Život na brodu kao stil života.
Predstavljati sebe u nekom klasičnom obliku pomalo mi se čini budalasto. Kao ja sam ta i ta. Volim sve što vole mladi. Još sam mala, al’ kad porastem biću malo veća.
Zijev.
Svrsishodnijim mi se učinilo da tekst, u kojem sam pokušala najbolje šta sam umela prisetiti se, proživeti i zapisati intenzitet svog prvog ugovora, kaže više o onome šta vas zanima i/ili ako vas zanima i zbog čega Forum i postoji.
Kroz istoriju možemo da promatramo nastajanje foruma, njegov razvitak, značaj i adaptaciju od spajanja grčke agore i akropole do rimske arhitektonske adaptacije u javni trg i mesto javnog okupljanja. Svrha foruma u klasičnom smislu bila je višenamenska. Bilo je to mesto od značajne društvene važnosti i scena predviđene za javna okupljanja, razmenu robe/dobara i mnoge druge aktivnosti.
Tako i ovaj forum od svog osnutka 2007, na kojem se upravo nalazite iz nekog samo vama objašnjivog razloga, naravno pomalo modifikovan i prilagođen današnjim modernim vremenima, ima mnogo svrha i funkcija.
Prema mom viđenju, ključna funkcija mu je da u okupljenoj zajednici bivših i sadašnjih članica i članova posade pokuša da pomogne na najbolji mogući način onima koji će to tek postati pružajući im informacije o brodovima, brodskim kompanijama, brodskim pravilima i o prvom susretu sa brodskim životom.
Od učlanjenja u zajednicu, 2013, obeshrabrena od sebe same uveravajući se da ne znam kako da se izrazim i zapravo celo vreme sabotirajući sebe da nemam šta da kažem po tom pitanju, da to uopšte nikoga ne zanima prokrestinirala sam popunjavanje upitnika da barem na taj način doprinesem zajednici.
Postala sam članicom foruma u jednom od onih neprebrojeno mnogobrojnih trenutaka kada sam poželela da se vratim na brod. Pre godinu dana malo sam se aktivirala ponovno pomalo prateći šta se dešava bez nekih spektakularnih uplitanja u tematiku. Pre dva meseca dobila sam donaciju dvanaestogodišnjeg računala te se počela malo aktivnije kretati po forumu. Usputno da spomenem da je svako slovo sa kvačicom pojedinačno unošeno u ovaj tekst.
Stoga sam sledeći/prateći nit klasičnih šefovih pitanja upućenim svim prvokontraktašima (zvuči pomalo gerilski) pokušala uoblikovati priču esejskog tipa trudeći se da na najbolji laički način, jedini koji poznajem, pretočim u reči i zapišem ono šta je godinama tiho dimilo u meni da bi se povremeno opet zapalilo, buknulo jenjavalo, tinjalo, ali nikada potpuno ugas’lo.
Primetila sam da je poprilično teško dočarati ship life/brodski život, njegov intenzitet i u isto vreme strast, a ponekad i prezir prema njemu, kao i sve ono ostalo šta on nosi onima koji se ne okušaše u njem. Pa sam prestala i da pričam o brodskom stilu života, a opet težeći potrazi u želji da se povežem sa ljudima koji su ga proživeli i/ili ga proživljavaju.
Izabrati brodarski/brodski stil života, bez obzira na situaciju i motiv iz koje je proizašao, znači izabrati jednu drugačiju sferu bivstvovanja koja je neuporediva sa bilo čim.
Stoga mu i poput osobne krojačice/krojača koja/i ručno šiva po merama zasluženo pristaje naziv ship life style/brodarski/brodski životni stil.
Kako moda nudi razne stilove, tako i brod nudi svoj. Može da se povuče paralela sa nečim zbog usporedbe, ali ni to ne može da dočara svu puninu, bogatstvo i intenzitet brodarskog/brodskog stila života.
To je stil života koji je svatko tko je iole i samo jednom kročio/la nogom na brod, odradio/la ugovor, naučio/la nešto novo, udahnuo/la u svoj sistem nešto šta će da ostane dio nje/njega celoga života.
Kao u jednoj od interpretacija “One Note Samba (Samba De Uma Nota So)” Jobim & Moraes pevaju: “There’s so many people who can talk and talk and talk and just say nothing or nearly nothing.”
Nadam se da sam ovim sinopsisom uspela reći/napisati barem ponešto korisno i preneti maleni delić tog opčinjavajućeg brodskog života.
Naime toga, prepuštam vas čitanju i razmišljanju o tekstu u nastajanju, a poneku čitateljicu/čitatelja i komfornom uživanju nadolazećih redaka.
O pričama o poslu na kruzerima čula sam nekoliko puta dok sam pohađala srednju školu. U vreme dok sam još bila u cvetu mladosti. Ali samo po pričama. Svakako u fazonu priče: “šta ćeš ti da radiš posle srednje škole bez faxa” i naravno u fazonu rekla-kazala.
Otprilike da pokušam jednostavno da vam dočaram: netko je znao nekoga tko je znao nekoga čiji bratanac ima sestru koja je preko nećaka u drugom kolenu na venčanju njegove sestre po babine linije upoznala roditelje devojke koja je pohađala srednju školu sa momkom čiji je sestrić po drugom kolenu krenuo na fakultet i gde će uskoro da diplomira i gde je upoznao devojku, koja je, btw, mnogo lepa i pametna i mogli bi da se žene! E, pa njezin brat ima prijateljicu čiji momak radi k’o kuvar u jednom hotelu i načuo je od kolege na poslu koji je električar po struci da može da se aplikuje negde za rad na brodu. Zzzzzz.
Elem, šta da vam kažem. Kažeš netko, negde, nešto, načuo?
Bilo je to previše korisnih i proverenih informacija te je odluka o odlasku odma’ il’ sad, morala kao i
svako kvalitetno vino, malo da odmori. Srećom tu su internet i forum koji pokušavaju da razjasne moguće nedoumice.
A opet potrebno čuti i nečije iskustvo, prihvatiti dobronamerni savet, dobiti vetar u leđa, prikupiti hrabrost i otisnuti se na pučinu.
Sledeći neposredniji i bliskiji susret sa pričom o brodu dogodio se dve godine kasnije, davne 1996 godine, kada je moj tadašnji momak krenuo u svoju avanturu kao konobar, ujedno započinjući i priču o konobarima i konobarenju u mom životu. A ovim putem bi želela u to ime da podsetim na odličnu muzičku interpretaciju Stacy Kent: “Waiter, oh waiter” koja može da posluži svim ljudima te struke kao lajt motiv, a koja lično meni, mnogo znači.
Fast forward na osam godina posle, kada se ponovo susrećem sa pričom o brodu putem moje tadašnje dobre kolegice čiji brat je imao direktne i sveže informacije o radu na kruzeru i sam živeći brodski stil života/ship life.
Odlučujem da aplikujem prvenstveno da se maknem iz kaosa neurednog života u kojem tada živim.
Uz brdašce drugih čimbenika lista je bila podugačka, ali sezonski poslovi i neredovita isplata plate na ljestvici razloga kotirali su uverljivo najviše.
Pitanja povezana uz aplikacije za posao toliko su besmislena “Zašto želite da raditi za nas?”
Osećam se glupo pretvarajući se dok izgovaram naglas reči:
“Oh, uvek sam osećala iznimnu strast prema mlečnim prerađevinama.”
Kada bi najradije da kažem:
“J***te potpuno sam švorc!”
Agencija preko koje sam se prijavila bila je jedina agencija za koju sam u to vreme znala i nisam se baš nešto preterano ni interesovala, a ni pretrgla da saznam za drugu.
Bila sam zahvalna i na toj poklonjenoj prilici.
U agenciji su odradili svoj deo posla profesionalno i vrlo brzo i nisu tražili nikakvu proviziju.
Priča/tematika plaćanja provizije nekoj agenciji podseća me na Sir Olivera iz stripa “Alan Ford”
kada Sir Oliver razgovara sa Bingom o Bingovom bratu.
“Halo Bing, kako brat? Muči se s novim pravopisom? Nije siguran treba li na pokušaj podmićivanja odgovoriti sa neću ili ne ću?
Odlučio je ići na sigurno i reći ‘oću. Pametno. Nema smisla da se sramoti.”
Dakle, da me i jesu tražili da platim proviziju, platila bi. Tada u tom trenutku bila bi i bubreg založila da su me pitali.
Dobro, ne bi baš bubreg. Možda i bi. ‘Ko zna. Srećom nije došlo do toga da moram da donosim odluku i o prodaji bubrega.
Dobro, kontam, zamolila bi ih da sačekaju da završim ugovor jer tada sam zaista bila totalno švorc.
I ne kažem da trebate da platite agenciji. Ne! Kažem da je moja situacija za mene u tom trenutku bila očajna i bila sam spremna i na taj korak da je do njega došlo. I verujte da je došlo do tog trenutka da sam morala da platim agenciji, danas sigurno ne bi čangrizala i cvilidrečila: “Platila sam agenciji, oni su lopovi i sl.”
Prilagođavamo se danoj situaciji u određenom trenutku.
Mi ljudi smo poput bubašvaba/žohara – prilagodljivi do bola da preživimo.
Pri tome ne mislim na onu krilaticu: “Sve je dozvoljeno u ljubavi i ratu, pa udri po kome stigneš.” Ne.
Mislim više na situaciju tipa ako je netko mesojedac i nije jeo dva-tri dana, a ponuđeno joj/mu je isključivo povrće hoće li da pita: “A gde je meso?” Ili će da se žali: “Ovde nema mesa.”
Ili će bezpogovorno da jede ono što je pred njom/njim. Ista šablona vredi i za vegetarijance u slučaju da nisu jeli dva-tri dana i da pred sobom imaju ponuđene isključivo mesne delicije. Da ne bude: “Gle je. Diskriminuje po prehrambenim preferencijama.”
Mislim da glad ne pita, al’ to ja iz ličnog iskustva po pitanju gladi i odabiru hrane.
Evo recimo sećam se, još u srednjoj školi, nakon šta celoga dana ništa nismo jeli (jer jel’te, morali smo da imamo za cigare), a vani je bila neverovatna košava. Onako promrznuti nakon popodnevne smene oko osam navečer došli smo u kuću mog drugara.
Njegova majka spremila je toplu čorbicu koja mi je toliko pasala da sam je zamolila za još jedan tanjir extra.
Kada se samo setim kako sam to slasno mrsila. Čorbica me mnogo lepo zagrejala, popunila stomačić da nisam ni pomislila na desert, a desert obožavam.
Vidim drugar prebire po tanjiru, nije baš oduševljen, al’ mislim se u sebi: “Valjda nije gladan.”
Ostatak razgovora išao je otprilike ovako: (D=domaćica, J=ja)
J: “Hvala vam za ovu divnu večeru. Mnogo je fino.”
D: “A znaš li šta je to?”
J: ”Nemam poj’ma, al’ mnogo mi je fino.”
D: “To su ti tripice.”
J: “ ???” (podizanje i sleganje ramenima, klasični način komunikacije u tinejdžerskim godinama bez mnogo verbalizovanja, naravno blagoteleći pogled i naivno iščekivanje glamuroznog opisa ovog fantastičnog jela kojeg sam upravo pojela.)
D: “Tripice, znaš, tripe.
J: (očigledno ću morati da proširim svoje objašnjenje i da upotrebim poneku reč u daljnjoj komunikaciji ako želim da naučim o ovom fenomenalnom jelu): “Ne, ne znam. Nikada nisam ni čula izraz”. (al’ zvuči spektakulano i glamurozno i jedva čekam da čujem detaljnije objašnjenje, htedoh da nadodam).
D (potpuno hladnokrvno): “Tripice su ti delovi želudaca raznih životinja. Ove koje sam danas skuhala su od goveđeg želuca i janjećih creva.”
J (WTF?!): “A-ha. Nisam to nikada jela.”
Nakon toga muk. U glavi rojenje misli: “Upravo sam pojela želudac i creva živine! Bljak. Fuj. Želudac! Creva!”
Hrana je u tom trenutku postigla svrhu zagrejavanja i sitosti, šta je u toj situaciji bilo primarno.
Ne kažem da sam ikada više poželela da pojedem tripice, kao šta poželim da pojedem ramstek, ali isto tako ne znači da ne bi mogla da se nađem u sličnoj situaciji susrećući se sa nekom drugom vrstom nepoznatog jela.
Lekcija usvojena “samo” više od decenije kasnije: Potrudila sam se da se ne dovedem i ne zateknem u situaciji potpune besparice i nemoći. Al’ kod mene sve pomalo, bez žurbe. Pa tako i odlaganje značajnih životnih odluka.
Uglavnom, agencija je u mom slučaju svoj deo posla odradila profesionalno, a moji troškovi bili su medical, viza i karta u jednom smeru.
O kojem iznosu je bila reč ne znam tačno jer ne mogu da se setim. Prošlo je više od decenije i sive ćelije rade sporije i na manjim okretajima.
Prilikom apliciranja nisam imala pojam o pojmu o bilo kojoj kompaniji, a kamoli o određenoj kompaniji na koju sam ciljala ili sam želela da idem.
Agencija je predložila poziciju i kompaniju, a ja neuka, prihvatila.
Jedino u šta sam bila sigurna je da moram da želim da idem i da moram da odradim taj jedan ugovor jer moram da podmirim dugove. Dakle, moram da izguram ugovor do kraja pa makar nakon toga umrla.
Novac nije igrao ulogu u smislu da ću da zaradim hrpetinu para i da ću da se umirovim nakon prvog ugovora. Ne.
Robotska autosugestija: Ugovor. Odraditi. Vratiti dugove. Over. Mogu da odahnem.
Međutim, nakon prva dva meseca (kada sam pare koje sam zaradila upotrebila da vratim određeni dio dugova) pojavio se i jedan novi faktor na kojeg uopšte nisam računala.
U isto vreme i faktor pomisli od čega sam “satkana” i faktor izazova možeš li ti ovo da izguraš do kraja?
Jer budimo realni – imala sam taj obrazac ponašanja gde sam započinjala mnoge stvari, al’ gotovo nikada ih privela kraju.
Posao je bio on-the-job training uz svu moguću pomoć, sreću, poklopljene okolnosti i veliko Hvala na iskazanom poverenju za dobiveni posao.
Hvala agenciji koja je stajala iza mene i pozvala me na intervju da uopšte mogu da prisustvujem intervjuu.
Hvala prijatelju koji mi je posudio novac za kartu da stignem do mesta održavanja intervjua.
Sećam se, doslovno smo prebrojavali sitan novac na ulici da imam dostatan iznos za autobusnu kartu.
Hvala osobi koja me je intervjuisala i dala zeleno svetlo zaposlivši me.
Hvala glavnoj šefiki u uredu koja mi je omogućila da radim i učim od najboljih. Da mogu sebe da vidim kao potencijal prema najboljima, a ne samo kao potpuni f*** up bez samopouzdanja.
Hvala mentoricama od kojih sam učila, a da toga nisam bila ni svesna. Ženama koje su svoj posao obavljale profesionalno, obučavajući sa znanjem, iskustvom, entuzijazmom polako i inteligentno sudelujući u mentorstvu od početka do kraja.
Posao sam mislila da neću da dobijem pa nije bilo ni treme.
Intervju je trajao mnogo kratko. Pet, šest minuta.
Odma’ nakon intervjua saznala sam da sam prošla.
U tom trenutku nisu imali otvorenu poziciju za koju sam aplikovala što je meni odgovaralo jer sam morala ići negde da radim da zaradim pare.
U tom momentu i da su imali slobodnu poziciju ne bi mogla da idem jer nisam imala gde/od koga da posudim lovu.
Otišla sam da radim u jedan hotel u kome sam zaboravila zašto sam tamo.
Boraveći i radeći u tom hotelu zaboravila sam da sam uopšte aplikovala za posao, odnosno da sam tamo zapravo privremeno dok čekam da se ukrcam na brod.
Nakon dva i po meseca pozvali su me iz agencije (podsetila sam se zašto sam tamo gde sam bila), rekli da imaju otvorenu poziciju i pitali kada sam spremna da idem.
Međutim, kako sam im tada objasnila, zaista nisam imala gde da posudim pare za kartu.
Već sam bila posudila i dugovala za medical i vizu i otišla da radim da sakupim za kartu da bi mogla da odem na brod, vratim dugove uključujući i posuđeni novac za medical i vizu.
Al’ moj plan nije mogao da funkcioniše.
Firma platu nije isplatila pet meseci pre našeg dolaska.
Embargo na platu. Nema plate. Jel’ ‘ko video platu?
Plata je bila duh o kojem se govorilo, a ni’ko ga zapravo nije video. Biće plata. Kad? Ne zna se.
Dobro, radi se i dalje u očekivanju plate, a plata je bila: Tajna Velikog Misterioze.
Prvo pitanje kada bi došla druga smena, umesto: “Dobar dan, kako ste?” ovi iz prve bi pitali “Jel’ bila plata?”
Jer prva smena je radila i nije stigla do grada na bankomat da proveri. Show program.
Prošlo je još mesec dana i ponovno su me zvali iz agencije,
ali ni tada nisam imala pare za kartu. Nemam da platim.
To me podsetilo na jednu epizodu “Top liste nadrealista” kada su sihronizovali sednicu tadašnje vlade pred raspadanje.
Sihronizovali su tako da se vodila rasprava o velikom račun za ispijenu cugu i pojedenu hranu koju su političari svih tadašnjih republika zajednički konzumirali.
Republike su trebale međusobno da podele troškove, a Slovenac je slabašnim glasićem rekao: “Ja nemam da platim.”
Tako otprilike ni ja nisam imala da platim. A nisam Slovenka i nisam pila o trošak države. Dajem časnu pionirsku.
U omladinke nikada nisam primljena.
Takođe nisam ni političarka, a nijednu/og nisam tada lično znala pa da smo si toliko bliski da mogu da pitam za zajam.
Plate još uvek nise bile isplaćene. Bilo je nešto sitno isplaćeno tipa ekvivalent od današnjih 30 evra mesečno.
Srećom, bili smo smešteni u hotelu pa nismo morali da plaćamo stanarinu, a i dva obroka bila su osigurana tako da je i tih 30 evra bilo dostatno za preživit’.
Ono što je meni bilo zanimljivo u tom celokupnom show programu/kaosu od situacije je to da, osim šta sam zaboravila zašto radim tu u tom hotelu u kojem je plata Tajna Velikog Misterioze, duh o kojem se priča, a kojeg ne vidite, pitala se kako i od čega žive svi ovi zaposlenici hotela od kojih većina ima obitelj? Njima plate nisu bile isplaćene za prethodnih 5 meseci.
I ne, nisam znala kada sam tamo odlazila da radim da su plate Tajna Velikog Misterioze.
Na drugi poziv iz agencije nakon cca tri meseca neisplaćenih plata agencija me otreznila rekavši mi otvoreno i direktno bez imalo okolišanja da drugačije nisam mogla ni shvatiti reči: “Il’ ideš sad (rečen mi je datum leta) il’ ‘ko zna kada.”
Reality calls. Wake up sleepy head/uspavana glavo/bundevo/tikvo. Volela bi da kažem sleeping beauty jer to sigurno puno lepše i romantičnije zvuči, al’ ne pristaje u ovom kontekstu.
Vidim, vrag odneo šalu, ovu zvuči mnogo ozbiljno.
Imala sam urađen i medical i vizu, dakle trebalo je sakupiti lovu za tu kartu u jednom smeru.
Trošak povratne karte snosila je kompanija nakon odrađenog ugovora.
Frustraciju neisplaćenih plata bilo je nemoguće, a nije imalo ni smisla, pokušati rešavati uveravanjem i razuveravanjem.
Tadašnji dugogodišnji partner otišao je u kladionicu i dobio iznosa u vrednosti pola karte. Hvala na tome.
Ostalu polovinu ispatili su u firmi na kumljenje i moljenje - kao predujam na plaću.
Tako sam doslovno, u roku pet, šest dana od poziva, imala mali ‘carry on’ u jednoj ruci. U njemu dve majice, dva para pantalona, dve potkošulje/kanotjerice, cca deset pari čarapa (preporučena boja: ona koja vam je u opisu uniforme, al’ preporučam isključivo pamučne) i toliko donjeg rublja (boja mislim da nije važna u ovom slučaju, al’ također preporučam isključivo pamučne, iako možda da razmislite šta želite da drugi vide ako je uniforma bele boje, jer postoji mogućnost da se providi), osnovne higijenske potreptšine i naravno medical, a kartu i pasoš s C1/D1 vizom u drugoj ruci.
Dovoljna količina prtljage koja vam je potrebna za prvi ukrcaj je što manje prtljage.
Ponesite dostatnu količinu donjeg veša i čarapa. Dostatnu za 15 dana.
Nakon dve sedmice je obično isplata plate (4 real. stvarno.), pa ako i ne dobijete mogućnost izlaska napolje
možete nekoga da zamolite da vam kupi.
Od higijenskih potrepština nosite samo male putne kontejneriće. Nemojte da pakujete velike boce.
Devojke/žene obavezno ponesite obezbeđenje za tetu u crvenom Ferariju.
Devojke također se interesujte ako su vam najlon čarape u opisu uniforme na radnom mestu. I koje boje.
Ako je suknja u pitanju čarape znaju češće da puknu.
Da, one obično odma’ puknu kad nemamo rezervne, a traju kada imamo. (ako ste u žurbi, a čarapa je pukla i nije vidljivo mesto, možete da je sankcionišete kvik fixom sa lakom za nokte od daljnjeg osipanja očice.)
Toplo preporučujem da se osigurate barem s još dva extra para. U tom slučaju će ove prve dugo da potraju, a vi ćete da se čudite kada puknu koliko dugo su trajale. Što se ono kaže “better safe than sorry.”
Naravno to vredi u slučaju da vam je uniforma obezbeđena od strane kompanije. Meni je bila, tako da nije bilo potrebe za velikim kovčegom. Njega sam naravno kupila pre povratka jeftino u Walmartu i nakrcala ga mnogim (nepotrebnim) stvarima.
Da, naravno da sam platila prekomernu težinu kovčega. Jer naravno da nisam proverila (jer naravno nisam znala! ni pretpostavljala! da trebam da proverim) za koju aviokompaniju mi je kompanija kupila let.
Stoga obratite pozornost s kojom aviokompanijom letite kući ako vam kompanija kupuje kartu. Ako sami kupujete kartu, imate opcije jer svaka ima određeni broj kilograma koji možete da ponesete. Najčešće je reč o limitu od 22 kg, ali ima aviokompanija koje idu do 32 kg. Barem je pre tako bilo. Ne znam, nisam dugo putovala avionom.
Za sve preko predviđenog limita plaćate određeni iznos po kilogramu pređenog limita.
Aviokompanije imaju navedene cene po kilogramu izvan predviđenog limita, tako da odmah znate šta da očekujete.
Cena prekomerne težine kovčega na kraju mog prvog ugovora cca $100-130, ako se dobro sećam.
Ako vam uniforma nije obezbeđena od strane kompanije i morate sami da je kupujete u zemlji iz koje dolazite prema kompanijinim predviđenim načinima odevanja/dress kodovima dobro se informišite o kojoj vrsti uniforme je reč.
U kojem odeljenju radite? Za devojke: Jesu li u pitanju hlače ili suknja. Ili oboje? Koje boje? Jesu li zaštitne cipele/safety shoes ono što kompanija zahteva prema svojim pravilima? Koje boje? Kakve? Od čega moraju da vas zaštite? Morate li da ih kupite ovde? Morate li da ih kupite od kompanije? Po kojoj ceni? Ako možete da birate, usporedite cenu. Ima i ovde da se kupi dobrih zaštitnih cipela po merilima određenih kompanija.
Lično, ako bi mogla da biram, i ako bi znala da je model odobren od strane kompanije,
tačno znam gde i kakav model bi kupila. Ali to sam ja.
Na vama je da proverite i odlučite. Što se tiče uniforme, ne znam kakvu ćete da nosite.
Ako smem da primetim, na osnovu ličnog iskustva.
O kojoj god kompanija i/ili firmi govorimo, uključujući i ove klasične koje rade u uslužnim delatnostima kod nas, ili bilo gde drugde na kopnu, mnogo vole da uštede na materijalu. Razumem. Žele da prođu čim jeftinije. Prihvatam. U tom slučaju obezbedite sebe.
Postoji mogućnost da su materijali od umetnih vlakana koji ne apsorbuju znoj. U tom slučaju ako ste skloni znojenju (kao ja) i/ili ako imate dosta fizikalije da uradite (kao ja) ponesite 100% pamuk potkošulje/kanotjerice (1-2) i/ili 100% pamuk bele majice kratkih rukava (1-2 kom) za prvu ruku. Ako nemate, a ne želite da kupujete pre puta i/ili nemate para da kupite, gledajte da ih čim pre nabavite. Ipak mislim da se u neke stvari isplati uložiti. Meni su mnogo značile 100% pamučne dugačke (da pokriju bubrege i donji deo leđa) potkošulje/kanotjerice za upijanje znoja.
Bilo mi je važno da su uz telo jer su bolje apsorbovale znoj i prilikom hlađenja i sušenja materijala na telu koje je u aktivnom pogonu nije bilo onog osećaja ohlađenosti i pothlađenosti koji je znao da se pojavi u slučaju pregrejavanja i znojenja tela bez potkošulje/kanotjerice.
Osećaj za prvih nekoliko dana na brodu bio je sasvim dobar. Zapravo iznenađujuće dobao.
S malim izuzetkom da nisam znala gde je fwrd/pramac, a gde je aft/krma broda i kojim putem moram da dođem na posao kao ni šta označava port a šta starboard side. PESO (Port Even Starboard Odd)
Prvih nekoliko dana prioritet mi je bio isključivo upamtiti kako da, sama, bez ičije pomoći i gubljenja po brodu stignem do posla (na vreme) i nazad do I-95/A level i do crew messa/kantine gde posada jede i vratim se u kabinu.
Sve mi je izgledalo identično, kao u ogromnom kontejneru bez prozora, ali napravljenog u obliku labirinta.
Ali ne kao nešto negativno. Samo malo dezorjentisano. Barem sam ja bila.
I TMI (too much information). I to u onom fazonu: “Tko će to sve da upamti? Kapacitet mog drive-a ne zadovoljava potrebu predviđenih informacija. Moja tintara zaprema dvije gige, a svi pričaju za još minimalno 12 giga. Od šefike, kolegica, oficira na teninzima, drilovima, zaštiti okoliša, pa do raznoraznih ljudi koje usput upoznajete.
U početku sam pisala podsetnik: “Uradi clock in. Uradi clock out. Ponesi ključ da možeš da uđeš u kabinu. (Da, i to mi se u početku događalo. Odem bez ključa/kartice i onda nakon posla idi traži cimerku, cabin stewarda, crew office). Navini vekericu/Uključi budilicu. Pazi na AM/PM.”
Znate kako trči kokoš bez glave? Ova dotična kokoš imala je glavu, al’ više ju je pralo kokošje sljepilo. Al’ i ćorava kokoš ponekad kljucne zrno. Tako ni ova nije bila izuzetak.
Dok sam saznala, a bogami i naučila da mogu na telefonu u kabini da namestim alarm da me budi,
telefon je već toliko puta zvonio tokom prvih mesec dana (uvek naravno poziv iz odeljenja jer sam nešto zaboravila da uradim. Ili je netko drugi nešto zaboravio da uradi, pa se pokušavalo saznati tko je zaboravio da uradi) da me omrznula zvonjava telefona i nije mi padalo na pamet da nameštam vreme buđenja da me budi kabinski telefon. Imala sam svoj digitalni satić na baterije i bio je dostatan. Nakon što sam obratila pozornost na AM/PM metodu.
Osim predviđenih dvije gige za pohranu informacija, kompresirala sam i uspela da pohranim u tintaru još osam.
Preostale dve zapisivala sam na papir.
Lično mislim da je kompanija imala odličan pristup i prema odgovornima kako se trebaju odnositi prema novakinjama i trenirati ih.
Šefika u odeljenju bila je izuzetno pristupačna i raspoložena sve mi pokazati.
Pomislićete: “Naravno da je bila voljna to da uradi. Prvo jer je plaćena za to.
Drugo, jer što pre mene istrenira olakšava sebi posao i njezin rad se reflektuje prema višim sferama menadžmenta. Možda. I po meni, to je sasvim u redu.
Osim šta je u ovom slučaju prvoj šefiki na prvom ugovoru to bio i poslednji ugovor. Doslovno. Više se nikada nije vratila. Nada. Last contract. For real. Ni na tu kompaniju ni na bilo koju drugu.
Dakle, mogla je biti totalno: “Boli me đon i za tebe i za tvoj trening i za kompaniju. Pokazaću ti osnovno šta moram i to je to.” Ali nije. Otišla je izvan svih zadanih okvira i uopšte mojih očekivanja (kojih zapravo nisam ni imala šta je možda u jednu ruku bilo i dobro).
Zaista je učinila sve da se osećam dobrodošlom. I više od toga. Imala sam osećaj da sam na pravom mestu.
Da slučajno ne pomislite da je sve bilo idealno. To ne postoji.
Tokom prvog ugovora dobila sam i pismeno upozorenje.
Jedno od mnogih pravila koje mora da se sledi je: “English only in guest area.”
Pravilo nisam poštivala i usledila je sankcija.
Pazila sam da se ne omakne ponovno i srećom nije uticalo na prvu evaluaciju.
Sposobnost da sledite pravila dosta je važan element prilikom odluke o zapošljavanju na kruzeru.
Kao i na svakom poslu postoje pravila za zaposlenike kojih se zaposlenici moraju pridržavati. Tako i na kruzeru.
Ima kompanija na kojima se neko pravilo može prekršiti tri puta i onda sledi otkaz, a ima i onih pravila koja se mogu prekršiti samo jednom nakon čega sledi otkaz. Različita pravila za različita odeljenja i na različitim kompanijama se razlikuju.
Budite pripremljeni da ima puno pravila i puno očekivanja, ali ako ih slediš bez puno cvilidrečenja i uz to se dobro zabavljaš i odradjuješ dobro svoj posao, pokazeš da si vredan/vredna i ako od samog početka očekuješ određene stvari samo od samog/same sebe pre nego što misliš da si ih uopšte i sposobna/sposoban odraditi/uraditi biće ti super. Ako si od samog početka smoren/a pravilima u fazonu: “Boli me đon za ova glupa pravila. Niko mi ne može reći šta da radim i kako u da se ponašam.” Imaćeš s**** od ugovora.
Osim šta treba slediti pravila na brodu također treba imati na umu: dok ste na brodu dio ste brodske sigurnosne grupe/tima/ekipe u slučaju nekog izvanrednog stanja ili neočekivane situacije.
U slučaju sigurnosne vežbe vaš je zadatak upućivati goste u kojem smeru treba da idu prema zadanim/predviđenim okupljališnim stanicama gdje su čamci za spasavanje, uključujući opis spuštanja čamca u more u slučaju neočekivane/nepredviđene situacije svakog dana na početku novog kruza.
Prvi dan u životu na kruzeru s preko 2100 gostiju ne uključujući 900+ članova posade već imam dužnost na muster stationu da asistiram gostima u kom smeru trebaju da idu i da im pokažem/pomognem sa jaknama za spasavanje/life jackets.
Ne znam šta se događa, gde sam, šta sam, možda mogu da pretpostavim kako mi je ime (teško, ali moguće), al’ i sama pokušavam da namestim life jacket gde još nekom da pomognem.
Tko zna kako unezvereno sam izgledala al’ činilo mi se da upravo svi kreću mene da pitaju koji im je muster station i kako da do njega dođu na uobičajenom boat drillu prije isplovljavanja iz luke/home port-a. K
ao da mi na kačketu umesto “crew” piše: “blento”, pa hajde da nju pitamo, bolje ćemo da se osećamo što smo i mi clueless.
Nije bilo preporučljivo da kažem ne znam. Pa sam samo polupanično, poluplačno govorila: “This is my first cruise.” “This is my first cruise.” Šta ih je čini se umirivalo, jer mnogima od njih takođe je bio prvi cruise, iz čega proizlazi da su empatisali.
Da tu scenu mogu danas da vidim mislim da bi se valjala po podu nezaustavljivo smejući se samoj sebi.
Naravno bez kolegica u timu i njihove nesebične pomoći ni moj napredak ne bi bio moguć.
Čak i one koje su stigle nekoliko kruzeva pre mene i kojima je to bio također prvi ugovor. To mi je bio dodatni vetar u leđa.
Kada bi pogledala svoje kolegice koje su došle prvi puta na brod kao i ja samo možda nekoliko kruzeva pre mene,
motivisalo me da mogu da se nadam da ću i ja to sve za nekoliko kruzeva da savladam, samo da je pitanje vremena.
Hajde lepo po malo - i uči, kažem sama sebi. Nauči sve što možeš da bi mogla da obavljaš posao i da možeš da izgradiš samopouzdanje i odrađuješ kvalitetan posao da i tvoj tim može da se osloni na tebe bez strepnje da ćeš nešto da zaj***š.
Da bi svi u odeljenju mogli jedni drugima međusobno da olakšamo ionako dovoljno odgovoran i intenzivan posao.
Ali tako je na celom brodu. U svim odeljenima. Nema izuzetaka.
Brod je jedna mašinerija dovoljno intenzivno stresna sama po sebi u kojoj sve mora da funkcioniše i gde vi morate da budete kvalifikovana osoba u svojoj domeni (koliko god mali kotačić bili/i/ili mislite da jeste) da možete da budete sigurni u ono šta radite i poslu koji obavljate. To važi za sve članove tima/ekipe. Šta znači da imate izgrađeno poverenje, pružate oslonac jedni drugima i računate s tim da će svatko da odradi svoj deo posla.
Svaki brod sastoji se od brodskih odeljenja koji imaju svoje ljude/timove ljudi koji su poput pačvorka.
Svaki pačvorak ima smisao sam po sebe, a i lep je sam po sebi. No, tek spajanjem pačvoraka može da se dobije lepi šaroliki quilt/prekrivač čija svrha je da ukrašava, ali prvenstveno da greje.
Interdisciplinarnom saradnjom odeljenja dobiva se prekrivač koji možda ne greje, ali sigurno ugošćava na milione ljudi
u vreme godišnjih odmora/ferija/praznika i sl. koji uživaju na onome šta se danas možda već naziva plovećim hotelom/floating hotel brzorastuće industrije poslovanja uslužnih delatnosti/hospitality biznisu.
Nastojte da vam ne bude teško da uradite nešto izvan okvira svoga posla.
I ne ono u fazonu: “Sada ću to da uradim pa ću da tražim uslugu nazad.” Quid pro quo. This 4 that.
Mislim možete, al’ nije fazon.
Šta više informacija o svom poslu imate postajete kvalitetniji i vredniji kadar svojoj kompaniji.
Ali što je navažnije postajete kvalitetniji i vredniji kadar za sebe u izgradnji svoje budućnosti.
Ono što naučite nitko ne može da vam oduzme.
Ako, nakon završenog ugovora, želite da promenite kompaniju, sigurna sam da ćete jednostavnije da je promenite sa nego bez iskustva.
Naučeno možete da podelite, prosledite i/ili poučite neku drugu osobu za koju uočite da želi da uči i da je vredan/a da mu/joj se posvetite.
Čitala sam manual, ispitivala sam o svemu čega god sam se setila. Što šefiku, što kolegice. Stalno.
Želela sam da budem sigurna u ono šta radim, da želim da se prvo ja, a time i kolegice mogu osećati sigurne raditi sa mnom
i naravno da je ono što govorim gostima akuratno i po pravilima. Da ne idu da se žale na recepciju. Prvi stepen koji sam morala da savladam u odnosu s gostima.
Sledeći stepen za savladavanje u odnosu s gostima bio je da ostave good comment cards.
Tko je sakupio najviše za 2 kruza (ako se dobro sećam mislim da je bilo 10 ili 15, nisam sigurna) dobio je slobodan dan.
Da, ono čega na brodu nema, doživela sam. Sada mogu mirno da kažem: “I nemoguće je moguće.”
Doživela sam da je jedna kolegica imala ceo slobodan dan. Nije uopšte morala da dođe na posao. Zaslužila je svoj slobodni dan (ceo) za postizanje postavljenog targeta zvanim “good comment cards”. Nije uobičajeni target, al’ je moguć.
Prvih nekoliko meseci proleteli su, a da se nisam ni osvrnula. Doslovno.
Ugovor od šest meseci završio je, a ja sam se upitala kad pre? Šta sad da radim? Gde da idem?
Čudan, al’ značajno kvalitetan osećaj.
Mnogo treninga, tečajeva, upoznavanja s brodom, poslom koji obavljam, pravila, pravila, procedure, procedure, pravila i još malo procedura. Vremenom postaje rutina.
Pre svog prvog polaska na brod nisam imala apsolutno nikakve informacije od bilo koga o bilo čemu o životu na brodu, a nisam se ni interesovala. Znala sam da moram da želim da odradim jedan ugovor od početka do kraja.
Također sam bila uverena da moj dolazak neće ništa da promeni. U fazonu: “Gde si do sad bila? Samo smo tebe čekali!” Znala sam da neću nikoga da prosvetlim, niti će svi da ostanu frapirani u fazonu: “Wow stigao je novi Mesija. I šta je još bolje on nije On već je on - zamislite - Ona! Gle’te ljudi čudo neviđeno.” To na što vi mislite je film “Dogma” od Kevina Smitha. I ako se mene pita “Clerks” mu je nenad**** uradak kojeg je snimio za nekih $10.000-$20.000 u crno-beloj tehnici, a čija prava je prodao za million, ako se ne varam. “Chasing Amy” mu je također mnogo dobar. I Dogma je ok, ali NE! Ne ide to tako.
Dakle, ego trip sam ostavila doma. Zapravo, htela sam da ga okačim o vešalicu i ostavim kod kuće.
Ali živela sam gde sam i radila i bilo mi ga žao ostaviti tamo da trune u hotelu u kojem nema plate.
Klasična teorija privrženosti/vezanosti. Rekla sam mu: “Biće tebi mnogo bolje u okeanu. I to onom američkom."
Pa sam ga stavila u kesu, ponela sa sobom i netom pre samog ulaska na brod izvadila ga iz kese pozdravila se s njim i bacila ga u more.
Bilo kako bilo, poanta je bila da ulazim sa malim ‘carry on-om’, reducirane prtljage i samom sobom bez ikakvih očekivanja od ikoga iz svoje neposredne okoline osim očekivanja od same sebe. A biti sam svoj kritičar pomalo je zaj**** put. Ne preporučam. Istovremeno i naveći frendovi i ljuti neprijatelji.
Mnogo puta čula sam od posade: “Samo sam/si broj.”
Uopšte mi nije bilo važno šta sam nekome tamo broj. Da, dobro nekome jesam broj. Sebi nisam broj.
Okolini u kojoj živim i ljudima sa kojima radim i sarađujem nisam broj.
Onome kome sam broj nek’ jesam. Al’ barem sam broj koji redovno, svake dve sedmice, prima platu. Tada još u cashu.
Svake dve sedmice, prva dva meseca, šefika je morala da me podseća da idem da podignem platu.
Meni je to bilo wow! Ej, pazi ovo, pričam sama sa sobom – pa ti radiš i redovno si plaćena za to šta odradiš. Ima li šta bolje od toga?
Moj mentalni sklop ušao je u potpuno drugi mehanički broj okretaja.
Otvorila mi se cela jedna nova životna dimenzija novog pogleda na svet rasterećenog stalnim pritiskom životarenja i krpanja kraja s krajem.
Gle’te ljudi čuda neviđenog (za mene gnostika to je bilo ono pravo čudo, a ne Mesijin dolazak) – mogu da živim od vlastitog rada.
Potpuno rasterećena od životarenja za preživljavanje, krpanja kraja s krajem, pretakanja iz šupljeg u prazno, povlačenja od nemila do nedraga, dobila sam dodatni entuzijazam za poboljšavanje svoga radnog elana.
Onoliko koliko sami sebe ograničimo postajemo ograničeni stoga me ograničenost životnog prostora nije dugoročno zabrinjavala.
Tu vrstu ograničenosti nisam doživela. Nekoliko dana privikavanja, prihvaćanje i to je to.
Osim toga, ni smeštaj u hotelskoj sobi hotela u kojem sam radila nije bila mnogo veća.
Danas, retrospektivno se osvrnuvši unatrag s odmakom dužim od decenije, mogu da kažem da je bila dobra priprema.
Dakle, oni neodlučni, nađite sebi posao u nekom od hotela.
Sigurna sam da još uvek postoje oni koji ne ispaćuju plate, koji imaju male sobe koje delite sa cimerkom/cimerom, gde redovito jedete podgrejanu hranu od jučeranjih ostataka za goste pa ćete kada dođete na brod poželeti ostati barem do kraja ugovora.
I dok vam oni tako ne isplaćuju platu, vi sve to lepo zapišite na papir, tako da kada ste na brodu i mislite da više ne možete vi lepo po podsetnik pa kreni da čitaš po tačkama. Zagarantovano ćete da odradite ugovor do samoga kraja.
Elem, vratimo se na problematiku malih prostora. Manji prostor jednostavniji je za održavanje.
Na nekim kompanijama možete da platite da vam očiste sobu, na nekima morate sami.
Ako već moram sama, hvala lepo, bolje onda manji prostor.
Kabina u kojoj sam bila smeštena imala je dva kreveta na kat, u kojoj se osim cimerke iz drugog odeljenja/departmenta, nalazio ormar sa dva krila, ormarić sa fiokama/ladicama, tv, (radni) stol, stolica, polica, mali frižider, tuš kabina i toalet.
Mogla sam jedino da se potrudim da menjam svoj odnos prema određenim situacijama čime sam menjala sebe.
Bez očekivanja da se određene situacije i/ili ljudi prilagode meni.
Klasično prvi ugovor top bank, a posle čim cimerka napravi sign off, odma’ dole.
Prve dve cimerke na početku prvog ugovora bile su iz drugih odeljenja, odnosno bila sam smeštena u kabini koju su delila dva odeljenja i u iščekivanju da se oslobodi krevet u sobi u mom odeljenju. Dosta devojaka je uskoro odlazilo na odmor, a dosta novih nas je došlo.
Iako se šefiki dizala kosa na glavi od tolike količine novakinja, nekako mi je bilo puno lakše kada mi je cimerka bila iz mog odeljenja.
Bila je iskusnija i zaista me primereno savetovala (vreme je to pokazalo) i ostala mi je u prelepom sećanju.
Još tada mi je govorila o svojim planovima u drugoj kompaniji. Pre par godina videla sam da je uspela u svojim planovima i mnogo mi je milo zbog nje.
Zaradom sam bila zadovoljna. Toliko zadovoljna da sam se penzionisala/umirovila nakon prvog ugovora. Šalim se.
Tada je to bio lep iznos (verujem da je i danas) koji sam celi mogla da uštedim. Iznos je za ono vreme i za usporedbu sa situacijom koja je prethodila mom ukrcaju bio izuzetno lep. Mogla sam, da sam bila pametnija, dosta da uštedim. Nije bilo troškova stanarine i hrane.
Ah, tja. o mladosti! o vreme! Danas bi pametnije.
Il’ ko’ što Gibo peva: “Ovo mi je škola. I drugi puta ću pametnije.”
U mom odelenju postojala je mogućnost napredovanja s početne pozicije preko assistanta/ice do menedžera/ice.
I bilo je moguće već na prvom ugovoru napredovati. Nije učestalo, ni uobičajeno, ali je moguće.
Radila sam s jednom kolegicom na drugom ugovoru (njoj je bio prvi) koja je već pred kraj prvog ugovora dobila promociju u assistenticu, a kada smo se susrele na jednom od mojih kasnijih ugovora imala je poziciju menedžerice. Bilo mi je mnogo drago zbog nje.
Posebno jer je bila iz naših krajeva. Čime je dokazano da može da se uspe ako se to želi, a ne da se gotivi samo neke.
Društveni život na brodu bio je iznenadjujuće dobar. Barem je meni bio. Malo druženje po kabinama, malo po crew baru,
malo izlasci napolje, malo izleti, malo neki globalni brodski hepening.
Ništa eksta glamurozno, ali dobrodošlo.
Nakon nekog vremena kada sam postala malo rasterećenija po pitanju novina i brodskog života/ship life imala sam priliku
bolje upoznati ljude i oni mene pa je i druženje bilo kvalitetnije.
Ljudi sa kojima sam radila na brodu bili su zanimljivi. Od mog odeljenja do ostalih.
Mnogo tolerancije, razumevanja, dijaloga i međusobne saradnje uloženo je da suživot na malom prostoru
u melting potu koji se sastojao od više od 80 različitih nacija na jednom mestu i na malom prostoru funkcioniše i opstaje
bez razmirica i/ili obesnih ispada.
Fascinirana sam upravo tim fenomenom.
Dok sam tako plovila, uvek sam se pitala ako bi netko mogao da izračuna o koliko km2 površine govorimo
kada govorimo o jednom prosečnom brodu od 3000 ljudi uključujući posadu.
Kada se dobije površina u km2 koliko je to ljudi na 1 km2?
Može li to na neki način da se usporedi sa zemljom od cca 24 miliona stanovnika na cca 100 km2?
Naravno ima i onih dana kada vam potonu sve lađe i osećate se kao da ste najjadniji i sami na celom svetu.
A ako i ima ljudi na svetu mislite da vas nitko ne razume. To je prolazan osećaj.
Pojavljuje se bez obzira na zarađvanje i novac. Svi kroz to prolaze i budite sigurni da niste jedini.
Također budite sigurni da je to prolazno osećanje.
Trudila sam se imati na umu da to šta se ja osećam kao da me krava dobro prožvakala, ispljunula, sela/legla na mene i ostala malo da odmori, ne znači da to mora da se reflektuje na moju okolinu. A još manje da projektujem neke svoje frustracije i pokrećem lančanu reakciju negativnih emocija jer mi se hoće i jer mi je ćeif. Nije fer da okolinu neosnovano optužujem zbog ličnih osećanja. Kada bi se izbacila iz tog fazona bolje bi se osećala. Ponekada je naporno i dugo traje al’ vredi.
U takvim trenucima setila bi se jednog trenera koji je u kompaniji opisao da je život na brodu poput rollercoastera/vlaka smrti/ringišpila. Intenzitet adrenalina menja se tokom vožnje. Imate high point i onda low point da biste se opet pomalo dizali na high point i opet otišli prema low pointu. To sam upamtila. Nisam se mnogo smarala na prvom ugovoru oko nostalgije i pojašnjavanja samoj sebi ako sam se osećala down. Setila bih se da je to sigurno onaj down na rollecoasteru/vlaku smrti/ringišpilu pre nego što ću ponovno da krenem na up i to je to. Ali avaj! Sustiglo me.
Ekstremno težak low point val nenadano je naišao i zapljusnuo me do te mere da sam nezustavljivo počela da plačem.
Bilo je to negde na pola ugovora i bio mi je rođendan. U to vreme nisam imala kontakt sa porodicom i bilo mi je mnogo teško.
Bio je to trenutak kada sam mislila da ću da umrem od tuge i eksplodiram od očaja, urlam od frustracije, čupam kosu, udaram nogama i rukama po zidu. I sve to u isto vreme.
Želela sam da se otvori rupa na deck-u na kojem stojim i da se stvori tunel koji će me usisati direktno u more
i nikada više nitko neće čuti za mene i o meni.
Bila sam spremna predati se tom tunelu i to je bio trenutak u kome sam poželela nestati. Umreti tada i onda.
Kao da nikad nisam ni postojala. Puf. Nestala je. Kao Kaiser Soze iz “Privedite osumnjičene.” Ali na bolniji način. Trenutak za koji sam imala osećaj da je trajao jako dugo. (Ne, nisam se pokušavala ubiti!) Tuga, suze, strah, bespomoćnost, očaj i pogled u abis nad samom sobom.
Odeljenje me je taj dan doslovno oduševilo što mi je instantno pomoglo da se maknem sa ruba litice. (figurativno)
Danas uviđam da sam bila na pravom mestu u pravo vreme okružena pravim malim divovima predvođenim i potaknutima šefikom.
Gosti su u 98-99% slučajeva bili mnogo dobri. I većinom su Amerikanci. Ne shvatam od kuda ljudima toliko veliki animozitet prema njima. Meni su oni potpuno ok. Stvarno ne primećujem neku određenu razliku između njih i nekih drugih naroda kada govorimo o uslužnim delatnostima. Verujete razlike nema. Ista stvar se ponavlja i kada je većina gostiju Rusa. Uslužne delatnosti su ona vrsta posla u kojoj nakon određenog vremena zbog zasićenja, umora i iscrpljenosti neizostavno dolazi do kritičnosti i na najmanju sitnicu. Dolazi s teritorijem.
Lično mislim da su gosti gosti gde god u svetu da radite i da je to onaj zajednički nazivnik o kojem možemo da govorimo. A ne prema poreklu i/ili iz koje zemlje dolaze.
Lično mi je mnogo miliji american spirit/američki pristup u uslužnim delatnostima “sa osmehom i stavom sve je u redu” nego mrgudni i ozbiljni izrazi lica i uz to još i stav “joj šta si došla/o da me smaraš zar ne vidiš da su se problemi celoga sveta obrušili upravo na MOJA pleća i sada ću zato jer me smaraš da ti ogadim ceo dan pa da se i tebi ogadi život kao šta je i meni nemio moj u kombinaciji sa neizostavnim stavom “Ne možete vi mene toliko malo da platite koliko malo ja mogu da radim.”
A zapravo je potrebno upotrebiti mnogo manje mišića na licu za osmeh nego za mrgođenje, pa tko onda više odnosno manje mora da radi?
Stereotipi su predispozicija predrasuda, a predrasuda je predispozicija diskriminacije.
Diskriminacija nastaje iz predrasude, a predrasuda je proizvod stereotipa. To je poput začaranog kruga, ali u horror filmu.
Nikako moj žanr filmova. Beži bre i mani me se čoveče/ženo.
U korenu stereotipa nalazi se pogrešno i neopravdano široko poopćavanje i pojednostavljanje mišljenja, koncepcija i/ili vjerovanja.
Svaki kolektivni stereotip koji sadrži izrazito emocionalno negativno ocenjivanje neke socijalne, etničke, nacionalne,
vjerske, ili druge skupine tumači se kao predrasuda.
Predrasuda je unapred donesen sud ili mišljenje o nečemu šta nedovoljno poznajemo jer nismo temeljito i kritički proučili.
Obavezno dolazi pre iskustva i uobičajeno je da je to proširen i ustaljen, unapred postavljen stav, zasnovan na nedokazivim tvrdnjama i lažnim autoritetima o pripadnicima drugih socioloških grupa, religija, etnija, nacija i dr., ali i zaziranje od nečega
utemeljenog na drugačijim običajima ili navikama dakle kulturološkim razlikama (prema vrstama jela, u izboru jestive/nejestive hrane, izboru zanimanja, seksualne orjentacije, boje kože, vjere, boje očiju itd.).
Predrasude su pretežno negativni stavovi prema nekoj skupini i/ili prema pojedincima, kao i
neopravdane i/ili preterane generalizacije u vezi tih skupina i/ili osoba.
To su unapred doneseni stavovi, pre nego šta imamo dovoljno informacija o predmetu našeg stava.
Predrasude su naučene, odnosno stečene na isti način na koji smo u životu učili i usvajali ostale stavove i uvjerenja.
Najčešće se stiču u detinjstvu, prema učenju roditelja, odgajatelja, skrbnika, odnosno socijalnih skupina u kojima se odrasta.
Predrasude su vrlo tvrdokorne jer se uče po modelu, odnosno od osoba ili socijalnih skupina koje predstavljaju autoritet i verodostojnost. Često su temelj raznih oblika nepravednog i diskriminirajućeg ponašanja prema osobama na koje se odnose.
Diskriminacija je posledica stereotipa i predrasuda i najgora posledica u ponašanju.
Osoba/e su neosnovano stigmatizovane, a posebnu nepravdu predstavlja
ako zbog stigmatizacije gube posao ili ne mogu da se zaposle.
U nekim poslovima još uvek postoji diskriminacija na rodnoj osnovi.
O ovoj digresiji stereotipa, predrasuda, diskriminacije na rodnoj osnovi ostavila sam linkove na kraju teksta
za one koji žele produbiti svoje znanje o tim i/ili takvim pitanjima.
Dakle, veliki postotak gostiju je 98-99% sasvim u redu. Postoji onih 1-2% na koje ćete da naiđete,
u kojem god uslužnom sektoru da radite, ali nisu vredni pomena.
Osim možda za prepričavanje u obliku viceve u međusobnom razgovoru s drugim kolegama/kolegicama.
Od samog početka pristupala sam prema putnicima kao prema gostima. Ne kao prema putnicima, već kao prema gostima.
I to prema gostima koji dolaze provesti svoj godišnji odmor od tjedan dana (od ukupno 52 tjedna u godini) na krstarenju sa nama na kruzeru na kojem mi radimo.
Treat everyone with respect and respect shall be given in return. Mi casa es tu casa, bio je light motiv kojim sam pristupila i pokazao se kao odličan i efikasan pristup.
Gosti dolaze u našu/moju privremenu kuću koja plovi zahvaljujući upravo njima i zbog kojih imam posao,
za kojeg dobivam/o redovnu platu svake dve sedmice. (Moja kasa je tvoja kasa.)
Kao što je i meni bilo prvi puta na brodu/kruzeru velikoj većini gostiju je također bilo prvo krstarenje.
Kao što je meni bila želja da budem što bolje upućena i da me netko uputi kada sam prvi put stigla na brod
tako su i oni željeli biti upućeni. Tako sam se i odnosila prema njima.
Odgovarala sam na sva pitanja što sam iscrpnije mogla, da im olakšam i približim novo i nepoznato
da bi im postalo poznato i blisko. U isto vreme sam učila i ja, ponavljala, utvrđivala gradivo.
Ponavljanje je majka mudrosti.
Pristup koji sam zadržala i tokom sledećih ugovora što mi je mnogo olakšalo posao.
Od samog početka postavila sam se kako je pisalo u opisu moga posla i nije mi bilo teško dodatno pojasniti ako je netko imao dodatnih pitanja. Naravno ako sam znala. Ako nisam znala, potrudila bi se da saznam da mogu da prenesem informaciju.
Ne zato da bih se pravila pametna, već zato jer sam razumela kako je to ne znati, a želeti znati, a nema tko da ti objasni/kaže/pokaže/uputi u pravom smeru sa najboljim namerama. Doslovno i figurativno.
Destinacije sam svakako imala vremena posetiti. Na prvom ugovoru išla sam i na shore ex/izlete koji se gostima prodaju na brodu sa kolegicama iz odeljenja, na koje smo mi kao članice/članovi posade imali popust.
Ako je bilo mesta, a bilo ga je ako izlet nije bio rasprodan gostima broda, u kom slučaju smo mogli da se priključimo grupi.
Imali smo i popust za posadu/nismo plaćali punu cenu. Lepo iskustvo. Danas mi je izuzetno milo da sam tako učinila.
Odlazila sam i tokom kasnijih ugovora, ali motivisana drugim razlozima.
Sve destinacije tokom prvog ugovora bile su mi zanimljive jer su bile nove.
Cozumel je uvek bilo mesto na koje sam se rado vraćala. Ostao mi je u mnogo lepom sećanju.
Volela sam da izađem i pojedem dobru hranu u restoranu prema preporuci. Mnogo volim dobre guacamole. Ne mainstream, već ono “Discovered by Crew.” Jeftino, a fino. Lokalno i domaće.
Naravno u američkim home portovima/početnoj luci prva dva ugovora klasična ruta: Walmart, Mall #1, #2, #3, #4.
Sve to čovek/žena, pretpostavljam, treba da proživi kada odrađuje prvi ugovor. Nije mi žao ni jedne jedine milistotinke sekunde.
Ponovila bi sutra da mogu. Vratila bi se u stanje blaženog neznanja sada iz ovih stopa. Gde? Odma’ ću da potpišem.
Kanije su došla neka druga interesovanja, ali sve je to dio sazrevanja.
Dobre strane rada na kruzerima. Sve. Šalim se. Dobre strane. Ako ste pametni, možete da uštedite odličan novac.
U klasičnom obliku života imaš posao, radiš, živiš u stanu/kući gde deo plaće odlazi na stanarinu/troškove života (hrana, struja, voda).
Kada radiš na brodu/kruzeru radiš gde živiš i živiš gde radiš.
Kompanija plaća troškove hrane, potrošnje vode, struje.
Nema stanarine, nema troškova za hranu. (osim ako sam/a ne odlučiš da trošiš).
Posetila sam mesta za koja nisam mogla ni da pretpostavim da bi ih možda trebala tražiti na karti, a kamoli doživeti ih, posetiti, kročiti svojom nogom upravo na to određeno tlo. Bila sam, što se ono kaže, u žiži događaja. Upoznala mnogo ljudi iz mnogo različitih država.
S nekima se kliknula, s nekima ne. Kao i na klasičnom poslu.
Loše strane rada na kruzerima. Koje loše strane? Nema ih. Šalim se. Loše strane su da ti je posao i radni entuzijazam/elan intenzivno što se ono kaže “u faci” 24/7. Radiš gde živiš i živiš gde radiš. Ograničena ti je sloboda kretanja. Ne, ne mislim kao u zatvoru.
Nego npr. na nekim kompanijama postoji razlika između crew i staff pozicije te jedni mogu, a jedni ne mogu da se vrzmaju po prostorima predviđenima za goste/guest area. Al’ verujte mi, nakon proseka od 11 sati u prostoru za goste, jedva čekaš da odeš u predviđeni prostor samo za posadu broda. Nazvala bi to ‘Adiktivni’ “brodski sindrom” ili ‘adiktivni’ “sindrom brodskog života” i detoksifikacija mnogo dugo traje.
Da, primećujem i ja. Kako nešto šta je dobro istovremeno može biti i loše? Pa eto, može.
Ništa nije samo crno ili samo belo. A nije sve ni sivo.
Život je šarenilo i festival raznovrsnih boja i sve se u njemu prožima. Neprestano. Sa nama ili bez nas.
Onda bolje sa nama nasmejanima u njemu guštajući poput guštera na suncu štagod da radimo.
Naši životi intenzivni su šaroliki mozaici raznovrsnih puzli koje neprestano pokušavamo i težimo da posložimo kako mislimo da najbolje znamo i umemo. U međusobnom prožimanju isprepliću se očice stvarajući spektre boja, mirisa, okusa, dodira, sudbina koji spiralnim plesom zapisuju budućnost pojedinca.
Ako ste jedna od onih osoba koja stvarno snažno i ozbiljno razmišlja o radu na brodu/kruzeru, morate da znate da to nije posao za svakoga. Ne kažem: “Nemoj to da uradiš, beži i nemoj da se okrećeš.” Kažem: “Budite pripremljeni.”
Istražite što je moguće više. Prikupite što je moguće više informacija da ne budete iznenađeni prvi dan jer zaista nije posao za svakoga. Kokošje slepilo zaobiđite u velikom radijusu ako je ikako moguće.
Pre svega pripremite se za prvu fazu.
Prva faza je uzeti u ruke olovku i papir. Zapisati pitanja i odgovoriti na njih iskreno, najiskrenije. Nakon toga pročitati ih i vidjeti jeste li spremni za drugu fazu: Traženje posla za posao/karijeru na brodu.
Prva faza: Priprema. Jesam li spreman/spremna biti daleko od kuće dugački period vremena: 6-10 meseci non-stop radeći?
Većina ugovora traje minimalno 6 mjeseci do maksimalno 10 mjeseci. Dakle radi se od 6-10 mjeseci bez slobodnih dana i/ili bez vikenda. Nakon perioda od 6-10 meseci idete kući/ na odmor u trajanju od 6-8 tjedana. Gde naravno puni para i još više dojmova prepričavate šta vam se sve dogodilo i to je vaš prvi godišnji odmor.
Naravno da nije samo u pitanju to da ste samo fizički odsutni od kuće. Radi se i o nedostatku/nemogućnosti komunikacije s vašom porodicom, milim, dragim i voljenim, roditeljima, momkom/devojkom, detetom, suprugom/suprugom onoga trenutka kada poželite sa njima da komunicirate.
Može vas obuzeti nostalgija za porodicom i domom jer ih ne vidite, ali ograničena mogućnost da razgovarate s njima kada god poželite upravo je dio koji bi vas mogao najviše nostalgično “oprati”.
U lukama možete da izađete i tražite Wi-Fi konekciju. Postoje i kartice za telefon koje možete da kupite na brodu.
Cena kupljene kartice za telefon na brodu je $10, a za internet $20.
Ako možete da čekati dva dana (sea days) da dođete u neku luku gde postoji Wi-Fi, toplo preporučam. Uštedeti ćete si mnogo novca.
Jesam li spreman/a raditi potencijalno dugačak broj sati?
U proseku 11 sati, svaki dan celi ugovor 6-10 meseci?
U klasičnoj firmi ljudi rade, odu kući nakon završenog radnog dana. Žive za slobodan dan ili vikend (zavisi gde tko radi).
Čak i da nemaju slobodan dan, odu kući i tamo se opuštaju. Na brodu toga nema.
Kada završiš s poslom i dalje si na brodu. Ne ideš kući. Vikend i slobodan dan na brodu prestaju da imaju značenje.
Dani na brodu prestaju da imaju značenje. Mere se u kruzevima. Koliko kruzeva ti je još preostalo?/How many cruises left?
Ej, paesano/a: "One more cruise left!"
Ne ono šta ćete možda u tom trenutku poželeti da čujete.
Dosegnuti ćete onu tačku kada ćete se zapitati; “O Bože, moram li nastaviti ovo raditi do kraja ugovora?”
Budite sigurni da ćete dosegnuti tzv. zid. To je ona tačka koju ću pokušati najbolje objasniti na primeru koji su meni mnogi trkači pokušavali objasniti, ali nisam ih shvatala dok se i sama nisam okušala u trčanju. Možda će da zvuči Forest Gumpovski, ali šta da vam velim? Razumem čoveka.
Trčim, trčim i sebe uverim da više ne mogu, da ću da ostanem bez zraka, da će mi srce prepući/stati ako napravim još jedan korak
i da ću da umrem. I odustajem. Ali ne zauvek. Sledeći dan opet krenem da trčim. I trčim svaki dan.
Jedan od kasnijih ugovora trčala sam svakoga dana. K’o sumanuta. Samo da dosegnem tu tačku.
Unezvereno sam je očekivala, ali nisam je dostizala. Međutim šta je najvažnije nisam ni odustajala. Barem ne od trčanja.
I dalje sam dolazila da trčim. Odustala sam od dostizanja tačke i samo krenula da trčim.
Kada sam toliko zavolela trčanje, da sam počela da trčim zbog trčanja samog, a ne zbog dostizanja tačke, stigla je. I obožavala sam je. Onaj trenutak kada pregrmim agoniju umiranja i preskočim taj zid, herc preskoči, al’ i dalje pumpa dvesta postotnom punom snagom. Nakon toga mogu da trčim još sledećih tko zna koliko sati.
Lično mislim da je isti slučaj i s opisom prvog ugovora. Trčiš 6-10 meseci. Nakon završenog ugovora savladaš i dosegneš tačku.
Krećeš u novu priču sa čvrstom bazom šuškavih džepića i bogatija/i za jedno neprocenjivo iskustvo.
Biće vam onako kako se postavite. Budite pripremljeni da imate radni entuzijazam/élan od momenta kada ste se ukrcali na brod do momenta kada je ugovor završen tj. momenta kada se iskrcate s broda.
Za one koji žele produbiti svoje znanje o tematici stereotipi, predrasude, diskriminacija na rodnoj osnovi mogu to učiniti na sledećim ponudenim linkovima:
http://m.tportal.hr/vijesti/397669/Iako-sam-zavrsila-pomorstvo-ne-zele-me-na-brodu-jer-sam-zena.html preuzeto 1.6. 2016.
http://m.tportal.hr/382157/Fotkajte-se-s-primjerom-seksizma-iz-vlastitog-zivota.html preuzeto 1.6.2016.
https://www.youtube.com/watch?v=G8c6IWIAFUI preuzeto 1.6.2016.
https://www.youtube.com/watch?v=BO6PQHGXnIk preuzeto 1.6.2016.
http://www.slideshare.net/ivanakeles/stigmatizacija-na-balkanu-u-kulturnom-kontekstu preuzeto 1.6.2016.
http://www.google.hr/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&ved=0ahUKEwiKz-zAp4TNAhVEuhQKHTBqBK0QFggaMAA&url=http%3A%2F%2Fpsihologija.ffzg.unizg.hr%2Fuploads%2F27%2F50%2F275080b8927c52d0da6ac2a421101ad5%2FMeugrupni-odnosi_Stereotipi-predrasude-i-diskriminacija-sociolozi.pptx&usg=AFQjCNHKERzKonUbHesWEF1p5IOA-VoDHwhttps://en.wikipedia.org/wiki/Ad_hominem http://philosophy.lander.edu/logic/person.htmlhttps://en.wikipedia.org/wiki/Stereotype,
https://sh.wikipedia.org/wiki/Stereotiphttps://en.wikipedia.org/wiki/Prejudice,
https://sh.wikipedia.org/wiki/Predrasudahttps://en.wikipedia.org/wiki/Discrimination,
https://sh.wikipedia.org/wiki/DiskriminacijaŽelela bi dodati nešto šta smatram važnim.
1. Odgovore na pitanja o svemu šta vas zanima o kruzerima, kompanijama, brodskim pravilima i o prvom susretu sa brodskim životom potražite na Forumu inozemstvo posao.
2. Tekst je u nastajanju i autorica pridržava sva prava kao i prava izmene/nadopune/promene teksta u bilo koje vreme iz bilo kojih razloga. Nijedan dio ovog teksta ne sme se umnožavati, fotokopirati, prosleđivati/deliti, copy-pejstati, atakirati ni na bilo koji način reproducirati bez autoričine saglasnosti u pismenom i/ili verbalnom obliku.
3. Tekst je relativno opširan i kako je CEO napisao 10.8.2012. u temi “Opširni tekstovi”: “Kratki komentari na takve tekstove kao što su “super”, “dobro napisano”, smajlići/e-moji i sl. zatrpavaju forum” i smatra “da je prikladnije kliknuti LIKE”, sa čime sam po ovom pitanju u potpunosti sa njim saglasna.
Elaborirani komentari, razmišljanja i pitanja uzimati će se na razmatranje i prema potrebi će se na njih i odgovarati.
Puno uspeha.
Mirno more.
Sve dobro svima, ništa loše nikom.
