštvom vodopada i pećina.

Nakon nekih 500 metara hoda, ulazimo u ovu varoš koja mi izgleda kao da je zaspala u doba zlatne groznice. Naselje je izgrađeno oko dve velike, pravolinijske, ulice i sve kuće izgledaju poput onih iz kaubojskih filmova, a tu ima i nekoliko salona u kojima se može popiti dobar viski ili neko od lokalnih piva, pojesti nešto toplo i koristiti internet (ali tek posle 3 PM).

Trebalo mi je par sati da obiđem ovo mesto i zapazim sve lokale koji će mi prilikom kasnijih dolazaka biti od koristi. Značajna mi je bila javna biblioteka u kojoj svako može da u udobnom ambijentu koristi internet potpuno besplatno. Pored toga, u blizini se nalazi i “Crew Centar” odakle se može pozvati kući i kupiti razni proizvodi iz gotovo svih zemalja odakle dolaze članovi posade. Na svoje veliko oduševljenje tu sam našao neke stvarčice iz Srbije i Hrvatske koje su mi pomogle da ublažim nostalgiju.

Najveća turistička atrakcija u ovom mestu je pruga “White Pass and Yukon” koja se pruža bukvalno od samog pristaništa pa sve do dalekih delova kanadskog Jukona.



Zanimljivo za ovu prugu jeste da je ona izolovan sistem izgrađen za vreme Zlatne groznice, koja odavde ide do Whitehorsa - glavnog grada Jukona, gde se završava. Veliki broj kruzera pristaje ovde svakodnevno pa je ta ruta veoma popularna među putnicima.

Pored ove pruge, veoma su popularne pešačke i biciklističke ture po okolnjoj prirodi. Samo je potrebno da lepo spakujete svoj ranac i da uzmete besplatnu mapu iz lokalnog turističkog biroa i da se uz vodiča ili društvo zaputite u obilazak ovih prelepih predela.


Posle obilaska Skagveja, ruta nas je vodila pravo u Nacionalni park “zaliv Glečera” koji je božanstveno mesto, teško opisivo rečima. Po obodima ovog ogromnog zaliva se nalazi nekoliko glečera od velikog značaja za Američki turizam i ekosistem planete uopšte. Mnogi ljudi se odlučuju da uzmu kruz na Aljasku upravo zbog obilaska ovog mesta i da bi videli veličanstvene glečere svojim očima.



Naš brod se primicao svakom od njih na oko kilometar, odakle smo izbliza mogli videti taj plavkasti večni led, a neretko i svedočiti veličanstvenom i gromoglasnom prizoru pucanja glečera i padanja ogromnih komada leda u vodu, što je bio doživljaj za pamćenje. Brod se nekoliko sati vrteo u krug u scenskom razgledanju okoline, a uzbuđeni putnici ogrnuti ćebadima, trčali su sa jedne na drugu stranu kako bi uvek bili na strani koja je okrenuta glečeru. Od svih koje sam imao prilike da vidim, glečeri Mardžeri i Džon Hopkins su me svojom lepotom najviše očarali.



Po završetku obilaska ovog prelepog zaliva, nakon celodnevnog putovanja bez pristajanja na kopno, stižemo u Ketchikan, gradić koji je najbliži centralnom delu SAD.  Iako broji samo oko 8 hiljada stanovnika, prilično je dobro razvijen i sa dobrom putnom mrežom.

Kečikan je nadaleko poznat po dobrom ulovu ribe pa se još i naziva svetskom prestonicom lososa, pa je i njegovo stanivništvo uglavnom okrenuto ovoj grani privrede. Ovde se takođe love i kraljevske krabe, kao što to rade u “Deadliest catch-u”.

Pristanište se nalazi u samom centru zbivanja, odakle se može otići u neki od obližnjih pabova, restorana ili prodavnica suvenira. Nedaleko od broda se nalazi i taksi stanica odakle cirkulišu šatl busevi i taksiji koji prevoze putnike i posadu do velikih tržnih centara kao što su Wallmart i Fred Meyers u relativnoj blizini.



Posebno mi se svidela vožnja do “Wallmart-a”, na nekih 20 minuta udaljenosti. Bio sam u prilici da posmatram prelepe predele i tipično američki “countryside”, a u samom marketu su bila neverovatna sniženja, jer je avgust-septembar kraj sezone i za male pare sam kupio gomilu slatkiša, potrepština i odeće.

Za one sa “malo” više slobodnog vremena od mene, u ovom mestu se može naći veliki broj izleta u organizaciji lokalnih i brodskih vodiča. Neke od njih su letenje helikopterom ili hidroavionom i posmatranje pejzaža iz vazduha, obilazak staništa divljih životinja, tura brodićima i lov na krabe, poseta indijanskom selu, odlazak u kišnu šumu itd.




Poslednja stanica pre Sijetla, na našem proputovanju po Aljasci je Viktorija, Kanada, gde smo uvek stizali u kasnim popodnevnim časovima.

Viktorija se nalazi na prelepom mestu, u oblasti Britanska Kolumbija, južno od Vankuvera. Osnovana je u čast engleske kraljice Viktorije davne 1843. godine, što je čini najstarijim gradom u zapadnoj Kanadi.

Sve u ovom mestu neodoljivo podseća na Englesku, pa čak i lokalci često kažu da su veći Britanci od samih Britanaca. Arhitektura je izrazito lepa i grad obiluje uređenim baštama i istorijskim građevinama, kao i modernim zdanjima.

Sa palube broda koji je usidren u Ogden portu na par kilometara udaljenosti vidimo velelepni grad obasjan crvenkastim zracima zalazećeg sunca koji se odbijaju od staklastu površinu okeana.
Oni koji ovde budu dolazili turistički, sigurno će imati više vremena od mene za obilazak Viktorije na nekim od brojnih tura lokalnih vodiča ili u organizaciji Princess-a.

Što se mene tiče, ovde nikada nisam imao previše slobodnog vremena pa sam se trudio da par sati nedeljno u ovom mestu iskoristim na najbolji način. Uzeo bih šatl bas i za samo 10 dolara otišao do grada gde sam šetajući obišao najvažnije znamenitosti i osetio život i duh ovog mesta.

U prethodnom članku sam pisao uopšteno o odlasku na brod i životu na brodu, a sada ću se potruditi da vam dočaram i kako mi je bilo na radnom mestu, jer verujem da postoji veliki broj ljudi kojima su te informacije potrebne, a do kojih informacija je teško doći.

Najpre, naše radne prostorije su foto galerija i foto laboratorija. U foto galeriji postoji nekoliko desetina panela na kojima svakodnevno kačimo hiljade slika, i tri pulta za prodaju. Iza glavnog pulta se nalazi kancelarija menadžera galerije u kojoj se sastajemo 5 minuta pre početka radnog vremena kako bismo stvorili što bolju radnu atmosferu i bili obavešteni o ciljevima za taj dan.

Foto laboratorija je prostorija od oko 25 kvadrata, koja se nalazi na nivou mora - deck 4, i u njoj se nalaze ormarići sa našom ličnom opremom koju dužimo, kao i 4 velika štampača koji gotovo neprekidno rade. Pored toga, u labu imamo i nekoliko Apple računara na kojima sređujemo slike u dark room-u i fotošopu pre svakog štampanja. Na ovu “veliku” prostoriju nadovezuje se jedna mala soba, koja podseća na špajz i u kojoj se nalaze rolne foto papira. Ono što je zanimljivo u vezi ove sobe jeste činjenica da tamo ni ne postoji sijalica i da svaki put kada je potrebno zameniti papir na štampačima - ulazimo u ove sobe i “na slepo” raspakujemo papir iz pakovanja pa ga prebacujemo u magazine, međusobno se takmičeći ko će brže zameniti obaviti ovaj zadatak.

Što se tiče samog rada, on se sastoji od nekoliko poslova:

Rad u galeriji,
Podešavanje i održavanje mašina i štampanje slika u foto labu,
Slikanje početnog ukrcavanja gostiju i sail-away žurke,
Slikanje tzv. Gangway-a (izlazak gostiju sa broda u lukama koje posećujemo) i presvlačenje u kostime za tu priliku,
Slikanje večera u restoranima,
Slikanje na pozadinama u toku formalnih i kežual večeri,
Slikanje raznih događaja na brodu,
Biti mornar u pravom smislu te reči.

Pre početka svake ture (kruza) menadžer objavljuje raspored za svakog fotografa, tako da možemo isplanirati slobodno vreme u mestima koja posećujemo, ali i vreme za odmor i zabavu.

Kao što sam naveo u prethodnom članku, kada se radi u galeriji smena počinje od 8:45h i radi se u nekoliko delova do 11h uveče, ali sa pauzama od po pola sata-sat, tako da možemo da se odmorimo, istuširamo, jedemo ili šta drugo, kako bismo bili sveži za nastavak smene.

Na ovom poslu u svakom trenutku radi obično 4-5 fotografa i menadžer galerije koji se okupljaju u sobi iza glavnog pulta pre početka smene i postavljaju targete za prodaju tog dana i rešavaju tekuće probleme. Uglavnom po dvoje stoje na šalteru prodaje i rade sa direktno sa putnicima dok ostali šetaju oko panela i pomažu putnicima da pronađu svoje slike, pa onda pokušavaju da prodaju što više takvih slika i paketa slika koji donose specijalne bodove za fotografa, o čemu će u nastavcima biti reči. Pored prodaje slika naš posao je i da prodamo što više kopija DVD-a koji za svaki kruz specijalno pripremaju videografi, kao i da prodamo što više kamera i foto opreme. Putnici na kruzerima uglavnom imaju para i nije teško praviti zaradu u prodaji. Pored ovih stvari, jako je bitno da pravimo rezervacije za privatne foto sesije u Platinum Studiju, što po nekada zaista predstavlja težak zadatak jer je tamo slikanje znatno skuplje. Taj studio se nalazi na vrhu broda (deck 19) i u njemu boravi Platinum Artist, specijalno obučen fotograf sa specijalnom opremom za umetničke crno-bele fotografije. Slike koje se tamo rade su mnogo boljeg kvaliteta, jer se rade specijalno za tu namenu, a ne generično kao u restoranima, i štampaju se na mnogo kvalitetnijem materijalu koji traje.

U galeriji je uglavnom opuštena varijanta, međutim kada dođe zadnji dan kruza, ili dan nakon formalne večeri, svi putnici ovamo pohrle kako bi kupili svoje slike i stvara se ogromna gužva, pa su tada uglavnom svi fotografi u galeriji na prodaji. Posle svakog radnog dana, oni koji su radili u galeriji zatvaraju sve panele sa slikama i unose opremu iz galerije u sobu iza, zaključavaju i idu u lab da čiste mašine pošto su oni koji su fotografisali ceo dan znatno umorniji pa idu ranije da se odmore.

U svom rasporedu svako ima po neki dan kada je zadužen da ujutru od 9 sati bude u foto labu, kada je potrebno da upali mašine, štampa slike ili fotošopira slike po porudžbini putnika. To mi je bio omiljeni deo posla jer sam obično bio sam ili u društvu nekog od kolega, pa bismo puštali muziku do daske ili gledali serije dok se slike štampaju. Nemojte da vas to zavara jer je ovo veoma odgovoran posao i predstavlja logistiku svim ostalim fotografima, a naročito onima u galeriji, tako da greške nisu dozvoljene.


Na svakih nekoliko dana nova tura putnika dolazi na brod, dok stari odlaze. To je za svakog zaposlenog na brodu jedan od najtežih dana i podrazumeva veliki posao.

Tog jutra svi se nalazimo u foto galeriji gde nakon jutarnje prodaje imamo sastanak u vezi prethodnog kruza pa se zatim upućujemo na razne pozicije po brodu ili na terminalu ispred gde nameštamo prenosive studije sa platnenom pozadinom. Na tim pozicijama stoje po 2-3 fotografa i slikaju ljude koji se ukrcavaju. Kada kažem slikaju, ne mislim da ih pitamo žele li sliku, već na razne domišljate načine uspevamo da fotografišemo svakoga iako to za njih nije obavezno. Kada bismo pitali za svako slikanje, većina bi odbila jer uglavnom imaju psihologiju stada ovaca, kada jedan par odbije slikanje, narednih 10 protrči pored i ne žele sliku, dok u obrnutoj situaciji kada uspemo da fotografišemo prve u grupi - uglavnom svi stanu da se slikaju.

Nakon uspešnog slikanja svako ide u svoju kabinu gde čeka da se oglasi alarm, koji označava početak obavezne vežbe za putnike i posadu na početku svakog kruza. Kada alarm zasvira, reka ljudi se slije u svoje “muster station-e” odnosno sigurnosne pozicije gde se okupljaju u slučaju opasnosti, na kojima im držimo obuku o njihovoj bezbednosti na brodu u slučaju havarije.
Na otvorenoj palubi deck-a 15 i 16 se održava zabava dobrodošlice gde po lepom vremenu slikamo putnike i đuskamo sa njima, da bismo nakon toga imali zasluženi “odmor” u galeriji, kada nam se ranije završava radni dan, u 9h.


Nešto slično prethodno opisanom zadatku, samo što ovde ne slikamo ulazak gostiju, već njihov izlazak u mestima koja posećujemo. Uglavnom su u žurbi i naš zadatak je da ih zaustavimo i napravimo im uspomenu iz tog mesta.
Kako bi uspomena bila što lepša, neki od nas se kostimiraju i tako animiraju putnike da se slikaju i kasnije kupe sliku. Pored dvoje kostimiranih, tu je uvek i neko od “senior” fotografa koji sve to slika. Uglavnom se tu ostaje po 3-4 sata, tj. dok se većina putnika ne iskrca, nakon čega se slike nose na štampanje u lab, pa imamo veliku pauzu u portu i možemo da obilazimo to mesto sve do polaska broda.
                                                       
Često se za posadu organizuju izleti, na koje svi sa slobodnim vremenom mogu da se prijave unapred, ali je isto tako moguće sve obići i u sopstvenoj režiji. Gangway mi je dosta puta omogućio da izađem na kopno i vidim mesto, čak i kad je većini posade bio zabranjen izlazak jer se išlo tenderima-brodićima na obalu i nije bilo mesta za posadu zbog velikog broja putnika. To je jedna od najznačajnijih privilegija ovog posla.


Na brodu u svakom trenutku ima preko 3200 putnika, što je jedan omanji grad, pa je tako zbog činjenice da svi krenu u isto vreme na večeru, napravljeno nekoliko ogromnih restorana, koji nose imena renesansnih umetnika, i gde sedi otprilike po 800 ljudi odjednom. Ako se uzme kao poređenje činjenica da prosečna svadba u Srbiji ima od 200-300 ljudi i da je potreban veliki trud da se svi uslikaju, zamislite kako je kada imate samo 3 sata da uslikate sve putnike koji tu večeraju i napravite 1000-1500 slika.

Uglavnom u svaki restoran ide po 2-3 fotografa koji se podele na sektore da bi brže obavili posao. Potrebno je prići svakom stolu i brzinski odraditi slike parova i solo portrete, kao i grupne slike porodica i prijatelja, a da pri tome izazivamo što manju pometnju osoblju restorana koje se lomi od posla.

Pored ovih velikih restorana, postoje i “Alternative dinings”, tj. manji restorani u kojima imućniji putnici zasebno plaćaju obilne i luksuzne obroke i uživaju u prijatnom ambijentu sa pogledom na more i udaljene horizonte. Uvek postoji neki fotograf kome se posreći da radi ove restorane, pa ima više slobodnog vremena zbog manjeg broja ljudi koje je potrebno slikati.

Prednost ovog posla je i to što nam je kao “staff-u” (osoblju) dozvoljeno da u sopstvenoj odeći (bez uniforme, ali sa bedžem) večeramo u ovakvim restoranima kada imamo slobodnog vremena, tako da ovde slobodno nekoga možemo i izvesti na večeru kada želimo.


Slikanje formalnih večeri predstavlja najteži zadatak koji brodski fotografi imaju. Tokom takve večeri svi putnici se oblače formalno i priređuju se zabave širom broda. Nakon što večeraju, na putu do pozorišta, diskoteka, restorana, oni prolaze pored naših nameštenih studija širom broda i slikaju se.

Okupljamo se nakon prepodnevne smene u galeriji kako bismo zajedničkim snagama namestili pozadine i rasvetu na 7-8 lokacija širom broda i podesili svetlo, da sve bude spremno za uveče.
U pola 5 ponovo imamo sastanak u foto labu,ovog puta formalno obučeni. Menadžer nas motiviše da izguramo ovo veče, zatim uzimamo opremu, baterije, kartice i upućujemo se ka svojim pozicijama. Neki slikaju restorane, ali većina slika “backdrop-ove”.

Pola sata kasnije, počinjemo sa slikanjem hiljada putnika tako što svakog namestimo i ispoziramo, pazimo na svetlo, čuvamo rasvetu od nemarnih ljudi koji prolaze, održavamo red čekanja i povrh svega uspevamo da ostanemo nasmejani i profesionalni do kraja.

Dok mi slikamo, u foto labu menadžer i dvojica asistenata štampaju hiljade slika koje posle završetka slikanja zajedno postavljamo u galeriji i zatvaramo panele kako bi sve bilo spremno za prodaju sutra. Kada to završimo upućujemo se u lab da čistimo mašine, nakon čega kolege donose nekoliko pica iz restorana i konačno možemo da se počastimo jer smo uspešno izneli jedan od najtežih dana.


Pored svih ovih zadataka od fotografa se očekuje i da slika dešavanja po brodu, kada ih ima. Na primer ukoliko prolazimo pored nekog zanimljivog glečera u određeno vreme, nekoliko fotografa izlazi na palubu i slika putnike sa prelepim krajolicima kroz koje se krećemo. Takođe, na brodu se održavaju razne zabave i događaji pa je i to potrebno fotografisati.

Putnici po nekada žele da večeraju na svom balkonu, pa plate room service i fotografe, prvi da im donesu hranu po izboru, a ovi drugi da im naprave nezaboravne uspomene na romantičnu večeru uz zalazak sunca na pučini.


Od svih nas se pre svega očekuje da uvek budemo u stanju pripravnosti i da poštujemo bezbednosne procedure. Da bi uvek bili na zadatku, često se organizuju sigurnosne obuke u toku slobodnog vremena, kao i uzbune, tokom kojih svako mora da trči do kabine po “blue card”, prsluk za spasavanje, toplu odeću i sve što bi mu bilo potrebno u slučaju nesreće na moru, i da u roku od 5 minuta bude na predviđenoj poziciji koja može biti i na drugom kraju broda. Pre nego što se ode na tu poziciju potrebno je javiti se menadžeru kako ne bi došlo do traganja za nama iako smo na predviđenom mestu.

Moja pozicija je bila “stairway guide” na 15. spratu na kraju broda, gde sam sprovodio putnike na požarnim stepenicama, a zatim bih se u slučaju nesreće uputio u “muster station” tj. stanicu za okupljanje putnika, odakle bih predvodio grupu putnika ka čamcu za spasavanje.

Ovo ni malo nije lak posao jer su u pitanju stotine i hiljade uspaničenih ljudi koji bi vrlo lako mogli da izgube kontrolu, pa je potreban snažan “crowd control” tj. kontrola mase i ponašanje koje uplašenim ljudima uliva poverenje i autoritet.

Za kraj, nadam se da sam uspeo da vam približim posao jednog fotografa na brodu, sa svim prednostima i manama koje isti nosi. Težak je, ali ga volimo. 

Da li jos neko leti sa mnom?

Pozdrav svima! Pre oko mesec dana sam dobio pozitivnu ocenu na glavnom intervjuu sa Italijanom, poslata je u Santa Klaritu zajedno sa Marlinsom od 100%, photo questionnaire i psiho testom i cekao sam do sad na odgovor centrale da li sam primljen. Upravo mi je stigao mail gde mi kazu da zele prekosutra da odrzimo jos jedan intervju preko skype. Da li neko ima slicnog iskustva? Kako izgleda taj intervju i sta bi mogli da me pitaju? Hvala unapred na odgovorima