Kazu “pocni od pocetka”.
Ali gde je tacno pocetak? Da li je to onaj momenat kada cujes ili procitas za rad na kruzerima? Kada naletis na ovaj forum i pokusas da upijes svaku informaciju? Kada se prijavis u neku agenciju? Kada odes na razgovor? Kada dobijes LOE?
Zivot je pun tih malih odlucujucih trenutaka, koji u tom momentu ne izgledaju vazno ali kada se akumulira vise njih shvatis da zivis neki potpuno drugi zivot zahvaljujuci njima.
Moj „pocetak“ je bio neki clanak u nekim novinama, ko ce se vise i setiti kojim, o nekom momku koji radi na kruzerima kao konobar. Tada je srecom i u Srbiji bio rasiren brz internet, pa sam lepo zaseo i krenuo u guglanje. Jedini pravi bog Gugl (da nam zivi vecno) mi je na moje pitanje „rad na brodu“ odmah medju prvim ponudjenim odgovorima izbacio ovaj forum.
I tu pocinje moj odlazak na brod. Gomila stvarno korisnih informacija (doduse jos veca gomila nekorisnih), mnogo sveta finog i od pomoci Mada I dosta onih koji nisu nijedno od toga (hint #1, ako nemas sta korisno reci, bolje cuti) I naravno sveprisutni Sef.
Zato ovo I pisem, da bar malo vratim nesto ovom forumu jer mi je mnogo pomogao. Nista gore od onih koji iskoriste ovaj forum do maksimuma i onda nestanu bez da ista vrate.
Dakle krenuh tako sa iscitavanjem foruma, hteo sam ja odmah da se prijavim kod agencija ali kao i uvek zivot je imao svoje ideje. Posle par godina neke kockice su se poslozile i sve krece ubrzano.
Ja sam inace bio trgovac vec vise godina. Supruga takodje. Ali se bavimo I fotografijom. Prosle godine negde u prolece smo se prijavili kod vise agencija, stranih I domacih, iduci logikom da je bolje aplicirati na vise mesta pa gde upali. Ispostavice se da je upalilo mnogo gde. Prijavili smo se kao fotografi.
Da napomenem da smo ja i supruga moderni nomadi, ako smo duze vremena u nekom mestu odmah nas hvata nemir, volimo da putujemo a i duzi niz godina vec zivimo na relaciji vise gradova.
Posle prijave, muk. Niko nista ne javlja, osim da su primili CV I da ce nam se javiti. Prolece prodje, leto isto tako, stize jesen niko se ne javlja.
Sedimo mi tako jedno vece u septembru I kod mene na FB iskoci neka reklama, last minute ponuda, MSC, zapadni mediteran. Cena nije problem. Supruga inace ima strah od malih brodova, doduse ni ja na malim brodovima ne volim da budem. Kad kazem mali, ne mislim mali kruz brod, vec camac i slicno. Zato smo vec duze vreme razmisljali da uzmemo neki jeftin kruz, kabina bez prozora da vidimo ima li smisla uopste se prijavljivati ako ne mozemo da izdrzimo takve uslove. Znam sad ce veterani da mi kazu „cuj decko, pa nije isto putnik i radnik na brodu“. Znam ljudi, znam, al cujte me, nije tu stvar u radu vec u zatvorenom prostoru, ako ne mogu izdrzati 10 dana bez prozora cemu onda puci ogroman novac i vreme za sve to ako necu izdrzati 6 i kusur meseci?
I tako zavrsimo na Orchestri u Oktobru. Tamo smo upoznali mnogo, mnogo, mnogo nasih ljudi. Iz shopa, fotografe, u spa, engine room sve sami Hrvati, Crnogorci I Srbi, medical doktori Srbi, sestre Crnogorke. Sve zivo smo ih ispitali. Odlicni ljudi, samo reci hvale.
Par dana posto smo se vratili stize mail od Kouzona, intervju u Skopju. Ok, to je to, najzad krecemo sa nule. Dokumenta su vec bila poslata, kopija pasosa, "osude" o neosudjivanosti I nevodjenju postupka, preporuke.
Stizemo u Skopje uvece, Fudeksom (preporuka, nije preskupo, wc radi u busu). Ujutru iz hostela pravo u Aleksander Palas hotel, tamo upoznajemo najzad Blagoja koji nas je pre toga vec preko skypea ispitao osnovno. Taj covek je inace stvarno dobar lik, moje pohvale za njega, legenda.
Bilo je tri grupe od po 8-9 kandidata, prva grupa je vec bila zavrsila kad smo stigli oko 11. Proces je sledeci, prvo ide grupna vezba tj. Italijani vam daju zadatak, moze biti da se spasite u pustinji posle pada aviona ili nesto slicno, nama je zapalo da organizujemo kobajagi dobrotvornu veceru za unicef.
Prvo su nam dali test znanja iz fotografije, standardne stvari, koji shutter se koristi u kojim prilikama i sl.
I tako krenemo tu vezbu. Poenta je samo da sto vise brbljas, makar bilo i nedajboze glupo. Srecom u grupi je bilo par lajavih spadala ukljucujuci tu i mene pa smo celu vezbu okrenulli na zezanje i cela grupa se opustila. Agent je bio pozitivno iznenadjen, jos mu se kaze nije desilo da samo jedan kandidat tu ispadne.
Posle toga ide 1 on 1, Italijan ce propitivanjem pokusati da vidi koliki ste tim igrac i kako vam ide prodaja. Tu su neka standardna pitanja, zasto zelite da radite za nas, kakvo vam je iskustvo, znate li neki drugi jezik itd.
Onda ce doci momenat kada ce italijan uzeti neki predmet i reci „prodaj mi ovo“. Meni je dao telefon. Poenta je opet pricati sto vise, kazi da ces mu dati jos jedan upole cene, kazi da je to najprodavaniji model, samo pricaj I nikako mu ne daj sansu da moze da kaze ne.
Ja sam bio kao I uvek brbljiv I slatko ga nasmejao, cak sam stigao I da mu ispricam da spanski znam preko telenovela koje je gledala moja majka sto ga je nasmejalo najjace.
Znaci bez straha I treme I brbljaj ko navijen je glavni savet. Portfolio nije ni pogledao, niti me je pitao bilo sta tehnicke prirode.
Tamo smo upoznali neke stvarno kul ljude, neke bez iskustva neke koji su radili na brodovima. Najjace mi je kad smo nas 10 krenuli da meljemo na mesavini srpsko, hrvatsko, makedonskog a par mucenika koji nisu bili iz te jugosfere nas gledaju ko da smo ludi.
Posle par dana nam je javljeno da smo oboje prosli.
Elem, dan, dva posle toga stize mejl od EP, imacete skype intervju. Prvo posaljite video snimak, sa odgovorima na pitanja kao sto su zasto hoces da radis za carnival, kakvo ti je iskustvo, koja ti je omiljena fotka koju si snimio, gde sebe vidis za 5 godina itd. Ja sam na kraju na tom video izgledao ko fu….g zombi jer sam ga snimio 5 puta i svaki put mi je nesto falilo, osmeh, zaboravim da odgovorim na nesto itd. Zato sam lepo napisao pitanja u wordu i onda ih citao snimajuci se, jer mi je vec bilo dosadilo sve to. Zaboravih da kazem da nas je agent iz EP pre toga na skype vec ispitao neke tehnicke stvari, nista posebno, malo o objektivima, shutter, aperture i slicno.
Dakle video snimak, dve fotke 5X5, kopija pasosa, potvrde da nismo krimosi, popunjena carnival aplikacija i online portfolio.
Dodje i taj dan, devojka na skypeu je bila Julie, vise nego prijatna, a vec smo i culi za nju od decka koji je radio za carnival i koga smo upoznali u skopju na razgovoru za MSC.
Prvo pitanje „Were you reading the answers to the questions“ i grohotan smeh supruge koja je sedela pored mene. Julie je odmah pozvala I nju da se pridruzi pa smo ostatak razgovora zajedno odgovarali na pitanja. Pitanja prosta, vise je bilo zezanje nego razgovor za posao. Pitala je kako sam slikao jednu od fotki u portfolio, suprugu isto I nesto o iskustvu. Posle toga nam je objasnila koju opremu koriste, kako izgleda 2 nedelje obuke u cozumelu koju ona sprovodi I odmah nam rekla da smo prosli.
Sutradan je stigao zvanican mejl od EP da smo prosli I da krenemo sa papirologijom. Marlins odradjen, 100 % nista prostije.
Ali ne lezi vraze ma ni dan posle toga zove safe cruise, princess trazi fotose hitno. Aj odemo ti mi do NBG da vidimo sta imaju da ponude, sve ok ali smo izvagali razne opcije I odlucili da ne odemo za Princess.
Opet zatisje pred buru. Stize najzad mail od Kouzona za trening, iako je trebalo da se taj trening odrzi jos ranije.
Ok odemo, iako smo se neckali a I vise nam se svidjao Carnival.
To je sve samo nije trening. Prvi dan sedate I slusate Rumuna koji je bio fotograf na brodu, sad je (jbg zaboravih mu tacnu titulu) glavni za foto regrutovanje, ime mu niko nije zapamtio, cak ni agent nije znao kako se zove. On vam sve objasni, ko detetu, sta radite, kako radite, koliko sta kosta itd. Onda dolazi Italijan iz HR koji vam objasnjava kakav vam je ugovor, kolika je plata, sta se sme a sta ne sme na brodu (kokain party u kabini je po njemu veliko ne). Pola ga razumes zbog teskog naglaska ali sta sad.
Sutradan opet ide 1na1 sa pomenutim rumunom i HR italijanom, trazice od vas da ga slikate, dace vam aparat i gledace kako cete se snaci. Znaci proverite sve, ima li kartice u njemu, podesite aperturu, shutter, iso, jacinu blica. Meni je npr dao aparat stavljen na shutter priority pa sam par sekundi bio u zbunu sto ne reaguje na komande i onda skontao. Blic je bio nov i njemu pa kad sam mu opusteno rekao da ovaj tip blica nisam koristio i da mi pokaze komande ni on nije znao gde se sta podesava, ludilo.
Opet vas pita za iskustvo iz CV i najzad pogleda vase odstampane fotke. Pitace vas za neku, kako i gde ste je slikali i to je to. Opet mi je odmah rekao da sam prosao.
Vracaj se u BG, sutradan stize svi prosli, ali dva dana kasnije stize mejl „stigao LOE za Carnival“. Ok ko pre devojci njegovo dete. Odemo po loe, pljunemo lovu za avio karte (jbg para vrti gde burgija nece), i to je to.
Ukrcaj sa razlikom od 12 dana.
To je to, sad idemo na medical i za vizu.
Ako hocete jos neki info u vezi razgovora za posao pitajte. Siguran sam da sam neku bitnu informaciju izostavio. Nadam se da cu uskoro imati jos jedan deo da pisem.
