Kasnije prošloga petka proradila je tehnologija i uspela sam da dobijem isprintanu uputnicu i kremu.
Danas je utorak. Ali vi to već znate. Ono šta ne znate je da sam danas opet bila kod doktorke. Aha. Belanjce nije pomoglo. Kojeg li iznenađenja. Odlučila sam da mažem tom kremom koju prepisala mi je da ne grebem se. Mislim krema mi je pomogla utoliko da nisam iščešala se do još većeg crvenila. Ali nije pomogla za ublažavanje crvenila. Ili protiv širenja. Zapravo, ono se intenzivno širilo u ova tri dana. I sve to posmatram. Sada zahvatilo je i levu ruku. A čini se da kreće na neke delove donjih papaka.
I stigoh kod doktorke. Naravno red. Šta će drugo kod doktorke da bude nego red. I sve lepo uljudno.
“Dobar dan.”
“Dobar dan.”
“Oprostite ko posljednji je u redu za kod dr. Bla Bla-Bla?” Javi se neka gospođa: “Ja sam.”
“Vi poslednja ste u redu za kod doktorke Bla Bla-Bla?”
Gospođa: “Da, ja sam.”
“U redu. Hvala.” I sednem.
Srećom uvek ponesem nešto da čitam, jer nemam mobitel. Mislim imam mobitel, ali ga uvek namerno ostavim kod kuće. Osim kad putujem. Na duže relacije. Onda volem da ga imam jer moram da stavim slušalice i slušam muziku. Ne želim da slušam raznorazna hrkanja, ljudska hroptanja, nepotrebna blebetanja, prepričavanja besciljnih priča i gde smo i gde ćemo da budemo za pet minuta. Mislim stvarno. Zar zaista?
Još manje mogu da slušam personalni izbor šofera po pitanju izbora radio stanice.
Za (retke) gradske obveze izbegavam da nosim mobilni. Iako i to je sada na razmatranju.
Samo čekam da neko izmisli nešto mirisno šta će da stavlja se u nos kao preventiva za situacije kada neko odluči, ničim izazvan/a, da počasti svojim smrdljivo-kiselim nogama iz smrdljivo-kiselih patika. To izmišljeno mirišljavo pomagalo iz budućnosti besplatno bi trebalo da se daje prilikom kupnje karte na autobusnoj stanici kao šta dele se slušalice u avionu.
Za one koji lupaju i drmaju po sedalu ispred sebe bez da razmišljaju o osobi koja sedi ispred njih, spava li možda, smeta li joj, koliko je naporno kad neko konstantno drma sedalo, ne postoji nada da će nešto da izmisle. Tu još jedino preostaje poneti tiganj i samo drmnuti debila/debilku u glavušu bez pardona.
Nekada, u takvim slučajevima, kada sam ispred takve osobe i kada sam raspoložena za komunikaciju, poput umiljatog malog jagnjeta iskezim osmeh kojeg izvlačim iz pete, spustim besplatne okvire očala koje sam uspela da sredim preko zdravstvenog kao redovna studentica i još umiljatije se okrenem i pitam: “Oprosti molim te šta uznemiravam te. Smetam li ti ja ovde ispred?”
Uvek dobijem povratni osmeh, zbunjeni pogled i još zbunjeniji odgovor: “N-ne, naravno da ne.”
U tom trenu potpuno se i automatski uozbiljim i blejeći u iščekivanju odgovora upitam osobu: “Zašto onda u j*b*n*h poslednjih pol sata ovoga putovanja nisi prestao/la da drmaš ovo moje sedalo?”
Naravno nastavljam da buljim, ali odgovor ne stiže.
Opet razvlačim osmeh, vraćam besplatne okvire na koren nosa, iskezim osmeh i kažem: “Molim te prestani da drmaš po sedalu na kojem sedim ako planiraš da nastaviš ovde da sediš. Ako želiš da nastaviš da drmaš sedalo, reci mi odma’ pa ću da se premestim.”
Opet nikakav odgovor. Nakon čega ostavljam prostora sledećih pet minuta i čekam kako situacija će da se odvija. Ljudi su najčešće mutavi. Neće da obaveste o nastavku drmanja sedala u kojem slučaju to postaje namerno te se zaista sa zadovoljstvom premeštam.
Zašto sa zadovoljstvom?
Zato jer u osam od deset slučajeva uvek se nešto zanimljivo dogodi upravo toj osobi tokom putovanja. Onda imam Live theatre. Ponesem i neke grickalice, nek’ se nađe. Nikad ne znaš. I sokić na slamčicu. Iz menze naravno. Jeftinije je.
Uglavnom, čitam. Red se smanjuje. I skoro dođe red na mene. Gospođa koja na moje pitanje odgovorila je da ona zadnja je, krene prema vratima. Devojka koja mutavo je sedela i držala noge na stolici odjednom kaže: “Sada sam ja na redu.” Gleda gospođa nju i kaže: “Neeeee. Saaaad sam jaaaaa na redu. Bila sam iza ovog gospodina koji sada je ušao.” Devojka: “Ali ja sam bila iza gospodina.”
Gospođa: “Neeee, nisteeee. Kada sam došla, pitala sam ko je poslednji, gospodin je rekao da je on. Dakle ja sam iza gospodina.” Devojka (pomalo uvređeno): “Dobro.”
E sad, kad došla sam i pitala ko poslednji je za doktoricu Bla Bla-Bla stajala sam pored te devojke, a ona je zverinjala u mobitel i držala noge na stolici. Mutavo sedela je i delovala kao da nekog čeka, jer na moje pitanje nemo je ćutala.
Naravno nastala je problematika. Ko je sledeći na redu? Spremna da razreše mi zavrzlamu upitam: “A ko je onda sledeći na redu?” Gospođa: “Ja sam.” Ja (upitno): “Zatim sam ja?” Gospođa: “Sada sam ja, nakon ovog gospodina. Onda je devojka, pa ste onda vi. Ne mogu da pratim ko sve dolazi nakon mene!!??”
Huh, oprostite, nisam znala da to vaš zadatak je. Jel za to ste plaćena ili ste altruistkinja po prirodi? Ali ćutim. Jer nema smisla.
Gospođa je brzo bila gotova. U međuvremenu devojka se premesti na stolicu tik do mene. Pored svih ostalih slobodnih mesta. I počne da kašlje. Nije stavila ni ruku na usta. Znaš, mogu i ja da budem Carol na drugu i treću potenciju ako treba. Mogu i ja da pretvaram se da sam Carol iz Little Britain i da ti unesem se u lice i zakašljem da moraš da ideš da se pereš u toalet od količine kapljica moje pljuvačke. Pa da vidiš ko će pre kod doktorke. Ali setim se filma Anger Management i kažem samoj sebi: “Goosfraba. Goosfraba my little one.”
Devojka je unutra bila 35 minuta. Napokon dođoh na red. Sledeći put ću da ponesem celu skriptu, a ne samo jedno poglavlje.
Sada, vi možda pitate se zašto opet sam kod doktorke kojom nisam zadovoljna? Ako ne, svejedno ću da vam kažem. Doktorku ne mogu da promenim naredna dva meseca. Tako da moram ovde pokušati da rešim da crvenilo me ne preuzme.
Doktorka od petka ima novu frizuru. “Doktorko vi imate novu frizuru od našeg poslednjeg susreta od pre tri dana. Ajme doktorko, pa šta se dogodilo sa rukom?”
Pala je. Slomila ruku. Sad mi je bed. Baš mi je žao. Al’ stvarno. Biti zagipsana po leti mnogo je naporno. Znam o čemu pričam jer sam jedne godine bila 2+6 nedelja u julu i avgustu sa nogom u gipsu. (2 nedelje u longeti jer nisu odmah videli napuknuće i onda još 6 nedelja u gipsu da poprave to šta uj*b*l* su prethodne dve). Potpuno mogu da empatišem. Posebno jer u gipsu ima manje prostora nego u longeti i kada počne da svrbi od vrućine to je teško da se podnese.
Ispričala mi je celu problematiku sa mutavicom pre mene. (nisam ni pitala). Sestra ušla je dva puta u tih 45 minuta (valjda da požuri doktorku, jer samo sam sedela i slušala).
Osim povesti bolesti mutavke, saznala sam i za posetu velikog broja švedskih lekara, šta, zašto, kako, gde, zbog čega. Celu usporedbu izmedu doktora i doktorki u Švedskoj i ovde. Zatim o pacijentkinji koja ima 72 godine i samo putuje po svetu, a trebala je biti na kateteru. Srećom poslušala je nju (doktorku), a ne tog doktora koji hteo je staviti joj plastičnu zamenu za mokraćni mehur. Saznala sam gde sve bila je ta pacijentkinja. I gde sve bila je doktorka koja želi da ide negde na pet godina. Ali ne zna gde. Mislim nema neku posebnu destinaciju. Ali želi da ide odavde nakon 30 godina radnog staža.
Ima tu još dosta internih priča, ali to ne bi da pominjem, jer naglasila je da ne pominjem. Pa kad već naglasila je, nema smisla da pominjem.
Elem, pokažem joj osip. Kažem da belanjce nije pomoglo i da morala sam da stavljam kremu da mi postane zaštitni filter od svbeža. Ona se iznenadi kako proširilo se za tri dana i odmah me šalje u bolnicu da naručim se kod dermatologa. Oni imaju tu neku lampu koju ona nema.
Kažem joj da u bolnici se obično čeka duuuuugo, a da se ovo širi, pa da šta mi savetuje. Kaže ona: “Pokaži im ruke, maši njima i govori: “Zarazna sam!!””
Mislim ovo da nije smešno bilo bi za plakati. Heeeeloooo!!
Vidim neće ide drugačije.
Svesna da nema šanse da me naruče ispod mesec dana čekanja kažem joj: “Al’ u slučaju da ipak ću morati da čekam duže vremena, molim vas možete li mi napisati još jedan recept za kremu koju ste mi prepisali za svaki slučaj da imam jer ovu sam već potrošila (15g kreme), a mene to zaista svrbi. Mislim bili ste u pravu da neće da pomogne, ali pomaže utoliko da ne svrbi.”
“Nema problema, napisaću ti recept. Da to stvarno mala je količina kreme. A odi se odma’ naruči u bolnici kod dermatologa i reci im da mazala si sa tom kremom, ali da ne pomaže. Da slučajno ne bi opet dali ti istu ili sličnu kremu.”
“Ok. Hvala. Doviđenja.”
Gledam uputnicu. Službeno potvrđeno je da imam dermatophytosis. Tako piše na uputnici. Otišla sam malo dalje kod Tete Wiki. Ona ima detaljniju kategorizaciju. Pa je ovo moje Tinea corporis. Gljivična infekcija ruku, nogu i trupa. Koja širi se veoma brzo. Znači očekujem da zahvati i trup. Baš dobro se osećam. Imam gljivice koje nezaustavljivo se šire, ali potvrđeno je službeno od ovlaštene doktorke da sam gljivičarka. Bakćala sam se sa nekom umiljatom živinom pre par nedelja u poseti na polugodišnjem kod kolegice. Naravno Teta Wiki sve je lepo razjasnila. Šteta šta Teta Wiki ne može da sankcioniše dijagnosticirano nego moram kod ovlaštenih. Možda u nekoj budućnosti. Neke druge generacije. Ako do tada ne iskorene gljivice.
Naravno u bolnici sam se naručila. Prvi slobodan termin je početak 9. meseca. Uopšte nisam iznenađena.
Do tada mogu cela da budem prekrivena u crvenom gljivičnom osipu. Šta i kažem sestri na šalteru. Ona odgovara: “Vaša doktorka šalje vas zbog gljivica regularnim putem znači s običnom uputnicom. Ako vaša doktorka smatra da trebate hitno biti zaprimljena onda ona mora da vas pošalje sa drugom uputnicom. I ona zna o kojoj uputnici je reč.”
Najradije bi joj rekla da pretpostavljam da moja doktorka misli da nemam ništa pametnije da radim nego da čekam red ispred njezine ordinacije u kojoj dobijem kremu koja mi neće pomoći i preporuku da mažem belancetom. Nakon čega sve se rapidno proširilo i doktorka čudi se kako moglo se toliko proširiti za tri dana pa me šalje u bolnicu kod vas da se naručim sa običnom uputnicom, iako zna da treba da ispuni uputnicu za hitnoću, a na moju pretpostavku o višemesečnom čekanju ona predlaže da ovde vam se derem: “Zarazna sam! Zarazna sam!”
Ali kažem: “U redu, razumem. Molim vas naručite me za taj prvi slobodni termin u 9. mesecu, a gledaću da odem kod doktorke za nekoliko dana pa ćemo da vidimo ako će da proceni da potrebna je hitna intervencija.”
Tu bila sam izložena bujuci reči u jednom dahu o celokupnoj problematici sistema, a da nisam ni pitala. Kako nakaradan je, kako je sve to zatrpano, kako oni moraju da naručuju za svaki deo tela posebno i kako verovatno moja doktorka misli da oni nemaju posla ovde, šta pre je i bila istina (službeno potvrđeno da pre nisu ništa radili i da žale za tim vremenima), ali to sve sada se promenilo i oni imaju posla. I da ako mislim da dolazim opet, da svakako gledam da dođem pre 1.30 jer su godišnji i leto je i bez obzira šta oni rade do 3.30 da ipak preporučljivije je doći do 1.30. Bilo je 1.50.
“U redu. Hvala za informacije. Naravno, ako budem dolazila, potrudiću se da dođem pre 1.30 iako vi radite do 3.30. Hvala. Doviđenja.”
Sada kada već sam ovde, idem i da naručim se kod plastičnog. Da rešimo dve muve. Ali prevruće je. Ni muvama se ne leti kol’ka je fjaka. I trebalo bi da idem do druge zgrade. Ovo sve previše me iscrplo. Odradićemo to neki drugi dan. Čekali smo deset meseci, možemo još i nekoliko dana. Osim toga, doktorka navodno može da izda samo jednu uputnicu dnevno. A nećemo da budemo parti puperi i kvarimo prosek.