Građanski list ponedeljak, 22. jun 2009.
Ljiljana Krnić je pre dve godine preko hrvatske posredničke agencije aplicirala za posao sobarice na rečnom brodu francuske firme "Avalon Waterways". Reč je o kompaniji koja je specijalizovana za manja turistička putovanja, u okviru kojih se obavljaju sedmodnevna rečna krstarenja – od francuskog grada Pasau do ušća Dunava u Crno more, a cena im je oko 1.000 evra.
Po Ljiljaninim rečima, ono što se u toj kompaniji od radnika zahteva jeste iskustvo u ugostiteljskoj delatnosti, kao i dobro poznavanje engleskog jezika. Što se procedure za dobijenje posla tiče, svaki kandidat najpre mora da preda CV, nakon čega sledi intervju pred komisijom. Tek ako prođe tu etapu, kandidat uplaćuje 300 evra, a nakon zdravstvenog pregleda saznaje mesto i vreme ukrcavanja. Put od mesta stanovanja do broda finansira sama kompanija.
Ustajanje u pet
– Svakog dana se ustaje oko pet sati. Što se mojih obaveza tiče, najpre moram da očistim recepciju, nakon čega se spremaju putničke sobe koje moraju biti gotove do 12 sati. Naravno, sve se to radi kada su gosti na doručku. Kada gosti završe s obrokom, organizovano odlaze u turistički obilazak gradova u kojima je brod pristao, a mi ponovo spremamo recepciju, dok za vreme večere još jednom spremamo gostinske sobe. Nakon toga se dobija raspored za sutra i sve kreće iz početka – recepcija, sobe... Radni dan se završava oko sedam sati. Takođe, jednom nedeljno smo u obavezi da pred gostima izvedemo neku predstavu ili skeč. To moraju da rade svi, bez obzira na to koja su im zaduženja na brodu – priča nam Ljiljana, s kojom se na brodu "Artistri" nalazi još 50 radnika, najviše Mađara i Rumuna.
Dosadna ista ruta
Osoblje ima tri obroka dnevno, ali im se ne sprema ista hrana kao i gostima. Što se slobodnog vremena tiče, zaposleni ga najčešće provodi odmarajući se u dvokrevetnim sobama smeštenim u potpalublju, dok se uveče uglavnom okupljaju u zajedničkoj prostoriji, uređenoj poput minijaturnog restorana.
– Nakon izvesnog vremena sve ti polako dosadi, jer se putovanja odvijaju uvek istom rutom. Gradovi i predeli koji su prvi put izgledali fenomenalno, nakon nekoliko poseta počinju da liče jedni na druge. Upravo je to i najveći problem ovog posla – svakodnevna monotonija. Ipak, sve je lakše ukoliko je ekipa s kojom radiš dobra. A što se gostiju tiče, oni ne prave probleme. To su uglavnom penzioneri koji imaju tačno isplaniran dan i kojima je sve dobro – objašnjava Ljiljana.
Što se fiksne zarade na rečnim brodovima tiče, ona se svake godine povećava, a zavisi od vremena provedenog u radnom odnosu. Konkretno, posao sobarice se na "Artistriju" nakon dve godine plaća se oko 950 evra, dok ni nedeljni bakšiš nije neznatan. Ipak, kriza se oseća i na tom polju jer se, objašnjava Ljiljana, od bakšiša ranije moglo zaraditi mnogo više. Prošle godine je osoblje za nedelju dana dobijalo i po 600 evra. Sada je to mnogo manje.
Rad na prekookeancu
Đorđe Komlenski (35) iz Kaća radio je skoro pet godina kao fotograf na raznim prekookeanskim brodovima (tzv. kruzerima), većinom preduzeća "Royal Caribbean International". U toku svog angažmana, Đorđe je doživeo različita iskustva, i prijatna i neprijatna. Kaže, sve zavisi od toga kakav je tim s kojim radiš, kakvi su putnici, kakvo raspoloženje vlada... Ali, napominje da je rad na brodu svakako – težak.
– Radi se svaki dan, između osam i 15 sati dnevno. Nema vikenda, nema slobodnih dana, što je sve naznačeno u ugovoru. Može biti jako naporno.
Zavisi od toga s kim si, kakav je tim, kakav je kolega pored tebe, kakav je cimer, kakva je atmosfera na brodu – kaže Đorđe.
Kao fotograf, Đorđe je radio na procenat, pa mu je i zarada varirala. Međutim, kaže da se od tog posla može zaraditi između 500 i 2.500 dolara mesečno, zavisno od toga da li je u toku sezona, ima li puno putnika na brodu, jesu li oni voljni da kupuju fotografije...
– Ima putnika koji ponavljaju krstarenje i onda im je već dosta fotografija. Recimo, na brodovima nekih kompanija dešavalo se da je čak 80 odsto putnika već putovalo tim brodom i to istom destinacijom. Oni već imaju gomilu fotografija i ne žele nove. Mi uradimo svoj posao, a na njima je da li će kupiti ili ne – kaže Komlenski.
Putnici i radnici razdvojeni
Međutim, on napominje da se od tog posla, ipak, može sasvim pristojno zaraditi, pa i uštedeti novac. Uz to, dobra strana rada na brodu jeste to što se radnicima pruža mogućnost da obiđu razne zemlje i upoznaju se s najrazličitijim kulturama, maltene od Južnog do Severnog pola.
A to, napominje Komlenski, svakao ne bi mogao obići da nije radio na "prekookeancu".
Međutim, rad na brodu podrazumeva i neke osobenosti. Recimo, radnici ne mogu koristiti sve pogodnosti koje i putnici, što je i naznačeno brodskim pravilima. Iako su u pitanju ogromni, luksuzni brodovi na kojima postoje razni restorani, kockarnice, diskoteke, radnicima uglavnom nije dozvoljeno da ih posećuju.
– Radnici ne odlaze u kazino. Diskoteke su samo za putnike. Postoje diskoteke za posadu, te se radnici i putnici ne mešaju mnogo.
Neki, poput fotografa i prodavaca, "povlašćeniji" su od kuvara, konobara, sobara, pa se mogu hraniti u pojedinim restoranima u kojima i putnici.
Ali, tačno je naznačeno u kojim prilikama – napominje Đorđe.
Radnici iz bivše YU
Putnici brodova na kojima je on radio većinom su bili stariji ljudi, između 50 i 60 godina, penzioneri... Najviše je bilo Amerikanaca, ali i Evropljana, ljudi srednjeg sloja. Naime, krstarenje košta između 250 do 8.000 dolara nedeljno, što sebi, kako kaže, može priuštiti skoro svako sa zapada ko je zaposlen. Bogatiji Amerikanci uglavnom imaju svoje jahte, pa ih ta putovanja i ne zanimaju.
– Na nekim brodovima vladala je jako loša atmosfera, puno se ogovaralo. Negde je bilo jako dobro, tim dobar, pa je bilo i lakše raditi.
Pare tu onda dođu na poslednje mesto. Opet, dešavale su se i neprijatnosti. Recimo, kada smo puno radili, pa već dođe do nervoze, trzavica...
Ili, neki putnici su negodovali zbog fotografija jer su očekivali da će izgledati 30-40 godina mlađe, 30 kilograma mršavije... Svega tu bude – priča Đorđe.
Među radnicima bilo je puno ljudi iz bivše Jugoslavije, koji su se uglavnom dobro slagali, držali se zajedno...
Sve u svemu, kada rezimira svoje utiske, Đorđe je zadovoljan iskustvima rada na brodu i ne seća se nekih neprijatnosti.
Međutim, rad na brodu preporučuje pre svega ljudima u ranim dvadesetim godinama. Da to rade dok su mladi, "dok još imaju živaca za to".
Jer, kaže, kasnije je sve teže i teže odlučiti se za takav posao i zaploviti dalekim morima...
Sezona
Sezona na rečnim brodovima traje od marta do decembra, i za to vreme svaki od radnika ima pravo na 20 slobodnih dana koje plaća kompanija.
Put do kuće i nazad refundira se u celosti jedino u slučaju kada cena povratne karte ne prelazi 200 evra. Ipak, taj posao je i više nego stresan, tako da se, objašnjava Ljiljana, teško mogu naći ljudi koji na brodu bez prekida provedu nekoliko godina. To je i više nego jasno i samim ljudima iz kompanije, koji su, da bi u kontinuitetu zadržali iskusni kadar, ponudili mogućnost da se nakon pet godina može ostvariti neka vrsta penzije.
