Author Topic: Po?etak  (Read 4554 times)

0 Members and 3 Guests are viewing this topic.

Online CEO

  • Administrator
  • Registered
  • *
  • Posts: 9939
  • Chief Executive Officer
    • View Profile
  • Country: Croatia
Po?etak
« on: 08/March/2015 »
Autor: Aja Sofija

Gdje smo stali…..? Da, u samom predstavljanju možete da „pohvatate“ neke osnove, ko, gdje, kako, zašto...
Neću pisati kako je tekla pripema za intervju, mislim da su to drugi davno jako dobro napisali i objasnili, ali ću istaći nešto što je mene proganjalo....hoću reći nešto unutar mene.

GODINA 2013, jun – novembar, Lokacija – Apsurdistan,
 
Od samog početka upoznavanja i prvog susreta sa gospodom iz navedene agencije nešto nije štimalo kod mene. Bili su mi previše odbojni.
No, hajde, ja kao žensko, pa još ženska sujeta uhhh, dobro ja sam kriva, nešto samnom nije u redu. Ma, joj, opet susret i opet taj isti osjećaj...E, kako to ne volim.
Fino mi moj instikt kaže – kozo jedna, idi u neku drugu agenciju, nije ovo za tebe – ali jok.
Opet susret, opet isti osjećaj, kao da pričam sa bankomatima, kao da oni meni plaćaju, a ne ja njima itd.
Sada kada se vratim unazad, mogu to objasniti na sledeći način.
Kao prvo – ti ljudi meni ništa nisu krivi, niko me nije naterao da dođem tamo.
Drugo – imala sam siguran posao (plus još dva honorarna), dobro sam zarađivala i nisam imala isti problem egzistencije kao mnogi koji su prosto vapili za poslom ili boljom zaradom.
Treće – ja sam to gledala kao jedan veliki korak za unapređenje samog sebe, a na kraju svega je novac. Međutim, tu sam se grdno prevarila.
Prvo novac, pa onda ostalo.
Još jedna ogromna greška je što sam PRIHVATILA poziciju za koju apsolutno nisam imala pojma šta i kako. U životu tacnu nisam držala niti radila u ugostiteljstvu i jednostavno moj unutrašnji glas mi je govorio NEMOJ, SAČEKAJ, PROBAJ NA DRUGOM MJESTU. Međutim, ubjedim sebe da ja to mogu....
Pa, ljudi moji, što čovjek sam sebi može da naudi, to niko ne može.  :smack:

CEO iliti Šefe, ako imaš vremena, ovde možeš slobodno staviti onog smajlija što udara tiganjem, lopatom ili čekićem samog sebe.
Ovde bih da napomenem da NE KRIVIM NIKOGA, SAMO SEBE.
Priznajem, sve to sam uradila da bih bila zajedno sa suprugom. Međutim, možda bi sve to bilo u redu da smo od samog početka bili zajedno kao što su govorili do dana samog polaska.
Poštenije je bilo reći otvoreno – slušajte ljudi, jeste da ste u braku, ali niste balavci, mora proći neko vrijeme, ne možete otići zajedno i kraj.
E, da je to neko pomenuo ni u snu ne bih prihvatila poziciju, već bih čekala ono što sam željela, a to je Youth staff. Jer, ako već moramo biti odvojeni, onda što bih prihvatala nešto što nikada nisam radila.  Da se ne ponavljam nadam se da me kapirate...

GODINA 2013. Decembar, negdje pred kraj mjeseca, Lokacija - Ista

Dođe taj dan...zvoni telefon...idete sutra! Ha, šta reče bolan?! SUTRA, super! Volim kada se stvari ne planirano dešavaju.
Zvoni telefon posle sat vremena – ti ne putuješ, putuje tvoj suprug, ti ćeš uskoro. Hmmmmm, dooobroooo.... Smireno, opušteno, OMMMMMM, Reiki itd.
Međutim, bezobzira što ja ne putujem tada, morali smo oboje da uplatimo po 350 evra „provizije“. Taj dan, odnosno dan prije njegovog odlaska, iznjeli smo stvari iz stana (jer smo bili podstanari) popakovali najosnovnije, dogovorili se bez panike i polako...na aerodrom, a ja mami i tati.

GODINA 2014. kraj januara, Lokacija – Ista

Niko mene ne zove iz pomenute agencije. Naši ljudi bi rekli dan – komad, ali srećom imam životinju koju sam nekada našla kao štene na ulici (ispade neki mješanac, sada ima 35 kg), pa smo išli od jutra do mraka po šumama i njivama, istrčavali se i ganjali fazane, čitanje, sviranje (imam osnovnu i srednju muzičku), teretana i vežbanje sivih nervnih ćelija.
Elem, dobro su nam stavili do znanja u agenciji „nemoj slučajno ko da nas zove, baba, mama, tata, strina, tetka, strinin svekar itd i da nas uznemirava“.
Pretpostavljam da to važi za one male piliće što su tek završili srednju školu.
Pošaljem ja na Skajp gospodjici iz kancelarije iz Nisa fino i kulturno „Oprostite ako Vas uznemiravam. Da li možete da mi kažete ima li kakvih naznaka za moj odlazak? Hvala Vam na izdvojenom vremenu“. Bila sam fina, mada bih je najradije zakucala u zemlju. Kaže ona „NE“. Srećom, bila je daleko ...

Nekoliko dana nakon toga, zove mene moj muž i kaže, zapravo, pita me „Zašto si odbila ugovor“? Ja ŠOKIRANA.
Reko, šta pričaš bolan, ili si zamjenio ženu ili si na nekim morskim drogama?
Kaže „Bio sam nekoliko puta kod HR Managera, poslao je mejl u Santa Klaritu da pita za tvoj status. Kada je stigao odgovor zvao me u kancelariju da lično pročitam mejl.
U mejlu piše da je agencija javila da si odbila ugovor u januaru i da te ......“ Tu nastaje prekid filma u mojoj glavi, ja njega više ne čujem šta priča.
Samo mi se vraća onaj moj „filing“ koji me ipak nije prevario, da nešto ne štima. Završiću prvo ovo što sam počela. Kaže muž meni da mu taj HR Menadžer vjeruje i da će pokušati odmah da nam napravi link. I stvarno, stiže meni mejl odmah sutradan od njega da potpišem, skeniram i vratim, a on će uputiti na dalju proceduru. Svaka mu čast!
Posle nekoliko dana mi je javio da su javili da mi je ukrcaj polovinom aprila, da super, ali muž se vraća...i šta onda, ćeraćemo se po morima, ko prije na kopno blago njemu...
Mislim, stvarno nema smisla. Da se vratim na stanje mozga i duha nakon saznanja da se neko igra samnom.
Naravno, muž znajući koliko sam prgava kada su neistine i insinuacije u pitanju, zamoli me da ne pravim nikakvo s...e, jer su oni u prednosti, a ne mi.
Naravno sa „rogatim se bosti ne možeš“, ali sam na pikadu stavila slova agencije hehehe, bilo je opuštajuće. Ma, joj da su mi bili malo bliže, sigurno bi napravila haos, pozvala medije i pisala na sve moguće blogove. Međutim, kada se sve malo sleglo, skontam koliko su oni bezobrazno drski, ko zna, možda su povezani sa oni nepismenim italijankama iz Napulja, a možda je sve to jedna mreža uvezana kao „mačja crijeva“ i  običan smrtnik tu ne može ništa.
Dakle, ćutala sam, nisam se javljala agenciji, da bi početkom marta dobila poziv „Jao zdravo, evo konačno je stigao datum tvog ukrcaja, ideš u aprilu“.
Tačno datum i svi detalji koje mi je muž rekao skoro dva mjeseca ranije. „Eto nije moglo ranije, nije do nas, ali bar ćete biti mjesec dana zajedno“.
Mislim se u sebi, i to će proći, a jednog dana, ima Boga, sve mutne radnje će da vam se vrate kao bumerang. Nasmijem se i kažem hvala, baš ste ljubazni i tako budem sva fina, laže ona mene, lažem ja nju i proklinjem. Tih mjesec dana kod kuće vrijeme kao u raju, uzmem motiku, ašov, makaze i prekopam, orežem i sredim kompletno dvorište i cvijećnjak.
To mi je bilo psihičko rasterećenje, bolje od teretane. Tako su moji roditelji nakon 112 dana provedenih kod njih konačno imali neke koristi od mene, hehe, jer moram priznati, pojela sam im sav domaći bijeli luk i domaći med. Dakle, vrijeme je za polazak....

GODINA 2014, April mjesec, Lokacije Beograd – Frankfurt – LA

Vjerujem da je mnogima ova ruta poznata i Šeraton i sve ostalo. Nisam imala nikakvih problema u putu, osim dvije bakice koje se nisu gasile od poletanja do sletanja, sjedile su do mene.
Dođem u hotel, bacim stvari u sobu, odmah odem po kafu. Bilo nekakvo hladnjikavo, vjetar neki duvao, ma reko odoh ja jesti i hrk hrk.
Vratim se u sobu, kad ono duplo više kofera. Niko mi na recepciji nije rekao da je neko samnom u sobi. Dolazi makedonka, kaže ni njoj niko nije rekao da ima nekoga u sobi dok nije vidjela kofer.
Ona ihihi ugovora, malo mi objasnila kako šta funkcioniše i rekla da kao žensko što prije idem iz F&B departmenta, jer postaje sve gore.
Šta god to značilo, jer nisam imala rezon o tome kako se radi, osim onoga što mi je muž ispričao. Na kraju krajeva nisam došla da se odmaram, već da radim.
Mislim da je to svima jasno kada se upuste u ovu avanturu.

Jutro svanulo, mi u autobus, prolazimo pored nekih industrijskih zona, mnooogo ružno, i pored nekih jeftinih naselja i dolazimo na ukrcaj.
Smjestiše nas u neki magacin, koji je toliko crn kao da su ugalj utovarali prije toga. Dobijemo papire „dobrodošlice“ na kojima su i smjernice kako, šta, gdje i ulazimo.
Tu san dočekuje klerk Indijac, jako dobar lik, ali ništa ga nisam razumjela.
Prvo što sam rekla je „gdje mi je muž“. Odmah se pojavio eeeee, radosti Božije, uhhh. Odmah smo dobili zajedničku kabinu, mada moram priznati nismo se ni vidjali takoreći.
Za početak sam bila u Crew messu, on je tada bio u Staff messu gdje je radio tzv „kapo servis“, ali ono raspored od doručka pa do večere.
Bilo je dosta naših, koji su dugo radili u Crew messu, ali i onih sa višim pozicijama koji su bili u Dajningu i Horajzontu. Moram priznati da su svi bili o.k.
Svako je bio predusretljiv. Najsmješniji je bio jedan lik iz Vranja, nikako se nismo razumjeli, ja na ijekavskom, a on na srpskom bez padeža.
Na kraju smo pričali na engleskom da bi se sporazumjeli. Supervizor je bio portugalac, zaj...n do koske.
Psihički teror nije izostao, ali sam već bila spremna na to. Moram istaći da je samnom došla i jedna peruanka, isti dan kada i ja i počela da radi gdje i ja.
Ne znam da li ti ljudi imaju one silne testove ili barem Marlins test kada apliciraju za posao na brodu, ali ona nije imala pojma engleski.
Što je najgore, bila je onako, kada je pogledaš, jadna mala djevojčica od nekih 25 godina, koja kada joj bilo šta kažeš ona počne plakata, tako da joj se nisam ni obraćala dok se ona meni ne obrati. Takođe, sa njom i još jednom peruankom, muž i ja smo djelili kupatilo. To je bilo zlo i naopako koliko su neuredne.
Molila sam Boga da pređemo u dio gdje su muške kabine. Što se i dogodilo nakon mjesec dana.

Elem, taj supervizor, portugalac, bio je oštar, ali imala sam osjećaj da je to samo maska i da vrlo dobro zna šta radi, ispituje kako ko reaguje na određene situacije.
Jedne prilike, dok smo svi željno isčekivali USPH, on meni kaže da očistim stolice u Staff mesu. Ja to počnem da radim, međutim, ta mala peruanka nešto počne da histeriše plače i pobjegne u vc. Meni ovi muškarci kažu idi vidi šta je.
Odem ja, ona uplakana kaže nedostaje joj porodica, umorna je od posla itd itd, koliko sam mogla da je razumijem. Ja tu malo opustim situaciju i ona se smiri i nastavi da radi.
Prošlo je tu nekih pola sata. Ja se vraćam na stolice, dolazi supervizor i vidi da nisam ni pola završila. Kaže on meni „sutra ću te prijaviti asistent metardiju za nepoštovanje pravila, zato što si spora ....“ i još ne znam ni ja šta je sve napričao i da, još mi je rekao da ne brišem stolice po pravilima....Dobro, kažem ja, nema problema, i nastavim da radim.
Dolazi on u Staff mess posle 5 minuta, totalno druga faca, miran, staložen i pita me šta se desilo danas sa peruankom. Kažem ja „ništa“. Znači, kada bi me bacili u more, ne bih cinkarila nema teorije, to mi se gadi. Kaže on „ostavi stolice, ja ću završiti, a ti si završila smjenu. Nećeš ići kod asistent metardija“. Kontam ja, pa baš sam se spremala da ga upoznam.
Neko mu rekao šta je bilo, pa je skontao da nisam išla na „produženu pauzu“. Tada počinju stvari da se mjenjaju. Moram istaći da je ovaj supervizor ipak ličio na „čovjeka“, nije bio mašina bez osjećaja. Uvijek je bio na strani radnika i štito nas je maksimalno od ufuranih stafovaca, a meni je čak dozvoljavao da „neprimjetno“ napravim espreso kafu u oficer mesu i odnesem na opet dek.
Bio je espreso aparat u Crew messu, ali nije bio u funkciji, čula sam da su ga popravili kada sam otišla...
Posle dvije sedmice, mala peruanka prelazi u Ice cream bar, supervizor završava ugovor, a moj muž za tih mjesec dana dobija dvije promocije lično od metardija i postaje Junior waiter.
E, reko hvala Bogu, da se njegovo žrtvovanje na neki način nagradilo. Kada kažem „žrtvovanje“, neko će da pomisli, ma šta se žrtvuješ kada dobijaš platu.
Jeste, ali devet mjeseci nije humano, i po meni nije normalno. Zdravlje na prvom mjestu.  Prolazi mjesec dana od ugovora, supervizor odlazi, moj muž dobija produženje ugovora još na tri mjeseca, mene prebacuju na horajzont i sladoled i kreće Aljaska....

GODINA 2014, Maj – Jun mjesec, Lokacija Vankuver - Vitijer

Raspored je bio takav da sam par dana radila na Horajzontu, par dana na sladoledu, nekada pola na sladoledu i horajzontu, pola pored pice i bara napolju gdje je bazen i djakuzi tj na otvorenom. Sve je bilo u redu, bila su 3 supervizora, jedan čileanac (crko da bog da), rumun i indijac.
Još uvijek je bila frka oko USPH tako da možete misliti koliko smo ribali, ali i duže ostajali nakon radnog vremena da bi sve izribali.
Na početku sam radila na sladoledu sa onom malom peruankom. Auuuu, kako sam se prevarila. Niti je jadna, niti ništa slično.
Mala se spetljala sa supervizorom čileancem koji nam tata i po može biti, smještala mi razne gluposti, tipa ostavi onaj blue towel u samoj mašini gdje se sipa sladoled itd itd. Ćutim, radim, kuliram i kontam, isti dan mi se završava ugovor kada i njoj. Kada izađemo i prođemo carinu ima da je zabijem u zemlju ionako je malena.
Elem, taj čileanac počinje da obleće oko mene kao međed. Pita me jedan dan, s kim sam u kabini, reko sa mužem. Kaže on „vi srbi ste baš čudni“.
Ja prećutim, ali to je bio samo početak njegovog provociranja na nacionalnoj osnovi. Kasnije ću o tome.

Počinje Aljaska....Počinje nekakav čudan kašalj, ne mogu da spavam od kašlja, ne mogu da nosim tacnu i to tako traje skoro dva mjeseca.
Odem ja u Medikal, daju mi nekih „bombonica“, ali ne prestaje, već postaje sve gore. Muž mi kaže da ne može oka da sklopi od mene koliko kašljem tako da smo oboje bili preparirani jer nisamo spavali. Odem ja jedan dan, nađem asistent metardija, bio jedan mali matori italijan, kažem mu kako jeste, vidio je crne kolutove oko očiju i kaže mi da to njega ne interesuje i da gubim njegovo dragocjeno vrijeme.
Ma mislim se j... se, neko će me od putnika prijaviti pa ćemo onda svi naj.... Ja pravim sladoled i kašljem u njega, mislim nema smisla.
Posle pola sata dolazi supervizor indijac do ice cream bara i kaže ajde na razgovor kod asistent metardija i metardija u kancelariju. Auuu, reko sad će biti veselo.
Odem ja, kad taj isti astistent metardi meni donese čaj, kaže da moram da ozdravim, pomazi me ko tata po kosi (grrr) i uvede kod metardija portugalca.
Objasne mi da ne smijem da radim sa gostima ako kašljem, da može biti zarazno (mislim se kakva crna zaraza), i pošalju me nazad u crew i staff mess i da mi doktor da neke jače tablete.  
Reko dobro, barem će da mi bude toplo, a moram priznati i manje ću biti gladna, jer smo stvarno imali problem sa hranom – spajsi na sve načine, jedeš kari sa gulašem, a ne obrnuto, pa i pasta im je spajsi, a kari i sabao na sve strane.
Pored svega toga dobijem od metardija debelu crvenu jaknu koju nose fotografi. To mi niko od posade nije oprostio do kraja ugovora. Jadni mali ljudi su bili ljubomorni na jednu jaknu.... kako je to jadno i žalosno, nema osobe koja me nije pitala otkud mi takva jakna i ko mi je dao, jer ja nemam pravo nositi takvu jaknu..Zlo i naopako.
Dođem ja ponovo u crew mess....Majko mila, raspad sistema. Onaj portugalac što nas je naučio poslu ruke mu se pozlatile.
Sada došao meksikanac, debeo kao trokrilni orman, a engleski mu je kao moj holandski. Samo hoda i govori „sinjorita“. Tu je bio i jedan mali Filipinac, brzo smo se sprijateljili, bio je odličan drug. Dolazi i novi zamjenik supervizora, koji je inače konobar, a u Crew messu je pola radnog vremena. Zaboravila sam kako mu ono bi funkcija.
Uglavnom, jadan ne zna gdje udara. Pokažem ja njemu sve što me naučio portugalac i kaže on meni, ako prođemo USPH, to će biti samo zahvaljujući tebi.
Reko, bježi bolan, daj da uradimo posao kako treba. Meksikanac supervizor, pojma nema šta i kako treba, ovo mi vjerovatno niko neće povjerovati, jer ne bih ni ja vjerovala da nisam svojim očima vidjela. Posle par dana, ponovnog druženja u Crew messu, dolazi jedna argentinka, opet pojma nema engleski, ja je pitam nešto, ona samo dogovara sa „da“ i „hvala“.....Bože...

Međutim, skontamo ovaj moj novi saborac filipinac i ja da s njom nešto nije u redu. Vidim ništa ne radi, trlja šiške na čelu, sa supervizorom meksikancem na njihovom espanjol se kikoću i to je to. Kad, počinje ludilo...Vjerovali ili ne, od sedam dana u sedmici ona pola radi, pola ima morsku bolest. Lično sam je sa sve kesom za smeće (da ne bi ispovraćala sve oko sebe) vodila iz WC-a u medical 15 puta. Vjerovali ili ne!
Kako je moguće da osoba koja ima morsku bolest čim se čamac zaljulja može da ostane čitav ugovor i uopšte da je ostave da radi...eto, tamo je sve nelogično bilo i te kako moguće.
Međutim, drugar filipinac i ja skontamo da ona počinje sve više da pravi budale od nas. Malo malo, ona zove suervizora, onda čeka da joj prođe pauza, pa tek onda ide u wc i ostane po 15 minuta i još gomila kojekakvih gluposti koje pas s maslom ne bi progutao.
Međutim, šta se desi, onaj zamjenik supervizora mislim da se zvao Feliks ili slično, čuje kako se ona žalila na nas, a posebno na mene da je maltretiramo.
E, reko Bože, pa zar moram i ovu da bijem....
Međutim, nisam znala da uvijek neko gleda sve sa strane šta se dešava neko koga niti vidiš niti čuješ. Filipinci i Indijci koji su radili u obezbeđenju su skontali koliko ko radi, a ko zabušava u Crew messu i odu ljudi kod metardiju i sve mu ispričaju, bilo im krivo što nas dvoje troje vučemo, a ona pravi budale od nas.
I tako ti naša argentinska „sinjorita“ dobije pismeni warning za „neistinite optužbe i žalbe na račun kolega“...To sam prvi put čula da postoji, ali nije loša fora.
Ih, al je „sinjorita“ bila ljuta nakon toga ihhhhhh.
Tako smo moj drugar filipinac i ja napravili pakleni plan, sada kreće osveta. Ja sam ga naučila da kaže na našem „krmača“, to znači da ona ili supervizor dolaze i  tada počinjemo da radimo ubrzano, kada njega nema onda posao prepuštamo njoj, a ona počne da ludi i zove njega.
On pošto je debil, kao ide drugim putem, ali opet ne smije nikoga od nas da pita šta se dešava, jer ćemo znati da njih dvoje su u „jako dobrim odnosima“. Prošlo je i to.

Prolazi moj kašalj, jer mi je doktor, konačno, dao neke tabletice koje bi ja mislim i bika oborile, ali pomažu.
Dolazi USPH...Dolazi u Crew mess. Ja provjeravam čist dio u dišvošu i nalazim napkine, silver u bokalu vode i koka kolu. Vidim USPH da su na par metara.
Sakrivam ispod suknje, u čarape i bježim u wc, srećem klinera, dajem mu to i kažem mu da me ne pita ništa.  
Vraćam se u dišvoš inspektor, metardi, i ostala svita su tu.
Ulazi „sinjorita“ agrentinka sa prljavim čašama na ulaz gdje se ne smije unositi prljavo suđe, već samo iznositi čisto.
Srećom inspektor okrenut leđima, glavni kuvar meni očima da priđem i kaže mi da idem za njom i da joj kažem da ni slučajno ništa više ne radi.
Izlazim ja iz dišvoša, a u tom momentu ulazi indijac koji je neki šef u kuhinji, neki potrčko ne znam ni ja tačno funkciju. Kako izlazim, tako njega okrznem ramenom.
Moram priznati da mi je taj isti indijac u više navrata kada me sretne govorio „hello hany ili baby“, a ja mu nisam odgovarala na to.
Odlazim do stolova u Crew messu kažem onoj lujki da ne radi ništa, kad neko me tapše po ramenu. Ja se okrenem kad ono taj mali indijac. Počinje da se dere na mene pred čitavom posadom, da mi prijeti kako ću vidjeti svog boga ako ga još jednom okrznem i diže kažiprst meni u facu i govori da moram da mu se ponizno izvinim.

Pogledam ja oko sebe, pitam se je l ovaj normalan, da ga ubijem sad ili šta već....Ma, ne mogu da vjerujem, on meni prijeti.....
Unesem se ja njemu u facu i na našem mu kažem „ODJ..I“. Naiđe jedan kolega zgrabi me i pita šta je bilo, ja mu objasnim, kaže on idi prijavi metardiju.
Ma, reko bolje da ga prvo zgazim, odvalim stolicom preko leđa, zaključam u frižider, pa onda....Šalu na stranu.
Nije mi bilo jednostavno, to mi se prvi put u životu desilo. Međutim, ode taj moj zemljak i ispriča sve metardiju.
Metardi mene pozove, ja mu ispričam i ovaj nije smjeo da me pogleda do kraja ugovora. Bože sačuvaj, koliko budala na tako malom prostoru.
Pored svega toga, neko to ispriča mom mužu. Eh, moj muže je dobrica, ogroman, skoro dva metra u njemu, nagodan, sve možeš s njim na fin način da se dogovoriš, međutim....Avaj...
Ovaj ga nađe, pred komplenom kuhinjom ga podigne od zemlje pored neke vješalice i kaže mu da će sledeći put da visi i da ga slobodno prijavi ako ima „m..a“ da se obračunava sa muškarcima. Naravno, nije ga prijavio.
Tako ti ja dođem do zaključka posle neka tri i po mjeseca da dok ne pokažeš zube niko te neće poštovati. Da, dobili smo 100 bodova od USPH.
Eh, da prošao kašalj juuupiiiii, trajao citava dva i po mjeseca. Mislim da su mi se svi organi poremetili od kašlja. Vrate mene gdje sam i bila, gore, da ne objašnjavam ponovo.
Sve super, prodaja pića i vina na  horajzontu iznad targeta, asistent metardi (italijan otisao, dosao mali ruzni rumun) zadovoljan, nema problema, slusas sta ti govore, klimas glavom, ne kasnis, odradis sto treba i nema puno price.

Počinju glečeri, i mene stavljaju SAMU da radim na sladoledu.
Ljudi moji, kada su glečeri i onaj nacionalni park tada se ne koriste salvete, papirne čaše za sladoled, niti plastične kašike i slamke za milk šejk.
Sve to ja pripremim veče prije, niko mi ne pomaže oko bilo čega.
Matori čileanac dođe i počne da mi priča šta sve treba da pripremim, ja mu otvorim komore i pokažem da je sve spremno i kažem „da, znam, kao i uvijek“.
Kaže on meni „vi srbi uvjek kažete da, znam“.....Druga lična greška na nacionalnoj osnovi....
Da mi je neko pričao, da će na Aljasci da se napravi dnevno po 900 sladoleda ne bih vjerovala, ali da, ljudi po kijametu na otvorenom moru, kupaju se u đakuziju i jedu sladoled.
Po meni bolesno, umobolno, ali kada je nešto „uračunato u cijenu“ onda se ne postavlja pitanje. Jedi dok ne crkneš ili ne povratiš.

Jedno jutro radila ja vani, bio Glečer Bej i Aljaska ručak na otvorenom, haos od hladnoće i obučem ja onu famoznu jaknu.
Kaže meni čileanac „Je l to vama srbima uvijek hladno“...Auuu treća lična greška na nacionalnoj osnovi.

Sledeći put neka ti je Bog u pomoći. Uveče stave mene na horajzont, gosti još nisu stigli, a čileanac opet meni „Vi srbi...“ Toliko sam čula i pao mi je mrak na oči.
Bili su on, rumun i indijac, nekoliko kolega, barmen, stajali su kod šanka na horajzontu, a ja sam držala tacnu za piće u rukama.
Kako je on meni to rekao, a bio je na dva-tri metra od mene preko šanka, tako sam ja uzela onu tacnu, bacila je preko šanka na njega i rekla mu „Slušaj me dobro, po cijenu da me ovog momenta bace sa broda, prijaviću te za sve što si mi do sada rekao. Osim toga, ako misliš da sam budala grdno se varaš, napisaću mejl i poslati kompaniji, ali i medijima, kako supervizor za vrijeme radnog vremena gleda porno filmove na drugom kraju horajzonta. „

Kako ja to rekoh, svi zaćutaše, ja odem na svoju stanicu i stanem. Ona gnjida se nije pomjerila, te su mi prišli rumun i indijac da malo smekšaju situaciju.
Samo sam im rekla da me ostave na miru. Vjerujte mi, od tog momenta, niko ništa mi nikada više nije prigovorio ili bilo šta što je do tada bilo. Međutim, dolazi taj kobni Vankuver.

Radila sam na horajzontu, bilo je to skoro 4 mjeseca kako sam bila tamo. Ukrcaj novih putnika. Prodavala sam pakete pića i bilo je fenomenalno.
Čak sam bila jedina koja nije imala stanicu, već mi je ass metardi rekao da zavirim gdje god ima putnike, jer sam imala najveći skor od prodaje.
Nakon toga, počela sam da sklanjam suđe po stolovima na stanici.

Ušla sam između dva stola, fino pitala da li mogu da pokupim suđe. Jedan ogroman debeli putnik je rekao da mogu uzeti tanjir ispred njega, podigao stolicu da se udobnije smjesti i direktno nogarom od metalne stolice sjeo meni na stopalo.... Ne sjećam se ničega narednih 20 sekundi, znam da mi je sve ispalo iz ruku, da sam vrisnula, kompletan horajzont je pogledao, a indijac supervizor je bukvalno preskočio dvije ograde, zgrabio me i smjestio u sobu gdje se prave buritosi.
Skinula sam čarape i u tom momentu nisam vjerovala šta vidim. Ljubičasto, izobličeno, užasno stopalo na mjestu gdje su one dvije tetive domalog i srednjeg prsta.
Supervizor se uhvatio za glavu i počeo da govori „gotovo slomljeno, jao Bože odmah u medikal“.
Odneo me na rukama.... Putnik koji mi je sjeo na nogu – nije se ni okrenuo, nastavio je da jede....

NASTAVIĆE SE ...
Odavno ne plovim. Sve odgovore pronađite na forumu.
http://youtu.be/gABS8a4wm9o (door=forum, ja Morpheus ti Neo)

Offline salsero

  • Cruise Ship Veteran
  • Registered
  • *
  • Posts: 186
    • View Profile
Re: Po?etak
« Reply #1 on: 08/March/2015 »
Ma odlicno jedva cekam nastavak...

Fenomenalno, ono sa zubima za to ti dajem  :clapping: Ocekujem da jednog dana postanes i ti supervizor. ;)

Svako dobro...

Offline Princ na belom brodu

  • Cruise Ship Veteran
  • Registered
  • *
  • Posts: 1714
    • View Profile
  • Country: Srbija
  • Company: Carnival Cruise Line
  • Recruitment Agency: Samostalno
  • Job Title: Bivši IT oficir
Re: Po?etak
« Reply #2 on: 08/March/2015 »
Bože, kakvih pisaca imamo na forumu, čitao sam u jednom dahu! I kakav stav! Bravo! :clapping:

Offline Inkognito

  • Cruise Ship Veteran
  • Registered
  • *
  • Posts: 147
    • View Profile
Re: Po?etak
« Reply #3 on: 08/March/2015 »
Zeljno ocekujem nastavak  :clapping: pokazi zube i postovace te,ziva istina,a nije na odmet i da se malo plase  :D
Karma is a bitch,don't be an ass !