Author Topic: Udje ti u krv, jos kako...  (Read 11137 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Offline sirenaaa

  • Moderator
  • Registered
  • *
  • Posts: 30
    • View Profile
Udje ti u krv, jos kako...
« on: 03/March/2015 »
Ovo mogu da razumeju samo oni koji su vec bili i radili na brodu, makar jednom...
Kod mene ti je to uvek isto.

Secam se, posle prolaska intervjua pre vise od cetiri godine svaki dan sam sedela i cekala mejl, gledala i proveravala telefon koji ne zvoni da me slucajno nije agencja zvala sa toliko iscekivanim vestima da mi je istigao ugovor i da idem...
I tako su prolazili sati, nedelje dani, pa i meseci i nista...
Kako to vec ide, naravno da sam vec svima, dragim ljudima, poznanicima a vala i nepoznatima, ljudima koje sam tad upoznala sva vazna "rastrubila" da JA IDEM NA BROD!
Naravno da ja idem... I onda, tako dok vec postajes ocajna u tom svom cekanju, svi te ispituju kad ides, gde ides, jesu li te zvali i milion drugih pitanja (necemo o onima koji smaraju kako bi i oni bas eto na brod pa da im objasnis sta, gde, kako, koliko kosta..) pa dok odgovaras ne, i da jos nista ne znas, u tebi raste jos veca nervoza jer vec vidis sebe na tom divnom, savrsenom brodu, radeci posao snova, zaradjues vise od gradonacelnika grada i sve ostalo posto je sve u vezi sa brodom savrseno, zar ne?

I onda konacno poziv da je stigao ugovor... Uf, hvala Bogu.
Svi koji ste ovo prosli znate vec, odes potpises ugovor ili ga istampas sa mejla, skeniras i posaljes nazad. Jeeee, koja sreca i radost! Mozda cak i zabluda? No dobro.
I tako polako mastas o svemu tome, tridesetsesti put citas iste price na forumima, sta ljudi pisu, gledas slike na guglu ili ako imas srece i u prijateljima nekog na fejsu ko je vec tata-mata tamo i postavio 10000 slika i divis se i zavidis mu... Ali i ako nemas nikoga u priatelljima, uvek ces naci otvoren profil nekog moreplovca pa kao ocaran buljiti u njegove slike.
Nije istina da to niste radili...  oT

I tako, sad cekas i otvaras mejl milion puta u toku dana i cekas kartu! Stigla je! Open Boze hvala ti, sreca, ma do sad najvece!
I onda krece... Shvatas da treba da se pakujes, sta gde... Trcis i kupujes sve, i potrebno i ono sto nikad iz kofera izvaditi neces (ali to jos ne znas i trpas sve kao sumanuta), hvalis se, prvo zoves sestru, mamu, najbolju drugaricu pa stavljas status na fejsu da "ceo svet" vidi da ti ides. I onda nastupa ona tako dobro poznata, ogromna panika koja te gusi...
Pregledas dvadesetosmi put detalje leta, guglujes hotel, opet, proveravas (iako vec znas napamet) gde ti brod ide.
I jednostavno vise ne znas da li si srecna ili ne. Tek tada shvatis da zaista ides, da je to to i nije ti jasna tolika nervoza, strepnja i ceka se plasis kad si toliko to cekala.

Krenes, gledas Beograd iz aviona i nastavljaju suze da ti se skupljaju posto si se vec doooobro isplakala kad su te mama i ostali dragi zagrlili i ispratili sa onim "javi se cim sletis, cuvaj se i pamet u glavu". I tako, uzbudjenje je ogromno, adrenalin ubija ali opet suze naviru, kud ces sad sa njima...

I onda standardno, stizes u hotel, umorna i slomljena od puta, uplasena jer nemas pojma sta te ceka sutra, ali umorna zaspis sa mislima da ces valjda cuti alarm.
Konacno si stigla na svoj "savrseni brod".
I idemo, prvo razocarenje kabina 2x2 i neki tamo stranac na donjem krevetu, grozna uniforma, supervizor koji te je na smrt prelasio, odma pocinjes da radis (iako si se nadala da ce ti MOZDA dati extra 2 sata da odmoris) i sve, sve ostalo.
Shvatas koliko ti fali mama, sestra, brat, decko, pas, tvoj krevet, mamina supa ma sve ti nedostajes, i sto si mislila da nikad nece.
Cak i ona glupa komsinica koja u 7 ujutru lupa usisivacem po tvom mozgu. Sve! Na brodu te sve nervira, svi su ti grozni.
Obicno imas srece pa nadjes brzo najbolju drugaricu, sa kojom kuci mozda ni kafu ne bi popila ali tu ste u istim mukama, zblizite se, postaje tvoja drugarica, sestra, brat tamo i dan dan si joj zahvalna jer da nije bilo nje i njene podrske i reci "proci ce, navici cemo se" bi mozda i odustala.

Vreme ide, prolaze dani i kruzevi s tim i meseci i time shvatas koliko ti fale neke najosnovnije stvari iz "tvog, pravog" zivota kao prozor, vreme da procitas knjigu, pa makar da u pidzami popijes kafu i popusis na miru 4 cigarete z nju.
Jedna kriza, druga, pa ti je sve super par dana jer si imala day off u Grand Caymon-u, kad shvatis da imas brdo slika kao sa razglednice, a svaka na fejsu ima barem 50 lajkova i 60 komentara "jao blago tebi ti uzivas" i "jao ljubomorna sam, hocu i ja tamo"... I onda se, da se ne lazemo podmuklo osmehnes i shvatis koliko srece imas...
Brojis dane, precrtavas ih na papiricu i cekas da krenes kuci. Dosta ti je, ne mozes vise, hoces da se naspavas, otvoris prozor od sobe kad ustanes, setas koliko te noge nose, ne radis nista i sve ostalo. Zavidis ljudima koji piju i vesele se zadnje vece kruza u crew baru jer sutra idu, ujutru ih vidis srecne sa koferima i samo cekas svoj dan! I dodje naravno, konacno.  

Blizi se dan da krenes kuci, ushicenje raste, i tako zadnje nedelje, svaki put kad udjes u crew bar ili prdjes nekih hodnikom pomislis "falice mi sve ovo".
Ma nece, idem kuci govoris sebi! Kuci se vec uveliko kuva i sarma, i supica, i mama pece mesa, pravi 20 salata, gibanicu, sve moguce kolace koje volis i uz to palacinke i kao da sve to nije dovoljno kupuje smoki i plazmu jer joj je dete zeljno svega :).

Doslo je tvoje vece, ti si sveceras glavni akter u crew baru koji sutra ide kuci sa jos sacicom ljudi. Sada tebi zavide a tvoja sreca nema kraja.
Na momente pomislis kako ce ti nedostajati sve ovo, ovo judi, brod, okean svuda oko tebe ali ma kakvi nema sanse, jer ides kuci!
Ako ste zadnju noc uspeli zaspati i spavali svaka vam cast jer ja ni jednom nisam. Od uzbudjenja, alkohola, emocija... Doslo je tvoje jutro i ides!!!
Ne mozes da iscekas da obavis sve od cabin check-a, bacanje linena, vracanja uniforme i ubedljivo najveceg smaranja dok sedite na onom meetingu i cekate da teta konacno kaze idemo.

I onda... Krenula si... Bacas poslednji pogled na brod, svoju kucu poslednjih 7 meseci (iako je nikad nisam tako nazvala, nije mi to kuca kao sto mi ni kabina nije soba) opet suze naviru, cudne neke emocije ali ih guras u stranu jer ides kuci.

Let je kao vecnost... Kao da danima pitujes a ne stizes.
Jedno presedanje, cigareta na brzinu pa makar zakasnila na let, drugo ako nisi imala srece i "dobru kartu" i onda, konacno ugledas Beograd kroz prozor!
E taj osecaj nikada nikome recima necu moci opisati. Vidis samo zelene njive, livade ili sta su vec i ne zanima te ali taj osecaj je toliko jak kao ni jedan nikada pre u zivotu...
Sleces, nikako da avion vec stane, svi mirno sede u mestima a ti vec navlacis jaknu, pakujes sve u torbu i ustala bi da smes ali jbg...
Izlazis iz aviona, svi tvoji najdrazi (koje si shvatila u proteklih 7 meseci da ih volis i vise nego sto si mislila i znala da se moze voleti, jer su ti toliko nedostajali da je tako jako bolelo) te cekaju, trce prema tebi, ti prema njima, grle te, ljube, placete i sedate svi u kola i krecete kuci.
Mama je spremila sve vec nabrojano ali i jos ponesto jer, Boze moj dete joj voli i sigurno je zeljna svega.
Srecna si , zadovoljna, sedite, radujete se, prepriicavate sve sta se kome izdesavalo iako shvatis da si ti jedina kojoj se zaista nesto desilo i promenilo a kuci je sve isto, sve.
Ni sama ne znam, ocekujes i zamisljas ne znam ni ja sta kad se vratis konacno kuci u svoj grad i onda vidis mozda je 3 prodavnice zatvoreno, 1 otvorena u kraju, kafici promenili vlasnike i imena ili se isto ako i sa proodavnicama 3 zatvorilo a jedan samo otvorio. Kad udjes u prodvnicu zaprepastis se koliko si platila hleb, pavlaku i mami cigare, pogotovo sa cinjenicom da je svee pokuspelo a mamina plata ista, tj da zdravstvenim radnicima sad i skidaju 10% jer Boze moj, drzava je u krizi...
Drustvo te ceka, jedva cekas da vidis i ti njih i shvatas da si opet ti jedina koja ima nesto da isprica, a kod njih je sve isto.
Sretnici su imali srece da odu 7 dana more, ovi sto nisu imali srece, taj para su se kupali u bazenu celo leto, tj koliko su im vreme i novac dozvoljavala a ti si opet jedina koja je nesto dozivela i prosla.

Pa naravno, krecu poruke na fejsu tipa "cao kako si, sta ima novo, kako je bilo na brodu i ako mozemo da se vidimo da mi objasnis kako ja da odem ili da mi napises u poruci".
Znate vrloo dobro da su poruke bukvalno takve i da su to klasicni smaraci s kojima se ni secas kad si zadnji put razgovarala ili ih srela a kamoli popila kafu, mozda nikad...
Vremenska razlika, dobrih 9,10 sati, sa Kariba doazis kuci u jesen ili zimu, nocu ne mozes da zaspes da danju si umorna jer je to velika razlika i sok za organizam.
I tako dok se prilagodjavas polako, shvatis da je proslo dobrih 10 dana, da je kuci zivi smor, da svi rade i imaju obaveze sem tebe i pocinjes da se smaras zesce.
Po deseti put gledas svoje slike usikane na Bahamima, Karibima, prelepim plazama koji si do sad znala samo sa gugla i pocinje...Pa, nije ni bilo ni tako tesko, ni tako lose, pa ne mozes docekati da krenes nazad, sve ruzno si zaboravila, vise se ne secas koliko ti je nekad bilo tesko i fizicki i psihicki i HOCES STO PRE NAZAD NA BROD!

Mama ti se sokira, jer toliko si plakala i htela kuci da sad posle samo dve nedelje ne mozes da se naviknes da oko sebe i kroz prozore ne vidis samo okean i nebo, kako ti fali drustvo sa broda a plakala si za svojima s kojima se druzis jos od srednje i detinjstva, kako ti nase cigarete vise ne valjaju jer je Marllboro light najbolji i kako bi bas u crew baru popila rum-coke sa lime-om!
Zena je u soku a ti jos vise. Udjes na fejs a ovi prijatelji sa broda stavljaju statuse i slike iz Cozumela a ti sedis u dnevnoj sobi sa novim lap topom sto si tamo kupila, pijes tursku sa mlekom iz najvece solje, slusas omiljenu muziku i pucas od zavisti pregledajuci treci put iste slike sto su stavili, zaboravljajuci koliko oni tebi zapravo zavide...
Vreme prolazi, ti ludis, imas i par depresivnih dana i samo cekas da vec krenes nazad!

I konacno, stize mejl, karta, detalji leta i hotel i opet si presrecna!!! To, upravo to si cekala!
10 dana pre polaska kupujes sta ti treba, razmisljas kako ovaj put neces poneti onu sivu majicu koju iz kofera nisi ni jednom obukla (ali je opet pakujes i nikad ne obuces jer si u toku ugovora kupila jos deset novih i boljis) obilazis tetke, bebe i dede, bolje prijatelje jer sa ovim dragima i bitnima ces popiti nesto i pozdraviti se tek pred polazak, vece pre verovatno, gledas da sto vise budes kuci sa svojima zadnje nedelje jer ce ti opet faliti da boli i ti njima... I onda, da ne verujes, dan pred polazak, pregledas kofer, da li je sve tu, da li sis ve kupila i opet nervoza, panika, nostalgija i pitas se da li ti to sve treba i shvatas da ti se ne ide i sta sad. Znas sta te ceka i pitas se zastooo?

Uzleces sa Tesle i opet iste suze, opet isti strah kad krocis prvi dan na brod, isti kao onaj prvi put i sve sve isto...
Cekas da ides kuci, mislis kako je ovo zadnji put i dosta, resena da se vise ne vracas, sleces u Beograd sa opet istim oni suzama "za sletanje".
Opet se srecna vozis kuci, jedes sveee sto je mama spremila, opet je sve isto kuci, samo se tebi nesto desavalo i promenilo u zivotu i kao deja vu sve isto prolazis.
Posle 10 dana tazis more i zavidis onima sto su ostali na brodu i stavljaju slike... I tako u krug, svaki put...

I evo, sat vremena sto sam pocela ovo da pisem stigla mi je karta koju sam toliko cekala i stalno trazila u inboxu zadnji mesec dana...
Toliko sam se obradovala, slecem u San Francisko u 13:45, imacu vreme da lutam i cunjam, slikam Golden Gate bridge, popijem kaficu...
A sad, dok "ovi" lajkuju i komentarisu sliku karte sa mejla sa sve naravno "blago tebi" (jer ruku na srce ne mozes da je ne stavis na fejs, ma koliko me on smarao iako retko, bas retko ista i postujem)  u meni se opet sve ono isto skuplja...
Idem. Jos 9 dana sam kuci... 174 dana me nece biti (sestra mi je izracunala)... Opet alarm svako jutro, nadas se da ces imati day off u Honolulu a ne Hilo-u, u San Diegu, opet samo banane i cereals iz crew mesa, fino i redovno se jede napolju...

Da li mi se ide ili ne? Ne znam. Opet sve isto, isto kao svaki put... Ne mogu vec da docekam da se vratim kuci iako jos nisam ni kofer spakovala, ali isto tako ne mogu da zamislim da je prosli ugovor bio ZADNJI i da vise nikada necu ploviti. I to je upravo ono - ko zavrsi prvi ugovor i vrati se, gotov je, udje mu brod i "ship life" u krv.

Sad je lakse, mnogooo lakse, drugi put idem sa muzem i naravno da sam zahvalna, srecna, imam veliku podrsku i lakse je sa njim naravno, ali opet... Niko ko nije bio ovo nikad nece razumeti.
 Sad me "drzi" to sto se vracam dan pre sestrinog rodjendana kuci i moci cu joj kupiti za rodjendan sta god pozeli, a nisam mogla pre dok sam radila "kuci".
Drzi me ona sreca sto mojima donesem poklone kakve god pozelim, mami od kuci skupih parfema koje tamo kad kupim i ne osetim, sto bratu mogu da kupi Nike patike koje ovde niko nema a pre 4 godine nisam mogla odvojiti 1000 dinara a da to ne osetim i jos kako.
Drzi me cilj koji imam sa muzem da zavrsimo kucu kako mi zelimo, kupimo dobra kola i obezvedimo buducnost deci kakvu zasluzuju kad za to dodje vreme.
Jbt, nekad nisam mogla kupiti toster jer je onaj stari crkao a da se ne zapitamo da li nam stvarno treba. Tuga, ali tako je to u Srbiji...

I onda, zbog svega toga i cinjenice da cu imati jos dva magneta vise ili 10 sa mesta o kojima neki samo sanjaju i uramljene slike iz San Franciska shvatam da mi se ide, i to jako ali opet...  
I tu je onaj pogled koji samo na sea day imas, nebo i more, nista vise, ali opet... Kuća je kuća! :pilot: :plovim:
Ko nije plovio, ko nije brodio, ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio,i kao da je upola živeo.

Online Princ na belom brodu

  • Cruise Ship Veteran
  • Registered
  • *
  • Posts: 1714
    • View Profile
  • Country: Srbija
  • Company: Carnival Cruise Line
  • Recruitment Agency: Samostalno
  • Job Title: Bivši IT oficir
Re: Udje ti u krv, jos kako...
« Reply #1 on: 03/March/2015 »
:uzdravlje:

Dobro te razumemo mi, razapeti između 2 sveta, 2 života... nisu paralelni, jedan drugog isključuju, tj. pauziraju... i uvek nam onaj drugi nedostaje. I uvek svaki novi početak/kraj/ciklus donosi ono nešto isto, onaj neki unutrašnji osećaj, kao i prvi put.

Online CEO

  • Administrator
  • Registered
  • *
  • Posts: 9941
  • Chief Executive Officer
    • View Profile
  • Country: Croatia
Re: Udje ti u krv, jos kako...
« Reply #2 on: 03/March/2015 »
 :clapping: Ja sam davno rekao da trebamo osnovati klub ovisnika o životu na kruzerima .. ili možda klub za liječenje istih ..

cruise ship life addicted club ... CSLAC
Odavno ne plovim. Sve odgovore pronađite na forumu.
http://youtu.be/gABS8a4wm9o (door=forum, ja Morpheus ti Neo)

Offline sirenaaa

  • Moderator
  • Registered
  • *
  • Posts: 30
    • View Profile
Re: Udje ti u krv, jos kako...
« Reply #3 on: 03/March/2015 »
Slazem se, apsolutno! Bas tako, razapeti smo izmedju dva sveta koja nam toliko "trebaju", a ne idu jedan sa drugim, nikako. I defnitivno nam treba klub za lecenje, jer ovo nije normalno :D  :smack:.  A meni pod hitno treba strucna pomoc pa da shvatim zelim li "tamo il vamo"  -()-
Ko nije plovio, ko nije brodio, ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio,i kao da je upola živeo.

Offline GOAT

  • Cruise Ship Veteran
  • Registered
  • *
  • Posts: 498
  • Anchors aweigh!!
    • View Profile
  • Company: Oceania/Regent
  • Recruitment Agency: n/a
  • Job Title: Destination Staff
Re: Udje ti u krv, jos kako...
« Reply #4 on: 03/March/2015 »
sirena svaka čast na tekstu... na svaki redak sam imao nešto za prokomentirati (pozitivno naravno) ali kako čitam dalje nađem nešto novo što bi prokomentirao itd itd, tako da ću ti samo skinuti kapu za tekst  =""

posebno je dojmljiv zadnji dio gdje govoriš o tome kako si konačno možeš priuštiti bolji život sebi i svojim bližnjima, taj osjećaj nema cijenu, istrpio bi ugovor da me bičuju a kamoli da sam još postao ovisan o brodu i takvom načinu života i jedva čekam da se vratim... ima li bolje ovosnosti od te?  :plovim: :run:

"It always seems impossible until it's done"

Offline Plivac

  • Cruise Ship Veteran
  • Registered
  • *
  • Posts: 117
    • View Profile
  • Country: Srbija
  • Company: Harding Retail
  • Recruitment Agency: RIV.d.o.o.
  • Job Title: Jeweler
Re: Udje ti u krv, jos kako...
« Reply #5 on: 03/March/2015 »
  Sirena, vrlo lepo si ovo napisala,svaka ti čast. Slažem se, nema šta. Ipak dodao bih nešto.

Zavisi koji posao neko radi, da li zadovoljan njim ili nije, i da li je u mogućnosti da nadje nešto drugo. Ne govorim o sebi, ja sam zadovoljan.
Druga stvar je podjednako važna, a to je tvoja ličnost s kojom odeš na brod, a kakav ćeš se vratiti.
Za ljude koji odu sami, bez partnera, mnogo je bitno da ne izgube kompas dok su tamo. Za ovih nekoliko ugovora sam shvatio nešto što ja nazivam ''spuštanje kriterijuma''.
Spuštanje kriterijuma u smislu šta je moralno, a šta nije, šta je prijateljstvo, a šta nije, šta je ljubav, a šta privlačnost ili  zaljubljenost...
Šta je normalno, a šta samo prirodno...Previše prostitucije, preljuba, pijančenja i iživljavanja sam se nagledao na brodu, da u bilo šta verujem od ovoga što sam pobrojao u prethodnoj rečenici...
Verujem samo u svoj rad i kurs evra prema ostalim valutama. Sve ostalo je relativno.
Za sebe se više plašim da mi se ne spuste kriterijumi od te samoće koju tamo proživljavam, veliki rad, nerviranje, soba 2x3 i klima koja ti je u pluća unela samo Bog zna koliko prašine, k****n s kojim radim i spavam u istoj sobi, kolege koje odluče da ne rade (ovo važi samo za Harding), mi ne padaju teško (mnogima je mnogo teže i na poslu i u kabini), novac je dovoljno vredan toga.

Ali vremenom druženjem sa ljudima koji su na brodovima dosta godina i izgubili su kompas, postali dvostruke ličnosti, jedno kod kuće, drugo na brodu, ili pak ovo sa broda ''što su naučili'' preneli i kući (uhvatio sam sebe nekoliko puta u tome), polako počnem da ''spuštam kriterijume''.
To je ono kad počneš da ''juriš devojke koje dva puta ne bi pogledao da ih vidiš na ulici''(izvinjavam se na ovom šovinističkom komentaru), kad ti bude normalno što tvoj ''najbolji drug'' na brodu ima devojku kod kuće a na brodu 'vata koju stigne pa koja pristane, kad ti sve kolege počinju da pričaju loše o ovim drugima toliko puta (a samo se prazne) da i ti iako nisi imao loše iskustvo sa njima počneš u to da veruješ, kad postaneš dvoličan, jer sa ljudima koji tebe ne cene i družili bi se sa tobom samo zato nemaju s kim drugim, počneš da pričaš o nekim ličnim stvarima u crew bar-u, kao da im otvaraš dušu???..

Ono kad na poslu te neko pošteno zavrne, odradiš nešto umesto njega po ko zna koji put samo zato što on nije hteo, jer je takav, a ti si pošten, a onda ajmo napolje zajedno, ko da ništa nije bilo, zato što ''Harding shoppees are there to get drunk, have fun (get laid) and see the world!'' A ako nećeš sa njima jer te iskorišćavaju (obično su dobri drugari sa menadžerom) jer si odlučio da radiš pošteno, onda si ti čudan, nedruželjubiv, podcenjuješ ih,itd...

Ne,ne smeta mi to što ima svakakvih ljudi oko mene, već što ja polako, ali sigurno, postajem sličan njima...Prost, dvoličan, uhvatim ponekad sebe kako tračarim...Ne to nisam ja.
Toga se plašim više nego da ostanem kratak na kraju ''karijere na brodu'' za par hiljada evra od sume  koje sam ''planirao'' da zaradim.
 
Još jednom, Sirena slažem se sa svim što si napisala. I ovo što sam napisao ne odnosi se na tvoj tekst.
Ovo je samo poruka svim ljudima koji idu na brod, da čuvaju sebe, svoju ličnost. Taj nedostatak privatnosti koji tamo postoji tera čoveka da ne odoli mnogim iskušenjima kojima bi odoleo na kopnu.
Iskušenjima da ''spusti kriterijume''' za sve, sem za svoj rad, jer od toga mu zavisi posao na brodu. A alkohol tu jako mnogo pomaže, spusta sve kriterijume neprimetno...
Baš kao što je Sirena rekla, udje vam u krv...
Društvo koje ''birate'' na brodu je mnogo važnije nego što se čini. Ja sam to konačno shvatio. Mnogi ovde na Forumu u onom upitniku veterana kažu da ne treba verovati nikome na na brodu, ali ja mislim da velika većina ljudi pre ili kasnije popusti i otvori se previše.
Ja sam se nedavno i pored velikog iskustva, opet ''upecao'' u tu zamku. Nedostatak privatnosti na brodu je po meni i onaj presudjujući faktor koji neprimetno, tiho (jer oni to neće reći) odvraća ljude koji vas stalno pitaju ''kako da odu na brod'' kad odete kući, koji kažu ''Tebi je baš super, opaljuješ žene svih boja i veličina, zaradjuješ pare koje mi možemo samo da sanjamo, obilaziš ceo svet, radiš lakši posao od mene...'' A kad ti, pošto su te sve ispitali, kažu kako ti ipak nije lako baš toliko, kako je to ipak odricanje, i ti onako diplomatski kažeš da privatnosti tamo nema, da je svet tamo na brodu još manji, oni kažu ''ej bre ne žali se, vidiš kako se ovde bedno živi!''.
Ne zameram im uopšte, jer oni svoj privatan život ne bi menjali ni za šta (čak i ako ne rade ni kod kuće). Iz sličnog razloga mnogi neće emigrirati u Ameriku, Kanadu, Australiju...To poštujem.
Nadam se da ni ja neću menjati svoju ličnost ni za šta...
Drage koleginice i kolege, mi smo ipak pomalo posebna vrsta ljudi. I privilegovana grupa ljudi, neki manje a neki više. Hvala na pažnji i svako dobro.
Jer ''mečka'' je ''mečka'',i nije tu da bi bila vožena,već da bi komšije patilе.

Offline Euronymous

  • Registered
  • *
  • Posts: 228
    • View Profile
Re: Udje ti u krv, jos kako...
« Reply #6 on: 03/March/2015 »
Odličan post i baš inspirativan za sve koje se nećkaju da li bi otišli na brod i pokušali da izdrže makar jedan ugovor, a onda se navuku pa ne mogu da stanu baš zbog te dve stvari- osećaš se novčano sigurno jer ne moraš da se preračunavaš mesecima unapred da li možeš neku osnovnu životnu sitnicu da priuštiš sebi ili voljenima,  i zato što vidiš destinacije koje si mogao videti na stumble upon pod "top 10 world destination to visit before you die".
Srećno na novom ugovoru!  :wave:
Prosečni se zlopate drndajući lopate.

Offline sirenaaa

  • Moderator
  • Registered
  • *
  • Posts: 30
    • View Profile
Re: Udje ti u krv, jos kako...
« Reply #7 on: 03/March/2015 »
Hvala, hvala  :D
Osecam se kao neko pametan ko i jeste napisao nesto jako pametno  :rolleyes:
Sad kad sam citala komentare sam procitala svoj tekst i videla nekoliko gresaka, progutana slova a i ona sto su visak, ali nije vazno, da sam citala sve da bi pregledala greske nasla bi nesto sto mi se ne svidja, obrisala neku recenicu, neku dodala a to vise ne bi bili to jer je sve ovo samo "izlazilo" iz mene, sve te emocije i secanja i prozivljavanje trenutaka koje nikad necu zaboraviti i samo sam kliknula Post kao sto cu i sad.
Naravno da mnogo toga nisam spomenula, ni ne moze se sve napisati, opisati, ali svi koji planiraju da idu treba da znaju, vise od polovine prijatelja koje sad imate vise necete imati kad se vratite, ma koliko cvrtso verovali da ce zauvek biti tu, kad se prvi put vratite nema ih, nestanu, i ni ne treba da zalite za njima jer brod nam "pomogne" da shvatimo i da se pravi pokazu... Ali zato neka prijateljstav cete "ucvrstiti" za sva vremena, videcete sami ko vam se iskreno obradovao i ko vas je cekao jedno zeljno kao vasa porodica. Ima i takvih, mada manje nego ovih drugih ali ima i cuvajte ih jer su to pravi PRIJATELJI. Tamo, daleko od kuce i potpuno sami cete upoznati ljude po kojima cete pamtiti taj period zivota i ugovor, i verujte postace vam i vazniji od nekih sa kojima ste do broda sve delili. I danas, posle cetiri godine, dve kompanije, tri ugovora i 5, 5 razlicitih brodova ima par ljudi koji mi vise znace i vidjam ih cesce (koliko nam "brod" dozvoli) nego ove pomenute nazovimo ih lazne.
I da nije bilo broda, nikada, nikad ne bi videla Majami i Los Andjeles o kojima sam mastala od kad znam za sebe. Plivala sam sa delfinima, dva puta a nekad mislila da je to san koji se nikad nece ostvariti... Obisla sam Bahame, Karibe, Havaje, Aljasku, Evropu i sta znam, mozda sam nesto i zaboravila da navedem, da ne pominjem pojedinacno 50, dobro citate 50 razlicitih magneta jer sam u svakom portu kupila po jedan i uslikanih nekoliko hiljada slika koje drugi mogu samo da gledaju i jedno takvo zivotno iskustvo koje bez broda necete doziveti. I eto, sad opet ne mogu da docekam da krenem  :plovim:
I evo, upravo me moj pas gleda i ceka da ga pomazim i jedva cekam da se vratim... AAAAAAAAAAA  :facepalm:
Dosta od mene o ovoj temi, izgleda i previse   :wave:
Ko nije plovio, ko nije brodio, ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio,i kao da je upola živeo.

Offline murgavi92

  • Registered
  • *
  • Posts: 297
    • View Profile
Re: Udje ti u krv, jos kako...
« Reply #8 on: 21/April/2015 »
Kako se ovdje emocije preplicu... sad-happy-happy-sad  :crying: ! Inspirativno!

Offline Lutalica

  • Registered
  • *
  • Posts: 30
    • View Profile
Re: Udje ti u krv, jos kako...
« Reply #9 on: 23/September/2015 »
@sirenaaa  Hvala puno za sjajan, predivan zapis. Baš kako je već napisano - prepliće se sve - i suze i radost... Hvala, još jednom i sve najbolje!!

Offline Alexica

  • Cruise Ship Veteran
  • Registered
  • *
  • Posts: 379
    • View Profile
  • Country: Srbija
  • Company: Carnival
  • Recruitment Agency: Employment-power
Re: Udje ti u krv, jos kako...
« Reply #10 on: 24/September/2015 »
Jao ja sam se rasplakala dok sam citala :crying: pogotovo na zadnjem delu. Toliko sam se pronasla u svemu :nono: Da, ja sam zavisnik takodje.
Eto posle prvog ugovora ja brojim dane do povratka, 30...ne mogu da docekam, bukvalno precrtavam na kalendarcicu. Moja je prica vrlo slicna samo sto ja nisam toliko patila za kucom kad sam bila tamo. Zeljna sam bila samo da se naspavam i popijem tursku kafu sa mojima kao covek. Ja sam u soku od same sebe ako mi verujete. Ja sam 10 dana samo plakala kada sam dosla.
Ama sve sto sam procitala Sirena sve je tacno kao i kod mene. Ja sam se toliko zblizila sa jednim drugom tamo, mislim stvarno smo bili drugovi :) pa ja sam 10 dana samo plakala zbog njega, koliko mi je falio...nerazdvojni smo bili. Ma sve mi fali...i prokleti NO rice- no power i indijci i drill i cabin inspection i cimerka i regular kafa i glupa pitanja u liftu svaki dan When you finish ili Just start? Hahaaa.. ma sve.
Kao neka droga sta je bre ovo... i da, kad sam dosla kuci apsolutno se nista nije promenilo, cini mi se jos vec nemastina :nono:

A ja, ja sam bogatija za jedno neponovljivo iskustvo, za desetine novih prijatelja sa svih strana sveta sa kojima se dopisujem svaki dan, za 30-ak novih magneta na frizideru, za 3.000 slika i jos puno toga sto moze da razume samo neko ko je bio tamo...cudan neki svet...magican ;)
"Pricace ti o plovidbi, ti sto nisu sidro digli..."

Offline pspman

  • Cruise Ship Veteran
  • Registered
  • *
  • Posts: 892
    • View Profile
  • Country: Serbia
  • Company: Princess Cruises
  • Recruitment Agency: Safe Cruise
  • Job Title: Asst. Photo Manager
Re: Udje ti u krv, jos kako...
« Reply #11 on: 24/September/2015 »
"cao kako si, sta ima novo, kako je bilo na brodu i ako mozemo da se vidimo da mi objasnis kako ja da odem ili da mi napises u poruci".

jedna od stvari koje najvise mrzim po povratku! i onda ih ja samo uputim na forum, da bih posle recimo par sedmica pitao : sta se desava? A oni kazu: ma ne mogu da citam taj forum,ima dosta,neki drugi put...


Ali da,pronalazim se i ja u vecini teksta! :) pozdrav ;)

P.S: evo nisam ni mesec dana na odmoru posle treceg ugovora,a vec hocu da se vratim,jer ovde nema zaisa nista da se radi  :facepalm:

Online CEO

  • Administrator
  • Registered
  • *
  • Posts: 9941
  • Chief Executive Officer
    • View Profile
  • Country: Croatia
Re: Udje ti u krv, jos kako...
« Reply #12 on: 24/September/2015 »

P.S: evo nisam ni mesec dana na odmoru posle treceg ugovora,a vec hocu da se vratim,jer ovde nema zaisa nista da se radi  :facepalm:

Ako ne planiraš ostati u inozemstvu čitav život, a ne želiš da ti netko šefuje kod kuće kad napustiš brodove, sada je pravo vrijeme da odradiš neke stvari na tom planu.
Nemoj biti kao jedan moj drug koji je proveo dekadu na kruzerima, a sada priča kako bi bilo sjajno da se može "uhlje8iti" u neki državni posao.
Tko god provede toliko vremena žrtvujući se na kruzerima, nikada više ne bi trebao imati šefova nad glavom ..  :zen:
Odavno ne plovim. Sve odgovore pronađite na forumu.
http://youtu.be/gABS8a4wm9o (door=forum, ja Morpheus ti Neo)

Online zadranin

  • Cruise Ship Veteran
  • Registered
  • *
  • Posts: 126
  • Odletio na brod
    • View Profile
Re: Udje ti u krv, jos kako...
« Reply #13 on: 24/September/2015 »
Tko god provede toliko vremena žrtvujući se na kruzerima, nikada više ne bi trebao imati šefova nad glavom ..  :zen:

Sefe  :clapping:

A ne samo da ti ude samo u krv, nego se i pod kozu zavuce, pa ne mozes to oprati nikako  :airquotes:

Ja pokusavam reci vec dvi - tri godine da mi je ovo zadnji ugovor i da nema vise, ali se uvijek vracam, a sad znam i zasto  :run:
plovim

Offline GOAT

  • Cruise Ship Veteran
  • Registered
  • *
  • Posts: 498
  • Anchors aweigh!!
    • View Profile
  • Company: Oceania/Regent
  • Recruitment Agency: n/a
  • Job Title: Destination Staff
Re: Udje ti u krv, jos kako...
« Reply #14 on: 25/September/2015 »
to i mene svi pitaju nakon sto vide slike na fejsu gdje radis, kako si dobio posao, kako da se prijavim... ja ih samo usmjerim na forum i kazem ja sam ga proucavao mjesecima, tamo ces naci sve sto ti treba... a onda stize poruka: uff to treba 6mj biti od kuce.... tad samo pritisnem krizic na chatu....

a svi kad dodju na godisnji kazu da jedva cekaju da se vrate, da se zadnji mjesec dosadjuju i forumasi i moji kolege na brodu.... meni to nije jasno nikako... kolega mi je dobio 3mj vacation i ja sam se nadao da cu isti dobiti a dali su mi ipak samo 2mj... imam toliko stvari za obaviti kad se vratim, ljudi i mjesta za posjetiti, prvi put cu imati i slobodnog vremena i novca (u isto vrijeme)... mislim da mi nece biti dosadno uopce...  -()-

"It always seems impossible until it's done"