Bila sam kao “na godišnjem” i shvatila da naprosto obožavam leto. Al’ ono - baš obožavam. Pri tome ne mislim na onaj letnji deo vožnje u javnom prevozu kada pogled zaustavi se na nečijim čukljevima u pokušaju izbegavanja gospođe tik do mene koja podigla je ruku i zapljusnula me valom nedefinisanog smrada od kojeg toliko zavrtelo mi se u glavi da htela sam da poklonim joj svoj podpazdušni stik iz torbe.
Mislim na jedan od onih dana kada uspem da, nakon ne znam koliko meseci, izvučem se iz svoje pećine i odem u prirodu koja uvek iznova suptilno iznađe načina da oduševi me. Ako je suditi po avataru, naravno obožavam more, miris mora, valove, plivanje, letnju fjaku. Ne podnosim prepune plaže, ciku, dreku i mokri kupaći na svome telu tako da je ove godine pasulj pao na planinske predele.
Miris sveže pokošene trave. Toplina sunčevih zraka. Jutarnja rosa. Buđenje prirode. Mnogo neobičnih zvukova. Cvrkut ptica. Zujanje pčela i ostalih raznoraznih kukaca koje ne razaznajem. Apsolutno nisam ekspertuša kada govorimo o prirodi, ali šta mogu da uživam u njoj to je neopisivo. Otprilike kao šta manjkam stručnost u pripravljanju slastica, ali mogu da uživam u njima neograničeno.
Kao klinka provodila sam jedan deo letnjeg raspusta kod babe i dede na selu. I cenila sam to. Mnogo. Odem u baštu i berem kupine, maline, crveni i crni ribiz, jagode, kruške, jabuke, trešnje, šljive. Deda im’o hrpu pčela pa smo vrcali med. Saća k’o u priči. Mošt od jabuka. Uvek bilo svega na izvol’te. Baba imala finu slatku šargarepu, krastavce, paradajz, salatu, ciklu, špinat, domaće paprike.
Kad samo setim se onih pečenih domaćih paprika tzv. crvenih rogova sa belim lukom/češnjakom. A spremala je najbolju štrudlu od jabuka i sira i pekla je najbolji hleb. Ne zato šta je moja baba, već zato šta jeste bilo tako.
Tajna štrudlinih kora mislim da bila je u tome šta sama je radila i razvačila kore za testo veoma, veoma tanko. Majka pokušava poslednjih nekoliko godina da savlada babin groove, ali ne uspeva veoma, veoma tanko kore da razvuče. Moj domet je oguliti jabuke, eventualno ih izribati i pojesti. Tako da sam po tom pitanju totalno beskorisna.
Elem, mi deca bezbrižno igrali smo se u prostranoj bašći. Imali smo svoje ljuljaške, klupice, razvučene mreže za ležanje između dva stabla. Svega je bilo baš u obilju. Bilo je naravski tu i letnjih radova: farbanje kilometarske ograde, slaganje drva, pomaganje oko priprema pekmeza, mošta, kiseljenja paprika, krastavaca, kapule, branje nepreglednih plantaža šljiva, jabuka, krušaka. Ali sve to bilo je ništa u odnosu na uživanje koje bilo nam je omogućeno. Odmor od negativne gradske energije, buke, živčanih ljudi, jutarnje nervoze, neprirodnih zvukova, vike, smoga, dreke, sirena, automobila, autobusa, neke nedefinisane vreve.
A onda sam ufurala se da sam kao “odrasla” i krenula u životne putešestvije. Lutajući, tražeći i na trenutak pronalazeći privremena zadovoljstva. Posebno ona adrenalinska. Jer lično, adrenalin mi je fantastičan. Pokriva sve moje znane i ne znane akronime, bol pa čak i demenciju. Uzor bio mi je Odisej, a obzirom da sam overačiverica, kada govorimo o vremenskom izbivanju prešla sam Odiseja.
Potraga za esencijom u tom vremenskom izbivanju već je viša matematika u kombinaciji s Beckettovim teatrom apsurda, Vladimirom, Estragonom, Pozzom i Luckyem. U toj kombinatorici, koja priznajem bila je zabavna i spontana, uspela sam da odradim nešto godina van zemlje, pet ugovora, osam sezona i hrpetinu sajd kik džobova koje nikada i ne pominjem u životopisu. Ali o kojim god poslovima da govorim zapošljavali su me na osnovu kvalifikacija i/ili manjka istih. Manjak kvalifikacija nadoknađivala sam entuzijazmom i željom da naučim nešto novo. Ne skrivam svoje nedostatke, ali naglašavam entuzijazam i želju za učenjem.
Pretpostavljam da korisno je i lepo dobiti posao na osnovu poznanstava, raznoraznih veza i vezica, na osnovu velikih grudiju, muškog/ženskog polnog organa, odevnih predmeta ili manjka istih koji su tu da istaknu atribute i/ili na dodvoravanje. Ne posedujem ništa od navedenog osim međunožja, ali kojeg ne umem da upotrebim u svoju korist.
Danas kao da malo sam primirila se. Pripitomila se? Stala na loptu i gledam kuda dalje. Ili je to samo vreme učinilo svoje? Krv ne vre, malo me zaboli uvo za mnogo toga. Kao da me obavija neka čudna izmaglica koju ne prepoznajem i zbog koje ne mogu da vidim ni prst pred nosom, a još manje put kojim želim da krenem.
Očigledno o životu pojma nemam kada još uvek mogu da se iznenadim kako svaka šuša ima mišljenje o svemu bez neke konzistentne baze. To mi otprilike dođe kao kada mi netko na faxu prodaje priču o tome kako se piše seminar. Nikada seminara napisao/la nije. Ili eventualno jedan-dva i to s mukom, vratila mu profka desetak puta i još nešto nakon svega pametuje. Te kako profka nema pojma, te kako je glupa, te kako gleda sitnice. Pa ne znam ko bi tu treb’o više da se čudi. Mi koji slušamo te nebuloze ili on/ona koji/a bi nakon batrganja trebao/la otići u neku izolaciju i poslušati svoje batrganje sam/a sa sobom u miru i tišini. Tek da malo porazmisli.
U toj kategoriji pametovača/ica postoji još jedna meni osobno jača podkategorija. To su oni glasni koji pametuju o seminarima, a jednoga u životu nisu napisali nego su imali mogućnost da plate pa da im neko drugi napiše isti. Ti i slični uvek sve o svemu znaju i najpametniji su. Palamude i pros*r*j* raznorazne gluposti, a mi koji/e se igrom slučaja zateknusmo u njihovom društvu bledo pogledavamo se i blagoteleće buljimo u njih jer ostali smo bez reči, ali ne zato jer odobravamo nebuloze koje dotični/a izgovara već stoga jer ne možemo da verujemo da neko može pr*sr*ti toliko gluposti. Takvi najčešće krenu da bave se politikom pod lažnim dojmom da ljudi ih slušaju.
Čujem od drugih da trebala bi da ponašam se primereno mojim godinama? Koje je to primereno ponašanje mojim godinama? Nikada nisam imala ove godine da znala bi koje je to primereno ponašanje mojim godinama.
Upoznala jednog dugogodišnjeg partnera. Bila sam premlada da bi ga razumela. Nismo mogli da opstanemo. Upoznala drugog dugogodišnjeg partnera bili smo neozbiljni, ali uspevali smo godinama da zavaravamo se da to nešto šta guramo ima smisla.
Danas sam previše cinična i sarkastična po mnogim pitanjima, pa tako i po pitanju veza. Na osnovu parametara iz prehodno stečenih iskustava iscrpno propitujem mogu li ponovno da zaljubim se. Ono za ozbač. Kao verovanje od sada pa do kraja naših života. Međutim, odavno prestala sam da verujem u bajke i Deda Mraza. Ali mislim se: "Barem određeni broj godina." Nije čak ni da se bojim zaljubiti. Zapravo suprotno. Želim da zaljubim se. Ne pod svaku cenu, ali pozdravljam mogućnosti. Mislim da zaljubljenost je zdrava. Ali čini mi se kao da taj deo sam potrošila. I ne mogu više nigde da ga pronađem. Volela bi da mogu da ga kupim. Ali kao da prestali su da proizvode taj proizvod “zaljubljenost”, a ja nisam na vreme kupila zalihe i sada tražim možda ga još negde ima. Možda još negde postoji. Možda se negde zagubio koji paket i ja ću da ga pronađem. Možda je cela kutija proizvoda “zaljubljenost” zaboravljena u nekom magacinu i čeka da bude pronadjena.
Dok tako tražim i pretražujem, nailazim samo na jeftine instant poluzamjenske proizvode. Poput svog tog umetnog povrća i industrijskih proizvoda u supermarketima. Poput svih tih lažnih medova, stiropornih krastavaca i paradajza, bezukusnih šargarepa i umetnih jagoda koje ne mogu da jedem.
U toj celokupnoj industriji, osim umetnih prehrambenih proizvoda postoji i industrija kozmetike. Ponekad koristim industrijski proizvedene kozmetičke proizvode. Lično mi ne smetaju, jer još nisam dovoljno evoluirala na ljestvici samodostatnosti da mogu da proizvedem dovoljnu količinu energije i motivacije da sama proizvodim potrebne proizvode. Nabavila sam literaturu, ali pačja škola nije se pomerila dalje od toga.
Ono šta lično ne odobravam je imidž koji industrija kozmetike projektuje – kako žena/devojka/cura treba da izgleda. Pa čak mi ni to ne smeta, jer trudim se čim manje susretati se sa takvim projekcijama. Kada susret je neizbežan, trudim se da te i takve projekcije ignorišem. Posebno mi smeta kada naiđe muškarac(?!) u četrdesetima, pedesetima čak, ispranog mozga svim tim prezentiranim i nametnutim imidžima i počne da uverava me kako žbuka je lepa i da bi i meni lepo stajala. Osim upitnika iznad moje glave na pitanje: "Zašto smo se sreli jer nisam te tražila", ne vredi trošiti vreme i reči na takve tipove. Ono šta preokupira me u tim i takvim slučajevima je da preispitujem sebe i zašto su putevi nam se isprepleli jer moja vizualizacija ne uključuje površne, infantilne, neodrađene, isfrustrirane, nesigurne momke/mladiće/dečke/muškarce, malograđanštinu i stav: "Šta će okolina/susedi da kažu/misle/komenatrišu." Idi bre momak i živi sam taj i takav život.
Jedna dobra dugogodišnja drugarica koju dugo nisam videla došla je do mene na proputovanju sa momkom Francuzom. Mesec dana proveli su na kampiranju po Grčkoj i podelili su mnogo lepih i zanimljivih priča na čemu sam im mnogo zahvalna. Između ostaloga tu je, prema mom mišljenju, mladićev zdrav odnos naspram devojčinom izgledu i žbuki koja ne treba da nalazi se na njezinom licu.
Uglavnom, putuju godinama. On završio je arhitekturu, radio u struci nekoliko godina da bi shvatio da mu posao od 8-16 ili 9-17 nije u opisu ispunjenja njegovih snova. Ona završila je molekularnu biologiju, radi u školi, došla do sličnih zaključaka kao i on i krenula putovati. U konačnici, čini se da za svaki lonac ima poklopac ili za svaki poklopac pronađe se lonac, odnosno svako naiđe na onoga/onu koja mu/joj odgovara. Raritetnih primeraka očigledno ima, pa mi rekoše da treba samo da nabavim ranac i krenem na putovanje.
Pre nego konačno odlučim se na taj i/ili sličan korak sastaviću listu/popis stvari koje još mogu da učinim da svoj poklopac ili lonac pronađem na Balkanu.
Lupa i sveća, za sada, uverljivo zauzimaju prva dva mesta.
