Pre nekoliko meseci prestala sam da duvanim. Nije to toliko značajno, ali nedostaje mi ritual. Pre toga nisam zapalila dimilicu 14 godina. Duvanila sam od svoje petnaeste godine. Kupovala cigare i prešla na duvan umesto sendviča i pila hektolitre kafe provodeći više izvan nego unutar zidova zgrade u kojoj su pokušavali da me odškoluju četiri godine. Kako sam uspela da završim gimnaziju spada u znansvenu fantastiku. Ali sve me više interesovalo od škole. Osećala sam se ograničeno, nezainteresovano, kao da sam pod prisilom, kao da mi je nedostajalo vazduha i naprosto sam morala da budem negde “vani.” Izvan predviđenih zidina.
Drugarica iz paralelnog odeljenja bila je partnerica u izbegavanju časova i to je bilo fenomenalno jer nismo bile sumnjive (osim ako se nije našao cinkaroš/ica, ali nikada nismo imale problema, pa pretpostavljam da nas niko nije cinkario). Jednostavno bi odlučile: "Ovu sedmicu nećemo da idemo u školu." I nismo išle.
Izostanke smo opravdavale na način da smo otišle kod lekarke (čak smo bile i kod različite lekarke) nabacile performance i izmislile nešto: boli me uvo, grlo, imam temperaturu. Povraćanje i proliv bili su najčešći.
Otvorile bi “bolovnja” od škole i stopom se zaputile u okolna mesta. Svakoga dana.
Ako smo bile u jutarnjoj smeni, onda bi se lepo našle u predviđeno vreme za školu i vratile se u predviđeno vreme iz škole. Poslepodnevna smena također. Nešto poput jednodnevnog izleta. U ličnom angažmanu.
Zanimljivo je da ona danas radi u turizmu kao turistička vodičica i organizatorica grupnih destinacija, a ja ispitujem malu decu šta žele da budu kad porastu jer sam još uvek u potrazi za idejom.
Profa iz fizičkog bio je drag i imao je svoje standarde. Imala sam nedovoljan iz tog predmeta. Ne iz svih vežbi, ali iz trčanja da.
Zato sam valjda kasnije na brodu samoinicijativno odrađivala zaostatke iz trčanja jer sam želela da razumem šta su to trkači pokušavali da mi dočaraju prilikom opisivanja osećaja dok osoba trči.
Osoba se definitivno menja, jer od mučnine prema trčanju totalno ga zavoleh.
Elem, tada mi je trčanje bilo smor. Škola je zauzimala veliku površinu, a mi smo imali da istrčimo osam krugova oko nje u 5. mesecu i početkom 6. meseca. Zimi nismo trčali. Bilo je moguće istrčati tih famoznih osam krugova, ali profa je zadao da tih osam krugova moramo da istrčimo za određeno vreme. Osim toga, na mene je intenzivno druženje sa dimilicam počelo da ostavlja svoj trag iako sam bila u naponu snage. Za mene to je bila nemoguća misija. Uglavnom, iz trčanja - nedovoljan.
Do one godine kada sam slučajno polomila nogu. To je bio drugi lom i u pitanju je bila druga noga. Malo sam smotana, šta da vam kažem. Imala sam mnoge beneficije po pitanju fizičkog. Bila sam oslobođena dosta vežbi, ali definitivno trčanja šta je za mene bilo od velikog značaja. Naravno trčanje je od tada pa do kraja mog srednjoškolskog obrazovanja bila završena priča. Duvan ne.
Naša saga tek je započinjala.
Bio mi je mnogo zanimljiv. Ritualno mislim. Volela sam da ga rolam. Da uvijam ga u papiriće. Aktivno duvanila sam četri godine i onda prestala i to uz pomoć neke kasete o prestanku duvanjenja subliminalnom metodom, gde preko dana sluša se priča o tome koliko cigareta/duvan mi ne treba (a trebao mi je, O G. O Mighty kako mi je trebao, jer zaista sam uživala u tim dimilicama), a po noći umirujuća muzika.
Živela sam tada u multimilijunskom selu gde se vodila izuzetno silovita kampanja protiv duvanjenja. U toj “novoj” meni, oslobođenoj navodno 250 različitih otrova od kojih je o štetnosti na ljudsku vrstu/njihove organizme poznato “samo” 50, počela sam da smaram svoju okolinu pričama o štetnosti duvana.
Kao da to nije bilo dovoljno, još sam i preporučivala svojim sugovornicima/sugovornicama da bi bilo dobro da prestanu sa tom “lošom navikom”.
To nam je valjda urođeno. Deo gde pokušavamo da promenimo i prosvetlimo okolinu sa našim novim načinom života. Koji je navodno bolji, zdraviji, lepši, kvaliteniji, ispunjeniji.
Potvrdila to mi je i priča jednog profesora koji predavao je engleski u multimilijunskom selu o tome kako je duvanio i prestao. Kada je dolazio na fax predavati “propovedao” je svima o štetnosti duvana. Išao je toliko daleko da je ljudima uzimao cigarete koje su gorele i gasio ih. Nakon toga, upoznao je svoju tadašnju devojku koja će kasnije da mu postane supruga. E, ona je bila Francuskinja. Tada (krajem prošlog stoleća) u Francuskoj se dimilo još uvek ama baš na svim mestima. I u liftu čak. Pa je i on ponovno produvanio. Ponela ga većina. Nekoliko godina nakon povratka prestao je da duvani. Bez propovedi ostalima koji su nastavili s dimilicama.
Nakon dve godine bila sam opet ‘off the vagon’. Vratila se u rodno selo. Kafić, kafa, cigare. Pa cigare, kafić, kafa. Eto i mene s duvanom. Kud svi tud i ja. Jer jelte’ - ne može dugačije. Nakon tri godine opet prestanak koji je potrajao 14 godina, da bi u jednom trenu pre dve godine otišla u prodavnicu i mrtva ladna bez nekog posebnog razloga kupila paket duvana i bila opet ‘off the vagon’. Ničim posebno izazvana osim izuzetno silnom željom da zapalim. Moram priznati da mi je baš odgovaralo.
Ali moj ekstremizam nema mere. Količine koje mogu da duvanim i mene ponekad iznenade. Međutim, kapacitet pluća ne može da zaprimi toliko dima pa sam nakon godinu dana počela da osećam ozbiljnije posledice. Kraći dah, brzo umaranje, nemogućnost bržeg hodanja, lupanje srca, otupeli osećaj mirisa i okusa. Naravno da nečeg ne prifali u autodestrukciji još sam podebljala ogromnim količinama kafe. I to onih kratkih espresa da srce ne prestaje ubrzano da lupa, a ja se osećam kao da sam dva puta pretrčala sve krugove oko škole.
Uzevši sve te elemente u obzir počela sam ozbiljno da razmišljam o prestanku druženja s dimilicama i ispijanju kafe. Bile su to mentalne pripreme. Razmišljanje i autosugestije potrajale su nekih godinu dana. Nabavila sam i e-cigaretu, ali nikada se s njom nisam ‘sprijateljila’.
I onda – puf – na jednom neočekivanom i iznenadnom putovanju pre sedam meseci odlučim da je to taj trenutak.
Kažu da slepi ljudi ne dime jer ne mogu da vide dim, a da je to ‘nešto’ magično i zavodljivo upravo u dimu. Možda u tome ima neke istine, ali sav taj silni vapor koji izlazi iz e-cigarete nije me privukao da se zbližimo.
Moje tumačenje podržava teoriju o dimu, njegovoj magičnosti i zavodljivosti. Ali je u mom slučaju pomalo proširuje.
Postoji čar i užitak u samom ritualu pripreme smotuljka od izbora duvana, izbora papirića i filtera do onog iskonskog zadovoljstva koje leži u osećaju paljenja dimilice, uvlačenja onog prvog dima uz miris sveže kafe i pomisli koliko li sam samo evolucijski napredovala od prahistorijskih predaka koji su savladali vatru i kroz vekove je smestili u žigice i raznorazne vrste upaljača da bi fascinirana kapacitetom pluća održavala žar izrađene dimilice oduševljeno prateći njezino dogorevanje istovremeno proizvodeći zavodljivi, magični ritualni dim.
Da bi reč rekla onima koji dime.
