Phase 3: Murphy's LawEto nas. Poslednji korak pred presudu, ocena i zakljucak moje kampanje. Pa da pocnemo...
Faza 3 se sastoji iz 3 dela:
Dan 1 – se otvara testiranjem engleskog jezika
(Marlins test), nakon cega sledi trening od 3-4 sata (za druge pozicije je bio dosta duzi).
Dan 2 – nastavak treninga, raznorazne sugestije i saveti o ponasanju na finalnom intervjuu, testiranje. Obaveze od ukupno 6-7 sati.
Dan 3 – poslednji intervju sa predstavnikom kompanije za koju aplicirate, u sustini veoma slican intervjuu iz faze 2 (sa HR menadzerom). Ali moje misljenje je da se ovom prilikom ujedno dodatno ocenjuje i vasa pojava, entuzijazam prilikom komunikacije i slicne sitnice.
--------------------------------------------------------Dan 1:Ustajem u 05:30 ujutru da se sredim i zavrsim pripreme pred polazak, jer sam magarac i nisam sve spakovao prethodno vece. Prvo odlazim do kupatila, gde zavrsavam svoje obaveze do 06:00. Spreman da napustim kupatilo i zavrsim pakovanje i oblacenje pre nego sto uhvatim prevoz, shvatam da sam zapravo zarobljen u kupatilu. Zakljucao sam vrata kada sam usao; dok sam ja okretao kljuc u bravi, deo klina koji pomera mehanizam brave je pukao i zaglavio se. Ubedjen sam da sanjam, da se ovo upravo nije desilo. Jer, vrata se otvaraju iznutra, a sa spoljne strane prozora imam mrezu i saksije sa cvecem – te ne postoji nacin da izadjem iz kupatila. Dobro. Polako samo, nema razloga za panikom, resenje ce se samo predstaviti. Vadim kljuc iz brave i pokusavam da procenim koliko sam duboko u sosu.
Vratim kljuc u bravu, i polako pocinjem da se gubim jer vise nisam siguran na koju stranu se otkljucavaju vrata. Okrecem kljuc, uctivo molim vrata da se otvore jer je danas za mene bitan dan i ja moram da budem u odredjeno vreme na odredjenom mestu. Medjutim moja vrata odbijaju bilo kakvu saradnju, j*be se njima sta ja hocu. Dobro, vazi, hvala. Jedina osoba koja moze (i sposobna je) da mi pomogne je na putu za posao. Ako je moja trenutna kalkulacija tacna trebalo bi da je udaljen oko 20-30 minuta od mene. Hajde da probam. Covek sa nevericom i smehom slusa moju muku, okrece kola i vozi ka meni.
Dok ga cekam da dodje, vreme leti: ja i dalje pored vrata, gledam u bravu, pa u kljuc, pa na sat. Pa onda analirizam: nedeljama unazad brava “pucketa” prilikom zakljucavanja, ma pretpostavljao sam da nesto nije u redu. I gde bas danas od svih dana da mi se ovako nesto desi, pih. Ubacim kljuc nazad u bravu, i pokusavam “suptilno” da okljucam. Puc-puc. Kljuc sada pocinje da proklizava. Aha, sada sam uspeo da odvalim ceo klin. Pola kljuca ostade u bravi, super.
Dolazi prijatelj konacno. Srecom pa je bio u prilici da okljuca kucu i udje, inace pitanje je sta bi bilo. Morao bi da srusi zid negde. Dolazi do kupatila, pita me jesam li tu, smeje se. Njemu simpaticno. Pomera on kao rucku od vrata, improvizuje nekih 10 sekundi i kaze mi “Ja moram da razvalim ova vrata. Jesi li spreman?” Kako da ne, naravno da sam spreman… Jel se ovo i dalje desava? “Jesam, hajde.”
I krene ti on. Bam. Bam. Bam. Bam. Bam. Razvali ih, srecom pa nije odvalio ceo ram nego samo deo oko brave. “Srecom”. Trcim da se spremim jer trenutno kasnim 15 minuta. Meni je prevoz vec uveliko stigao, nisam iz Beograda inace. Svetlosnom brzinom se oblacim i pakujem, krecemo od kuce sa 20 minuta zakasnjenja. Pokusavam da smetnem vrata sa uma, duga me voznja ceka a vec kasnim. Prioriteti!
Iznenadjujuce stizemo na Novi Beograd u pristojno vreme, junacki se vozilo naravno. Nalazimo se na 10 minuta od lokacije Marlins testa, cak cemo stici i pre ugovorenog vremena. Pobeda! Aha, cek-cek. Primetim da sam u silnoj zurbi zaboravio torbu u koju sam spakovano poslovno odelo. Bez kojeg ne mogu na glavni intervju. Opa, dugo je trajalo. Drugarica koja me vozi govori mi da ne razmisljam o odelu uopste, sve ce biti zavrseno. Kako – pojma nemam, ali nemam izbora osim da joj verujem.
Dakle, stigao na vreme. Ulazim unutra, ljudi caskaju, opustena atmosfera. Ma sve super, vrata i odelo mi nisu ni na kraj pameti za divno cudo. Cekamo malo da se podese svi racunari, uskoro nas prozivaju i zauzimamo svoja mesta. Radimo jedan probni test svi zajedno, uz asistenciju Safe Cruise osoblja. Ubrzo nakon sto utvrdimo kako stvari funkcionisu, test bi trebalo da pocne.
Evo ga nov interesantan podatak. Naime, iznajmljeno mesto gde se test odvija ima “gejming” miseve. “Gejming”. U pitanju je standardna kineska tehnologija, ali su dva dugmica sa leve strane tako lose rasporedjena a sensitivity istih je apsurdno visok. Otprilike prostor gde treba da legne palac naseda na pomenute dugmice (osim ako nisi zensko pa imas delikatne prstice). A posto su ultra-osetljivi, dovoljno je da samo senka vaseg prsta predje preko njih da ih aktivira. Nisam siguran da li je to namenski tako, ili su se raspali od silnog koriscenja lokalnih gejmera. Sta znam, mozda sam i ja jednostavno zaboravio tog jutra kako se adekvatno drzi mis. Nije iskljuceno. Elem, sta se zapravo desi ako ih slucajno aktivirate? Vraca vas nekih 5 koraka unazad, pravo na praznu browser stranicu.
Da ne idem preterano u detalje (hah – prekasno); ukoliko slucajno stisnete prokletinju sa strane, ili pak cestica prasine nezno pomiluje pomenute dugmice, zatvara vam test i vraca vas na home page. Meni se ovo desilo jednom ili dva puta, i bio me je blam sebe samog jer koristim miseve celog zivota (ukljucujuci gejming edicije). Medjutim, misljenja sam da su ovi misevi bili izuzetno loseg (i neprakticnog) dizajna te sam palac drzao u vazduhu vecinu vremena. Ma nemam vremena da razmisljam o misu, samo da cutim i popunjavam pitanja.
Gotov test, treba da uhvatimo gradski prevoz do hotela. Srecom, uhvatim se drustva dve fine devojke i momka koji su se zaputili zajedno ka stajalistu. Dolazimo u hotel, zauzimamo svoja mesta. Trening uskoro pocinje. Trajao je oko 4 sata mozda, sa pauzama. Slobodni smo, vreme je da se zaputim nazad.
Pre nego sto napustim hotel, zamolim jednog kolegu da mi da instrukcije kako da dodjem na adresu svog prenocista. Inace, odsedecu kod drugaricine rodbine. Veoma korektni ljudi, imaju cerkicu od 4 godine. Uputi on mene, kaze mi koji bus da cekam itd. Dodjem nekako do stana, odmorim malo pa pocnem citati skripte jer cu sutradan imati finalni test. Danasnji dan nije bio preterano dug niti naporan, stavise osecao sam se zadovoljno i nekako zivahno. Metropolis!
--------------------------------------------------------Dan 2:Uspeo sam da razmenim brojeve telefona sa kolegom (lokalac) koji mi je prehodni dan pomogao da se snadjem u gradskom prevozu. Posto nisam bio nesto voljan da improvizujem i ucim o transportu i stajalistima, dogovorim se sa njim da na drugi dan predavanja putujemo zajedno do hotela. Manje su mi sanse da se izgubim, zakasnim i sl. Cujemo se ujutru, resimo da se nadjemo sat vremena pred pocetak treninga.
Dolazim do njega, pa zajedno idemo peske do stajalista. Cekamo autobus, pa bogami jedno 20 minuta sigurno. Na ovo definitivno nisam racunao (zasto, ne pitaj me) sto znaci da nemamo vremena za propust. Dolazi konacno autobus, vrata se otvaraju a ja ne mogu da odmerim da li ima vise putnika unutra ili van autobusa. Gde cemo stati svi pobogu, ne znam i ne interesuje me jer mi moramo da se uguramo nekako inace kasnimo na trening a to nikako nije opcija. Uglavimo se nekako nas dvojica za dlaku Isusovu, ja srecan kao malo dete. Dugo je trajala ta moja sreca, celih 5 sekundi. Vidis, odmah posle njega i mene su se ukrcala dvojica konduktera, jedan izgleda kao Hulk a drugi kao Gragas. Traze da putnici spreme svoje karte.
Znam ja vrlo dobro da nista na ovom svetu nije besplatno, ali nisam uopste razmisljao o kupovini karte jer vidim kako se drugi ljudi ‘snalaze’ a ujedno razmisljam “Ova 2 dana promenicu 2 autobusa dnevno u 2 pravca, a treci dan odoh kuci. Valjda necu naleteti na konduktere tokom svog kratkog boravka u Beogradu.”
Heh-heh. Simpaticno je to sto sam ja poslednji usao, a sada cu prvi da naj*bem. Naravno, overili su par putnika i sad od mene traze da pokazem kartu.
- Nemam.
- Zasto?
- Nisam kupio. Izvinjavam se. Nisam odavde. Evo sad cu da platim.
- Ne moze tako. Spremi licnu kartu.
- Nemam.
- Spremi dokumenta. Ili spremi 2000 din.
- Nista od toga.
- Dobro, silazis na sledecem stajalistu i zovemo policiju.
- Nemojte molim vas, idem na razgovor za posao. Ne smem da zakasnim, ovde sam samo jos danas.
- Dokumenta. Policija. 2000 din. Biraj. I to biraj brzo.Nijedan od putnika vise nije bitan, sada sam ja u centru paznje i sva energija se fokusira na mene. Prinudno silazim na sledecoj stanici, kolega se solidarise i silazi zajedno samnom. Hvala mu neizmerno, jeste ljudina i po. Iako sam ga tek juce upoznao, nije mi dugovao nista. Elem, sisli smo i ja na brzinu odmeravam situaciju i razmisljam sta mi je ciniti.
Licnu kartu nemam. Ne zelim da imam posla sa policijom. Ne daje mi se 2000 dinara nikako. A nema sanse da se bacim u trk, razbice me ova dva grmalja kao staklo. Krenem ja polako u stranu, suptilno, pravim se da ih uopste nismo imali razgovor u autobusu. Ne ne, Hulk i Gragas mi ne daju da se pomerim. Prete mi, zvace policiju ako se mrdnem. Opet mi ponavljaju opcije. Sta da radim; napravio sam propust, nisam imao srece, i sada moram da platim. Nemam vremena za raspravku. ‘Specijalna karta’ kupljena, hvala im na usluzi.
Stizemo na trening na vreme. Dobijamo informacije o tome sta nas ceka, koji su uslovi rada na brodu. Sledi nam pauza, pa onda testiranje. Zavrsava se polako i taj dan. Hvatam autobus nazad do stana. Pregladneo sam, zamolim drugaricu da se nadje samnom na pola puta i odveze me negde da uzmem klopu. Kaze Mek je najblizi, hajde idemo tamo onda. Kupimo, dodjemo nazad do stana. Ona je otisla do obliznje prodavnice po nesto a ja pravo u stan da jedem. Nije proslo ni 5 minuta kako sam usao, dolazi njega rodbina sa cerkicom.
Ja jedem pomfrit u dnevnoj sobi sa uzivanjem, ne zurim nigde. Cim je mala videla kako jedem krompirice, zacenila se u plac istog trenutka. “Hocu i ja Mek! Hocu Mek! Hooooocu Meeeek!” I place kao kisa, sve glasnije i glasnije. Ja joj kazem: “Dodji slobodno, ima i za tebe.” jer gotovo nisam ni poceo da jedem. Jok, ona i dalje place na sav glas. Njena majka pokusava bezuspesno da je smiri, dere se na nju, preti joj. Plakala je dobrih 20 minuta sigurno, ne znam otkud je snage za toliko. Smorilo me to opasno, osecao sam se kao poslednje g*vno. Zao mi deteta, j*bao me McDonald’s trebao sam jesti sta god su oni spremali taj dan…
Za divno cudo ni ovaj dan mi nije bio previse naporan iako je pracen malim neprijatnostima, kao i dan koji je prethodio. Ostatak veceri citam jos malo na netu o nekim sitnicama vezano za sutrasnji intervju. Privodim dan kraju.
--------------------------------------------------------Dan 3:E pa, stigao je i taj trenutak. Uvod i razrada zavrseni, ostaje samo zakljucak.
Nervozan sam bio to jutro. Ustao sam iz kreveta u 06:20, nisam nesto preterano spavao od uzbudjenja. A sto sam bio blizi odlasku na intervju, sve sam brze gubio pribranost. Konacno sam spakovao sve stvari, raspremio sobu za sobom, obukao odelo i krenuo put hotela.
Tokom prethodna dva dana nisam se nesto preterano socijalizovao, imao sam komunikaciju sa svega nekoliko osoba. To jutro u hodniku hotela, prvi put sam imao interakciju sa dvojicom momaka iz drugog odeljenja. Sa jednim sam pricao skoro pola sat, bese to veoma prijatan razgovor moram da priznam. Bio je izuzetno dopadljiva i vedra osoba, nadam se da je ostavio dobar utisak na intervjuu i da je prosao.
Konacno, zaposlena iz Safe Cruise osoblja me poziva u salu. Tu dakle cekam par minuta dok ne dodje moj red da razgovaram sa predstavnikom kompanije. U pocetku sam sam sedeo za tim stolom. Ocito. Opustenost koju sam stekao pri razgovoru sa gore pomenutom osobom me sada polako napusta. Medjutim, uskoro mi se pridruzuje jedna devojka a ubrzo zatim jos jedan momak. Sedimo tako za stolom, caskamo lezerno. Taj momak koji je poslednji seo kod nas okrece pricu na salu, pricamo o nekim sitnicama koje su nebitne. Uporedjuju boju ociju, a iskreno receno ne zna se ko od njih dvoje ima lepse oci. Ja ne mogu da se poistovetim, nisam egzotican.
To fino a ipak besmisleno cavrljanje me opusta, jos jednom prilikom potiskujem pritisak i stabilnost se polako vraca u moj sistem. Uskoro nam se pridruzuje jos jedna devojka. Ne pamtim da sam je video ranije, nisam siguran da li bila deo nase trening grupe ili ne. Dok razmenjujemo reci za stolom, meni paznja odluta po sali. Gledam naokolo, lep namestaj imaju ovde. Vidi tamo u pozadini, neki gosti sede i pijuckaju nesto sa zadovoljstvom. Vidi kako su lepe case. Nije lose ovde uopste zaista, pitam se koliki li promet ostvari vlasnik ovog hotela.
I dok mi mozak tako lebdi po sali, setim se zasto sam dosao ovde i sta me ceka. U pravo vreme bice, jer mi upravo prilazi neko iz Safe Cruise agencije i govori da je moj red. Dobijam instrukcije gde da sednem. Tu smo, vreme je. Ponasam se kako mi je predlozeno prethodnog dana – lepog vaspitanja nikad dosta, jel’.
Osoba koja me je ispitivala je bila prijatnog izgleda i prijatne licnosti. Barem je to moj utisak. Nismo predugo pricali, ne mogu da preciziram ali verujem da je bilo izmedju 5-8 minuta sveukupno. Kolega koji se solidarisao samnom u autobusu pre neki dan mi je dao jedan veoma lep savet. Rece mi, moracu da parafraziram malo: “Slusaj, ti sa njim pricaj kao da ste komsije. Znate se neko vreme, nema tenzije izmedju vas. Samo se ti opusti maksimalno i sve ce biti u redu, pazi sta ti ja kazem.”
I ispade tako nekako na kraju. Iznenadio sam sebe samog, nisam ocekivao da cu tako lezerno moci da komuniciram sa osobom tako visokog profila. Stavise, uzivao sam u razgovoru sa njim. Pomno sam pratio njegova pitanja, posmatrao njegovu reakciju na moje odgovore i adaptirao se u hodu. Moram da podvucem, gospodin koji me je intervjuisao je bio izuzetno dobrog raspolozenja. Ili to, ili je mene cepala euforija jer sam bio “u zoni” od pocetka do kraja razgovora tako da mi nista nije bilo bitno. Nakon sto smo zavrsili i ja se ispratio nazad u salu iz koje sam dosao, priliv srece i entuzijazma je dostigao nove granice. Moje raspolozenje je raslo po minuti, ni sam ne znam kako.
Na putu iz sale prema holu, zadrzim se nekoliko minuta. Da podelim utiske sa kolegom koji mi je pravio drustvo kada sam jutros stigao u hotel. Isti covek mi je bio od pomoci, nasa interakcija mi je puno znacila. On jos nije stigao na red. Pozelim njemu i ostalima srecu i kazem im da su dobro raspolozeni ispitivaci, da nemaju razloga za brigu i da svi prolazimo 100%! I zaista mislim tako; svi smo mi bili fino odeveni i sarmantni, svako na svoj nacin.
Konacno, prilaze mi dve omiljene osobe iz grupe – koleginica sa kojom sam prvi dan dosao na trening, i kolega sa kojim sa drugi dan delio muku u autobusu. Koleginica izgleda veoma classy, odelo na njoj stoji super a ona sva blista. Inace je jako pozitivna osoba, verujem da je se sjajno snasla i da ce proci. Iskreno se nadam, jer ona to zasluzuje. Kolega isto izgleda krajnje otmeno, malo sam mu popravio kravatu jer je bila rizicna. I on je isto harizmatican, te bi isto trebalo da prodje bez problema. Drzim im fige, jer sam se osecao kao deo njihovog “tima” ova tri dana i voleo bih da svi zajedno odemo.
Na brzinu im prenosim svoje utiske, dajem neki savet i ubedjujem ih da ne brinu jer uopste nije strasno. Znate kako to ide – kada je neko oko vas pozivitan i vedar, vremenom to predje i na vas i tako se u krug pozitivna energija siri kao zaraza. A posto su meni pomogli pre nego sto sam dosao na red da predstavim sebe, rekoh najmanje sto mogu da uradim je da prosledim tu energiju dalje u nadi da mogu nekog da motivisem kao sto su motivisali mene. U tom trenutku nista nije moglo da mi pokvari raspolozenje, bio sam pijan od strasti i odusevljenja. Nisam se osecao kao da sam svoj, nisam uopste znao da mogu da dozivim taj nivo euforije.
Napustam hotel, na parkingu sretnem tri momka koji nesto pricaju. Oni vec bili i zavrsili. Pridjem, otpozdravim, pitam kako je bilo. Svi se smeju zadovoljno, optimizan je prisutan u svakom glasu. Ako, i treba! Rastanem se sa njima, pozelim im srecu i zdravlje i ne znam sta jos ne. Sve najbolje, zna se red.
Na putu kuci, prenosim utiske drugarici sa kojim sam dosao (i sa kojom se upravo vracam) i ukratko prelazim preko pitanja i odgovora. I ne znam sta mi bi u jednom trenutku, ali pocnem da sumnjam u svoje odgovore: “Sada kada znam koja pitanja su mi postavljenja, mogao bih svoj odgovor da formulisem mnogo elokventnije i da ostavim mnogo bolji utisak od prethodnog. Da da, na neka pitanja sam kranje mrsavo odgovorio. Au nisam valjda rekao nesto glupavo sto moze da me obori…”
Nije dugo trajala ta moja sumnja, necu da dozvolim da mi sj*be raspolozenje. Sta je bilo, bilo je. Sad je kasno za bilo kakvo dodatno razmisljanje. Ostajem optimistican, ali sa malom dozom rezerve. Sta god da se desi, ja sam zadovoljan svojom epizodom u Beogradu. Puno srece zelim celoj svojoj grupi, iskreno se nadam da cemo svi proci i da cemo svi dobiti zaposlenje ili barem ogromna vecina. A ako ne, nema veze. Ko ga j*be, nije kraj sveta. Bice jos prilika u zivotu valjda.
Na kraju, hocu da se zahvalim (i to ovim redom):
- Ovom forumu i njegovim clanovima koji su mi bili od ogromne pomoci
- Agenciji Safe Cruise (malo vise reci o njima uskoro)
- Svakom ko je samnom stupio u kontakt u toku ova tri dana
- Svakom kuci koji mi pruzio podrsku, cak i gospodinu koji mi je unakazio vrata
Sto se tice Safe Cruise agencije, moje iskustvo sa njima je pozitivno i preporucujem ih svakom. Azurni su, korektni i kako sami kazu “tu smo da pomognemo maksimalno, jer i nama ide u prilog da se zaposlite”.
Puno srece zelim svakom svakom ko odluci da aplicira.
P.S. Razmisljao sam da li uopste da podelim svoju pricu ovde ili ne. Ne ponosim se situacijama koje su me zadesile, stavise iznenadjen sam da me to nije polomilo. Nerado ih delim sa vama, ali ipak se osecam obaveznim. Ni sam ne znam kako sam uspeo da pomerim misli u drugom pravcu, ali mi je drago da nisam klonuo duhom i da sam ostao istrajan bez obzira na sve.
