Grupa podrške za “skinute” s broda.
Razmišljam malo o tome kako bi možda bilo zanimljivo napraviti grupu takve vrste. Ne zato jer volim da kategorizujem ili separatišem, ali ako već postoje grupe podrške za lečene alkoholičare i/ili za one koji imaju problema sa ovisnošću od alkohola, cigareta, droga, depresije, napada panike, ovisnika o sexu, ... zašto ne imati i grupu “skidanje sa života na brodu”. Život posle broda. Reality bites.
Nemojte pogrešno da me razumete. Volem taj život. Zapravo razmišljam da bi ponovno da se vratim. Ali ne mogu još da budem načisto jel’ to jedno od onih mojih stanja bežanja kada dosegnem najdonju letvicu pod nazivom: “nemam volje, želje ni snage živeti na ovim prostorima ili stvarno želim da nastavim da živim brodskim/brodarskim životom.”
S jedne strane definitivno je neka vrsta bežanja sa ovih prostora jer roda me ispustila ovde gde voda i život u njoj više liče učmaloj baruštini prepune napornih komaraca, zelene rastezljive gelaste žabokrečine i smrdljivih isparavanja negoli svežoj protočnoj bistroj pitkoj reci u kojoj nazire se svaki kamenčić i pokraj koje osoba može da sedi i sedi, a da nikada se ne umori gledajući i slušajući tu prekrasnu reku.
Nažalost roda tog dana nije primala narudžbe, a valjda se i umorila od težine paketa. Ili me naprosto samo ispustila pomislivši:
“Ajde da vidimo kako će ovde da se snađe.”
“Sreća u nesreći” šta se ono kaže bila je ta šta je ćalac mnogo putovao pa smo dok smo bili deca susretali se s malo progresivnijim načinima razmišljanja, uvidima u načine života u drugim zemljama i njihovim kulturama. Ali nama je to bilo normalno. Nesreća je u tome šta jednom kada osoba spozna da postoji bolje i normalnije ne može ponovno da se vrati u trenutak pre tog iskustva. To je Obelix stanje. Obelix je kao malac upao u galski magični napitak zbog čega je zauvek ostao u stanju nadnaravne snage. Zbog te izuzetne nadnaravne snage, nije mu dozvoljeno da ikada više popije magični napitak.
Na osnovu nekih godina provedenih u jednoj stranoj zemlji do prve polovine dvadesetih nije mi padalo na pamet tražiti neke izlaze k’o šta je rad na brodu.
S druge strane ne mogu da se otrgnem od pomisli da mi je upravo zbog veoma ranog uvida u “kapitalističko društvo” bilo teško boraviti na ovim prostorima i biti podložna uticajima i načinima razmišljanja koje sam razumela, ali u kojima se nisam pronalazila, a još manje usaglašavala s njima.
Neizostavni deo tog “kapitalističkog” društva bio je masovni konzumerizam koji je dolazio i kod nas, ali kroz tanjušnu minijaturnu kapijicu.
Sigurno postoji (barem u manjem delu) generacija koja će čitajući ove retke da prepozna se ili barem seti se vikend šopinga u Trst; Brooklyn i Big Babol kauguma/žvakaća kao i limenka/kantica Fante, Coca-Cole i Spritea, farmerki/traperica – onih svetlih, ispranih, a ne onih od tamnog trapera.
Ne kažem da je bilo dobro ili loše, bolje ili gore, već samo da je to jedan deo istorije koji je neizostavno obeležio mnoge generacije.
Elem, iako su imali mnogo lepih stvari meni nije bilo nešto preterano stalo da živim recimo u Italiji, Austriji, Nemačkoj ili Francuskoj. Nije me to mnogo interesovalo. Da bi poželela i rekla: “Ajme blago njima. I ja bi tamo da živim.”
Neobično zanimljiva je ta memorija i sećanja. Kad mi je bilo devet godina dobila sam na poklon francusku inačicu Bazooka Joe kaugume/žvakaće.
Volela sam Bazooka Joe koje su bile proizvedene za prostor ondašnje Jugoslavije. Bio je to bledo roza pravokutnik (gotovo na granici s belom) na sredini razdeljen da bi mogao lakše da se prepolovi uvaljan u neki prah (možda šećer u prahu ili neki drugi mišomor) i umotan u plavo-belo-crveni papiric na kome je bio lik Bazooka Joe-a koji je garantovao da upravo od te žvake mogu da se naprave ogromni baloni.
Većinu vremena naravno lomili smo zube kada smo počinjali da je žvačemo jer su bile izuzetno tvrde.
Ne znam šta je bio razlog tome, jesu li bile tvrde jer im je istekao rok, a one su i dalje bile u prodaji ili je licenca uključivala neke zamenske i jeftinije proizvode da bi moglo više da se zaradi - jer postojale su i one mekše, međutim, trebalo je imati sreće da se naleti na njih.
Koji god razlog njihovoj tvrdoći i u retkim slučajevima mekoći bio, nakon maksimum dva do tri minuta žvakanja, kada bi sav šećer absorpcijom otišao u krv, masa je postajala sve tvrđa i tvrđa za žvakanje i od nje nije mogao pošteno da se napravi veliki balon. Često smo pokušavali da napravimo balon, ali zbog tvrde mase prilikom upuhavanja zraka u masu, kauguma/žvakaća znala je da bude katapultirana iz usta šta je bio žešći debakl jer heroj/heroina bio/la je onaj/ona koji/koja je uspeo/la da naduva balon obzirom da to je bila gotovo pa nemoguća misija.
Ali kada smo na poklon dobili desetak tuba francuskih Bazooka Joe-va to je bilo iznenađenje za naša dečja nepca.
Već sama ambalaža bila je čudo. Kauguma/žvakaća u tubi. To još nikada nisam videla. Kao kaladont. Samo slatko. I mogu da uzimam količinu koju želim. Naravno brzo sam društvu iz ulice razelila da bi svi mogli da podelimo iskustvo kaugume/žvakaće Bazooka Joe-a “čuda iz tube”.
Nije bilo u pitanju neko isticanje ili dobivanje bodova na lestivici popularnosti, već jednostavno tako smo živeli. Neko je nekada doneo dve-tri limenke Coca-Cole, Big Babol, Brooklyn, Hello Kitty nalepnice, … pa smo delili i to. Sve ono šta je bilo “uvezeno”/prošvercano bilo je zanimljivo i neobično i trebalo je da se proba.
E sada, francuska inačica Bazooke Joe-a uključivala je sve ono šta nisam poznavala pre. Intenzivnu roza boju, neobično nežnu i mekanu teksturu kaugmaste mase, veću količinu šećera. Kaugumasta masa bila je gotovo pa tekuća, ali je prilikom žvakanja postajala kompaktinija tek toliko da bude nepcu ugodna da možemo da napuhujemo ogromne balone. Slatkoća je pomalo gubila na intenzitetu, ali tekstura uopšte ne.
Najveće zadovoljstvo bilo nam je ispuhati kapacitet pluća u tu roza masu. Nakon ispuhanog vazduha u masu, balon i dalje nije pucao već je ostajao napuhan. Napuhan ostajao je onoliko dugo dok ga ne bi probušili ili kada bi ponovno udahnuli vazduh kojom prilikom balon bi se ispuhao, masa bi malo se ugruvala, ali smo bez ponovnog žvakanja mogli da duvamo vazduh i napušemo balon. Ako ne prvi, onda drugi ili treći put.
Danas, tri decenije od poslednje Bazooka Joa kaugume/žvakaće, zaključujem da definitivno ipak milija mi je francuska inačica.
