Nisam citala forum dok sam bila na brodu, nisam pratila sta se desava, odgovarala na postove ili komentarisala…
6 meseci me ovde nije bilo, ali vi me razumete, znate sta je brodski internet (pogotovo sad kad “dere” megabajte umesto minuta) i da cim uhvatite net napolju zurite da se javite svojima, zovete ih, okacite koju sliku i trk nazad na brod da odspavate jos makar onih 20min… Mislim da moje “cutanje” nije za zameriti.
Vratili smo se kuci, evo vec 20tak dana dangubimo, ali bukvalno…
Opet svi rade, imaju obaveze a mi… odmaramo, sredjujemo kucu, krademo Bogu dane i iskreno, cekamo da idemo opet… Razmislajmo gde cemo na odmor, zasluzeni odmor, ma nista specijalno nam se ne desava.
Ceo ugovor smo bili na Aljasci, Boze, jeste lepa i prelepa ali i depresivna do zla Boga. Danas su u Honolulu…
Usla sam jutros na fejs i cela pocetna mi je HONOLULU!
Volim ga, obozavam, ni sama ne znam zasto niti znam da objasnim ali toliko emocija me veze za njega, mada sam bila i u boljim portovima, ali Honolulu mi je ostao poseban… i tako, da se ne lazemo, ljubomora me neka stigla…
Suze mi se skupile u ocima jer naravno nisam izdrzala i pregledala sam “nas” folder sa slikama, svim, ne samo “probranim za fejs”. Pa posle Honolulu, sledeci folder, pa sledeci i na kraju sam pregledala verovali ili ne dobrih 5000 slika uslikanih za ove 4 godine. Na neke se naravno nasmejes, na neke zazmuris jel te sramota i kad se setis momenta kad je slika uslikana (jel je naravno iz crew bara) a na neke suze same dodju.
Zahvalila sam Bogu i shvatila koliko sam srecna zapravo. Boze, hvala ti, jer to sto su moje oci videle za ove 4 i po godine necije, ne da nece nikada, ma ni delic… i idemo, opet i opet i opet…
Kad se samo setim koliko mi je ovaj ugovor bio tezak, najtezi do sad, ali ne fizicki nego psihicki, a to je gore. Kakve su se sve emocije lomile i sibale u meni.
Ne znam, mozda da nismo skoro ceo ugovor proveli na Aljasci ne bi bilo tako, ko zna. Al bilo mi je tesko.
Mozda bi mi bilo lakse da nas je sunce ogrejalo kad bi izasli napolje i da smo se bucnuli negde na Havajima ili Karibima.. Jesam bila sa mojim dragim ali opet u meni je bilo nesto…
Mesec dana smo radili Havaje, Kaliforniju i Meksiko, ali to je ljudi moji samo 4 kruza, a Aljaska je bila 4.5 meseca naseg ugovora.
Secam se, avion slece, na ekranu vidimo pistu u San Francisku a meni suze liju kao iz kabla. Zasto? Ni sama ne znam!
Pomisao da tek za 174 dana idem kuci, a da od toga nije prosao ni jedan me je dotukla. Dan po dan na brodu nikad ne prolazi, traje kao vecnost, znate…
Ovo je prvi ugovor da drustva nije bilo, nasa ekipa, jedan po jedan su otisli kuci vrlo brzo i ostali smo sami…
Nije da nismo jednom drugom dovoljni, nemojte to da mislite, ali sta je brod i “ship life” ako se ne zapije makar svako trece vece, jos onako u uniformi? Nije to do zurke, one sto “ovi” organizuju uvek se zavrse kao smorcine, meni barem. Svi se kao nesto sredimo, cekamo je a ne bude nista bolja od predhodne ili sledece.
Najbolje brodske zurke su one neplanirane, kad sedne dvoje da popije po jedno, pa dodje jos jedan, pa jedan pa na kraju je 5min do zatvaranja bara pa trk po jos 15-20 hainikena, al bukvalno, znate to… Ali ovaj put, za svih sest meseci ni jedne takve nije bilo… Mislim, bilo ih je sigurno ali nisam bila glavni akter, a vala ni sporedni. Drugaciji su ljudi bili, ili smo mi bili drugaciji, ko ce ga znati. A da mi je falilo jeste, naravno. Posao kao posao… Ne ides prvi put, tacno znas sta te ceka, a s obzirom da smo se na isti brod vratili znali smo i ko.
Dosli smo na brod. Emocije se recima ne mogu opisati, smenjuju se iz sekunde u sekundu. Isti brod, isti pir, cak ista ekipa iz crew office-a, pozdravljaju nas i pitaju zar ste se vec vratili?
A mi 3 meseca sedeli kuci… Opet isti “M1”, zakrcen zbog loading-a a ja koracam do svoje kabine, verovali ili ne, moje stare.
Odlazimo u smoking area-u a tamo nas vec ocekuju sa pozdravima i zagrljajima manje vise svi oni koji su tu ostali kad smo mi odlazili! Koji déjà vu! No dobro!
Dani prolaze sporo, kao sto rekoh kao vecnost a kad poledam datum, opa prosao je mesec, i dva… i konacno ostao je jos jedan, najduzi!
Zadnji dan… Nikad mi nije bilo tako teska, nervoza me je gusila ali bukvalno. Tren jedan nisam spavala zadnju noc, nisam mogla. Kao nikad do tada, kao da je taj dan ima 240 sati…
Ovaj post nema neku svrhu, niti cete iz njega nesto pametno cuti… Pisem ga, jer me ne razumeju… Opet, ni sestra, ni mama, ni kuma, ma niko. Moj dragi prvi. Njemu je ok, uhvati ga nekad da bi kuci, da bi da ne radimo nista ceo dan i samo gledamo filmove i jedemo, ali lakse mu je nego meni. Ni to ne razumem kako. Mozda zato sto nije tako vezan za porodicu kao ja. Zadnji dani su i njemu dugi i jedva ceka da prodju ali je on ok ceo ugovor. I jos ne krenemo kuci on jedva ceka da se vratimo. Svasta i od njega.
I tako, da nastavim zasto me on ne razume… Brojala sam dane kad cu vec kuci, cekala, cekala iscekivala a sad… Kad cemo vise nazad!
Bog samo zna koliko sam bila gladna. Ne gladna, zeljna svega, supe, sarme, kajgane, niceg posebno, niceg specijano.
Smesno je to, znas, nikada nisam sanjala hranu ili da jedem, nikad! Na brodu vala jesam. Sanjala sam grasak, varivo i pohovane snicle. Nasla sam ih u crew mess-u. Tog momenta kad sam priblizila viljusku ustima zazvonio je alarm. Nisam probala meso.
Rucala sam taj dan, opet za promenu jel konfleks sa bananom. Menjam, da mi ne dosadi, menjam ukus vocnog jogurta, nekad jedem breskvu nekad banana-jagodu. Nekad jedem konfleks a nekad granolu, cisto da mi ne dojadi. Tuga! Meso… Parce mesa nisam pojela mesecima! Ribu ne jedem a pileci burger mi se vise zgadio ljudi.
I evo me kuci vec 20 dana a apetit nemam, nisam jos jela grasak, mozda cu sutra. Nikad ga nemam kuci! Makar izgubim one kilograme koje obavezno dobijem na brodu.
I opet, kuci sam i jedem na silu, zato sto moram jesti.
Kuvam, volim da kuvam a onda kad je gotovo ja gladna nisam. Jedem da se ne bi svadjala sa muzem jer naravno ne razume kako nisam gladna, opet!
Toliko mi je falilo da sedim i citam knjigu ceo dan, sve dok me ona drzi… Procitala sam jednu na brodu sto sam kupila u Walmart-u, ali mi je trebalo jedno 2 meseca za to.
Sad imam svo vreme ovog sveta da citam ali ne drzi me knjiga, misli mi lutaju. Svesna sam i sama svog ludila.
Glavno pitanje mi je sta sad??? Kad sam tamo, cekam da idem kuci, jako najjace, brojim dane isto kao i zatvorenik koji ceka da bude pusten na slobodu.
Samo sto mene niko tamo ne drzi mimo moje volje. Naravno da mi nije svaki dan takav, imam i onih lepih i srecnih dana ali vecina su dugi i jednostavno receno takvi…
A sad kad sam kuci, pa ne mogu iscekati da se vratim. Fali mi, sve mi fali.
Tih par sati u nekom portu ili nekoj od plaza (sto ljudi oko mene mogu da vide samo na mojim slikama i netu) i sam taj osecaj kad sidjes sa broda i udahnes svez vazduh, krocis na tlo, e to je sreca.
Samo onaj ko je bio na brodu zna kakav je osecaj kad posle 2 sea day-a ili ne daj Boze vise izadjes napolje.
Koliko je samo ljudi “proslo kroz moj zivot” od pocetka, ne znam ni kako da nazovem, mozda OVOG NACINA ZIVOTA, od 1.05.2011.
Neki su bitni, neki su bili, neki su ostali a neki, pa vala ni ne setis se da su postojali.
Koliko samo ljudi iz SVOG ZIVOTA PRE BRODA iskljucis, moras, desi se, jednostavo to tako ide. Nema te 6 meseci. Vidis ko te se setio a ko nije. Mada, ja znam po tome, znala sam prvi put kad sam se vratila s kim sam samo nastavila razgovor kao da smo se videli juce a kome vise nemas sta reci.
Samo taj ko je bio na brodu zna kako je to kad konacno nadjes drugaricu, i vezes se za nju, da je zaista zavolis ko sestru i najrodjeniju i kakva je to tuga kad ode kuci pre tebe.
Samo ko je bio na brodu zna koliko se zapravo vezes za ljude tamo i sva ona obostrana obecanja vidimo se kuci a nikad se ne sretnete.
Vidite se sa nekim, ali je mali broj njih. Ali za neke od njih znate da ce ta prijateljstava trajati zauvek jel vas je, kako moja Nena i ja kazemo muka spojila i niko te ne razume bolje.
Ali tu je i ono sto sam Vam vec rekla, shvatite i naucite ko vam je pravi tamo kuci.
Gosti? E vala zaklela sam se da cu jednog dana napisati knjigu, bez cenzure, kako su glupi i kako bezobrazni znaju biti. Ali, ne znam samo kako cu je potisati, jer kad bi sve iznela i napisala sto znam popila bi tuzbu od kompanije sigurno
I kao sto rekoh, nema ovaj post neki poucni sadrzaj, samo sam ubila nekih pola sata, sat ili mozda vise s njim…
Citala sam forum, procitala svoj prethodni post koji me je rasplakao i eto samo sam krenula da pisem.
Zelim da Vam kazem, vama koji ne znate sta sve brod donosi i jos uvek se dvoumite, da moj zivot i ja sama vise nisam ista i mislim nikad necu biti zahvaljujuci brodu i tome sto to iskustvo donesi.
Donese ogromnu srecu, onu najvecu kad zagrlis svoje najmilije posle 6 meseci dugih kao vecnost, kad iz aviona vidis Beograd (naravno da sam opet zaplakana kad sam ga videla kroz prozor), donese dolare o kojima u Srbiji mozete samo da mastate ukoliko ne kradete ili slicno, donese magnete i suvenire, radost kad das poklone svojima ali vidis da im je bitno samo sto si konacno kuci
… ali tu je i ona druga strana… Tvoj zivot ide, meseci prolete i zivot ti prolazi na brodu, jedino u karijeri i finansijski mozes da napredujes… Izgubis pojam o vrednosti novca, jer meni nesto sto je 1000 din nije skupo a ljudi nemaju sta jesti… Tuga!
Ne mogu da zamislim da radim kuci opet za 20000. Ne da ne mogu, necu!
Pa je tu pitanje sta cemo raditi posle broda, ne mozemo tamo ostati vecno.
Odgovor jos nemamo.
Pa pocnes da razmisljas kako zivot prolazi pored tebe, propustili smo dve bitne svadbe, postali ujak i ujna dok smo bili na brodu, deca kojima smo stric i strina su prohodala i naravno nas nisu prepoznala, a o svojoj deci samo pricamo. Ima vremena za to, mladi smo, tek smo dve godisnjice braka proslavili i to na brodu naravno, ali vreme je tako relativno…
Koliko prozivis dok si tamo isto toliko i propustis dok se desava kuci…
