ALJASKA
Tog lepog predvečerja krenuli smo iz Sijetla put hladne Aljaske kroz čuveni “Inside Passage”. Nekoliko fotografa je slikalo "sailaway" žurku koja se svaki put kada isplovimo iz luke gde počinje kruz održava na otvorenoj palubi broda i uživalo u zracima zalazećeg sunca.
Po završetku zabave dobrodošlice, gosti su se polako spuštali u potpalublje, a fotografi su podeljeni da slikaju restorane i rade u galeriji.
Naredna dva meseca proveo sam obilazeći Aljasku, "the last frontier" iliti poslednju granicu. Prvo stajalište posle Sijetla bio je glavni grad Aljaske.
Juneau
Smešten u unutrašnjem prolazu, Džuno je jedini glavni grad u SAD koji nema razvijenu kopnenu putnu mrežu pa je jedinstveno pristupačan samo avionom ili brodom. Upravo to ga čini savršenim mestom za pomorski turizam.
U početku su ovaj predeo naseljavali Eskimi i Indijanci, ali su tokom “zlatne groznice” ljudi iz južnih delova Amerike i drugih krajeva sveta ovamo došli u potrazi za zlatom i tako postali većinski deo stanovništva, koje danas broji oko 30 hiljada.
U ovom prelepom gradiću kiša je padala skoro svaki put kada smo pristajali, ali me to nije ometalo da ga bolje upoznam jer pored toga što je lepo uređen - obiluje mogućnostima da bude istražen.
Po izlasku sa broda, na samo 500 metara hoda pored drugih usidrenih kruzera i jahti, dočekuju nas lokalni vodiči koji nude ture obilaska Mendenhall glečera helihopterom, posmatranje kitova, vožnje sankama koje vuku psi i mnoge druge izlete. Cene ovih “avantura” su daleko pristupačnije za posadu nego za obične turiste i kreću se od 50 pa do 300 dolara.
Nešto dalje nalazi se gondola, ili kako je oni zovu tramvaj, koja za 30 dolara (10 za posadu) vozi putnike na vrh obližnjeg brda Roberts, odakle se iz "resort-a" može posmatrati netaknuta divljina na jednoj, i glavni grad Aljaske, iz ptičije perspektive, na drugoj strani. Pored lepog vidikovca, ovde možete pazariti u suvenirnici ili nešto pojesti. Naš brod je odozgo delovao malen kao igračka.
Posmatrajući okolnu prirodu možemo videti obilje vodopada koji se sa svih strana slivaju niz obronke planina mameći nas da odemo tamo i probamo vodu sa njih. Imao sam sreće i da vidim "bald" orlove, nacionalni simbol Amerike, u svom prirodnom okruženju, kao i brojne biljne i životinjske vrste.
Vrativši se odozgo, krećemo u šetnju glavnom ulicom i kupujemo suvenire kojih ima u izobilju. Ne manjka ni ugostiteljskih objekata gde se mogu probati lokalni specijaliteti kao što su riba i krabe, a preporučujem restoran “Tracy’s King Crab Shack”. Pored toga, ovde ima dosta kvalitetnih pivnica i poslastičarnica.
U ovom gradiću postoji dosta istorijskih spomenika poput ruske pravoslavne crkve i indijanskih totema koji svedoče kako o trenutnim stanovnicima, tako i o ljudima koji su u prošlosti naseljavali ove prostore.
Nas mornare zanimao je veliki market na par kilometara od pristaništa. Tu se mogu kupiti neophodne namirnice, lična higijena, odeća i još mnogo toga. Kupovina u ovom tipično američkom marketu, koji je veoma sličan Wallmart-u, predstavljala je poseban doživljaj za mene, jer u ponudi imaju asortiman “od igle do lokomotive” po veoma pristupačnim cenama.
Ono što je veoma zanimljivo jeste da su zbog raštrkanosti naselja i zbog neukrotivih divljina na Aljasci glavno prevozno sredstvo helikopteri, hidroavioni i brodići. Većina lokalaca je obučena za letenje i stalno se mogu primetiti helikopteri koji nadleću. Posebno mi je bilo zanimljivo da po prvi put u životu posmatram sletanje i uzletanje hidroaviona pored našeg broda.
Svuda se priča da je pre samo stotinak godina ovo ogromno prostranstvo bilo pod vlašću Rusa, ali da su zbog nemogućnosti da ga kontrolišu i zbog učestalih ustanaka lokalnog stanovništva bili prinuđeni da se povuku odavde. Kako bi izbegli sramotu u svojoj državi, postigli su dogovor sa tadašnjom vladom SAD. Po tom sporazumu bi Amerika kupila ovu buduću saveznu državu za nekoliko miliona dolara, što se pokazalo možda i kao najbolja kupovina u istoriji, jer se izuzetno brzo otplatila.
Skagway
Smešten na kraju dugačkog kanala leži naše sledeće pristanište Skagway, na indijanskom “Skagua” - mesto na kome duva severni vetar. Vetar je bio toliko jak da je bio potreban nadljudski napor da se peške krećemo od luke ka varošici.
Oko nas su se pružali nepregledni planinski venci, ukrašeni belim snežnim vrhovima, sa mnoštvom vodopada i pećina.
Nakon nekih 500 metara hoda, ulazimo u ovu varoš koja mi izgleda kao da je zaspala u doba zlatne groznice. Naselje je izgrađeno oko dve velike, pravolinijske, ulice i sve kuće izgledaju poput onih iz kaubojskih filmova, a tu ima i nekoliko salona u kojima se može popiti dobar viski ili neko od lokalnih piva, pojesti nešto toplo i koristiti internet (ali tek posle 3 PM).
Trebalo mi je par sati da obiđem ovo mesto i zapazim sve lokale koji će mi prilikom kasnijih dolazaka biti od koristi. Značajna mi je bila javna biblioteka u kojoj svako može da u udobnom ambijentu koristi internet potpuno besplatno. Pored toga, u blizini se nalazi i “Crew Centar” odakle se može pozvati kući i kupiti razni proizvodi iz gotovo svih zemalja odakle dolaze članovi posade. Na svoje veliko oduševljenje tu sam našao neke stvarčice iz Srbije i Hrvatske koje su mi pomogle da ublažim nostalgiju.
Najveća turistička atrakcija u ovom mestu je pruga “White Pass and Yukon” koja se pruža bukvalno od samog pristaništa pa sve do dalekih delova kanadskog Jukona.
Zanimljivo za ovu prugu jeste da je ona izolovan sistem izgrađen za vreme Zlatne groznice, koja odavde ide do Whitehorsa - glavnog grada Jukona, gde se završava. Veliki broj kruzera pristaje ovde svakodnevno pa je ta ruta veoma popularna među putnicima.
Pored ove pruge, veoma su popularne pešačke i biciklističke ture po okolnjoj prirodi. Samo je potrebno da lepo spakujete svoj ranac i da uzmete besplatnu mapu iz lokalnog turističkog biroa i da se uz vodiča ili društvo zaputite u obilazak ovih prelepih predela.
Glacier Bay
Posle obilaska Skagveja, ruta nas je vodila pravo u Nacionalni park “zaliv Glečera” koji je božanstveno mesto, teško opisivo rečima. Po obodima ovog ogromnog zaliva se nalazi nekoliko glečera od velikog značaja za Američki turizam i ekosistem planete uopšte. Mnogi ljudi se odlučuju da uzmu kruz na Aljasku upravo zbog obilaska ovog mesta i da bi videli veličanstvene glečere svojim očima.
Naš brod se primicao svakom od njih na oko kilometar, odakle smo izbliza mogli videti taj plavkasti večni led, a neretko i svedočiti veličanstvenom i gromoglasnom prizoru pucanja glečera i padanja ogromnih komada leda u vodu, što je bio doživljaj za pamćenje. Brod se nekoliko sati vrteo u krug u scenskom razgledanju okoline, a uzbuđeni putnici ogrnuti ćebadima, trčali su sa jedne na drugu stranu kako bi uvek bili na strani koja je okrenuta glečeru. Od svih koje sam imao prilike da vidim, glečeri Mardžeri i Džon Hopkins su me svojom lepotom najviše očarali.
Ketchikan
Po završetku obilaska ovog prelepog zaliva, nakon celodnevnog putovanja bez pristajanja na kopno, stižemo u Ketchikan, gradić koji je najbliži centralnom delu SAD. Iako broji samo oko 8 hiljada stanovnika, prilično je dobro razvijen i sa dobrom putnom mrežom.
Kečikan je nadaleko poznat po dobrom ulovu ribe pa se još i naziva svetskom prestonicom lososa, pa je i njegovo stanivništvo uglavnom okrenuto ovoj grani privrede. Ovde se takođe love i kraljevske krabe, kao što to rade u “Deadliest catch-u”.
Pristanište se nalazi u samom centru zbivanja, odakle se može otići u neki od obližnjih pabova, restorana ili prodavnica suvenira. Nedaleko od broda se nalazi i taksi stanica odakle cirkulišu šatl busevi i taksiji koji prevoze putnike i posadu do velikih tržnih centara kao što su Wallmart i Fred Meyers u relativnoj blizini.
Posebno mi se svidela vožnja do “Wallmart-a”, na nekih 20 minuta udaljenosti. Bio sam u prilici da posmatram prelepe predele i tipično američki “countryside”, a u samom marketu su bila neverovatna sniženja, jer je avgust-septembar kraj sezone i za male pare sam kupio gomilu slatkiša, potrepština i odeće.
Za one sa “malo” više slobodnog vremena od mene, u ovom mestu se može naći veliki broj izleta u organizaciji lokalnih i brodskih vodiča. Neke od njih su letenje helikopterom ili hidroavionom i posmatranje pejzaža iz vazduha, obilazak staništa divljih životinja, tura brodićima i lov na krabe, poseta indijanskom selu, odlazak u kišnu šumu itd.
Victoria, Canada
Poslednja stanica pre Sijetla, na našem proputovanju po Aljasci je Viktorija, Kanada, gde smo uvek stizali u kasnim popodnevnim časovima.
Viktorija se nalazi na prelepom mestu, u oblasti Britanska Kolumbija, južno od Vankuvera. Osnovana je u čast engleske kraljice Viktorije davne 1843. godine, što je čini najstarijim gradom u zapadnoj Kanadi.
Sve u ovom mestu neodoljivo podseća na Englesku, pa čak i lokalci često kažu da su veći Britanci od samih Britanaca. Arhitektura je izrazito lepa i grad obiluje uređenim baštama i istorijskim građevinama, kao i modernim zdanjima.
Sa palube broda koji je usidren u Ogden portu na par kilometara udaljenosti vidimo velelepni grad obasjan crvenkastim zracima zalazećeg sunca koji se odbijaju od staklastu površinu okeana.
Oni koji ovde budu dolazili turistički, sigurno će imati više vremena od mene za obilazak Viktorije na nekim od brojnih tura lokalnih vodiča ili u organizaciji Princess-a.
Što se mene tiče, ovde nikada nisam imao previše slobodnog vremena pa sam se trudio da par sati nedeljno u ovom mestu iskoristim na najbolji način. Uzeo bih šatl bas i za samo 10 dolara otišao do grada gde sam šetajući obišao najvažnije znamenitosti i osetio život i duh ovog mesta.
