evo bia bi red da podijelin i ja svoja iskustva nakon šta san se prije točno tjedan dana vratila doma...
jbt kad se sitin kako je to sve počelo, od čiste znatiželje jednog dosadnog popodneva kad san poslala mail agenciji, preko sve te procedure i papirologije i nervoze koja ide skupa s tin kad mi je na trenutke dolazilo da zadavin samu sebe šta san se uopće uvalila u to, pa do doslovno najvećeg životnog iskustva (zasad).
stvarno ni u snu nikad nisan sanjala da bi mogla radit u americi, plivat s dupinima i ražama, radit s toliko različitih nacionalnosti ili piti kavu u mijamiju... nikad, al nikad.
i eto stvarno dokaz živi da ako se nešto stvarno hoće, to se i ostvari.
dakle, bez kune u džepu san se upustila u sve to. ispočetka sam mislila da ništa od toga, ali sam svejedno počela malo pomalo rješavati svu tu dokumentaciju.
pola godine san radila 2 posla svaki dan i uz sve to privatno podučavala dicu. od jutra do mraka kako bi skupila te silne novce.
i eto skupila ih, uspila nekako, satrala se... posljednji korak, stigla i ta viza, letin za par dana. hoće li mene ko čekat tamo u NY-u? znaju li oni da ja dolazin? očekuje li mene ko? hoću li uopće doć do NY-a ili ću sletit negdi u kuala lumpuru?? ajme...
i dođen ja tako konačno u NY... 5h u redu za imigraciju, došla konačno pred gospodina na šalter, gleda me ko kakvog kriminalca, pogleda LOE pa mene.
mislim se to je to, kad ono proslijedilo me u nekakvu posebnu prostoriju s još nekoliko ljudi. crne misli me obuzele da će me deportirat nazad.
sidila tu nekih 45 min, ne znan šta se događa, nitko ništa ne govori. rekoše sve je u redu, vratili mi papire i to je to. izmorena, premorena, jedva držin oči otvorene (naravno 2 večeri prije puta nisan mogla spavat), skupila prtljagu (bogu hvala nije zalutila) i di sad? neki crnac me skužija onako izgubljenu na JFK-u i ljubazno ponudija da će me odvest do shuttle busa. ja radosno pristanen. a šta san drugo mogla. nakon šta smo prošli JFK uzduž i popriko, dođemo do tog shuttla i već me tu oderalo za $20... "I expect a good tip now", reče on. I šta ću, ja naivno platin. nije bitno, samo da san došla na odredište.
dođen u hotel. čovik na recepciji me se doslovno prepao. kad šta, nitko im nije javia da ja stižen i nemaju sobu za mene. ja problijedila... poludila.. čovik vidia da nisan svoja pa je nazva carnival, priča tako nekih 10-ak minuta da bi mi na kraju reka da vidi da izgledan umorno i da ima sobu za mene. nikad neću zaboravit tog čovika. bia je tako drag prema meni i šta god da mi triba, da ga odma zoven. usnula san u toj prekrasnoj sobi ko sleeping beauty (beauty my ass :P) u roku odmah. ujutro shuttle za brod. ajde, mislin se, možda ipak netko zna da ja dolazin... at least, I hope so.
o NY-u neću ni govorit, prekrasan grad, šteta šta nije bilo vrimena da ga bolje upoznan. "jbt pa ja se vozin po NY-u!", šaljen majci poruku! :P (ja sam djevojka sa seeeeeeela)
i tako da skratin priču, prvi dan je proša ok, svi su dragi, ljubazni, sve 5 (ma već mi je to sumnjivo). već sutradan, dakle u nekih 45 min pokazan mi je cili brod, od laundrija, preko board rooma pa do garbage rooma. a moja prostorna orijentacija je ravna nuli. užas. ne mogu reć, supervisor je stvarno bila prva liga, opuštena, ležerna, ali ne može se očekivat da onako umoran i zbunjen odmah zapamtiš cili brod. mrcina od 290 m dužine. ma nema šanse. em šta ne razumin riči engleskog od njihovog prejakog naglaska (filipinci), mada perfektno pričan engleski, em šta se osjećan ko glupača jer ne mogu zapamtit di je šta. prvi dani, užas živi. ne snalazin se. ne znan di je staff mess. nakon šta ga konačno nađen, zatvoren. gladna cili dan. (hrana inače koma, pobogu zar ljudi to jedu??) ne znan šta je MSA, a još manje di je. odjeću nisan oprala misec dana jer ne znan di je laundry (prala u wc-u na sinku).. bogu hvala na svim onim ljubaznim hotel stewardima koji su, i prije nego san ih stigla pitat, uputili me u pravom smjeru. koliko puta san se izgubila majko moja mila... srećom, nikad nisi sam.
došla san u već oformljen tim, svi su više manje bili prijatelji i imala san osjećaj da nisan prihvaćena. čak mi je par ljudi potvrdilo da je to istina. a naravno, 11 žena u timu... kako će to ikako bit normalna atmosfera. ali eto, bilo kako bilo u početku, i dan danas san s tin ljudima u dobrin odnosima i čujemo se. naime, prva cimerica nije bila iz mog departmenta, tako da se uopće nismo viđale (i ono malo šta smo pročavrljale, uglavnom je plakala ili je ja nisan razumila - kineskinja). ni s kin se nisan družila.
mislim da je tužno šta su zaboravile kako su njihovi počeci izgledali pa nisu znale kako da mi pristupe. prvo šta san naučila je di je smoking area i coffee shop.
tjednima nisan spavala. šta od ljuljanja broda, šta od samoće, šta od opće izgubljenosti. čujen lift, čujen valove, čujen vlastite misli, nova cimerica hrče. sve mi smeta. plakala svaku noć, mislila se šta je meni ovo tribalo. ali neću odustat tako mi svega jer ja ne odustajen! jednu večer sam se usred noći probudila, potpuno dezorijentirana, onako u mraku, ne znan di se nalazin, di je svijetlo, je li san ili java. lupan rukama, kao u kutiji, u sanduku, u lijesu. ta minuta, dok san se sabrala, je trajala kao vječnost. osjećan kako ludin...
gledan sve te ljude i nisu mi jasni. kako mogu ostat u kompaniji 10 i više godina. a kući imaju obitelj. meni nedostaje mačka, nedostaju mi moji psi, kako njima ne nedostaju vlastita djeca?
zar nisu dovoljno zaradili u tih 10 god? kako mogu vodit ovaj način života? ma to nije život, to je zatvor. ja to ne mogu. moran odradit 3 ugovora. 3 moran, a sve iza toga, ako bude bude... to je bia moj cilj. inače imala san stvarno dobar raspored. u usporedbi s drugin departmentima, imala san stvarno puno slobodnog vremena. supervisor je dozvoljavala sve. i zato san bila ljuta sama na sebe zašto san tako nesretna, a toliko ljudi nema posa i nema priliku iskusit nešto takvo. putovat i zarađivat. teško je, ali šta je danas lagano?
jednu večer (jer naravno ne mogu zaspat) izađen zapalit duvan oko 3 ujutro. mislila san u pidžami izać misleći da neće bit nikoga. i izađen ja tako na deck 3, kad ono puno crew membera pije, puši, zeza se. od tog dana, svaku večer san čekala samo da izađen tu zapalit duvan kako bi razgovarala s nekin. s bilo kin.
tu večer su mi ljudi pomogli i neću im to nikad zaboravit. zaključila san da me baš boli briga i otad san počela tu i tamo sama otić do crew bara i rekla san samoj sebi "ja ću ovo izdržat". and I did...
dobijen treću cimericu i Bogu dragome hvala na njoj. my paisana... razumile smo se u potpunosti.
u tom samom početku sam i upoznala jednog momka kojeg san gledala kao na prijatelja da bi na kraju, bili skupa.
pomoga mi je dosta da se ne osjećan usamljeno, jer samo onaj ko je ikad bia na brodu, može razumit taj osjećaj samoće. užasno san bila usamljena.
koliko god mi je on tu pomoga, toliko je i odmoga, kad je nakon 4 mjeseca intenzivne veze i velikih planova, otiša i razočara me svojin lažima.. to me slomilo, mislila san da ću preminuti od tuge i očaja. viđala san svakodnedno ljude koji kući imaju muža/ženu, momka/curu, djecu, a ovde izvode svakakve gadarije, varaju kako god stignu. odvratno.
i šta je najgore i oni kojima je to nekoć bilo ogavno, nakon svih tih godina, više su otupili na taj tzv. "ship life" i sada im je to sasvim ok. nije ok, ali kao pa jbg to je ship life.
ne želim postat takva. ponovno želin kući i brojin dane do kraja ugovora...
i tako krenen nekako dalje, ponovno sama kao na samome početku.
i tad svatin da san jača nego ikad. da mi ne treba ni muškarac ni nitko. da mogu to izdržat sama. i stvarno, zadnjih mjesec ipo mog ugovora je bija najlipši period mog cijelog ugovora.
upoznala san masu divnih ljudi, ni sa kim nisan bila previše bliska, ali dovoljno da na kraju radnog dana pročavrljamo, popijemo 2-3 margarite, zapalimo 2-3 duvana i šta mi više triba.
iako san se držala onoga da na brodu ne treba nikome vjerovati, jbg teško je to i kad tad se otvoriš nekome. i to stvarno pomaže. nisu baš svi licemjerni.
pokušala sam čak i produžit ugovor, ali eto nisu odobrili. čudno se osjećan - jbt pa meni se ne ide kući! ne mogu to sebi priznat. zbunjena san...
ne triban ni govorit da zadnja 2 dana pred put nisan uopće spavala. crew bar, jbg odlazin, triba proslavit. i ljudi koje u početku nisan prihvatila, sada su mi dragi.
ludilo oko pakiranja, hoće li premašiti 23 kg. uh..
let kući me izmorija... ali ovaj put iden kući, iden na odmor. spavat ću. konačno ću spavat! i jest!!!
i evo ima tjedan dana da san doma.
i mogu vam reć da umiren od dosade. svi rade, svi vode život kakav su i prije mog dolaska vodili. ja ponovno u birokraciji i iščitavanju foruma.
ne znan uopće šta bi svojima pričala o brodu. o čemu da pričan kad ne znaju šta je deck 3, šta safety briefing, šta sve ostalo... ne mogu se sama sebi načuditi, da ja koja sam u početku govorila kako je to zatvor i kako se ne vidim tu duže od 3 ugovora, sada jedva čekam produžit vizu i vratit se nazad.
ne znan šta mi je. koliko god mi je bilo teško, toliko mi nedostaje. čudan je to život. i ne očekujen da me itko shvati. treba to proživit da bi se moglo razumjeti....
toliko od mene... vjerojatno san dosta toga zaboravila i oprostite ako san nekoga satrala, ali toliko dugujen ljudima koji su me u sve ovo uputili i bez kojih ne bih znala ništa.
hvala svima i svakome bi ovo iskustvo preporučila. uvijek se može odustati, ali treba probati. posebno ako doma nemaju posao ni perspektivu.
and see you out and about