Sredina

[CEO]

Autor: Aja Sofija

Da, on se nije ni okrenuo, nastavio je da se prežderava... Ne znam šta će ko da pomisli (niti me to nešto posebno interesuje posle svega), ali baš mi je bio taj prvi ugovor baksuzan.
Moram i ovo da istaknem. Da li se nekome ko dugo radi desilo da ga supervizor pita šta su vaše lične obaveze, kako bi ON mogao da zna?!?!
Možda nisam dobro formulisala. Naime, kada mi se kašalj konačno smirio (navodno alergija na neke alge što plutaju po vodi, mada nisam alergična ni na šta) poslednji dan u Crew Messu pita mene supervizor trokrilni meksikanac „Sinjorita, eto vraćaš se gore. Objasni mi u koliko sati ideš po to i to, kada dopunjavaš to i to, kako bi mogao da objasnim drugoj sinjoriti“. C c c c ...

Da je to bilo negdje kod nas na Balkanu, rekla bih ovaj došao preko veze na posao, ali u tako „prestižnoj kompaniji“ Bože sačuvaj.
Ima dosta i do mene. Uvijek mi je posao bio na prvom mjestu, dakle, na poslu radimo, a van posla pijemo.
Ako ne završim posao, nema ni alkohola, malo sam bila bolesna za odgovornošću koja mi nije ništa dobro donijela, ali valjda takav čovjek, šta da radim.
Žurke na brodu me nisu interesovale, nahodala sam se po ex Jugoslaviji, Evropi i pola Afričkog kontinenta poslovno i iz zezanja, tako da mi je ovaj posao zaista bio u pravom smislu te riječi.
Jednostavno – volim da radim!
Moram priznati da su supervizori nakon „pokazivanja mojih divnih zuba“ bili jako fini prema meni, pa me rumun čak zamolio da odsviram nešto za goste, ali sam rekla „kada mi ekstra platite, možda i hoću“, dok je indijac skontao valjda koliko je sati i maksimalno me izdizao iznad ostalih, jer nikada, nikada nisam zakasnila niti šta uradila pogrešno, pa da mogu da me „uzmu na zub“.

Vraćam se na smrskane nerve mog stopala....

GODINA 2014, mjesec JUL, Lokacija – Vankuver – Aljaska

Odnese mene mali indijac supervizor u medikal. „Kasapini bez granica“ kada su vidjeli stopalo, face im se izobličile. Naravno, dali su mi paracetamol da popijem...
Bože, mislim da nikad više u životu neću imati temperaturu, koliko sam tih paracetamola tamo popila.
Doktor i sestra me uvode u neko sobu gdje se nalazi nekakav aparat za snimanje.
Smjestiše me na sto, prekriše me nekim prekrivačem protiv zračenja  i tako sam 45 minuta čekala da oni pročitaju uputstvo za upotrebu aparata i za šta koje dugme služi.
Pomislih, samo da me još ne dokrajče.
Gledam ja u međuvremenu ono moje stopalo, boli ono, ali meni se plače koliko je to izobličeno, puno podliva, a onaj dio tj trag stolice kao da mi je neko ekser zakucao.
Snimiše oni to, dadoše mi još paracetamola i ibuprofena, neku kesicu sa ledom i rekoše da preloma nema, ali ima poliva, hematoma i da su nervi ili šta već mnogo nagnječeni.
Ma, mislim se daj Bože da su oni vidjeli to kako treba.
Ja na noge, al ne mogu da se oslonim na lijevo stopalo, jedino da skakućem na desnom, pa i njega da sredim. Dobijem ja štake i ujutru da se javim u medikal.
Pa, reko, bio onaj prokleti rat, bile poplave, trenirala sam MMA i karate i ništa mi nije bilo, dođoh ovde i ubiše mi stopalo.
U međuvremenu je došao brko iz obezbeđenja indijac, dobar lik, fotografisao mi nogu, cipele i da popunim formular.
Ja napišem kako je bilo i poslednje pitanje glasi „da li krivite nekoga zbog toga što se dogodilo“.
Mislim se ja, može svakome da se desi, ali pošto onaj konj od putnika nije se ni okrenuo, napišem da krivim putnika i napomenem da kompanija nije obezbjedila za žene na ovom brodu crne „sejfti“ cipele, mada to ne bi promijenilo posledice, ali eto, to me baš nerviralo, jer sve nešto treniraju strogoću, a ni osnovno za rad da nabave.

Krenem ja iz medikala, ali ne smijem sada do sobe, plašim se skotrljaću se niz one stepenice, pa eto ti jada još većih.
Ajd reko odoh do Crew Messa, popušim tri cigarete odjednom, pa ću nekoga ko ima vremena zamoliti da mi pomogne da odem do kabine.
Krenem ja kroz hodnik, kad neko iza mene povika STANI!
Ja se okrenem kad ono naša bajna HR Menadžerka rumunka i još neka njena koleginica mađarica što je držala treninge tipa „šta ćeš biti kad porasteš“, mlaćenje prazne slame, kao oni se brinu za crew.
Elem, zaustave one mene, a ja na onim štakama isto kamila ili žirafa, ne znam ni ja, ne znam da ih koristim, pa polako.
Pitaju ko, šta gdje, kako, zašto.... I kao sutra mi se javi u kancelariju, kaže HR Menadžerka meni, a ova druga samo ćuti i posmatra.
Mislim se, šta ću ti se javljati, da hoćeš nešto da uradiš ne bi išla samnom da pušiš, već bi odmah uradila. Nađem ja jednog našeg lika koji je radio onaj posao deck att. i pomogne on meni da odem u kabinu, u međuvremenu mi ispriča da je prijavio onog matorog supervizora čileanca koji mu je par puta u prolazu nešto nabacio na nacionalnoj osnovi. E, reko, došla maca na vratanca.

Ne mogu ni da se istuširam, boli kako kapljica vode padne na nogu, a nezgodno mi da stojim. Nekako se ja osvježim i legnem, nogu dignem na one sigurnosne prsluke ali jok.
Pulsira, boli, prži, nema sna nema šanse. Ujutru ja u medikal isto zombi, doktor meni uze one štake, nije ni pogledao stopalo i kaže „Znaš, zbog silne papirologije bolje je da odmah ideš da radiš nešto bilo šta“.
Šta reći....Odem ja, ne znam ni ja kako do horajzonta, nađem supervizora i ass metardija koji je bio bukvalno ljut na mene, nije me ni upitao kako sam već mi je rekao da sam neoprezna.

Ah, da, srela sam usput i HR menadžerku koja mi je rekla „Samo polako, bićeš ti dobro“.
Tako sam ja motala buritose po 13 sati dnevno u jednoj sobici pored horajzonta gdje su supervizori povremeno ulazili da jedu, piju, ljube se sa svojim švalerkama, ali imalo je to i dobre strane, jer sam oborila rekord u motanju buritosa hahah, sve mi pred očima titrao silver.
Najsmješnije mi je bilo kada me pošalju 20 min na pauzu, a ja ne mogu za to vrijeme ni stići do crew messa jer pobogu, ne mogu da se oslonim na nogu.
Isto veče kada se meni desila ta nezgoda, bio je miting sa kompletnom posadom u F&B departmentu koji je drzao ass metardi i dva hed vejtera, kažu da „je jedna koleginica bila veoma neoprezna i napravila sama sebi problem, da se ne bi to još kome desilo trebali bi svi da budu oprezniji.“
I jedan hed vejter je dodao da „je koleginica previše dramila“.

Počnem ja da radim posle 4-5 dana na horajzontu, šepam ja, ali radim.
Sretne mene ona gospodja što drži treninge i iznenađeno pita „Pa zar su te pustili da radiš“. Ja joj kažem „ Nisu me pustili ni da ozdravim“ i okrenem se.
Ma, baš njih nešto briga za nas. Radim ja, kako ponesem ono suđe, tako pritisak na nogu i bol užasan, počnem da pijem sve više ibuprofena, što mi nije baš bilo pametno, ali bolovi su bili užasni.
Onda uzmem pa vežem taj dio zavojem, mažem nekim glupostima i sjetim se da napravim fotografiju stopala posle 6 dana, neka se nađe za lične arhive.
Tih dana svi su mi govorili TUŽI IH. Ma, reko ljudi popustite me.
Međutim, pošto sam bila dovoljno glupa i ćutala, a oni su vidjeli da sam pod bolovima, stave me na sladoled ponovo nakon 10 dana od povrede.
Da bi pripremili Ice cream bar ujutru morate dovesti troli sa oko 40 kg, dogurati ga preko raznih prepreka, vrata, pragova, mokrih onih zelenih tepiha kod bazena itd.
Idem ja, boli noga, idem ja poče da boli desna strana moga tijela, od kuka do vrata i desna ruka počne da mi trne.....

GODINA 2014, Avgust mjesec, Lokacija – Aljaska

Odem ja do doktora da uzmem još ibuprofena i kažem mu usput da me počinje sve više zezati desna strana tijela i pitam ga da li je moguće da je zato što mi je oslonac već danima desna strana zbog lijevog stopala.
Pogleda me onako značajno i kaže „ne, to ti se čini“. Dobro, bio je fin, kada sad razmislim, kakvi su bili ostali.
Opet ja po rasporedu na prokletom sladoledu.
Odlazim po sladoled sa trolijem u kuhinju na 6 dek, penjem se liftom do Ice cream bara na 14 deck, kako iznosim troli moram da ga podignem od zemlje zbog točkića koji zapinju za onaj drveni ili mali metalni prag, tako u momentu osjetim da mi je nešto kvrcnulo u glavi iza desnog uha.
Iskuliram ja i nastavim, dođem do Ice cream bara uzmem one šerpe (tako da ih nazovem) stanem na neku simulaciju male stolice na sprat, jer je mašina za sladoled visoka, počnem sipati sladoled u mašinu i opet kvrc.
Ovaj put me zaboli. Ja da spustim desnom rukom onu šerpu, kad ono neće, nešto zateže od vrata.
Reko bravo stručnjak, bravo, samo ti je još ovo trebalo. Da sam sujevjerna pomislila bih da su mi one peruanke nešto zavračale.
Ja pokušavam, ali ruka neće da me sluša, pokušam da je podignem i ostalo je samo na pokušaju.....
Pogledam ja posle 5 minuta, meni šaka desne ruke natekla i modra, a glavu ne mogu da okrenem na desnu stranu.

Nazovem supervizora i opet medikal.
Smjeste me na krevet, daju mi neku inekciju, kad eto ti onog doktora što radi većinu vremena sa putnicima, mislim da je to Senior doktor.
Po faci bi se reklo da je bio najuspješniji u Africi kao „Ljekar bez granica“, pa je za „nagradu“ dobio da se šeta po brodovima.
Uđe on, iako nikada nismo imali kontakt, uzme moj karton, unese mi se u facu i počne da mi maše onim kartonom ispred nosa.
Kaže on meni „Ja ću se lično potruditi da te oteram sa broda“.
Reko „Potrudi se, ionako ti je ostalo manje godina nego meni, imaće ko kome da dođe na počinak i ostavi me na miru“.
Ma pojma nemam kako sam imala snage da se svađam, ali zaista nisam dala na sebe, pa i u takvom stanju kakvom sam bila.
Izađe ta budala i uđe ovaj drugi doktor i ja mu kažem šta mi je onaj rekao.
 Ovaj kao šokiran, izađe i poče da se svađa sa onim dr Seniorom.

Čujem ja zalupiše se vrata, prije toga su se fino „počastili“ riječnikom i dođe doktor i kaže meni „ Slušaj, gledam te sve vrijeme kako radiš, znam da ne zabušavaš i da hoćeš da radiš.
Iskreno mi je žao što se tebi ovo događa, ali svakome može da se dogodi. Svaki kruz mi imamo po dva tri medical disembarking, tako da ti nisi jedina.“
Bilo mi kao malo lakše, što je to rekao i pošalje me u sobu.
Čik, ajd se namjesti sad u krevetu. Jadan onaj moj muž samnom, ako se ne razvede od mene biće dobro....

Sutradan ja u medikal, ruka kao balon. Gleda dr u mene gledam ja u njega.
Nazove on kapetana i kaže mu da će jedan radnik iz osoblja prošetati po, zaboravila sam koji dek bi, zoni za putnike koja se nalazi vani.
Mislim se, je l treba da se bacim sa broda, pa da nemaju obaveza oko mene.
Kaže on da je to zato što misli da sam ja pod stresom. Ako mi ne bude bolje moraju da me šalju kući na liječenje. E, Bože, reko dobro, odoh ja prošetati pa se vidimo.
Prvi ugovor, ostalo mi je još mjesec i po, pa miša mu poljubim, zar mora i ovo da mi se dogodi.
Vratim se ja iz „šetnje“, a moja desna ruka plava, kao kod praseta....

NASTAVLJAM VEČERAS, Hvala svima! CEO tebi posebno