Autor:
Aja SofijaDakle, stres kao uzrok fizičkih smetnji je eliminisan. Ma, kakav stres, pobogu.
Dođem ja u medikal, doktor mi da formular da popunim, ja ne mogu ni olovku da držim u ruci, nekako ja ispišem što treba, on ostatak i kaže prvi Vankuver idem kući.
Takođe, dao mi je neke papire, da ja predam svom doktoru, a taj doktor treba da bude neko koga moja agencija preporuči (!?). To mi nije imalo logike.
To znači da mi je ostalo još tri dana na brodu, mjesec i nešto do kraja ugovora, a muž došao prije mene, otiće posle mene...Katastrofa!
Ta tri dana, kao u bunilu, bolovi, bolovi, bolovi....Poslednje veče, dan prije odlaska kući, ja razdužila uniformu.
Rekli mi da nosim sa sobom, ali i to mi je bilo viška, jer sam gledala što manje tereta da nosim sa sobom kući.
To isto veče, nekad oko pola deset zovu mene u metardi kancelariju. Reko super, sad u trenerci da idem tamo, još ću na sve i opomenu da dobijem. Ali, šta da se radi.
Da bi došla do njegove kancelarije moram proći kroz dišvoš i dajning. Ja fino gore, samo što sam krenula u dajning, Klerk zagalami na mene „KUDA SI TI KRENULA TAKO OBUČENA“. Reko ne znam, pitaj metardija i nemoj da se dereš na mene.
Gleda on mene onako zbunjeno, uze telefon, nazva kancelariju i kaže ajde.
Ja kroz dajning u sve trenerci i duksu, niko me od putnika nije pogledao, ali zato dvije rospije što rade kao konobari (jednoj je dečko bio hed vejter) kao da su duha vidjele.
Pita me jedna „kuda si ti krenula“, ma kažem joj ja „zini da ti kažem“. Naravno nije skontala, jer mislim da ta izreka joj nije poznata.
Nikada mi neće biti jasne male, jadne, sitne duše i njihove pakosti. Ne diram te – ne diraj me i vozdra, gledaj sebe, a ne mene!
Pokucam, uđem, odmjere me kapo sala i metardi, ja fino kažem da sam razdužila uniformu i sjednem. Ispitivali su me i pisali zapisnik o tome kako se i šta desilo, da li opet krivim nekoga, rekla sam „da i hoću da krivim nekoga, nema svrhe“, zatim da li se nekako sve to moglo spriječiti, bla bla bla.
Završim ja sa njima, pozdravim se lijevom rukom, prođem kroz dajning, uđem u dišvoš kad aplauz hahah njih nekoliko mi aplaudiralo, ne znam zašto, ali nije ni bitno, bilo je komično, pored svega.
Sutradan znate već kako ide procedura, izađem sa broda u Vankuver, dođem na carinu, a onaj carinik me počne ispitivati, imam li koga u Kanadi, koje sam godište, šta radim, kad ću se vratiti. Reko „gospodine, mislim da se neću vratiti i jedva čekam da dođem kući da idem kod doktora“.
Pogleda on mene kao u fazonu „ova luda“, dade mi dokumenta i pusti me.
Uđem u autobus i srećom da je išao jedan naš iz kambuse taj dan kući da mi pomogne sa jednom torbom.
Nisam imala puno stvari, niti sam šta kupila tamo dok sam bila, ali svaki kilogram mi je bio suvišan.
Dođemo mi na aerodrom, sedam sati prije leta i sretnemo jednog italijana sa broda, dobar lik, radi već 18 godina na brodu. Čovjek na štakama!
Auuu, reko nisam jedina. Pitam ja šta je njemu bilo, objasni mi da se penjao uz merdevine i da mu je noga malo skliznula te od tada ne može da hoda, ligamenti napukli.
Uz sve to, kaže tužiće kompaniju, jer je tek na samom aerodromu shvatio da mu niko nije rezervisao let.
Eto, ima neko malo gori i od mene, mada opet kažem, njemu se dogodilo nešto tako ružno posle 18 godina rada, a meni na samom početku (ko zna zašto je to dobro).
Dođemo u Minhen, opet čekamo let 6 i po sati. Šta ćeš, lezi spavaj na klupi ako možeš i „danke dojčland“ za one prostorije za pušenje i pijenje kafe.
Za to vrijeme kontaktiram onu gospodjicu/gospodju iz agencije preko Skajpa da provjerim da li ipak oni treba da mi preporuče doktora.
Naravno, bila sam u pravu, ništa oni više nemaju samnom. Moram napomenuti da je na ovom brodu soba za pušače bila izdvojena od crew bara s tim da je u sobi za pušače bilo zabranjeno piti bilo šta, pa i kafu. Miša mu poljubim, to stvarno nije imalo smisla nikakvog.
Nekad oko ponoći bili smo u Beogradu. Čekaju me svekar i tata, a ja nisam najavila u čemu je problem....Možete misliti iznenađenja „sine, jesi li ti išla na ratište ili na rad“.... Mislim da nisam sve napisala o događajima sa prvog ugovora, ali to su neke najznačajnije stvari za mene.
GODINA 2014. Kraj avgusta, Lokacija – Apsurdistan
Odmah ujutru kod doktora. On mi preporuči šta sve treba da uradim, tako da sam većinu vremena provela sa doktorima u BG na Kliničkom centru, VMA i još jednoj privatnoj klinici. Moram istaći, iako nisam nikada ranije „šetala“ po doktorima, da su svi bili odlični i svaka im čast.
Ako NE-DAJ-BOŽE nekome treba savjet za doktore, slobodno neka mi se obrati.
Samo u gradu odakle sam, imam svog neurologa, što vam danas dođe k’o porodični (kad svakome nešto fali), a svi ostali su bili u BG, kao što rekoh.
Ovde moram istaći da mi je oporavak trajao od kraja avgusta do kraja novembra.
Bukvalno sam tri puta sedmično išla na kojekakva snimanja, magnetnu, SEEP, EMNG itd. Sve moguće što se moglo uraditi – uradila sam.
Svi su bili stava da mi je povreda sa lijevim stopalom 90 posto doprinjela onome što je dalje uslijedilo.
Ovde neću reklamirati nikoga, samo ću istaći da mi je najviše pomoglo namještanje „ATLASA“. Koga interesuje, kažem, neka slobodno pita.
Pored tog „namještanja“ dobila sam vježbe koje sam morala da radim svaki dan – ležeći i sa 30 posto svoje snage.
U početku sam mislila da je to neka zezancija, ali Bogu hvala da sam pronašla tog doktora (specijalista fizikalne medicine).
Takođe, dobila sam gomilu nekih tableta za hranjenje nerava i nekih inekcija.
Neurohirurg na VMA, mi je na prvom pregledu rekao da mi je neminovna operacija vratnog pršljenja zbog tog diskusa koji je izletio i pritišće nerve zbog čeka imam bol dužinom desne ruke.
Međutim, tražio mi je još neke nalaze koje sam uradila i nakon par sedmica mi je rekao da je do sada operisao desetak ljudi koji su imali povredu na brodu, ali da mene neće operisati i da nastavim sa vježbama, pilatesom, ali da mi je teret ograničen na 3 kilograma po jednoj ruci.
GODINA 2014. Novembar mjesec, Lokacija – Ista
Završim ja sve, uredno su mi sve isplatili, čak i poslednju platu i po i dok sam bila na bolovanju, kao i sve medicinske troškove.
Pošaljem ja poslednje mišljenje trojice specijalista u kojima stoji da MORAM PROMIJENITI DEPARTMENT, jer nošenje, dugo stajanje više ne dolazi u obzir, mada ja nisam bila za to da se napiše, ali to je činjenica i šta ja sad da radim, tako je kako je.
Javi se meni mejlom neka glavna za taj medical crew iz Santa Klarite i kaže da pošaljem mejl u Napulje i da će mi oni dati promjenu departmenta i sve ostalo.
Hmmm, kontam ja, koliko znam to tako ne ide, al ajd.
Pošaljem ja mejl i odmah sutradan stiže odgovor da ne mogu promijeniti department ovako, već samo na drugom ugovoru posle osam nedelja i to za vrijeme dok sam na brodu tj ne može se ranije sa kopna podnijeti zahtjev.
Dobro, to sam znala i sama, ali nisam znala da kada ti trojica specijalista napišu tako nešto da to nikoga ne interesuje.
Odgovorim ja onoj u Santa Klariti šta su mi ovi iz Napulja rekli, kaže ona da nije znala da to tako funkcioniše i da mora postojati rješenje.
Mislim se ja, pazi, radiš taj posao, a ne znaš, ih što ti vjerujem. Moj muž odlazi na drugi ugovor krajem novembra, ovaj put nepunih pet i po mjeseci, preživjećemo.....
GODINA 2014. kraj decembra do kraja januara mjeseca 2015, Lokacija – Ista
Stiže meni mejl „Fit For Sea Duty“ od Giovane Tirrino da će mi se javiti Federica Amalfitano za dalju proceduru.
Nema mejla mjesec dana, mjesec i po.....ja šaljem, pitam, ono ništa. Piše ona posle nekog vremena da sam ja njoj trebala da se javim, a ne ona meni.
Reko šaljem vam Vaš mej, pa ako vi lažete onda lažem i ja.
Opet ništa.... Stiže neki mejl, da su promijenili osoblje, koliko sam ja skontala i to je to....
U međuvremenu javi meni muž da je razgovarao sa HR Menadžerkom na sadašnjem brodu o mom slučaju i da mu je rekla „da mi moraju odobriti promjenu departmenta zbog specifičnosti slučaja ili da i daju odštetu“.
Ma, reko kakva odšteta, hoću da radim, ali ne mogu više da teglim, to je problem.
Imam iskustvo u radu sa predškolskom djecom, imam diplomu, hajde može li se nešto barem tu uraditi...... Međutim, niko se meni ne javlja iz Napulja.
Vidim ja ako nešto sama ne preduzmem, osta ja sama sa sobom....
GODINA 2015. kraj februara do sada, Lokacija - Ista
Pošaljem mejl jednog agenciji, čovjek me odmah nazove.....neću prepričavati šta mi je rekao, ali samo želim da kažem HVALA mu na svakoj riječi.
Odem ja da apliciram za Carnival i Youth staff, prođem sve testove i sada čekam glavni intervju. Kad eto ti mejla iz Napulja prije dva dana.
Pazite sad ovo...Primila sam mejl na TAČAN datum kada su me prošle godine zvali iz agencije da idem na ukrcaj, a ovi iz Napulja su mi sada javili da imam ISTI DATUM UKRCAJA KAO I PROŠLE GODINE. Mislim se ja, ovo nije dobar znak, nešto meni nije suđeno međ’ zvijezdama sa tim Princessom.
Elem, šalju me naravno na istu poziciju, ali ovaj put neće moći. Meni zakazana kontrola i još tri tretmana kod doktora nakon redovnih 6 mjeseci.
Tek nakon toga, MOŽDA mi napišu da mogu da se vratim na isti posao.
Tako da sam im evo danas, napisala mejl, da zbog kontrole ne mogu da prihvatim taj datum, a nakon kontrole imaću jasan stav da li smijem raditi taj posao ili ne.
Iskreno, ja mislim da nikada neću dobiti promjenu departmenta i da mogu otići i opet se iskilaviti.
Problem je što ja zaista svaki dan imam povremene bolove od desne strane vrata do palca i domalog prsta desne ruke, ne mogu da uradim ništa isto što mogu da uradim sa lijevom rukom.
Takođe, domali prst lijevog stopala tek sada osjećam po malo, ožiljak je i te kako vidljiv, a malo jači dodir rukom preko onih žila koje vode prema prstima ili neka uska obuća stvaraju mi tup bol.
Očigledno jeste da je to poglavlje za mene završeno, ako želim sebi dobro zdravlje koliko toliko da održavam.
Dakle, posao kao posao, za mene je svaki dobar, dok ga dobro obavljam.
Međutim, ovde se ne može protiv sebe, odnosno fizičkih ograničenja koja su posledica svega što se dogodilo.
Iskreno se nadam da će ovaj drugi pokušaj onoga što sam htjela od samog početka uroditi plodom.
Pomirila sam se sa tim da ću biti odvojena od muža, ali šta da radim, krenuli smo tako i moraćemo do kraja. Ako ostanemo normalni, onda će sve biti dobro za oboje.
Gledam oko sebe, ne vidim „srećne ljude“, ne vidim više zadovoljstvo ni u sitnim malim stvarima. Ljudi se bore za egzistenciju, ali više nemaju načina ni za to.
Kada sam vidjela da se osamdesetogodišnjak ubio na stepenicama Palate predsjednika u BL i to prvog jutra ove 2015 godine, bilo mi je jasno da neće na dobro, pogotovo zbog činjenice što je taj događaj pomenut u medijima samo na pet sekundi!
O politici neću, radila sam sa tim ludacima više od deset godina, nažalost, i da bih ostala svoja i zbog toga što nisam željela da se učlanim u stranku kada sam tražila posao u javnim institucijama, ja sam digla sidra iz ove zemlje. Zbog toga sam se odlučila na ovaj drugi korak.
Možda ću baš ja jednog dana morati ostaviti svoje dijete i otići ponovo na taj brod da bi omogućila mu/joj školovanje ili šta već, i zbog toga moram „prokrčiti“ sebi put, biti zdrava zbog sebe i onih koji dolaze posle mene i ponijeti jednak teret kao i moj muž.
Nikada se ne zna šta ti u životu može zatrebati, ali je sigurno da dobro zdravlje i zdrava pamet uvijek trebaju, gdje god se nalazili i šta god radili.
Svim prošlim, sadašnjim i budućim moreplovcima želim da ne dožive nikada ništa loše po njihovo zdravlje, da ostanu zdravi i pravi, mirno more i još mirnije pristanište!
P.S. Sve napisano je „gola istina“ ništa nisam ukrašavala.
Ako nekoga interesuje šta će biti dalje i kako ću se snaći, kako će ko iz koje kompanije reagovati, ja ću nastaviti pisati.
U tom slučaju ću se registrovati, kako ne bih smarala našeg dobrog Šefa
