Rano ujutru, oko 7 sati, skupili smo se na recepciji i seli u autobus koji nas je odvezao do luke u Sijetlu.
Oko mene su bili ljudi iz gotovo svih krajeva sveta. Toliko razlicitih nacionalnosti u tako “malom” autobusu.
Kada smo se približavali luci i kada sam ugledao ogromne kruzere, počeo sam da ih slikam telefonom, za šta su se moji novi drugari počeli šaliti i rekli da se vidi da sam novi na brodovima.
Kada smo izašli iz busa, stajali smo ispred terminala koji se činio sićušnim u poređenju sa ogromnim Crown Princess-om.
Njegovih 19 spratova, preko 300 metara dužine i pomisao da će to biti moja kuća u narednih 6 meseci u meni su izazivali uzbuđenje i tremu.
Po prolasku kroz terminal sačekali su nas jedan francuz i jedan Srbin iz crew office-a koji su nas u grupama uveli na brod.
Čim smo kročili na deck 7 obezbeđenje nas je jednog po jednog slikalo za takozvani „Laminex“, karticu koja će nam biti i pasoš i lična karta dok se nalazimo na brodu.
Uz laminex takođe sam dobio i „blue card“, odnosno malu plavu knjižicu gde piše na kojoj sam sigurnosnoj poziciji u slučaju opasnosti, kao i objašnjenje nekih sigurnosnih procedura.
Nakon toga odveli su nas u crew bar gde su nas prozivali jedno po jedno da im predamo pasoše.
Po prozivanju mog imena i nakon što sam predao pasoš, začuo sam da me neko zove „Hey Ivan“ i video jednog ćelavog lika i zgodnu visoku devojku koji me zovu da pođem sa njima.
Shvatio sam da je to neko od mojih iz Photo departmenta i da sam jedini fotograf koji se tog dana pridružio. Pošto nisam imao predstavu ko su, ćaskao sam opušteno sa njima.
Sproveli su me po brodu, galeriji, foto labu, londriju (gde sam dobio posteljinu i peškire, kao i uniformu), staff mess-u itd.
U principu pokazali su mi ceo brod, ali su naglasili da su svesni činjenice da sam nov na brodu i da mi niko odmah ne može da upamti sve to, već da će mi biti potrebno vreme da se naviknem.
Tek potom sam saznao da su njih dvoje ustvari asistent menadžera Šener iz Turske i menadžerka Tereza iz Južne Afrike.
Rekli su mi da imam oko 2 sata da se smestim i odmorim i da ćemo kasnije imati sastanak u galeriji.
Kada sam došao u sobu smestio sam se na gornji krevet, i počeo raspakivati.
Soba za fotografe uopšte nije bila mala kao što sam čuo u pričama, sasvim je pristojne veličine, sa krevetom na sprat i sopstvenim kupatilom.
Tu su takođe smeštena 2 ormara, radni sto i jedna komoda, i što je meni bilo najbitnije, nalazila se na četvrtom spratu tj. iznad nivoa mora.
U tom je u sobu ušao jedan sredovečni Indijac, za koga sam odmah imao predrasude, ali kada sam kasnije shvatio da je lik apsolutni kralj i da je pri tome lab menadžer Džesi Džejms, ta slika se promenila i postali smo bukvalno kao otac i sin.
Pomogao mi je da se smestim. Bilo mi je potrebno poprilično mesta jer je u ormaru bilo mnogo stvari koje je ostavio prethodnik.
Od uniforme sam dobio dve plave košulje, tri polo majice, bermude, pantalone, sigurnosne cipele, prsluk za formal, parno odelo i dve jakne za zimu.
Sa Džesijem sam otišao do foto laba gde sam zadužio kameru Nikon D300, objektive 17-55mm, 50mm, 35mm, transmiter i dva resivera, blic sb 900 i ranac.
Na sastanku me je dočekalo 15ak članova tima i poželeli su mi srdačnu dobrodošlicu.
To je zaista bio najbolji kolektiv koji sam ikad sreo u životu i odmah smo se skontali.
Taj tim je funkcionisao po principu svi za jednog jedan za sve, što nije bio slučaj sa kasnijim ekipama kada se većina ljudi promenila.
Dobio sam svoj prvi „schedule“ i ubrzo startovao na radnom mestu.
Video sam šta znači kada neko kaže na brod ideš pre svega da radiš, jer se tamo zaista radi što bi rekli u neograničenim količinama.
Uvek si u stanju pripravnosti za drilove, a pri tom imaš rasporede od po 10-13 sati dnevno. Kada imaš 10 sati rada, smatra se da ti je to lagan dan.
Mislio sam da neću noći da izdržim taj tempo, ali sam se već nakon par dana privikao i ušao u sistem tako da sam lagano iznosio sve.
Radni dani obično počinju oko 8:45am kada se radi u galeriji, ali to znači da moramo da dođemo oko 15 minuta ranije da otvorimo panele, iznesemo stolove i poređamo robu, postavimo slike, upalimo računare itd. Da bih to postigao, ustajao sam u 8 i imao oko pola sata da se istuširam, obučem i doručkujem u staff messu.
Radni dan se uvek završava u 11pm, ali se uvek ostaje bar pola sata nakon toga da bismo zatvorili galeriju i očistili mašine u foto labu.
Ne radi se jednokratno od 8:45am do 11pm, već u toku dana ima oko 4 sata pauze koja se ne raspoređuje uvek isto, tako da imamo uvek vremena da se odmorimo, jedemo, istuširamo da bi ponovo bili sveži za posao.
Po nekad nam padne da ceo dan ili pre podne provedemo u labu i podesimo mašine, štampamo slike i odrađujemo porudžbine putnika.
Ti dani su kao odmor jer si sam u labu i možeš da pustiš muziku do daske ili da gledaš serije jer imaš dosta vremena dok se slike štampaju, a trebalo im je poprilično na našim starim Konica printerima.
Svako veče po završetku radnog dana, bez obzira da li je to u 11pm ili 1am, opustamo kravate i idemo put crew bara kako bismo se malo družili i popili koje pivo.
Tu se uvek okuplja oko 70 druželjubivih ljudi i bude odlična zabava.
Naši ljudi se uglavnom skupe u jednom ćošku i igraju fudbal na xbox-u i cirkaju pivo, dok ostatak bleji za šankom i pušta muziku na džuboksu.
Takvo druženje dosta znači jer sprečava ljude da upadnu u depresiju i omogućava našim ljudima da progovore koju reč na maternjem jeziku, pošto se po ceo dan priča engleski.
Što se tiče hrane, mi fotografi smo staff, pa imamo privilegiju da se hranimo kako u staff i crew messu, tako i u Horizon Court-u, odnosno buffet restoranu za putnike gde uvek ima švedski sto i neverovatno dobra klopa. Tamo uvek može da se jede jer ima nekoliko postavki u toku dana, a uvek može i da se popije čaj ili kafa.
Horizon court takođe obuhvata i Trident Grill kao i piceriju i sladoled na deku 15. Mnogo znači kada imaš 15 minuta pauze a gladan si da svratiš do picerije na brzi obrok i nastaviš sa radom. Takođe kada ima malo više vremena za uživanje možemo i na burgere i ostale vrste roštilja, kao i na sladoled. Kada lepo ručamo, odemo do šanka i zamolimo konobara da nam da čašu soka. Zaista imam samo reči hvale za uslugu na Horizon-u.
U crew mess-u hrana je za nas bila samo kao prva pomoć, da jedemo kada ne rade staff mess i horizon, pošto crew mess radi do 1am.
Tu je klopa bila uglavnom prilagođena azijatima jer ima užasno mnogo pirinča, ali po nekad se nađe i nešto ukusno što kolege iz restorana donesu nakon završenih obroka gostiju.
U staff mess-u je hrana može se reći pristojna, ali ništa više od toga. Uvek ima da se pojede kuvano i ukusno za ručak, ima voća, ima peciva i suhomesnatog za doručak, večera se poručuje i mogu ti doneti obrok sa menija po želji. Sokova,nes kafe i mleka svuda ima u neograničenim količinama.
Na brodu nam je zabranjena kupovina alkoholnih pića, osim u crew baru. Tamo su cene zaista pristupačne i asortiman pića je raznovrsan, doduše ne kao za putnike.
U ponudi piva ima Seawitch, Heineken, Bud, Bud light, Bluemoon, English pub ale, i cene su oko 1.25-1.90$. Često nisam imao više vode u kabini pa sam odlazio na šank i tu kupovao flaše 2 litra vode za 50 centi. E sad, postoji i ono što se zove Cambusa i tada je praznik za posadu. To znači da u određeno vreme članovi posade mogu da dođu na deck 3 i u magacinu kupe piće, vodu i cigare u željenim količinama. Ja sam kupovao najviše Džek Deniels i Bakardi rum čije se cene kreću oko 15$ za flašu od litar. Takođe tu može da se kupi voda po ceni od oko 6$ za pakovanje.
Uskoro nastavak...
