Sredinom 2016. godine, nakon što sam čuo priče od komšinice koja radi za Carnival, shvatio sam da i ja želim da radim na brodu. Nije mi dugo trebalo da se odlučim za buduće radno mesto, jer sam čuo da staff ima mnogo uslove života nego ostala posada, što mi je definitivno suzilo izbor na pozicije fotografa, krupijea u kazinu ili prodavca u šopu. Nakon razmišljanja odlušio sam da krenem putem brodskog fotografa.
Polako sam počeo da se raspitujem o samom poslu i pričama ljudi koji rade na brodovima, u čemu mi je mnogo doprineo forum Inozemstvo-posao, jer sam tu našao mnogo informacija koje su mi bile neophodne. Provodio sam dane i noci citajuci priče ljudi koji su već iskusili brodski život.
Motivisan što skorijim odlaskom, ubrzao sam završetak studija i krenuo dodatno da pohadjam kurseve fotografije i slikam svadbe sa prijateljima koji su fotografi. U januaru 2017. shvatio sam da sam psihički i profesionalno spreman da apliciram za posao, pa sam agenciji “Safe Cruise” iz Beograda poslao svoj CV. Čekanje je počelo.
Ni nakon sedam dana nisam dobio odgovor, verovatno jer su bili veoma zauzeti. Kako sam bio nestrpljiv, odlučio sam da im pošaljem još jedan mail, na koji su mi odgovorili i zakazali mi razgovor za nekoliko dana u njihovim prostorijama.
Ne znajući šta me čeka, imao sam neopisivu tremu, ali se ispostavilo da je razgovor bio vrlo prijatan i opušten. U agenciji me je dočekao Djordje, sa kime sam na engleskom jeziku razgovarao o svom životu i obrazovanju, radnom iskustvu i ambicijama, kao i o stručnim pitanjima vezanim za fotografiju. Nakon obavljenog razgovora moj sagovornik je bio zadovoljan pa mi je rekao da će za mesec dana, krajem februara biti održan intervju sa predstavnikom agencije iz Italije, Antoniom Kopolom. Takodje mi je rekao da ćemo neposredno pre toga ići na polaganje Marilins testa engleskog jezika, psiho testa, kao i na trodnevni trening u jednom hotelu na Bezaniji. Bilo je potrebno da sakupim dokumentaciju i platim 6000 dinara agenciji za usluge prevoda i papirlogiju, što je opravdano.
Pred samu obuku i razgovor, dostavili su mi materijale koje treba da naučim, a u vezi sa sigurnosnim procedurama na brodu i pitanjima koja bi ispitivač mogao da mi postavi.
Spremno sam dočekao kraj meseca i početak obuke. Najpre smo odradili Marilins, za koji mogu da kažem da je veoma lagan, na kome sam imao sto posto tačnih odgovora, a zatim i psiho test koji se sastoji od pitanja sa veoma lako predvidivim odgovorima. Licencu za Marilins sam platio 3100 dinara. Nakon uspesnih testova uputili smo se ka hotelu na Bežaniji gde nas je bilo oko šezdeset iz svih departmenta, a od toga svega šest kandidata za posao fotografa. Obuka je bila potpuno besplatna i trajala je tri dana po dvanaest sati. Mogu da kažem da mi je mnogo značila i da sam tamo naucio veliki broj stvari koje će mi kasnije biti od koristi na brodu. Tu sam stekao nekoliko drugova sa kojima i dan danas odrzavam kontakt.
U predvečerje poslednjeg dana treninga, došao je Italijan koga smo svi sa velikom tremom iščekivali. Kao i pred svaki važan ispit, imao sam jaku tremu. Nekoliko sati kasnije prozvao je moje ime, i trenutak istine je dosao. Iako pod uticajem treme, uspeo sam da odgovorim na sva njegova pitanja, ali nisam bio nasmejan, zbog čega je ispitivač bio u nedoumici da li da me pusti da prodjem dalje. Ovde veliku zahvalnost dugujem Ivanu iz Safe Cruise-a, koji je nekako uspeo da ubedi Kopolu da mi pruži šansu i ne baci u vodu moj dotadasnji trud.
Par dana kasnije dobio sam mail da sam prošao intevju ali da je potrebno da obavim dodatni razgovor sa gospodjom Karen Florentino iz head office-a u Santa Klariti. Kontaktirao sam je i razgovor je prosao sasvim opusteno, gotovo da smo ćaskali o fotografiji i životu. Ubrzo nakon zavrsetka razgovora stigao mi je mail da sam primljen na poziciji “photographer level 1” i da je potrebno da izvadim američku pomorsku vizu, kao i da odradim lekarski pregled kod dr Ristica.
Razgovor u abasadi je protekao bez problema i već šest sati nakon toga javili su da mi je odobrena viza i poslat pasoš putem DHL-a. Celokupna taksa za vizu je iznosila 17600 dinara.
Kod dr Ristica sam obavio laboratorijske analize i pregled u medicini rada, te sam dobio dve vakcine (Tetanus i MMR), a sve me je ukupno koštalo oko 12000 dinara jer sam im dostavio RTG grudnog koša i potvrdu stomatologa koje sam besplatno izvadio u državnoj bolnici.
Nakon dostavljanja neophodne dokumentacije agenciji, sredinom Aprila, zvanično sam stavljen na listu čekanja za ukrcaj.
Čekao sam četiri meseca pre nego što su me pozvali iz agencije i rekli da idem na Ruby Princess, da bi mi samo nekoliko dana kasnije javili da mi je ukrcaj pomeren za sedam dana ranije i to na brod Crown Princess.
Odmah sam krenuo u pripreme i počeo da kupujem neophodne stvari za svoj prvi ugovor. Pošto sam se ukrcavao u Sijetlu i na pocetku mi je Aljaska bila u itineraru, znao sam da treba da spremim nešto topliju odeću, ali takodje i letnju, jer nakon sezone Aljaske moj brod plovi na jug ka Kaliforniji, Meksiku, Havajima, Južnopacifickim ostrvima i Južnoj Americi.
Kako se termin odlaska primicao , tako je rasla i trema od nepoznatog. Konačno je došao i taj dan kada sam se pozdravio sa drugarima, pa sa roditeljima otišao na aerodrom Nikola Tesla, na svoj prvi let ikada. Na šalteru Lufthanze sam pokazao sam dokumenta i preuzeo svoju kartu, nakon čega sam sa svojima seo čekajuci termin bordinga. Činilo mi se da će mi biti lako pozdraviti se i okrenuti leđa svom dotadašnjem životu, odlazeći putem avanture i novog iskustva, ali to nije bilo tako. Nikada mi do tada nije bilo teže nego kada sam prolazio gejt i mahao im, znajući da ih necu videti narednih šest meseci...ili možda nikada više. To zaista treba doživeti, tada znaš da si od tog trenutka prepušten sam sebi i da umesto dotadašnjeg življenja “pod staklenim zvonom” ideš u svet gde si niko i ništa i gde te niko ne poznaje, gde novu priču gradiš iz početka.
Već prilikom ukrcavanja u avion upoznao sam nekoliko ljudi koji idu na isti brod kao i ja, što mi je bilo veliko olakšanje i učinilo da se osećam koliko-toliko sigurnije.
Prva stanica nam je bila Frankfurt, odakle sam se javio svojima i nastavio skoro dvadesetočasovni put ka Sijetlu, leteći iznad Danske, Grenlanda, Kanade i severa Sjedinjenih Drzava. Po sletanju na ogromni aerodrom u Sijetlu, prošao sam brojne bezbednosne provere i dugačke redove za imigraciono, da bi nakon toga krenuo ka mestu gde me čeka vozač mini busa koji vozi za “Red Lion” hotel u kome treba da prenoćim. Po dolasku dobio sam ključeve od dvokrevetne sobe i nekoliko vaučera za hranu od po 30 dolara, i rekli su mi da je moj cimer već tamo. Kada sam usao u sobu upoznao sam Martina, kuvara iz Nemačke i zaista smo se dobro skapirali. Nedugo potom sam upoznao još ljudi i sa njima išao u obliznji Wallmart, odmarao na hotelskom bazenu, ručao i večerao. Zaista sam proveo prelep dan u tom hotelu, ali ipak je postojao nekakav strah od toga šta me sutra čeka na svom prvom brodskom radnom danu.
Nastavice se...
