Busevi. Divni javni prevoznik. Postoje oni lokalni, gradski i prigradski. A postoje i oni međugradski.
Svaki prevozi svoju klijentelu. Ovi gradski i prigradski većinom su krcati penzionerima. Kažem većinom jer oni mogu da (pre)voze se besplatno.
Ovi međugradski većinom (pre)voze radni narod, školarce, studente i ponekog/u penzionera/ku koji iz manjih mesta idu u veće da obave nešto šta ne mogu u svojim mestima.
Poslednjih godina putovala sam intenzivno tim međugradskim, pa recimo da mogu da kažem da iz iskustva znam o čemu pričam. Mogu da elaboriram celu strukturu i usporedbu izmedu dva velika prevoznika. Ali nebi da vas smaram.
Ali ima jedna anegdotalna lična epizoda koju moram da ispričam.
Pre tri godine vratila se maca sa jedne od mnogih sezona. Uglavnom imala sam neke peripetije koje morala sam da rešim i jurila sam u drugi grad u kojem studiram da pokušam da otpetljam to šta sam zapetljala.
Uglavnom rešili smo to. I trebalo je da se vraćam kući. Dolazim na busni kolodvor. Ulazim u bus. Sedam.
Krenusmo. Obzirom da sam u nekoj svojoj zoni i razmišljanjima (gotovo uvek) ne primećujem da sam jedina putnica u busu.
U jednom momentu šole zaustavi bus. Izađe šole. Uđe drugi.
Kako sam sedela otpozadi, dok bus je prolazio gleda mene taj šole koji je izaš’o k’o da je duha video.
Al’ ne obazirem se i uverim sebe da iščitavam više nego šta je potrebno. Vidim idemo drugim putem, al’ šole zna nekada da vozi preko tog gradića do mojeg, pa se ne zabrinjavam.
I stižemo mi u taj gradić. Šole gasi motore.
Dolazim do njega. Kažem: “Oprostite”, a čovek se presek'o. Probledeo. U šoku. “Od kud vi!?”
Ja (mrtva ladna): “Pa iz Bla.” Tonom koji odiše nabojem: Kao, kako ti ne znaš odakle ja? Mislim stvarno. Zar nik'o ti javio nije da putujem?
Šole: “Nisam znao da ste u busu.”
Ja: “Hm. Skoro pa ni ja. Obzirom kako ste vozili.” Nastavljam (upitno): “A vi ne idete u Bla Bla?”
Šole (još uvek pokušava da dođe do zraka i povrati boju u obraze): “N-ne, n-ne idem. Ovo je poslednja stanica.”
Ja (razočarano): “A-ha. Znači za Bla Bla nema više buseva?”
Šole (pomalo izbezumljeno): “Ali stvarno ne mogu da verujem odakle vi!”
Mislim, čovek je zaista delovao kao da je doživeo šok. Činio se vidno potresen. A ne mogu da odgonetnem zašto.
Ja (rezignirano): “Kažem vam iz Bla. Znači sada više ne mogu niti jednim busom za Bla Bla?”
Šole (pokušavajući da pojasni moje prisustvo): “Ali KADA ste vi ušli?”
Ja (smireno pokušavajući saznati informaciju): “U Bla." (upitno): "Znači moram da vratim se odakle smo došli?”
Šole (polu monolog i razočarenja malog kapaciteta uz primjesu čuđenja šta kolega zanemario je da ga apdejtuje o putnicima): “Ali kolega mi ništa nije rekao. Mislim, da nek'o je u busu.”
Ja (poput dobre Samarićanke prepoznajem koliko mu znači njihova saradnja, ne želeći bacati sjenu sumnje na njegovog kolegu, koji je, btw, izgledao kao da je video duha, kažem): “Ok. Kolega nije ni znao da sam u busu, očigledno, ako vam nije rekao." (nadalje pokušavajući saznati informaciju o povratku): "Dakle ima li neki bus da mogu da se vratim u Bla?”
Šole (bulji u tačku kroz prozor, u potpunom šoku): "Ne mogu da verujem da celi put ste bili u busu.”
Ok. Vidim ovde smo u post traumatskom stresu, a treba da saznam kada ide sledeći bus.
Dolaze jos dva šoleta. Pa oni krenuli sa svojom pričom. Trebali ste ovaj bus da uzmete, pa onda taj. A mogli ste i taj za tamo i onda tamo. I sva neka palamuđenja. I trebalo je ovo i trebalo je ono. (A najviše volem, općenito, kada ljudi počnu mi govoriti šta je trebalo da uradim i šta sam mogla da uradim i/ili šta bi oni uradili da su na mom mestu, uvek jednom kada priča došla je do svoga kraja.)
Svo to nepotrebno teoretiziranje "trebalo je-moglo je" potrajalo je nekoliko minuta previše kada prekidam monologom (uz primesu nestrpljenja pomešanog sa željom za informacijom i razrešenjem ovog nesporazuma): “Da, možda je i moglo. Možda je i trebalo. Svakako je moglo i trebao. Ali nije. Sela sam na pogrešan bus i da, z*j*b*l* se. Činjenica koju ne mogu da promenim. Tu smo gde jesmo. Potrebna mi je informacija šta OVOGA TRENUTKA mogu da uradim da vratim se odakle sam došla”.
Uglas: “Za Bla nema. Ali možete da se vratite odakle ste došli i tamo do ujutro čekate bus za Bla.”
Ja (u sebi misleći: "Ta-Da! Napokon!", a izgovarajući): "U redu. Hvala za informaciju. Cenim. Laku noć."
Govorimo o nekih deset sati uveče, kraj 9. meseca. Bilo je važno da se vratim u grad iz kojeg sam došla jer tamo sam mogla da sredim konačište da ne moram da spavam na busnoj. Sve je ispalo ok.
Al’ šta ono beše htedoh da kažem? Ah, da. Nemojte da budete lenji koliko god da ste umorni i/ili neispavani da dvaput pa ako treba i triput se proverite. Bila sam lenja i zanemarila pročitati tablu kamo bus ide. Pročitala sam od kud ide (u tom momentu irelevantno). Ali ne i kamo. I sela u krivi bus. Mislim stvarno koliko smotana moram da budem?
Zato sada lepo i po dva puta proveravam pre nego sednem u bus.
I još pitam šoleta da potvrdi.
Jeste i u ladno duvam.
Rudyard Kipling
Ako
Ako možeš ostati miran kad na tvom putu
Svi izgube glavu i prstom pokazuju na tebe,
Ako sačuvaš poverenje kad svi ostali sumnjaju,
Ali ako im ne zameriš što nemaju poverenja;
Ako ti čekanje ne predstavlja mnogo muke;
Ako ne lažeš kad čuješ laži,
Ili ako ne mrziš kad tebe mrze;
Ako se ne praviš suviše dobar, niti govoriš suviše mudro;
Ako snivaš ali ti snovi nisu sve;
Ako misliš ali ti misli uvek ostaju čiste;
Ako znaš da primiš pobedu i poraz,
Da primiš jednako i jedno i drugo;
Ako možeš podneti da tvoju istinu
Varalice iskrivljuju da bi lakše prevarili budale;
Ako vidiš kako u komadiće razbijaju tvoj cilj
I ako se sagneš da podigneš i pokupiš ostatke.
Ako možeš sakupiti sva tvoja dobra
I staviti ih na kocku, sve odjednom,
Ako si spreman da ponovo kreneš, kao na početku,
Ne prošaptavši ni reči, izgubivši sve uz osmeh;
Ako prisiliš svoje srce, svoje živce, svoje mišice
Da služe tvojim ciljevima i kad su malaksali,
I aku ustraješ kada sve zaostane,
Izuzev volje koja naređuje: "Drži se dobro!"
Ako se usred gomile ne ponosiš,
I ne smatraš se herojem, ako se družiš sa kraljevima;
Ako te ni prijatelj ni neprijatelj ne mogu pokvariti;
Ako svaki čovek za tebe nešto znači, ali ni jedan suviše;
Ako umeš dobro ispuniti svaku minutu svog života,
I svakog trenutka ideš pravim putem;
Tvoja će biti zemlja i sve njeno blago,
Jer,
bićeš Čovek, sine moj!
Rudyard Kipling
If
If you can keep your head when all about you;
Are losing theirs and blaming it on you,
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too.
If you can wait and not be tired by waiting,
Or being lied about, don't deal in lies,
Or being hated, don't give way to hating,
And yet don't look too good, nor talk too wise:
If you can dream—and not make dreams your master;
If you can think—and not make thoughts your aim;
If you can meet with Triumph and Disaster,
And treat those two impostors just the same;
If you can bear to hear the truth you've spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
And stoop and build 'em up with worn-out tools:
If you can make a heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings
And never breathe a word about your loss;
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: "Hold on!"
If you can talk with crowds and keep your virtue,
Or walk with Kings—nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much;
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds' worth of distance run,
Yours is the Earth and everything that's in it,
And—which is more—you'll be a Man, my son!
