Ovo mogu da razumeju samo oni koji su vec bili i radili na brodu, makar jednom...
Kod mene ti je to uvek isto.
Secam se, posle prolaska intervjua pre vise od cetiri godine svaki dan sam sedela i cekala mejl, gledala i proveravala telefon koji ne zvoni da me slucajno nije agencja zvala sa toliko iscekivanim vestima da mi je istigao ugovor i da idem...
I tako su prolazili sati, nedelje dani, pa i meseci i nista...
Kako to vec ide, naravno da sam vec svima, dragim ljudima, poznanicima a vala i nepoznatima, ljudima koje sam tad upoznala sva vazna "rastrubila" da JA IDEM NA BROD!
Naravno da ja idem... I onda, tako dok vec postajes ocajna u tom svom cekanju, svi te ispituju kad ides, gde ides, jesu li te zvali i milion drugih pitanja (necemo o onima koji smaraju kako bi i oni bas eto na brod pa da im objasnis sta, gde, kako, koliko kosta..) pa dok odgovaras ne, i da jos nista ne znas, u tebi raste jos veca nervoza jer vec vidis sebe na tom divnom, savrsenom brodu, radeci posao snova, zaradjues vise od gradonacelnika grada i sve ostalo posto je sve u vezi sa brodom savrseno, zar ne?
I onda konacno poziv da je stigao ugovor... Uf, hvala Bogu.
Svi koji ste ovo prosli znate vec, odes potpises ugovor ili ga istampas sa mejla, skeniras i posaljes nazad. Jeeee, koja sreca i radost! Mozda cak i zabluda? No dobro.
I tako polako mastas o svemu tome, tridesetsesti put citas iste price na forumima, sta ljudi pisu, gledas slike na guglu ili ako imas srece i u prijateljima nekog na fejsu ko je vec tata-mata tamo i postavio 10000 slika i divis se i zavidis mu... Ali i ako nemas nikoga u priatelljima, uvek ces naci otvoren profil nekog moreplovca pa kao ocaran buljiti u njegove slike.
Nije istina da to niste radili...
I tako, sad cekas i otvaras mejl milion puta u toku dana i cekas kartu! Stigla je! Open Boze hvala ti, sreca, ma do sad najvece!
I onda krece... Shvatas da treba da se pakujes, sta gde... Trcis i kupujes sve, i potrebno i ono sto nikad iz kofera izvaditi neces (ali to jos ne znas i trpas sve kao sumanuta), hvalis se, prvo zoves sestru, mamu, najbolju drugaricu pa stavljas status na fejsu da "ceo svet" vidi da ti ides. I onda nastupa ona tako dobro poznata, ogromna panika koja te gusi...
Pregledas dvadesetosmi put detalje leta, guglujes hotel, opet, proveravas (iako vec znas napamet) gde ti brod ide.
I jednostavno vise ne znas da li si srecna ili ne. Tek tada shvatis da zaista ides, da je to to i nije ti jasna tolika nervoza, strepnja i ceka se plasis kad si toliko to cekala.
Krenes, gledas Beograd iz aviona i nastavljaju suze da ti se skupljaju posto si se vec doooobro isplakala kad su te mama i ostali dragi zagrlili i ispratili sa onim "javi se cim sletis, cuvaj se i pamet u glavu". I tako, uzbudjenje je ogromno, adrenalin ubija ali opet suze naviru, kud ces sad sa njima...
I onda standardno, stizes u hotel, umorna i slomljena od puta, uplasena jer nemas pojma sta te ceka sutra, ali umorna zaspis sa mislima da ces valjda cuti alarm.
Konacno si stigla na svoj "savrseni brod".
I idemo, prvo razocarenje kabina 2x2 i neki tamo stranac na donjem krevetu, grozna uniforma, supervizor koji te je na smrt prelasio, odma pocinjes da radis (iako si se nadala da ce ti MOZDA dati extra 2 sata da odmoris) i sve, sve ostalo.
Shvatas koliko ti fali mama, sestra, brat, decko, pas, tvoj krevet, mamina supa ma sve ti nedostajes, i sto si mislila da nikad nece.
Cak i ona glupa komsinica koja u 7 ujutru lupa usisivacem po tvom mozgu. Sve! Na brodu te sve nervira, svi su ti grozni.
Obicno imas srece pa nadjes brzo najbolju drugaricu, sa kojom kuci mozda ni kafu ne bi popila ali tu ste u istim mukama, zblizite se, postaje tvoja drugarica, sestra, brat tamo i dan dan si joj zahvalna jer da nije bilo nje i njene podrske i reci "proci ce, navici cemo se" bi mozda i odustala.
Vreme ide, prolaze dani i kruzevi s tim i meseci i time shvatas koliko ti fale neke najosnovnije stvari iz "tvog, pravog" zivota kao prozor, vreme da procitas knjigu, pa makar da u pidzami popijes kafu i popusis na miru 4 cigarete z nju.
Jedna kriza, druga, pa ti je sve super par dana jer si imala day off u Grand Caymon-u, kad shvatis da imas brdo slika kao sa razglednice, a svaka na fejsu ima barem 50 lajkova i 60 komentara "jao blago tebi ti uzivas" i "jao ljubomorna sam, hocu i ja tamo"... I onda se, da se ne lazemo podmuklo osmehnes i shvatis koliko srece imas...
Brojis dane, precrtavas ih na papiricu i cekas da krenes kuci. Dosta ti je, ne mozes vise, hoces da se naspavas, otvoris prozor od sobe kad ustanes, setas koliko te noge nose, ne radis nista i sve ostalo. Zavidis ljudima koji piju i vesele se zadnje vece kruza u crew baru jer sutra idu, ujutru ih vidis srecne sa koferima i samo cekas svoj dan! I dodje naravno, konacno.
Blizi se dan da krenes kuci, ushicenje raste, i tako zadnje nedelje, svaki put kad udjes u crew bar ili prdjes nekih hodnikom pomislis "falice mi sve ovo".
Ma nece, idem kuci govoris sebi! Kuci se vec uveliko kuva i sarma, i supica, i mama pece mesa, pravi 20 salata, gibanicu, sve moguce kolace koje volis i uz to palacinke i kao da sve to nije dovoljno kupuje smoki i plazmu jer joj je dete zeljno svega
.
Doslo je tvoje vece, ti si sveceras glavni akter u crew baru koji sutra ide kuci sa jos sacicom ljudi. Sada tebi zavide a tvoja sreca nema kraja.
Na momente pomislis kako ce ti nedostajati sve ovo, ovo judi, brod, okean svuda oko tebe ali ma kakvi nema sanse, jer ides kuci!
Ako ste zadnju noc uspeli zaspati i spavali svaka vam cast jer ja ni jednom nisam. Od uzbudjenja, alkohola, emocija... Doslo je tvoje jutro i ides!!!
Ne mozes da iscekas da obavis sve od cabin check-a, bacanje linena, vracanja uniforme i ubedljivo najveceg smaranja dok sedite na onom meetingu i cekate da teta konacno kaze idemo.
I onda... Krenula si... Bacas poslednji pogled na brod, svoju kucu poslednjih 7 meseci (iako je nikad nisam tako nazvala, nije mi to kuca kao sto mi ni kabina nije soba) opet suze naviru, cudne neke emocije ali ih guras u stranu jer ides kuci.
Let je kao vecnost... Kao da danima pitujes a ne stizes.
Jedno presedanje, cigareta na brzinu pa makar zakasnila na let, drugo ako nisi imala srece i "dobru kartu" i onda, konacno ugledas Beograd kroz prozor!
E taj osecaj nikada nikome recima necu moci opisati. Vidis samo zelene njive, livade ili sta su vec i ne zanima te ali taj osecaj je toliko jak kao ni jedan nikada pre u zivotu...
Sleces, nikako da avion vec stane, svi mirno sede u mestima a ti vec navlacis jaknu, pakujes sve u torbu i ustala bi da smes ali jbg...
Izlazis iz aviona, svi tvoji najdrazi (koje si shvatila u proteklih 7 meseci da ih volis i vise nego sto si mislila i znala da se moze voleti, jer su ti toliko nedostajali da je tako jako bolelo) te cekaju, trce prema tebi, ti prema njima, grle te, ljube, placete i sedate svi u kola i krecete kuci.
Mama je spremila sve vec nabrojano ali i jos ponesto jer, Boze moj dete joj voli i sigurno je zeljna svega.
Srecna si , zadovoljna, sedite, radujete se, prepriicavate sve sta se kome izdesavalo iako shvatis da si ti jedina kojoj se zaista nesto desilo i promenilo a kuci je sve isto, sve.
Ni sama ne znam, ocekujes i zamisljas ne znam ni ja sta kad se vratis konacno kuci u svoj grad i onda vidis mozda je 3 prodavnice zatvoreno, 1 otvorena u kraju, kafici promenili vlasnike i imena ili se isto ako i sa proodavnicama 3 zatvorilo a jedan samo otvorio. Kad udjes u prodvnicu zaprepastis se koliko si platila hleb, pavlaku i mami cigare, pogotovo sa cinjenicom da je svee pokuspelo a mamina plata ista, tj da zdravstvenim radnicima sad i skidaju 10% jer Boze moj, drzava je u krizi...
Drustvo te ceka, jedva cekas da vidis i ti njih i shvatas da si opet ti jedina koja ima nesto da isprica, a kod njih je sve isto.
Sretnici su imali srece da odu 7 dana more, ovi sto nisu imali srece, taj para su se kupali u bazenu celo leto, tj koliko su im vreme i novac dozvoljavala a ti si opet jedina koja je nesto dozivela i prosla.
Pa naravno, krecu poruke na fejsu tipa "cao kako si, sta ima novo, kako je bilo na brodu i ako mozemo da se vidimo da mi objasnis kako ja da odem ili da mi napises u poruci".
Znate vrloo dobro da su poruke bukvalno takve i da su to klasicni smaraci s kojima se ni secas kad si zadnji put razgovarala ili ih srela a kamoli popila kafu, mozda nikad...
Vremenska razlika, dobrih 9,10 sati, sa Kariba doazis kuci u jesen ili zimu, nocu ne mozes da zaspes da danju si umorna jer je to velika razlika i sok za organizam.
I tako dok se prilagodjavas polako, shvatis da je proslo dobrih 10 dana, da je kuci zivi smor, da svi rade i imaju obaveze sem tebe i pocinjes da se smaras zesce.
Po deseti put gledas svoje slike usikane na Bahamima, Karibima, prelepim plazama koji si do sad znala samo sa gugla i pocinje...Pa, nije ni bilo ni tako tesko, ni tako lose, pa ne mozes docekati da krenes nazad, sve ruzno si zaboravila, vise se ne secas koliko ti je nekad bilo tesko i fizicki i psihicki i HOCES STO PRE NAZAD NA BROD!
Mama ti se sokira, jer toliko si plakala i htela kuci da sad posle samo dve nedelje ne mozes da se naviknes da oko sebe i kroz prozore ne vidis samo okean i nebo, kako ti fali drustvo sa broda a plakala si za svojima s kojima se druzis jos od srednje i detinjstva, kako ti nase cigarete vise ne valjaju jer je Marllboro light najbolji i kako bi bas u crew baru popila rum-coke sa lime-om!
Zena je u soku a ti jos vise. Udjes na fejs a ovi prijatelji sa broda stavljaju statuse i slike iz Cozumela a ti sedis u dnevnoj sobi sa novim lap topom sto si tamo kupila, pijes tursku sa mlekom iz najvece solje, slusas omiljenu muziku i pucas od zavisti pregledajuci treci put iste slike sto su stavili, zaboravljajuci koliko oni tebi zapravo zavide...
Vreme prolazi, ti ludis, imas i par depresivnih dana i samo cekas da vec krenes nazad!
I konacno, stize mejl, karta, detalji leta i hotel i opet si presrecna!!! To, upravo to si cekala!
10 dana pre polaska kupujes sta ti treba, razmisljas kako ovaj put neces poneti onu sivu majicu koju iz kofera nisi ni jednom obukla (ali je opet pakujes i nikad ne obuces jer si u toku ugovora kupila jos deset novih i boljis) obilazis tetke, bebe i dede, bolje prijatelje jer sa ovim dragima i bitnima ces popiti nesto i pozdraviti se tek pred polazak, vece pre verovatno, gledas da sto vise budes kuci sa svojima zadnje nedelje jer ce ti opet faliti da boli i ti njima... I onda, da ne verujes, dan pred polazak, pregledas kofer, da li je sve tu, da li sis ve kupila i opet nervoza, panika, nostalgija i pitas se da li ti to sve treba i shvatas da ti se ne ide i sta sad. Znas sta te ceka i pitas se zastooo?
Uzleces sa Tesle i opet iste suze, opet isti strah kad krocis prvi dan na brod, isti kao onaj prvi put i sve sve isto...
Cekas da ides kuci, mislis kako je ovo zadnji put i dosta, resena da se vise ne vracas, sleces u Beograd sa opet istim oni suzama "za sletanje".
Opet se srecna vozis kuci, jedes sveee sto je mama spremila, opet je sve isto kuci, samo se tebi nesto desavalo i promenilo u zivotu i kao deja vu sve isto prolazis.
Posle 10 dana tazis more i zavidis onima sto su ostali na brodu i stavljaju slike... I tako u krug, svaki put...
I evo, sat vremena sto sam pocela ovo da pisem stigla mi je karta koju sam toliko cekala i stalno trazila u inboxu zadnji mesec dana...
Toliko sam se obradovala, slecem u San Francisko u 13:45, imacu vreme da lutam i cunjam, slikam Golden Gate bridge, popijem kaficu...
A sad, dok "ovi" lajkuju i komentarisu sliku karte sa mejla sa sve naravno "blago tebi" (jer ruku na srce ne mozes da je ne stavis na fejs, ma koliko me on smarao iako retko, bas retko ista i postujem) u meni se opet sve ono isto skuplja...
Idem. Jos 9 dana sam kuci... 174 dana me nece biti (sestra mi je izracunala)... Opet alarm svako jutro, nadas se da ces imati day off u Honolulu a ne Hilo-u, u San Diegu, opet samo banane i cereals iz crew mesa, fino i redovno se jede napolju...
Da li mi se ide ili ne? Ne znam. Opet sve isto, isto kao svaki put... Ne mogu vec da docekam da se vratim kuci iako jos nisam ni kofer spakovala, ali isto tako ne mogu da zamislim da je prosli ugovor bio ZADNJI i da vise nikada necu ploviti. I to je upravo ono - ko zavrsi prvi ugovor i vrati se, gotov je, udje mu brod i "ship life" u krv.
Sad je lakse, mnogooo lakse, drugi put idem sa muzem i naravno da sam zahvalna, srecna, imam veliku podrsku i lakse je sa njim naravno, ali opet... Niko ko nije bio ovo nikad nece razumeti.
Sad me "drzi" to sto se vracam dan pre sestrinog rodjendana kuci i moci cu joj kupiti za rodjendan sta god pozeli, a nisam mogla pre dok sam radila "kuci".
Drzi me ona sreca sto mojima donesem poklone kakve god pozelim, mami od kuci skupih parfema koje tamo kad kupim i ne osetim, sto bratu mogu da kupi Nike patike koje ovde niko nema a pre 4 godine nisam mogla odvojiti 1000 dinara a da to ne osetim i jos kako.
Drzi me cilj koji imam sa muzem da zavrsimo kucu kako mi zelimo, kupimo dobra kola i obezvedimo buducnost deci kakvu zasluzuju kad za to dodje vreme.
Jbt, nekad nisam mogla kupiti toster jer je onaj stari crkao a da se ne zapitamo da li nam stvarno treba. Tuga, ali tako je to u Srbiji...
I onda, zbog svega toga i cinjenice da cu imati jos dva magneta vise ili 10 sa mesta o kojima neki samo sanjaju i uramljene slike iz San Franciska shvatam da mi se ide, i to jako ali opet...
I tu je onaj pogled koji samo na sea day imas, nebo i more, nista vise, ali opet... Kuća je kuća!
