Imala sam katarzično i kataklizmičko čišćenje svoje okoline. Krenula sam detaljno da čistim stan. Rešila sam se svega za šta sam sigurna da neću da koristim u sledećih godinu dana. Naravno od silne krame koju sam pobacala nešto će mi, prema dobrom starom čika Murphyju, verovatno i zatrebat. Svesna sam te činjenice i ako do toga dođe u roku odma’  ću da prevaziđem i prebolim tu sitnicu bez ijednog trenutka spočitavanja samoj sebi: “Pa zašto si bacila?”, pa “Nisi trebala”, pa “Znala si/mogla si da pretpostaviš da će da ti treba/zatreba” i ostale uobičajene šablonske rečenice slične tematike. Naprosto sam obećala sebi (piJonirski) da ću, ako/kada do tog trenutka dođe, samo ladno da se osmehnem i nastavim dalje kao da apsolutno ništa dogodilo se nije i samo ću pri tom da podsetim se užitka i osećaja rasterećenja. A obzirom da pametni pišu, a budale pamte lepo sam to obećanje i zapisala. Za slučaj da ga negde zaturim i/ili da se komp pokvari, imam lepo ovde na Forumu, pa ne bi trebalo da omanem.

Nakon rešavanja krame usledelo je brisanje prašine. “The Neverending Story”. Dok završim sa brisanjem prašine u  svim prostorijama, prostorija iz koje sam krenula traži da krenem opet sve ispočetka. Ali to sa prašinom mi je već na rubu borbe s/protiv vetrenjačama/vetrenjača i onda se priklonim realističnom i trezvenom načinu razmišljanja Sacha Panse i pokušaj rešavanja prašine odma’ postaje besmislen.

Ipak, “omiljena” kategorija su mi oni kako ih zovem “sakupljači prašine”. Srećom, uopšte ih nemamo ili barem smo potrudili se da eliminišemo ih i smestimo u  zatvorene plastične kutije i odložimo u špajzu. Godinama nije nas bilo u ovom stanu. Pre nekoliko godina vratili su se roditelji, sada i ja, pa smo smatrali da potrebno je sve te razne đinđuve, memorabiliju i vremeplove prošlosti u obliku “sakupljača prašine” da svedemo na minimum minimuma. Osim šta pokušavamo da zadržimo jednostavnost mnogo me mrzi da brišem, prebrisujem, čistim prašinu i gubim vreme na te i takve izmišljene aktivnosti.

U poslednjih nekoliko godina raspodelila sam hrpetinu aktuelne odeće. Neka je bila nošena, neka nikada obučena. Ali super mi je jer upoznajem devojke koje slično razmišljaju, pa se onda čendžamo.

Imam jednu fenomenalnu kolegicu koja postala mi je bliska drugarica u veoma kratkom vremenskom periodu. Provedem kod nje po nekoliko dana s vremena na vreme. Ima dvoje maloljetnika u predpubertetu pa je zabavno. Izuzetno i nesebično stvorenje da mi je veliko zadovoljstvo i privilegij biti u njezinom društvu. Na mnogo načina pomogla mi je u poslednjih godinu dana, a posebno sam joj zahvalna jer je bila čvrsti prijateljski oslonac, osoba od poverenja, prepuna razumevanja i prsteće energije koji pozitivno su uticali na moju svakodnevicu usled traume i tuge gubitka voljene osobe za koju u najgoroj noćnoj mori nisam mogla da pretpostavim da bi zauvek mogla otići iz mog života, pa je i moje žalovanje recipročno. 

Elem, jednom kažem joj spontano da ima super džemper. A ona ni pet ni šest nego sedam – skida ga i poklanja. Bilo mi neugodno. Kažem joj da kompliment i  pohvala njezinom džemperu bili su motivisani načinom na koji ga ona nosi, odnosno kako džemper izgleda na njoj, a ne da bi ga ona meni poklonila. Kaže ona meni da zna, ali da je želela da mi ga pokloni. Naravno nisam htela da ga uzmem, ali ga je ona upakovala i prosledila ga, tako da je ipak završio kod mene. 

Posetila me drugarica s kojom nisam bila u kontaktu pet godina. Nismo se posvađale ili nešto slično, jednostavno životne okolnosti i odluke su nas udaljile. Super je to šta putevi su opet nam se isprepleli i šta je došla kod mene i doslovno smo nastavile tamno gde smo stale. Kao da nije bilo praznog prostora od pet godina. Elem, kod mene bila je njezina vreća za spavanje, pantalone, traperice (koje je ona meni posudila pre sedam godina), četka za kosu i peškir. Sve to bilo je pohranjeno u jednoj od kutija u špajzi  jer sam pre sedam godina od nje odlazila na jedno duže putovanje i to je ostalo kod mene. Nakon toga videle smo se još jednom, ali nije bila prilika da joj vratim stvarčice. Naravno sve to stajalo je posebno zapakirano i nisam planirala da bacam.
Ajme ozarenog li lica kada je videla sve ono šta je zaboravila da postoji.

Prošle godine, u avgustu, susrela sam jednu školsku drugaricu koju nisam videla ni čula 20 godina. Nedugo nakon toga susrela sam jednog školskog druga kojeg nisam videla ni čula 29 godina. Nekako u tim spontanim susretima i instant prepoznavanju u oba slučaja razgovori trajali su u proseku desetak minuta prijatno, spontano, neopterećujuće, jedinstveno i neobavezno. Neobavezni razgovori u kratkim crtama, bez očekivanja, težine prošlosti, proteklog vremena, lažne susretljivosti, kurtoazijske razmene telefonskih brojeva ili guranja u sadašnje živote. Potpuno lepršavo, bez smaranja ili bilo kojeg drugog negativnog osećanja ostavili su me potpuno osupnutu, ispunjenu  i zahvalnu na pozitivnoj, toploj, očaravajućoj energiji koja me i danas kada se setim tih susreta ispunjava ugodom i lepim osećanjima kao i pre godinu dana.

U poslednjih nekoliko meseci takođe upoznajem ljude različitih profila i sve je veoma izi brizi. Nema očekivanja, razgovori su spontani i šta najvažnije je nisu  opterećeni društvenim konvencijama. Ni ljudi ni razgovori.

Ponešena tim i takvim valom izuzetno kvalitetne vibre u energetski napajajućim susretima, prihvatila sam poziv drugarice sa kojom se nisam videla 15 godina. Jednom godišnje iz inostranstva dođe u svoju rodnu grudu na letovanje sa decom, ali do ove godine nismo se ni videle ni čule. Jeste, nije ni mene nešto preterano bilo ovde, ali pretpostavljam da javila mi se jer sam pre desetak meseci susrela isto tako spontano njezine roditelje u našem rodnom gradu. Naravno, osim iskrenih pozdrava, uopšte nisam ni pomislila da ih pitam njen broj telefona ili ih zamolila da se ona meni javi.
Ali evo, ne znam čime izazvana, ovoga leta se javila. Otvoreno mogu da kažem da s moje strane nije bilo zadrški po pitanju bilo koje teme koju smo pokrenule. Za trenutak učinilo mi se da nije ni s njene kada je pomalo kenjkavo rekla da će na put sa troje male dece do jednog drugog grada, na šta sam ponudila joj da idem sa njom, a ona oduševljeno potvrdila taj dogovor.

Prilikom moje ponude ne znam koliko je posto altruizma bilo u pitanju, koliko posto profesionalne deformacije aka “brain washing”, a koliko posto osećaja obaveze vis a vis davnih godina intenzivnog druženja.
Prilikom njezinog prihvaćanja ponude ne znam koliko posto umora je bio u pitanju, koliko posto ponesenosti neobičnošću momenta,  koliko posto osećaj obaveze vis a vis prethodnih godina intenzivnog druženja. Recimo odokativno, da sve bilo je izmešano poput dobrog starog bosanskog lonca. 
Nekoliko dana kasnije, zamolila sam je da mi kaže cca kada bi išli da mogu da se organizujem. Piše ona meni da je u gužvi, da ne zna  ako će uopšte da ide, ali da neka budem dobro (?!) i da me puno pozdravlja.(?!) Bedni otkantitis. Kao da sam joj neki/a ljubavnik/ca na kojeg/koju želi čim pre da zaboravi i po mogućnosti izbriše iz sećanja jer se napila i nije bila prisebna prilikom donošenja odluke. 

Ono šta zbunjuje me u svim tim formalnostima, društvenim konvencijama i komformizmima je da ako već imaš neku fiktivnu sliku o meni od pre dvadeset godina, a koja se u poslednjih 15 godina promenila za 180 stepeni i koja je u tih 180 stepeni otišla daleko od uobičajenog, konvencionalnog, komformističkog čime su, pretpostavljam, poljuljana njezina očekivanja i šablone, zašto barem lepo otvoreni i direktno to ne može/ne želi da mi kaže nego moramo da igramo se odraslosti/pretvaranja gde će da izbegava me izgovarajući se gužvom, strkom, izuzetnom zauzetošću, obvezama i inim licemernim p*zd*r*j*m*, kada veoma dobro znamo da gde ima volje ima i načina.

Neka tumačenja ljudskog komformizma kažu da su ljudi skloniji birati ono što je uobičajeno od onoga šta odgovara njihovim sklonostima.
Razmišljati “izvan kutije” znači pustiti mislima da slobodno teku bez da ih vrednujemo ili uvjetujemo.
Potpuno razumljivo mi je da susret je verovatno bio jedan od neuobičajenijih momenata u njezinom trenutnom životu, (na njezinu inicijativu), ali zaključujem da se o esencijama naših individua međusobno nismo u potpunosti upoznale ni pre 20 godina.

Na neki način mogu određene segmente svoga života i načina postupanja/razmišljanja da sagledam, opišem i definišem kao Antuntun u ženskom obliku. Neke životne odluke donela sam retrogradno, kao u Fitzgeraldovoj kratkoj noveli “The curious case of Benjamin Button” (jeste ekranizirana je u film), ali neovisno o tome, trudila sam  se da nepotrebno ne ubacujem se ljudima u život iz čiste dosade, hranjenja ega, materijala za trač rubriku da bi imala šta da prepričavam na eufemiziranim kafama i da na taj način validiram i ostvarujem sebe kroz tuđe živote likujući nad svojim da bi mi bivstvovanje na ovoj planeti bilo lakše probavljivo.

Prašinu teško/nemoguće je iskoreniti. Postoje oni trenuci koji mogu da iznjedre macevi prašine za koje teško  pronalazim objašnjenje odakle su neobjašnjivo se stvorili, kako su nastali, šta ih je privuklo upravo ovde, kojim intenzitetom i smerom je morao vetar da duva da bi isti taj mac naneo, ali koje jedan mali portabl ručni usisavač rešava elegantno brzo i jednostavno poput madioničara koji iz  cilindra izvlači beloga zeca da bi nekoliko trenutaka kasnije taj isti zeko netragom nestao.   

„Nije mi toliko žao zbog toga šta ljudi radije biraju uobičajeno od onoga šta odgovara njihovim sklonostima, koliko zbog toga šta im ne pada na pamet da bi trebali imati ikakvu sklonost izvan onoga što je uobičajeno.“ J.S.Mill
                                                                                                                           

KAKO ŽIVI ANTUNTUN

U desetom selu
Živi Antuntun.
U njega je malko
Neobičan um.
On posao svaki
Na svoj način radi:
Jaja za leženje
On u vrtu sadi.
Kad se jako smrači,
On mrak grabi loncem.
Razlupano jaje
On zašiva koncem.
Da l' je jelo slano,
On to uhom sluša.
A ribu da pjeva
Naučiti kuša.
Na livadu tjera
Bicikl da pase.
Da mu miše lovi,
On zatvori prase.
Guske sijenom hrani,
Snijegom soli ovce.
A nasadi kvočku
Da mu leže novce.
Kad kroz žito ide
On sjeda u čun.
Sasvim na svoj način
Živi Antutun.  (Grigor Vitez)