Savetovali su me da uzimam medikamente. Jer rekli su da teško je s ludilom.
Pa nije kao da patim od glavobolje. Ili nesanice.
Jedino ako oni koji predlažu medikamente teško nose se sa tuđim ludilom.
Zar ne shvataju da uopšte ne može da pati se od sopstvenog ludila. U njemu može jedino da uživa se.
Potpuno je u redu šta ne slažu se sa mnom u tome. Ne mogu nekoga da nateram da bude u pravu ako to ne želi.
Pitate se zašto to bitno je? Pa i nije. Samo sam krenula da razmišljam dok sedela sam na disciplinskom sastanku.
Iz prethodnog posta više-manje postoje neke smernice kakav pos'o tražim.
Zato volim da pitam malu decu šta žele da budu kad porastu jer još uvek sam u potrazi za idejom.
Volem da čujem razna mišljenja, a posebno ona čija osobno cenim.
Povela sam dijalog (dobro, monolog) sa svojim šefom o želji da proširim svoje vidike po pitanju posla.
Da, veoma sam otvorena po pitanju traženja posla dok još uvek radim. Čini se da ovo jedan je od onih poslova u kojem svi pitaju se (uključujući i mene) šta moj posao je ovde i gde niko i ne primećuje kada me nema.
Osim šta onda uvek ima kafe. I krofni.
Sa ličnog stajališta (jer u prethodnom sam bila altruistična, uključila sam i razmišljanja drugih ljudi) prevazišla sam stanje “raditi da bi preživela.” A i šef rek’o mi je da to šta sam “bolesna od ovog mesta” nije validan razlog da otvorim bolovanje. Mislim stvarno! Šta sa njim nije u redu?
Biti u rutini svakodnevice nije više ono šta usrećuje me.
Pokušala sam da objasnim mu da trebala bi da idem na razgovor za taj jedan novi posao koji je u istoj firmi, ali u drugom odeljenju.
I da bi zbog toga trebalo da kasnim nekoliko sati na svoje sadašnje radno mesto.
Šef pun razumevanja izaš’o mi u susret. Rek’o da ne moram taj dan uopšte da dolazim na pos’o uz dobronamerni savet da budem to šta jesam i da obavezno obučem se za pos’o koji želim, a ne za pos’o koji imam i da sve će da bude u redu. (Trebam li da pomislim da ima neku neodrađenu tematiku po pitanju moga stila?)
I sada razmišljam dok sedim na sastanku koji sazvan je isključivo zbog moje discipline ili nedostatka iste po pitanju kostima Žene Mačke.
Dal’ se iko ikada ushićeno i entuzijastično radovao odlasku na pos’o i uz to radosno skakutao/la šta za nekoliko dana i redovna godišnja evaluacija treba da krene?
Da mene pita se šta stavila bi kao kategoriju u evaluaciji na ovom poslu odgovor je:
“Tolerancija na psihotične kolege/ice”
U kojem slučaju premašila sam predviđena očekivanja. Od mogućih 10 gravitiram prema 15.
Nema veze. Easy breezy. Život se ionako dešava dok čekam da me otpuste jer sporni kostim Žene Mačke, slažem se, bio je neprimeren situaciji razgovora za posao. Isticalo se (pre)više svega čega nije trebalo.
Ali u svojoj glavi izgledala sam elegantnije i decentnije kada sam zamišljala se u kostimu.
Na pos’o stigli su nova kolegica i kolega. Privremeno. Letnji pos’o.
Odma’ priskočila sam i ponudila im profesionalnu podršku.
Rekla sam, obzirom da sam ovde već neko vreme, da želim im dobrodošlicu te uspešno i produktivno leto i da nadam se da će da pronađe se mesto za njih oboje na jesen.
Nakon čega ponudila sam im sočnu čokoladnu krofnu.
Onu najlepšu poslednju koja je ostala na tanjiru.
Možda malo (pre)više sam unela im se u lice dok to izgovarala sam.
A možda su gadljivi pa nisu želeli da prime ručno prepolovljenu čokoladnu krofnu iz mojih ruku.
Ko će ga znati. Nema veze, više za mene.
Sada toliko me ignorišu da počela sam da sumnjam u svoje vlastito bivstvovanje.
Neki ljudi za mene kažu da govorim potpuno neprimerene stvari. Neki kažu da sam radikalno iskrena. Ogromna razlika. Trudim se da balansiram.
Na primer ponekad, moji, me pitaju: “Kako je bilo na poslu?” Mislim stvarno. “Pos’o k’o pos’o. Radije uživala bi na privatnoj naturističkoj plaži, štoviše i na jahti, zaklonjena od pogleda dok momak k’o od majke rođen 'rani me fermentiranim mehuričastim grozđem, jetra plače a u pozadini svira: “Summer Time” od Willa Smitha. Ali altruistična kakva jesam – tu sam. U svojoj pećini.”
Sutra ujutro opet će da bude ista priča: “Posao? Opet? Zar zaista? Pa jučer sam bila.” I tako svakog pr*kl*t*g dana.
Mazohizam treba da dobije novo pojašnjenje svakodnevno kada pojavim se na poslu. Trebao bi da postoji praznik posvećen svima koji redovno se i na vreme pojave na poslu svakog j*b*n*g dana.
Praznik trebao bi da održava se barem jednom nedeljno. Možemo i da radimo taj dan, ali i da recimo nazdravimo i javno popijemo poneku.
A ne da, poput neke šiparice, moram da nosim pljoskicu i potežem skrivajući se u toaletu. Osim kada pijem kafu. Irsku.
Mislim da ću to da predložim. Na sledećem uredskom sastanku. Ako ga dočekam.
Jer na koji god posao da dođem uvek slušam istih pet stvari koje ponavljaju se poput pokvarene ploče (Da, toliko stara sam da to sada arhaični je izraz. Šta hipsterski je šta mogla bi da kažem da današnja generacija mogla bi bolje da razume me? Možda poput izgrebanog CD-a? Pokvarenog androida? Neznam.):
1. Ljudi na ovom mestu su glupi.
2. Zašto si došla ovde da radiš? Ovo mesto je sr*nj*.
3. Ovde sam već jako dugo. Veruj mi, svuda je bolje nego ovde.
4. Ovde su svi ljudi falša/fejkeri.
5. Niko ovde, osim mene, ne zna da radi svoj posao.
Nikad ne čujem:
1. Danas možete ranije da idete kući.
2. Vrijeme je za Pizzu o trošak firme!
3. Stigla je sveža pošiljka piva za naš novi frižider/hladionik u kojem držimo samo alkohol.
4. Narudžba donats krofni o trošak firme!
5. Od sledećeg meseca dobivate 47% povišicu plate.
Jedno vreme moji su mislili da patim od društvene anksioznosti, ali shvatili su da zapravo samo ne podnosim ljude. Ali da ipak trebalo bi malo češće da izlazim i upoznajem nove ljude.
Dosta vremena trebalo mi je da krenem u ponovno – ne znam ni kako se to zove.
Sastančevanje? Zvuči kao komunističko lobiranje.
Izlazak? Upoznavanje sa momkom? Nebitno. Uglavnom znate na šta mislim.
Kažem dosta vremena jer nemam partnera neko vreme i moram da priznam da funkcioniše. Mislim da sam ta.
Zašto sam krenula? Roditelji misle da vreme je da odselim se iz gnezda. I ugnezdim se negde drugde. Ne stvarno, ali zvuči kao nešto šta roditelji (nečiji) mogli bi da žele za svoje dete.
Izašla sam na market da vidim šta nudi se. I moram da vam kažem: “Nisam impresionirana.”
Čoveku sam iskreno i lepo objasnila šta definitivno ne tražim. U slučaju da prepozna se u nečemu od toga pa da me zaboravi. Verovatno nije bio spreman da prihvati istinu o sebi pa se zaleteo i nazvao me. A ja nisam imala ništa pametnije da radim.
U nekoliko naših susreta, koji nisu bili ništa ekskluzivno, rekao mi je da sviđam mu se, ali da ima još dve prijateljice u istoj kategoriji sa mnom!
Ali da sviđam mu se.
I da mogu da verujem mu!
Definitivni: “Zaobiđi ga kao da imaš zabranu da približiš mu se na 500 metara.”
U ovom trenutku druženja još imam labavi filter za komentare pa samo razmišljam kako bi sa neprikosnovenim užitkom da mu kažem: “Da, zanimljivo. Zadrži na trenutak tu misao, a ja ću da trknem do konobara i da zamolim ga za papir i kemijsku pa da zapišem i dodam na listu svih onih stvari do kojih stalo mi je kao do lanjskog snega. A uz put neću ni da se vratim.”
Ali izgovaram: “Wow.”
Znatiželjna sam po prirodi. Da vidimo kamo će sve ovo da nas odvede.
A i već pripita sam. Znači teorija "In vino veritas" mogla bi da prođe.
Želim da nadodam: “Gde bio si celog mog života? Molim te vrati se onamo.” Ali filter još drži. Tako da “Wow” bio je moj odgovor.
Nisam mu tada objasnila. Ali koristim ovu priliku da poručim mu da sledeći put kada čuje devojku da kaže “Wow” nije mislila da pogleda onaj prekrasni romantični film “The Vow” već da to trenutak je u kojem on treba da prestane da priča i da više ništa ne prozbori do kraja druženja već samo da sluša i potvrdno kima glavom.
Mislim stvarno! Koliko smo mi žene zaista komplikovane za razumeti?
Volimo dobru kafu/čaj koja/i nam je ujutro neophodna/an.
Vino uveče koje zaslužujemo. Iskrene komplimente koji imaju smisla.
Zagrljaje (u nesexualnom smislu). Dremuckanje. Romantične i Disney filmove. Udobne trenirke. I kupovinu.
Šta je tu toliko komplikovano?
I da, možda romantični filmovi uništavaju ženinu percepiju o vezama jer je obmanjuju da se takve situacije zaista dešavaju u stvarnom životu. Ali za boga miloga, ako tako gledamo, muškarci su jednako obmanjeni pornićima!
A on pominje svoje preference u pogledu ženskih prsa i veličine broj 4 do 5 koja je njemu “mrak” dok preko puta njega sedi kilava stara kokoš koja svuda je XL (jer volem guacamole, a avocado je pun dobre masnoće) osim u području grudi.
Malo priselo mi je to socijalizovanje pa sam nastavila da nazdravljam tiho, samo podižući čašu.
Jer želela sam da prestane da priča.
Činilo se da prestaje da priča samo dok pije.
On to je očigledno shvatio na drugačiji način.
U jednom trenu rekao je: “Ajmeee, šta si tiha.”
(Uz lažni osmeh prema van i urličući iznutra dok zamišljam da je…mmmmmm…pinjata!) Rekla sam: (filter je počeo da propušta):
“Samo zato šta sam tiha, ne znači da slažem se sa tobom po pitanju bilo čega šta si rekao. Zapanjena sam bujicom g*v*n* koja izlazi iz tvojih ustiju pa ostadoh bez reči.”
Počeo je da smeje se. Rekao je: “Da, lepo da imaš smisao za humor.” Nadodala sam: (još uvek uz osmeh i trepćući trepavicama koje imaju vodootpornu maskaru): “Lepo je da neko je toliko pozitivan. Ali ne. Uopšte nemam smisao za humor. Samo više uopšte nemam strpljenja da postavljam raznorazne filtere koji će da zadržavaju ove moje sarkastično-k*čk*st* komentare.”
(Lagano eskaliram sa glasom, osmeh bledi): “I možda nisam četvorka ili petica o kojima sanjaš, a očigledno nisam ni jedna od plavuša koje preferišeš i uopšte ne moramo da nastavimo da pretvaramo se da budemo nešto šta nismo. (Potpuno ozbiljna): “Da pričamo i trabunjamo gluposti, a još manje da hodamo uokolo držeći se za ručice. Ali ako trebaš ugodno društvo da sa nekim popiješ cugu i otvoreno porazgovaraš sada - tu sam.”
Druženje (čitaj: izbijanje od alkohola) nastavili smo kod njega u stanu jer već ogromne količine vina popila sam i mogla sam da tolerišem njegova trabunjanja koja uopšte više nisam pratila.
Čula sam bla, bla, bla i videla (dvostruko) da usta mu se pomeraju.
Kod njega u stanu pokazao mi je.
Pazi sad.
Kostim Žene Mačke!
Potpuno nesposobna za ikakvo racionalno razmišljanje nakon iznimnih količina vina i podosta čašica domaće rakije u tom trenu činilo mi se kao odlična ideja da ga probam obući. Rekao je da to su ostaci prošlosti i da mu je dugogodišnja bivša isto bila “malo punija.” (šta on podazumeva pod dugogodišnje i “malo punije” ne znam i nije me zanimalo stoga nisam ni pitala).
Komentarisanje nepotrebno. Iznosim činjenice. Vi zaključujte.
Čovek celu veče trabunja o idealnoj ženi (plavuša, četvorka, petica, verovatno ima i neke idealne mere). Sedi sa mnom koja sam sve suprotno od toga i još kaže mi da dugogodišnja bivša bila je “malo punija” (da, koristio je virtualne/zračne navodnike svaki puta kada je to izgovarao).
Plusić za primenu jeftinih psiholoških trikova. (Potpuni empatista).
A i to samo zato jer uspeo je da nasmeje me iznutra. Jer hej, momak! FYI za tebe: "Ne možeš ti da budeš prema meni ni upola sadista koliko ja mogu da budem mazohista."
Moje nedovoljno razrešene emocionalne ovisnosti o potpunosti, ispunjenosti i sadržajnosti života bez muškarca u životu jedne žene i odabiranje infantilnih maminih dečkića koji se u svojim srednjim tridesetima još uvek ponašaju kao da su u ranim dvadesetima nisu tema današnjeg posta.
Elem, vratimo se nastavku priče.
Gledam taj kostim i znam da definitivno moram da ga navučem. To uopšte nije upitno.
Kako godine prolaze želim šta manje propuštenih prilika za kojima ću da žalim. I da. Tako alkoholizirana nisam želela da propustim ovu jedinstvenu priliku.
E sad, možda vi zamišljate onu savršenu Ženu Mačku iz 1992 koju je portretirala prelepa Michelle Pfeiffer u “Batman Returns” u kojem je Batman divni Michael Keaton.
Ili možda misliti na onu Ženu Mačku iz 2004 u interpretaciji Halle Berry.
Jesam i ja. Ali samo u svojoj (pre)pijanoj glavi.
U stvarnosti to je izgledalo mnogo surovije.
Ovde govorim o jednom sjajećem, dok hodam zvučnom, na dodir lepljivom i elastičnom PVC materijalu u kojem žena može samo dobro da se ukuva, da oseti na svakom milimetru svoga tela gde su joj viškovi sa kojima bori se godinama (podsetnik sebi: u tom momentu opet čvrsto odlučujem da krenem da pazim na ishranu) i da uvidi da i oni delovi za koje se uveravala da mogu da prođu – apsolutno ne mogu da prođu.
Jednom rečju: odvratno!
Da, kostim je bio iz jednog dela i patent je bio sa prednje strane preko celog trupa. Namučili smo se dok smo me potrpali unutra.
Pa: "Uvuci trbuh." Pa: "Nemoj da dišeš." Pa: “Jesi li siguran da je tvoja bivša bila “malo punija”?”
“Možda je imala dva kostima?”
Nakon čega crna rupa progutala me.
...
Probudila me zvonjava mobitela. Potpuno nesvesna svoje nesvesne svesti kao i potpuno zbunjena gde sam i šta sam.
U kojem sam uopšte stoleću? Jer pogledam sva sam u izuzetno sjajnoj, škripavo-elastičnoj i lepljivoj odeći.
Jesam li to uopšte ja? Jesam li budna? Sanjam li sve ovo? Gde mi je glava? Šta događa se? Pogledam na mobitel. Šefovo ime. F***!
Steglo me u prsima i ostala sam bez zraka. Infarkt? Gušenje? Alergije? Napad panike? Ne znam. Uglavnom osećaj koji uopšte ni malo ne sviđa mi se.
Odjednom lavina misli koje se poslaguju same od sebe.
Skačem sa kreveta kao mokrom prljavom krpom ošinuta, panično pokušavajući odgonetnuti koliko je sati.
Ne, to ne može da bude. Ali jeste! Istina je. Uj*b*la si razgovor za posao. Bravo! Odmah si čestitaj.
Pokušavam da otkopčam se. Mobitel pada na pod. Ne mogu da otkopčam se. Sigurno zove me da očita mi jezikovu juhu jer nisam pojavila se na razgovoru. Moram da se javim. Podižem mobitel jedvačujno izgovarajući: “Molim.”
Čujem šefov glas kako prpošno cvrkuće na telefon.
Osećaj olakšanja – nije ljut – znači nije sve izgubljeno. Nešto mogu da popravim. Ne bi bio nikakav problem, al’ čovek se zauzeo za mene kod drugog odeljenja za koje uopšte nemam potrebne kvalifikacije i osećala sam da bilo bi grozno da razočarala sam ga zbog toga.
“Hej, slabo te čujem. Hteo sam da kažem da nešto je iskrslo pa moram da idem to da rešim, ali svakako mi javi kako prošlo je. Srećno.”
“H-vala” jedvačujno izgovorila sam drhtavim glasom. Znači nisam uprskala potpuno.
Imam još neko vreme sa kojim mogu da kalkulišem.
Koliko je sati? 7.38. Tamo treba da budem u 8.30. Dobro. Kući definitivno ne stižem jer sam na suprotnom delu grada. Moraću da se otuširam ovde i obučem odeću od sinoć. Imam vremena.
Krenem da skidam PVC odelo.
K*r*c palac! Patent je zaglavio. Povuci potegni. Ne ide! J*b*n* patent je zaglavio! Neće ni da se pomeri! Ni vrit ni mimo. Nema ni one male ručkice koja služi za lakše otkopčavanje. Kako se taj deo patenta uopšte zove? Zašto ga nema? Mislim stvarno! Skoncentriši se.
I gde je onaj koji pomogao mi je da uvučem se u ovo j*b*n* odvratno odelo? Gde je sad kad treba da mi pomogne da ga skinem!? I kako mu ono beše ime? Ah, da. Petar.
“Petre! Petre! Gde si? Potrebna mi je pomoć sa odelom. Ne mogu da skinem odelo. Moram da idem na razgovor. Žurim.”
Muk. Ni mu ni bu.
Odlazim u kuhinju. Na stolu pronalazim poruku:
“Morao sam da idem na posao. Kada izađeš zaključaj i ubaci ključ u poštanski.”
Super. Još jedan razlog više da osećam se k’o flundra i da čim pre izađem iz ovog pr*kl*t*g PVC odela!
P.S. “Žao mi je šta patent na odelu zagavio je pa nismo mogli da pobliže se upoznamo.” Fuj. Iju. Bljak.
Uh, dobro je. Nisam totalna flunda. Samo volontiram. Moći ću da pogledam se u ogledalo. Jednom. Ali to ne umanjuje osećaj “walk of shame”. Poput refrena iz pesme: “It’s all coming back to me now.”
Ne mogu da izađem iz j*b*n*g odela!!!
U kojem je užasno vruće. I u kome sve boli me koliko sam utegnuta.
Mamurluk. Kakva glavobolja. Pa ne mogu ni da pokrećem glavu, a da ne osećam kao da moja glava koristi nekome za udaranje o gong.
Shvatam da ovo je još jedan od onih trenutaka kada ujutro osećam se prestarom nakon šta sam se alkoholizirala kao mnogo mlađa osoba. Službeno sam odlučila: "Nikada više neću da pijem do sledećeg meseca!"
Tko zna koji procenat alkohola još teče mojim krvožilnim sustavom?
Potrebne su mi ogromne količine mineralne. Sa mehurićima. Hladne. Da grebe me po jednjaku i da dok pijem je pretvaram se da uopšte ne pijem je jer sam još uvek pijana. I da malo za promenu razveselim jetru.
Bazdim poput celonoćnog alkoholičara. Nemam razuma. U slučaju alkoholiziranja on uvek je na godišnjem odmoru gde isključi mobilni. Tako da nije imalo smisla uopšte da ga pozivam.
Obućiću preko odela svoju odeću. Košulja. Može. Pa i ne izgleda tako loše. Uveravam se u iluziju. Svoje pantalone ne mogu da navučem preko PVC odela. Dakle ili ću da režem odelo makazam ili moram da idem u kombinaciji: PVC odelo-košulja-štikla. (Fora da štiklu izmislili su i dizajnirali muškarci da bi ženama zadnjica izgledala manja totalna je izmišljotina.)
Pazi meni uopšte u tom momentu ne pada na pamet da recimo – Otkažem razgovor!!
Da režem makazama? Ne znam ni koliko košta odelo. Možda je nešto skupo? Definitivno ne izgleda, ali bolje da proverim. Zovem Petra. Srećom pohranila sam njegov broj za slučaj da kada zove me znam ko je pa da se ne javljam.
J*b*no nemam za poziv! Ni SMS. Imam samo internet. Viber. Šaljem poruku u nadi da će da vidi poruku.
Hvala nebesima. Video je poruku! Zove. Da mi je neko rek’o da ću toliko da obradujem se njegovom pozivu i da ću na isti i da odgovorim rekla bi mu/joj da je lud/a.
“Petre, gle, žurim. Imam dosta važnu obavezu. Ne mogu da stignem kući. Ali šta najgore je, ne mogu da skinem odelo! Gde stoje makaze? Moram da režem makazama.”
“Neeeee. Ni slučajno nemoj makazama da režeš odelo. Pokušaj da prebaciš obavezu za neki drugi dan.”
Jeij. Kako se toga nisam setila?
“Da, može. Važi. Hvala. Ćao.” Klik.
#&*%@! Nemam za j*b*ni poziv!!!!
Oblačim košulju preko PVC odela, štikla.
Izgledam kao da krećem na karneval, a ne na razgovor za pos’o. Ili barem tako osećam se.
Počela sam da psujem sve po spisku samoj sebi i da proklinjem ovo malo moždanih ćelija koje imam.
Istovremeno brišući suze i razmazujući (vodootpornu!?) maskaru, koju btw inače uopšte ne koristim, i ne znam šta jučer bilo mi je da uopšte je nanesem. Ah, da sećam se. Htela sam da impresioniram dečaka sa kompleksom Petra Pana. I štikle. Blaaavo!! Pljesak. Seti se da dopišeš još dva plusića u svoju blesimetar teku.
Odlazim u kupatilo u nadi da u ormariću postoji nekakva krema.
U tom trenu molim se da je met(e)roseksualac i da ima sve one divne pomade u kupatilu.
Naravno da nije i naravno da nema.
Ostaje nada da postoje još neki ostaci njegove bivše osim ovog pr*kl*t*g j*b*n*g PVC odela u kojem ne mogu da dišem, u kojem toliko vruće mi je, u kojem osećam se kao trolovka na putu za karneval i koje skviči dok hodam.
Pogled pada na toaletnu šolju. Misao prostruji glavom. Hvala bogu da od vina potpuno se isušim i dehidriram pa ne moram još i tom problematikom sada da obijam glavu. Uz put tražim makaze. Kojih nema. Ali nisam došla po makaze. Po šta sam ono beše došla? Bacim pogled prema ogledalu.
Pr*kl*t* ogledalo! Uopšte tako ne izgledam u svojoj glavi! Ogromni panda-crni od razmazane (vodootporne!?) maskare podočnjaci. Dobro možda više kao “Beatlejuice” (da, volim Michaela Keatona, mislim da je kao glumac podcenjen) i/ili Jocker/Jack Nicholson. A pisalo je da maskara je vodootporna!
Ah da, krema. Ili nešto slično. Naravno ne. Ali ima veliko lepo ogledalo. Da budem introspektivnija i da mogu u svoj punoći da reflektišem se. Doslovno. Ne figurativno.
Uzimam tekući sapun i počinjem da ribam maskaru dok misli lete glavom: “Kako zanimljivo: plačem, a vodootporna maskara razmazuje se i cedi. Ribam vodom i sapunom i neće da se opere. Moraću malo pročitati šta stavljaju kao sastojak maskare. Suze su malo slane. Možda ako je voda malo slana možda će bolje da se opere? Hm. Zanimljivo.” Bacam pogled na ogledalo da vidim jesam li uspela da operem crne mrlje. Neverovatno. Još treba da perem. “Da barem nemam ovih luftića oko pojasa mogla bi da prođem. Da barem svako povišenje celulita ne vidi se kao pod povećalom. Da barem nemam bugarke na sebi. Da barem volim da nosim p*kl*t* tange.” Improviziram kažiprstom četkicu za zube. Misli i dalje imaju svoj tok. “Da sam bar bila striktna prema sebi po pitanju prehrane. Da sam manje pila. Da barem išla sam kući.” Ah da sam. “Da, sam, da sam, da sam pekar koji noću radi…” Al’ nisam.
…
Kasnim svega 11 minuta obučena za pos’o koji želim. Koji to ono pos’o beše? “Mamurna neodgovorna trolovka bez šminke spremna za karneval, ups, da bude zaposlena.” Da, jagma je za takvima. Preduzeće ne može da dočeka da stavi te na platnu listu za nešto šta očigledno radiš besplatno.
Lep početak. Naravno pomirena da uopšte neće ni da me uzmu u obzir (jer ima tamo i drugih legitimnih kanditatkinja i kandidata koji nisu došli u lepljivom PVC odelu i štiklama bez šminke unezvereno zverinjajući oko sebe).
Čini se da i njima izgledala sam kao potpuno zalutala iz neke druge dimenzije i pogreškom ušetala u ovu.
Nisu mnogo falili u proceni. Jer prišao mi je jedan mladić i rekao: “Gospođo, ne možete da uđete unutra. Unutra se vode razgovori za posao.” A-ha! Mislim se u sebi. Tu smo dakle. Postoji mogućnost da nisu me prozvali. (Naravno to je onaj moment zablude).
Okrećem glavu prema mladoj dami.
Nije mi svideo se njegov ton. Odlučim da ignorišem momka. (ali ne i u svojoj glavi): “Gospođo! Gospođo????!” Pa dobro zaboga miloga dete drago zar ne vidiš da sam Žena Mačka!! Ako odelo ne čini ženu, onda: “Mijau!” Mislim stvarno! Neki ljudi i njihove percepcije! Kupi očale balavac jedan.”
Definitivno ga ignorišem.
Obratim se mladoj dami (koja će verovatno da uđe u uži izbor) po pitanju prozivke od pre desetak minuta. Da, jesu prozvali su ime, ne znam tačno koje, dva puta u razmaku od pet minuta, ali rekli su da će da krenu dalje.
F*CK! Koja sam ja blesonka. Opet psujem sve sebi po spisku u glavi koja je overlodana potpunim p*zd*r*jama.
Izlazi momak. Nakon njega teta koja intervjuiše.
Prilazim joj. Skrušeno ispričavam se (više zbog šefa nego zbog sebe), predstavljam (sa knedlom u grlu, a i malo stezao me je patent oko grkljana), priopštavam da moram odustati od razgovora (imala sam neke neplanirane noćne putešestvije i mogla bi da vam ispričam sve o tome, ali delujete kao da vas ne zanima).
Njezin pogled govorio je više od reči. Lepo sam zahvalila se na razumevanju, pozdravila i krenula kući.
Da, kupila sam hladnu mineralnu u trgovini i ispila je u dahu na ulici.
Ne, šefa nisam nazvala jer nisam imala za j*b*n* poziv.
Kod kuće sam celi prednji deo oko patenta (pažljivo!) isekla malim makazama za nokte i platila krojačici da stavi novi patent.
Jesam li s godinama postala pametnija? Ne. Racionalnija? Mo’š si mislit’. Mudrija? Bože sačuvaj.
Možda sam eventualno na pravom putu da ne mrzim se za sve ono šta nisam i počinjem da volim se za sve ono šta jesam.
Lepo to opisao je jedan komičar. Osnovno šta treba da se zna o razlici između žena i muškaraca je da su žene lude, a muškarci blesavi. Razlog zašto žene su lude je taj jer su muškarci blesavi.
Na novoj tridesetodnevnoj deti sam. Do sada izgubila sam 15 dana. Inspirisana time napisala sam joj pisamce: "Draga moja zdrava ishrano! Stvari među nama ne funkcionišu kako smo planirale. Svi koji preporučili su te i rekli da dobra si očigledno nikada nisu probali Snickers, Pringles, Munchmallow, Tablerone, maslac od kikirikija i Nutellu istovremeno, Twinkies, … Tako da nije do tebe. Do mene je. Potpuno si bezukusna, dosadna i ne mogu da prestanem da varam te sa svom tom ukusnom “lošom” hranom koja nalazi se u mojoj pećini i celo vreme me izaziva. Kada to sve prevaziđem, ti ćeš da budeš prva kojoj ću da se javim." Iskreno tvoja Malena.
Na poslu su malo me disciplinovali.
Nema veze. Shvatila sam da moja jedina ambicija u karijeri raditi je za stolom u uredu gde niko drugi osim mene ne može da vidi moj monitor. A i u životopis konačno komotno mogu da dodam: “Opsežno iskustvo u bavljenju sa blesastoćama” jer zvuči kao veoma utrživa i isplativa kvalifikacija na uvek konkurentnom i prenapučenom tržištu rada.
A šta Petra se tiče…
Kada smo nakon nekog vremena ponovno čuli se, morala sam da kažem: “Žao mi je ne mogu danas. Sestra ima prijatelja, čija majka ima brata koji ima praunuka a njegova zlatna ribica uginula je. I da, veoma je tragično. Ali barem tvoje odelo celo je i možeš da ga očekuješ poštom.”
Ako napustim sarkazam preostaje mi kontemporarni ples kao jedini oblik komunikacije. A videla sam izraze ljudskih lica dok gledali su plesače i plesačice u kontemporarnom plesu. Verujte, ne želite to da doživite ako niste ljubitelj/ica istog.
Osim toga, prihvatiti poziv drugi puta bila bi greška. Prvi puta bilo je životna iskustvo. Da, jedno od onih gde iskustvo je surovi učitelj koji testira pre nego šta prezentira lekciju, ali ipak validno.
A dok sve tačno je onako kako želim potpuno sam fleksibilna jer sam još uvek dovoljno mlada, pametna, znatiželjna i lepa da ne dozvolim da budem nečiji drugi (ili tko zna koji) izbor.
Cheers!
