U životu svake osobe dođe vreme kada osoba treba da otpusti bespotrebnu dramatičnost i ljude koji je kreiraju, a okruži se ljudima koji je nasmejavaju toliko mnogo da zaboravlja sve loše i fokusira se samo na dobro.
Jer život je kratak da budemo išta osim srećni.
Sada ću to da ponavljam svakoga jutra i večeri pre spavanja. Ili svakoga jutra pre spavanja i kasnog poslepodneva kada se probudim.
Razlog mojeg ne spavanja u noćnim satima je učenje. Ponekad i pisanje. Ponekad i čitanje.
Ali svakako vezano je za kako kaže jedna kolegica Septembar Fest. Il’ evo u ovom slučaju Juli Fest.
To vam je ono 'festivalsko' raspoloženje kada ni nano tehnologija ne pomaže u pronalaženju ostataka motivacije za izlaske na poslednje rokove u ljetnim mesecima, a kada znate da morate još toliko da pronađete za Septembar Fest.
Za pojašnjenje sledeće situacije moram da vratim se mnogo godina unazad jer ne mogu da verujem u motiv čovekovog javljanja.
U srednjoj školi muvala sam se sa bratom najbolje drugarice iz škole. Ona nas je i spojila.
To bilo je neko kratko međuvreme za nas oboje i oboma nam odgovaralo je.
Od tada prošlo je više od dve pune decenije.
Više od decenije nije me bilo u stanu u kojem sam manje-više odrasla. Sada sam opet ovde.
Pre četri meseca, kada došla je sestra iz inostranstva, slučajno na semaforu sretnemo tu drugaricu koja zaista ostala mi je lepom sećanju.
Popričamo malo. Kako si? Šta ima? Gde radiš? Muž? Deca? Koliko stara? I slične stvarčice koje zovu se “sigurni mali razgovori”. Ne duže od 5 minuta.
Naravno, razumljivo, ona je u svom životnom filmu, ja u svom. I ne pokušavam da pitam je ni broj mobitela da čujemo se – jer čemu? Kao ni ona mene. Jer opet – čemu? Poslednji put pre tog susreta videle smo se za deset godina mature. I razumemo se. Ona ima svoj život, svoju rutinu i to poštujem. Naravno i ne pada mi napamet da pitam ju kako brat je. Da smatrala je potrebnim da znam, ili da je bilo nešto izvan uobičajenog, rekla bi mi. Šta znači da i kod njega sve je dobro. Žena, deca, sve po PS-u.
E, sad sledi onaj deo priče koji me r*spižđ*j*.
U zgradu doselio se kod susede šta živi prekoputa mene njezin dečko. Ili su oboje doselili se zajedno. Al’ uglavnom stan je od njezine babe i dede.
Uopšte ne troši mi se na isprazna, banalna druženja gde ispada da ljudima dozvoljavam da sišu ovo malo energije šta ostalo mi je do kraja života. Pa izbegavam te susede. Kao općenito bilo koje susede. Uopšte me niko od njih ne interesuje po pitanju ičega. Posebno me ne interesuju njihovi životi, životni problemi i fiziološke potrebe. Ako nekome nešto treba i ako mogu da pomognem naravno mogu da pozvone. Ali da ću sada ići od suseda do suseda i raspitivati se ko? šta? gde? zašto? kada? i sl. ne pada mi na pamet.
Dovoljno dugo živela sam u multimilionskim gradovima gde nisam poznavala susede kao ni oni mene pa ne vidim razlog zašto bi trebalo sada da počnem da raspitujem se o neičijem životu.
Ali, evo, usled nedovoljne izolacije uredno znam da čovek iznad mene ima problema sa prostatom i da je malo nagluv, a da žena ispod mene grdi sina koji ima devojku u čijem stanu boravi češće nego kod majke. Majci to predstavlja neku bezrazložno tešku frustku, pa se onda svaka dva-tri dana, kada je počasti dolaskom, dernjači i maltretira nas svojim iritantnim glasom i besmislenim stavom. Da sam na njegovom mestu i ja bi izbegavala tu iritantnu frustrirajuću frekvenciju glasa. I mislim ne razumem šta predstavlja joj toliku frustku. Dečko naš' curu koja ima stan i centrira tamo. Mlad je, punoljetan po svim zakonima, u punoj snazi. Šta nejasno je? Pa nije sina dobila jer pala je zvezda repatica. Hvala bogu na onome ko izmislio je slušalice.
Ovi do mene imaju neki neobičan love-hate odnos u kojem kada se svađaju lupaju sa čim stignu, a često popravljaju pa je vrlo neobično kada me ujutro nakon par sati sna ne probudi zvuk bušilice. Zanimljivo kako uvek popravlja na zidu koji delimo. Tu slušalice ne pomažu.
Elem, zaustavi mene dečko od te susede početkom 3. meseca kada smo sestra i ja izlazile iz stana i pita me broj telefona.
Da on prijatelj je od Ognjena (tog brata te moje drugarice) i da ako mogu da ostavim njemu broj telefona pa će on da mu prenese. Jer oni su dobri frendovi i Ognjen je rekao da bio je jednom u tom stanu preko puta. So what? Bila sam i ja u mnogim zgradama i stanovima gde znala sam nekoga, pa nisam osećala potrebu da tražim broj telefona. Oky doky, calma te. Goosfraba. To si ti. Ne možeš da zaključuješ po sebi.
Uljudna, naivna, blentava i znatiželjna kakva jesam, ostavim njemu broj telefona.
Nakon čega taj sused instant kaže meni: “Znaš, dobio je dete.”
Mislim se: “Pa dobro jesi mogao to da mi kažeš pre nego šta pitao si me broj telefona!”
Al’ dobro. Mi smo u potpunoj jurnjavi, na izlasku iz stana žurimo da stignemo na bus i nemam vremena za palamuđenje sa polutrolom od prekoputa.
Ipak uspem da prokomentarišem sestri da u slučaju da sam znala da čovek dobio je dete ne bi uopšte govorila ovome broj telefona objasnivši joj celu priču na šta dobijem odgovor da preterujem.
Pa koliki j*b*n* kr*ten moraš da budeš da tražiš broj telefona devojke koju nisi video više od dve decenije dok dobio si dete i žena ga još verovatno doji na prsima!
Mislim stvarno.
U nadi da preterujem i da ovaj neće da se javi zaboravim na celokupni događaj. To bio je početak 3. meseca.
Sedmi mesec. Stiže poruka od tog kr*ten* (jer ne postoji nijedno prikladnije ime za tog k*čk*n*g sina od kr*ten) koji pokušava da flertuje i bude zagonetan. Mislim s*r* mi se. Verujem u onu: "Bolje Ličan nego dvoličan."
Odj*bitis sam to od početka, ali naprosto moram da podelim tu notornu budalaštinu jer mi uopšte ne ide u glavu da neko može da bude toliko jadan i bezobrazan da pored svežeg kruha i pogače koje ima u kući traži još i kiflu iz prodavnice! I to kiflu od pre dve decenije!
Idi bre leči svoje ludilo negde drugde. Na ovoj adresi smo popunjeni al’ ono ful. Baš kao šipak pun koštica iz pesme Ive i Zdenke.
Hteo si da kečapiraš sa mnom o proteklim vremenima? Onda se to, s obzirom na tvoju situaciju, čini u pristojno vreme.
Ne u sitne noćne sate. Znam zašto sam budna u sitne noćne sate. Osim učenja, pripreme ispita, pisanja i čitanja mogu jedino da slušam W.A.M. i njegovu “Malu noćnu muziku”.
A ti, skrivećki, dok žena i dete verovatno spavaju, iz dosade i obesti u potrazi si za nečim sastrane. A koliko vidim po vremenu u koje se javljaš - jesi.
Kakav frend moraš da budeš da ne kažeš frendu: “Alo frende ti si debil. D-e-b-i-l! Nisi normalnan da tražiš broj telefona od tamo neke devojke, a kući žena i dete."
Da moja frendica npr. kaže meni da saznam broj tipa, a da ona u suživotu s partnerom ili udana ima dete, samo ladno bi joj rekla: “Izvoli draga moja, široko ti polje. Uopšte ne želim da mešam se u nešto sa čime se uopšte ne slažem.” Ladno, bez obzira kol’ko se ona nakon toga durila.
S druge strane nadam se da ako je prijateljica da me tako nešto ne bi ni pitala jer dovodi pod upitnik poznavanje mojih stavova šta će reći na neki način i naše prijateljstvo. Imala sam nekoliko takvih slučajeva. Ali nisam bila involvirana. Samo su mi pričale. I to bez da sam pitala. Ali barem od mene nisu tražile da posredujem. Cenim. Nikoga ne osuđujem. Svako je krojač/ica svoje sreće.
Drugo je kad me pitaju za mišljenje i/ili savet. Tu znam da budem malo surova, priznajem. Ali također, poznavajući sebe i učeći od drugih žena o svojim i njihovim emocionalnim oscilacijama usljed svih PMS-a, MS-a i PMS-a te pojačanog lučenja endorfina u većini slučajeva za razbijanje ružičastog balončića to je taktika koja je dugoročno efektivna. Cold turkey.
Uopšte ne razumem šta komplikovano u vezama je.
Imaš ugovoreni odnos sa nekim na određeni period. Nakon toga ćao bao. Doviđorno. Nigde nismo potpisali da to do kraja života je.
Lepo, kažem ti, vidim da ću moći da te tolerišem ne duže od četri meseca. Nakon toga videćemo hoćemo li da produžavamo odnos ili ćemo lepo da se pozdravimo sa najlepšim željama za ostatak naših odvojenih života.
Osim toga, hoćemo da imamo dete? Nema problem. Mogu da torerišem te još dve godine nakon toga i ćao bao. Ili produžavamo odnos. Videćemo nakon toga. Ali do tada nema da si je**** nezadovoljan/a, mrzovoljan/a, neraspoložen/a, da nešto teško ti je, da tražiš švalera/švalerku, palamudiš sa drugim ženama/tipovima po kavama, tražiš ispušne ventile i od nas radiš budale jer si uspandrčen/a, ned*j*b*n/a i ne znaš kako da se kontrolišeš, a uz to si još i toliko infantilan/a da nisi u stanju da to prepoznaš i adresiraš na vreme.
Ima da si dve godine (ili koliko je dogovoreno) sve naj prema nama.
Zar to stvarno toliki je problem?
Mislim taj momak, zaista bio mi je u lepom sećanju. Do sada.
Nikada nisam imala potrebu da oživljavam susrete iz prošlosti jer tamo su sa razlogom. Posebno oni čisti odnosi. Razilasci bez dugova.
Ako se susretnemo negde slučajno super. Trebali smo. Uživamo u datom trenutku.
Ako ne opet super. Nismo trebali. Veoma jednostavno.
Zaista ne znam kako drugi ljudi funkcionišu, ali tačno znam kako funkcionišem. Mogu da znam šta mogu da tolerišem. Na koje kompromise sam spremna. A šta ne dolazi u obzir. Ako se ne prepoznaješ u tim okvirima, pa čoveče, niko te ne prisiljava da pristaješ na išta.
Tačno ću da ti kažem šta, kako, gde. Još ću i da ti nacrtam ako treba. I onda ćemo lepo da se potpišemo. Bez da ikada uopšte moramo službeno da ovekovečimo ono šta navodno ljudi nazivaju “brakom”.
Mogu da budem odgovorna samo za ono šta ti kažem, a ne za ono šta ti razumeš.
Izgleda da činjenica koja zbunjuje ih je da sam usamljena. Hvala lepo na takvom razmišljanju, ali ne.
Biti sam/a i usamljen/a dve su potpuno različite reči i dva definitivno različita stanja.
Prvo je fizičko. Drugo je emocionalno.
Volim da budem sama. Ne volim da budem usamljena.
Kako znam razliku?
Jednom kada otkrila sam razliku mogla sam da vratim se u svoju “samicu” bez ozbiljnih emocionalnih posljedica.
Zato ne razumem šta tu nerazumljivo je. Moći biti sama sa samom sobom svakako mi je lepši osećaj od onoga kada znam da budem usamljena pored jedne osobe ili u grupi ljudi.
Stoga, zbog pogreške u percepiji, gde ljudi poistovećuju stanje i značenje te tumače da biti sama znači biti usamljena, dolazim do ovakvih interakcija.
Dva tipa koja sam upoznala u razmaku od godinu dana onako, btw, sporadično. Ni htela ni želela ni planirala, ni tražila. Slučajno. Zbog prirode posla. Jedan zove na kafu u pauzi posla. Vreme marende, kafe, ručka, alkohola kako za koga. Dvana’st popodne. Želeo bi bolje da upozna me. “Hm. Malo preteruješ. Ovo je kafa u pauzi za ručak. Malo premalo vremena za upoznavanje.” Barem ja tako mislim. Al’ dobro to sam ja.
Sedeli smo četrdesetak minuta. On popio je četiri pive od pola litre. I još osudio je moje studiranje. Razveden je i ima dvoje dece.
Vidim zašto i super za tebe. Srećno ti u ostatku tvoga života.
Šećerlemo, upravo zalupio si železna vrata i zaboravio šifru. Ne zbog iznošenja činjenica o svom životu nego zbog predrasuda o mom. Ne možeš il’ ne želiš (ne znam šta stvara mi lepši osećaj) da razumeš i prihvatiš moju sadašnjost, a gde su još prošlost i budućnost.
Jedino šta preostaje nam je da kimamo jedno drugom glavom u bliskom susretu da razumemo se po pitanju da nikada više verbalno ne treba da komuniciramo. Uz to čovek je faca. I sada to trebalo bi da ponira mi. Moš’ si mislit’. I pos’o činio se da bi me interesovao više nego neki drugi. Ne toliko. Sledeći pos’o.
Drugi. Nebrojeno mnogo bespotrebnih pitanja. Mnogo naporno. Bolje da sam mu prosledela knjigu “1000 Zašto? 1000 Zato.” Samo bez piva. Još uvek pokušavam da razlučim jel’ to bolje il’ gore za njega?
A on, stigao je, pored nebrojeno pitanja upućenih meni onako usput kao neke poštapalice, da izbrblja i koliko ima ušteđevine, i šta sve poseduje i gde sve poseduje i na koliko je to procenjeno.
Hvala lepo, srculence, nisi treb’o.
Okružena pogrešnim ljudima – najusamljenija stvar na svetu.
Počela sam da preispitujem svoju uljudnost. Jer uljudna sam, pa to je moja slabost?
Ili ti doživljavaš da moja uljudnost je slabost pa želiš to da iskorištavaš?
Ili zato šta uljudnost ne smatra se nečim normalnim na ovome svetu?
Ljudi, zaboga, uljudnost nije slabost.
Možda ne podnosim ljude. Ali sam u-lj-u-d-n-a prema njima. Zato moju uljudnost ne bi trebali da protumače kao slabost. Jer kada je netko neuljudan prema meni, slabost nije ono po čemu će da me pamti.
Ne podnosim kada ljudi podrazumevaju me. Trudim se da ne podrazumevam. Evo banalnog primera. Od nebrojeno broja puta koliko sam pridržala nekome vrata mogu na prste jedne ruke da nabrojim koliko puta sam čula reč: "Hvala."
I svaki puta kada naiđem na šutnju opet pomisao: “Pa možda sledeći put naiđem na uljudnu osobu.”
Izvoli
Hvala
Molim
Oprosti
Ne zato jer ih očekujem nego zato šta su one osnovne reči uljudnosti i pristojnosti koje ljudi u civilizovanom svetu koriste u međusobnoj komunikaciji.
Zdravlje moga srca mi je prioritet i to uzimam veoma ozbiljno. Lečim se rečima i energijom koju proizvode.
A kako stvari sada izgledaju, prognoze nisu baš sjajne.
U životu svake osobe dođe vreme kada osoba treba da otpusti bespotrebnu dramatičnost i ljude koji je kreiraju, a okruži se ljudima koji je nasmejavaju toliko mnogo da zaboravlja sve loše i fokusira se samo na dobro.
Jer život je kratak da budemo išta osim srećni.
