Molim vas samo trenutak dok namestim svoju princeza krunu pa moj dan može da započne.
Taaaaaako. Leeeeepo.
Hvala.
Volela bi da je jedan od onih dana kada je najteža odluka bila koji crtani pogledati i šta jesti dok se isti gledaju.
Da, zaista priznajem da mi nedostaju ta vremena. Ali takođe priznajem da sam prihvatila činjenicu da su se stvari promenile.
Danas nisam otišla u teretanu. Ali, nosila sam sav teret svojih kila pa mi dođe na isto.
Uz put sam shvatila da ne postoji išta više oduševljavajuće i u isto vreme više užasavajuće od lansiranja osobnih stavova u svet.
Bio on spreman za to ili ne.
Obzirom da smo u javnosti gde ne mogu adekvatno/prikladno da odgovorim na nedavnu konverzaciju, pokušaću obrazložiti na za javnost prihvatljiv način u sledećih nekoliko redaka.
Na elektronskoj pošti u dnu potpisa imam jednu lepu, srcu milu mi, englesku izreku koja u mom slobodnom prevodu glasi:
“Imaj samopouzdanja. Previše dana utrošila si na poređivanje sa drugima i željom da budeš ono šta nisi.
Svi imamo svoje vrline/snage i slabosti.
Samo onda kada prihvatiš sve ono šta jesi – i sve ono šta nisi – potpuno ćeš da uspeš.”
Apropo toga,
Moja najveća slabost je da si postavljam previsoke ciljeve i da u nekim trenucima ne znam kada prestati raditi i opustiti se.
Razumevajući i prihvatajući svoje limitacije trudim se da ističem svoje super moći, vrline i altruističke tendencije:
1. potpuno sama mogu da učinim da boca vina nestane (super moć)
2. drsko kačim sličice dok mnogi ljudi spavaju (ponekad i tekstove)
3. to sam šta jesam. Za to šta jesam, nije mi potrebno nečije odobrenje dok istovremeno činim dobročinstva/milosrđa
da dobrovoljno/volonterski iznosim svoja razmišljanja/mišljenje/stavove. (altruističke tendencije i vrline)
Ima dana koje mogu da definišem: “ne igra se/ne sarađuje lepo sa kolegama/kolegicama”, ali to uvek prepoznajem pa mogu pravovremeno da upozorim okolinu.
Povoda tome ima raznih, ali neki su:
1. neko iz moje neposredne blizine mi iz neobjašnjivih razloga siše dnevnu dozu zabave i pozitivne vibre, a nije u
kategoriji pijavice
2. pms, ms, pms (predmenstrualni sindrom, menstrualni sindrom, post menstrualni sindrom)
Takvih dana mislim da je sasvim u redu kolegi/ici pokazati srednji prsti, tipkati tekst istim i/ili barem kontemplirati o tome umjesto odvaliti ih posred lica i rizikovati da se dobije otkaz.
Takvih dana, takođe, pomislim da je to jedan od onih dana kada je trebalo ostati u krevetu.
Jer kada pogledam jednog/u takvog/u pomislim:
“Ovaj/a ass****/ka mogao/la bi biti razlog da me privedu."
Onda shvatim da ne želim da idem u zatvor zbog ubojstva pa to i ne činim.
Preostaje mi da telepatski, pod utjecajem filma “The Men Who Stare At Goats”, u obliku retoričkog pitanja odašiljem poruku:
“Shvataš li da si živ/a samo zato jer ne mogu da si priuštim plaćenog ubojicu?!”
Smirujem se zahvaljujući pronađenoj molitvi na internetu gde se srčano i srdačno pomolim, a koja u mom slobodnom prevodu glasi:
“Dragi Bože, za sada mi dobro ide.
Još nisam ogovarala, izgubila nerve, bila pohlepna, gunđava/mrzovoljna, neugodna, sebična i/ili sklona uživanju.
Još nisam cvilidrečila, žalila se, psovala i/ili pojela tablu čokolade.
Nisam još ništa kupovala na e-bayu ili koristila kreditnu karticu.
Ali uskoro ću da se ustanem iz kreveta i iskreno mislim da će mi biti potrebna sva moguća tvoja pomoć.”
Nekad me čuje.
Nekad me stavi na čekanje po nekoliko sati, dana, tjedana i/ili meseci pa moram sama da se snalazim.
Tada moj život postaje neprestana borba između stanja da budem dobra osoba ili da nastavim da budem sarkastična kuč*****a.
Taman krenem sa pozitivnim stavom, ali onda naiđe sarkazam i dan krene u potpuno drugom smeru od planiranog.
Jedni smatraju da sam nedruštvena. Drugi smatraju da sam društveno vrlo selektivna. Razlika je velika.
Pokušavam da balansiram.
I ne, ne mislim da sam dovoljno kreditirana za činjenicu da sve ovo radim bez medikamenata.
Kada tražim posao gledam da je to posao u kojem ću dovoljno da radim da ne dobijem otkaz i da budem dovoljno plaćena da ne dam otkaz.
Posao u kojem ću nakon 10 minuta početi da koristim f*** poput nekoga sa Tourette-ovim sindromom i/ili kao poštapalicu umesto zareza nije mi potreban.
Uz to je od velikog značaja da radno mesto ima klasičnu veliku dostupnost ogovaranjima i zabijanjima noževa u leđa od strane kolega/ica, za ne daj Bože, da posao počne da se smatra poslom.
Nemam ni Fb ni Tweeter tako da visim na Forumu javno obaveštavajući šta nasumično radim.
Jer, koliko sam upoznata, za sada nisam videla da je to preduvet za sudelovanje na Forumu prilikom registracije.
Isto kao šta ni korišćenje velikih slova i interpunkcijskih znakova takođe nije preduvet sudelovanja na istom.
Iako lično smatram da je korišćenje velikih slova kao i interpunkcijskih znakova veoma važno.
Npr. Velika slova su ona nijansa i razlika u značenju između:
“Helping your Uncle Jack off a horse.” i “helping your uncle jack off a horse.”
Dok interpunkcijski znakovi spašavaju život:
“Let’s eat grandma!” i “Let’s eat, grandma!”
Rekli su mi da sam u kategoriji rešavačice problema jer su znali da mi kažu: “Ujutro će da ti bude žao.”
Onda bi prespavala do kasnog poslepodneva i/ili rane večeri.
Ponekad sam radila na mestima gde nisam mogla da odgonetnem jesam li u vrtiću ili u srednjoj školi da bih shvatila:
“U j****e, pa ja sam na poslu.”
Ponekad sam radila posao da nisam znala šta je uopšte moj posao, osim da pijem mnogo kafe.
Ponekad sam dolazila na posao i videla u pogledu kolega/kolegica kako misle:
“Mora da je čarobno doći na posao i biti potpuno beskorisna.”
Ponekad sam ostala bez službenih izgovora i jednostavno morala da priznam da kasnim jer sam takva osoba.
Prošla sam sva četiri najbanalnija opisa radnih tipova zaposlenika/ica:
1. gde sam obavljala 98% posla
2. rekla da ću da pomognem, ali nisam
3. nestala na samom početku projekta i pojavila se na samom kraju
4. celo vreme trajanja projekta ne imala pojam o pojmu šta se događa.
Ali uvek, koji god posao da sam radila ili radim, ako mi postane dosadno, volim da odem do toaleta gde znam da sedim po pola sata i/ili više.
Ponekada čak u tom vremenskom periodu i nemam fiziološku potrebu da koristim toalet.
Ljudi znaju da me pitaju: “Zašto nemaš momka? Ne razumem. Privlačna si, inteligentna i kreativna.”
Obzirom da ne mogu a da ne zvučim uobraženo prilikom odgovora:
“Prekvalifikovana sam da bi bila u vezi” ili ne daj Bože, da uđem u objašnjavanje da ne želim ijednom muškarcu biti
polu-vreme, dodatno vreme, međuvreme i/ili ponekad-vreme i da nema smisla da gubimo vreme umesto toga
odgovaram:
“Imam momka. Oh, čekaj. Ne. Ne. To je frižider/hladionik. Imam frižider/hladionik.”
Kojem se uvek iznova ugodno razveselim jer mogu da vežbam svoje super moći.
Tako da potrebe za meditacijom i relaksacijom u rešavanju stresa nije bilo jer to isto osećam nakon treće čaše vina.
Kažu da uspešna je ona žena koja može da izgradi čvrste temelje sa ciglama koje su drugi bacali u njezinom smeru.
Može li čovek zbog toga da ih kritikuje (i ženu i ciglu) jer je prva želela i postala uspešna, a cigla je postigla da bude više od cigle?
I da, obzirom da smo abecednim sledom još na slovu -a zadržati ćemo se na istom istovremeno veselo gravitirajući ka slovu -b.
Ambitchous (adj.) – striving to be more of a bitch than the average bitch.
Stoga nazdravimo još jednom danu/noći osmeha prema van i iskonskim prerijskim kojotskim urlicima prema unutra.
I ne, ovo nije laž.
Ovo je ulepšana istina za marketinške potrebe probitka na uvek konkurentno i prezasićeno tržište rada.
Ako i dalje ne razumete šta sam htela da kažem, uopšte ne morate da se smarate.
Žene su ovde da ih se voli, a s vremenom, ako imate sreće u kombinaciji sa velikom dozom strpljenja, i razumete.
Ono šta ćete sigurno da razumete jeste razlika u načinu na koji dečki Googlaju:
PC rešenja pregrejavanja.
Od načina na koji devojke Googlaju:
Kompjuter (PC) mi je pregrejan kako da ga ohladim jer ovaj kompjuter (PC) je moja veza/poveznica sa vanjskim svetom i trenutno moj život.
Izvor: "Internet je čudo."
Poset 28.6.2016.
