Vidim da je forum postao dosta neaktivan, novih tema i postova sve manje.
Pretpostavljam da je razlog tome to sto su neki clanovi nesebicno pisali o svemu i svacemu i dali odgovore na sva pitanja, pa ovi ostali sve mogu da iscitaju, bez da imaju vise i sta da pitaju.
A s druge strane oni koji su noci i dane provodili ovde ,dok nisu zaplovili, posle prvog ugovora verovatno imaju poremecaj identiteta ,videli su malo sveta, udarila ih "slava" u glavu
,pa ne znaju ni gde su ,a kamoli kako da dodju na forum i ispisu svoja iskustva i tako se oduze forumu.
Ja sam vec pisala ranije o mom iskustvu na Princessu, i u vise navrata rekla da nemam zelju da se ikada vise vratim. Od mog poslednjeg ugovora proslo je skoro 3 godine.
Da me pitate sta sam radila ,gde sam bila za te 3 godine ,ne bih znala da vam kazem.
Nista veliko i od zivotne vaznosti nisam uradila. Nisam se udala, nisam rodila dete i nisam postala milioner. A proletelo je za cas.
Da se razumemo, radila sam i zaradjivala sve vreme, izlazila i uzivala, ne mogu da kazem da mi je bilo lose, ali daleko je to od onog zivota kakav ja zelim.
Uvek sam u necemu oskudevala,ako hocu na more nema novih krpica, ako hocu u grad nema novih onih cipela koje sam videla, i takvih bezbroj situacija.
Udjem u butik ,vidim bar 5 artikla koje su me oborile s nogu,a u tom trenutku mogu da kupim lupam samo jednu stvar, i to vas malo baca u bedak, kolko god vam to izgledalo sporedno i nevazno.
Za ove tri godine ,neki moji prijatelji su se znacajno ostvarili na polju karijera, resili su neka zivotna pitanja, i ti ljudi su mi motivacija da uspem i ja.
Da napomenem da nisu bili na brodu, ali su imali niz nerealno srecnih okolnosti. Ja nisam,jbg.
Vec par meseci mi se mota ideja da ponovo zaplovim, gledajuci te ljude koji su uspeli, ne prodje nijedan dan da se ne zapitam sta bi bilo samnom da sam nastavila sa brodom za ove tri godine, i zasigurno ne bih ovde nista propustila ,to je jasno, a ne bih ni bila u ovakvoj poziciji, to je jos sigurnije.
Poslednjih mesec dana, u mislima, ja sam vec otisla.
Znate sta mi najvise nedostaje? Nedostaje mi budjenje svakog dana u drugom gradu, svaki dan suncan i topao. Ispijanje kafe po svetskim metropolama, sopinzi u istim.
Ja nisam osoba koju ispunjava radno vreme od 9 do 5, letovanje jednom godisnje, i povremeni izlasci. Takvim zivotom nisam potpuno zadovoljna, jer uvek imam utisak da mi nesto fali, a da ne znam sta je to, a ustvari znam vrlo dobro.
Na brodu se zivi 200 na sat, za 6 meseci prozivite i dozivite ono sto ovde necete za 3 zivota. A ja se uzasavam na pomisao da su zivot i mladost prolazni, i zato mi je zao da vise tracim vreme ovde.
Kad sam odradila ugovor, imala sam stav da ne zelim da ostavim mladost i najbolje godine tamo, da ne zelim da bacim vise ni 6 meseci zivota tamo. A sada ,iz ove perspektive, posle 3 godine nicega ovde, ne mogu da prezalim 3 protracene i bacene godine zivota. Na brodu ni jedan jedini dan nije protracen, sada tako mislim.
Naravno ,postoji jedna jako losa stvar vezana za rad na brodu, a to je udaljenost od porodice i prijatelja. To je nesto sto svakom coveku padne jako tesko, nemate vise onaj osecaj ususkanosti i uljuljkanosti, sve dok ste tamo. Ja recimo imam konstantan ,nerealan strah da ce se nekome od mojih najblizih nesto desiti, i da se tamo ko zna sta desava, a oni nece sve da mi pricaju da se ne brinem, ili ne daj Boze ne vratim na sred ugovora.
Moji su bili bas zadovoljni dok sam bila na brodu, tj.tata vise nego mama. Nikada mi nisu trazili ni jedan dolar, bukvalno, ali im je bilo drago da ce njihovo dete ,eto mozda da nesto uradi od svog zivota, pa makar bila daleko od njih. U vreme kada 80% mladih nema nikakav posao, a ovi preostali i ako imaju, zaradjuju toliko da mogu da jedu svaki dan ,i to je sve, ni dinar preko toga. Gde su tu putovanja, sopinzi, kola i ostale stvari, stvari koje su ovde nazalost luksuz, a u svim razvijenim zemljama ,samo propratna stvar koja se podrazumeva.
Osamostaliti se u Srbiji, je ravno dobiti sedmicu na lotou, a ja to zelim vise od icega. Imam 25 godina, necu ni da se udam dok ne stanem na svoje noge, a kamoli da imam dete.
Zasto sutra da trpim neku budalu, samo zato sto imam dete ,a nemam gde. Ne zelim to nikada.
Mnogi su brodove poredili za plutajucim zatvorima, u jednu ruku i jeste tako, sto se tice fizickih ogranicenja. ALi sto se tice osecaja koji vam zarada na njemu pruza, vi ste mentalno potpuno slobodna i nezavisna osoba.
Eto toliko za sad, rekla sam najiskrenije sve sto mi je na dusi.
Pisite i vi ,sta vas najvise usrecuje na brodu, a sta vas ubija u pojam, i kako uspete da napravite balans izmedju ta dva.
