Većina nas imama svoje jutarnje rituale. Tih dana moj jutarnji ritual bila je šaka brufena. I ne samo jutarnji, I popodnevni, a i večernji. Godine i godine ignorisaja zubara u kombinaciji sa ne tako sjajnim genetskom predispozicijama, učinile su da mi zubi propadnu do zadnjih granica podnošljivog.
Odabrao sam bio dobru zubarsku agenciju, zakazao pregled, i ubrzo ustanovio da tu trocifrenu sumu evara (samo vađenja i po koja popravka) ni izbliza ne mogu da platim iz svoje plate.
Da bi čitaocu bilo malo jasnije kolika je to moja plata bila, rećiću vam samo da mi je posle kirije, i svih računa ostajalo dovoljno novca za dva piva paklu cigareta i sendvič dnevno.
Srećom, imao sam od koga da pozajmim pare za zubara i dovedem si vilicu u za život prihvatljivo stanje. Ali valja te pare i vratiti.
I vraćanju tih para, i još nekih porodičnih bubica, i ponešto za sebe, i još malo, i eto mog prvog ugovora, tačnije para zarađenih na njemu.
Drugi ugovor je rešio sve što prvi nije stigao, i ostavio sam bio neke pare sa strane, za kad budem znao šta ću sa njima, ne naročito mnogo, ali nešto.
Treći ugovor se završio sa najviše para u šteku. Noćna smena šest meseci, ništa crew bar, redovni izlasci i bleja napolju. Sa prethodna dva ugovora sam doneo sve što mi je trebalo,i ponešto što nije, tako da se nisam baš odavao šopingu i bahaćenju previše, a bili smo sve vreme u Evropi, tako da...
Posle tri ugovora i simpatičnom malom šteku u banci, pomislio sam kao bi mogao da stanem sa brodovima, sad je ili nikad. Ako nastavim, ostaću na njima zauvek, svi će me zaboraviti i nastaviti svojim kopneni životima bez mene; a ako mislim da prestanem, sad je proavo vreme. Svi dugovi vraćeni, svi veći problemi rešeni, i još malo u šteku. Nikad bolja prilika za naći posao od osam sati devno pet dana nedelljno...
KAko da ne, ne u mojoj profesiji...
Dve i po godine kasnije
Radim na kopnu, 60+ sati nedeljno, slobodan dan nisam dobio ne pamtim više koliko, bar dva meseca, radim spavam, ujutro popijem kafu posle doručka, i čaj pre posla ako ne radim prvu smenu, pred spavanje popijem nekoliko piva.
Plata je na vreme, bar eto, to...
Za skoro dve godine koliko radim tu gde radim, skoro da nisam mrdnuo od kuće, nema se vremena, sutra se radi. Usspeo sam da dobijem jedan godišnji od nedelju dana, i to je to. Nije da je poslodavac toliko loš, koliko nas krlja manjak ljudi koji bi radili. Svima je već odavno postalo jasno da se ovaj posao mnogo bolje plaća napolju, i eto, nema ko da radi ovde.
KAda ste na brodu, proslave, krštenja i venčanja se organizuju sa vašim odmorom u vidu, kada ste na kopnu, ne toliko.
Šest meseci odmora pre ovog posla, i jedan slupan auto, i banka skoro prazna, toga mi je najmanje žao, para će biti, a i nisam ih toliko ludo proćerdao. Fali mi samo onaj osećaj sigurnosti, kada znam da u slučaju neke osrednje pi***rije, bar novac neće biti problem.
Vrhunac mog nezadovoljstva je bio kada sam krenuo da pravim planove za sledeću godinu. Želeo sam da kupim nov objektiv (oko 500e) i valjalo bi ovu kantu od kompa zameniti pošto polako gura petu godinu rada (oko 500e takođe).
Sad, nije da se loše zarađuje, gura se mnogo sati za prosečnu satnicu, nema se vremena za izlaske, putovanja i slično; niti se ima potrebe za novom garderobom, i sličnim sitnicama koje život čine lepšim. Znači, ako se prištedi, posle svih plaćenih računa, registracije auta, možda stignem do kraja godine prištedeti za oba... Ček, ide zima, grejna sezona, i treba drva kupiti, znači do proleća one tamo godine, ako se ništa ne iskomplikuje do tada....
I kao sad ne zaploviti ponovo, kako?
Neka me neko ubedi da je ovo bolje, da živim na poslu za četiri puta manje para, i manje slobodnog vremena?
Hvala
Papiri su poslati drugoj jednoj agenciji, i čeka se.
Na proleće, eto mene ponovo na vodi, ne da mi se više ovako.
