Prvo ako uopste iko se seca ovih prica da ''mu'' se izvinem na ovaj post od samo 4 godine
nesto sam bio zauzet
. Ali s' obzirom da su slike jos uvek zive sa tog prvog puta ( a svaki prvi put pamtimo do kraja zivota),resih ipak da nastavim u nadi da ce ovs mladjarija bar malo dokuciti gde ide i sta ih ceka. Elem necu previse duziti vec da se bacim odmah na memoare coveka velikih ocekivanja...
''Napulj. Grad smesten negde izmedju vekova,kontinenata i kultura. Uzak,oronuo,prljav i jako,jako smrdljiv. Prosto ga ne mozete ne voleti. Svojom intimom vas prosto ocara onog trena kad ostavite port iza svojih ledja i dodirnete njegove prasnjave ulice. Ko zna mozda je tako zato sto sam tu imao ubedljivo najvise slobodnog vremena pa osecao bar iole to parce slobode koje vam itekako fale dok ste na ugovoru a opet on se ne razlikuje mnogo od broda. Pa ako ste postali dzanki navucen na brod,isti taj Napoli ce vas podsecati jako na brod. Mali,zagusljiv sa bezbroj naroda i narodnosti i svi nekud zure. Koincidencija zar ne? Elem resivsi svoje problema sa burncetom iz Meksika i Filipinskim seksomanom,konacno sam dao sebi oduska i opustio se onako iskreno posle citavih mesec dana provedinih na brodu. Konacno sam mogao da razmisljam i o drugim stvarima osim da li cu cuti sat,da li je check in u h ili u 6h danas,port ili sea day
I naravno kao i svaki moreplovac koji (samo misli) je pun para,prva ideja je SOPING. Ljudi moji,pa kao zombi,kao da me neko omadjio,tako sam sam sebi izgledao iz ove perspektive. Nema izloga kojem nisam prisao,butika u koji nisam usao,a o kolicini kesa koje sam vratio i da ne govorim. Momenat samozadovoljstva je trajao taman toliko dok nisam u kabini sreo cimera Peruanca koji je lepo zamolio da mu vratim onih 20$ sto mi dade onomad da kupim cigare i internet u crew baru. Ruka mi se tresla vadeci poslednjih 20 cifara zelene novcanice iz budjelara,a u sebi sam razmisljao da bog da i otpala ako jos jednom posegnem za istim u toj meri u bilo kojoj luci. ALi i to osecanje krivice kao i bilo koje drugo (skoro) osecanja ljudi koje rade na brodu traje taman koliko i pauza za uicak ili cigaru,ostatak vremena nemas da razmisljas. Niti si placen da razmisljas a bogami nije ni preporucljivo,moze samo da ti donese nevolje.
Posle bezdusnog bazanja i jurenja za raznoraznim brendovima sretoh par kolega kako ubrzano trce ka portu,mlatarajuci rukama ka meni kao da me juri banda lokalnih zalizanih Napolitanki sa ugla. Kad su mi prisli onako zadihani pokazavsi mi na sat umalo se i ja za njima nisam okrenuo i poceo da bezim ka limenoj pticurini,ali saznanje da sam nocna smena i da mogu da zapravo ostanem jos napolju je definitvno bilo kao esktaza,evo vrteci sad po glavi prosto ne znam sa cim bih uporedio tadasnji osecaj zadovoljstva i slobode. Tj mogu ali presao bih granicu pristojnosti,samo to je no good capo. Elem isprativsi mesoviti brak nazad na brod stao sam jos koji sekund da ih gledam kako jure nazad,sa nekim seretskim i zlokobnim osmehom,nije fino znam ali brod i tako neke osecaje izaziva u coveku.
Konacno stigavsi u centar grada pogledao sam na sat i sgvatio da imam jos par sati za sta god hocu,i onda sam poceo da planiram. Internet mi nije bio pcija jer su moji bili na odmorima tako da mi je pao kamen sa srca i resih da istrazujem. I bam,prva picerija ikad,u svetu. Da,da ako kojim slucajem i niste znali,pica kao jelo je prozivod Italijnaskog ubogog seljaka pre par vekova koji je nekako morao da se prehrani radeci na poljima a nije mogao kao danasnji sljakeri jednostavno da svrati u pekaru ili kod nisliije na gurmansku. Saznanje da mi je brod omogucio da zapravo probam picu tamo gde je i smisljena,i da cujem njenu pricu je nesto sto ti ostaje za ceo zivot i na cemu si zahvlan samom sebi sto si ipak odlucio da uzadjes i svog komfora i napravis tako hrabar potez odlaskom u nepozantu i surovo okruzenje. Na kraju nije samo pica,vec mnogo mnogo toga. Avaj ne lezi vraze,mom samozadovoljstvu je dosao kraj onog trena kad mi je ista servirana. NI sunke,ni pecurki,o ananasu da ne govorimo. Testo toliko tanko da sam mogao kroz njega da proricem budcnost,malo pelata od prosle godine sto je Lorenco zaboravio u ostavi i mocarela bez ukusa vratise me u realnost. Cena me je samo dodatno spustila na zemlju i nokautirala. Ti i tvoj brod i tradicja i istorija itd itd, za te pare Bucko bi mi pekao mesec dana. To vam je brod,bas taj trenutak na rpimer,nema ravne linije kao kuci. U tri minuta procicete kroz tri mentlana stanja,minimum i tako taj ringispil vas vrti svaki dan. Ne morate da ubacujete zeton,ubacili ste sebe. Elem zavrsivsi picu odlucim da malo slikam grad,kao veliki ljubitelj vintage-a,Napoli vam dodje kao savrsen model za tako nesto. Bazajuci tako uskim i praljavim ulicama ali punog srca a i galerije u telefonu resih da se malo osvezim,nesnosna je vrucina u avgustu u tom delu sveta. Resih da pojedem sladoled. Gelato since hiljadu sedamsto i neke,pomislih u malom mozgu pa malo pre su ti naplatili parce pice iz srednjeg veka dva'es evra nemoj biti glup,ali ... nema vuce nesto i kad vuce nema odupiranja. Stanem na liniju,Alsia u zemlji cuda. Ista jr bila bar 15 metara dugacka,pa tu ima cokalada sa gorngozolom,pa pistaci u medu pa kokos i pinjole gelato... pade mi na pamet daa pitam ima li ukus janjece moce majke mi. Na kraju sam bas i uzeo cockala/gorgonzola i cokala/cili. Manijak za cokakoladom,blue chees-om i ljutim. Interesovala me prica o sladoledu iliti Gelatu a bogu hvala pa je coek znao iole engleskog sto je u Italiji odlika samo diplomata verujem i cujem interesantnu pricu. Covek je imao tako tvrd stav po pitanju istog i tako pasioniran nacin objasnjavanja da i da nije istina ja mu sve verujem,cak i da je fijat najbolji auto na svetu da mi je rekao i to bih poverovao. Avaj,gelato je nasatao na Siciliji kao proizvod tamosnjih ratara veli on od potrebe za osvezenjem na poljima vinograda i mslina,a pravljen samo od mleka i secera. Recept su preneli prvo u Kampanju pa dalje ka Rimu,Toskani ostalo je istorija. Napolitanci samo po sebi onako nenormalni,radoznali i kreativni,poceli su da dodaju kojekakve arome i sastojke kojih je u Napolju bilo na pretek kao vaznoj luci i stigli su do toga da upravo prave sladoled sa izrazito ostrim i slanim sirom. I ja sam im na tome bezgranicno zahvalan. Sladoled i brod su ostavljali taj prijatan aftertaste dok sam lagano i bez zurbe koracao nazad ka luci i nasem malom pokretnom gradu. Sve brige ovog sveta su nestale u tim trenutcima. Umor,bol u nogama,neispavanost,da li Romeo (inace pravo ime mog supervizora sa Filipina,koja ironija) ima da bude zadovoljan odradjenim u nocnoj,kad cu dobiti cabin change,zasto mi se verenica ne javlja evo vec drugi dan...ma sve sve je stalo u tih par stotina koraka do gangway-a. Garantujem da osecaj slobode i nemanje potrebe za zurbom utice kao bilo koja droga. NIsam se drogirao inace,samo sam citao dosta....
Stizem na gangway,manja guzva,mahinalno bacim pogled na sat 14:35. Cujem dozivanje svog imena. POdignem glavu,Florin. Rumun,waiter in charge za crew messes takodje. Kroz glavu mi prodje,on je sad na duznosti za tea time,sto je ovde. Ako je sve to trajalo par stotinki u mojoj glavi lagacu vas. PA JA RADIM TEA TIME JEB...TE. Kasnije mi je rekao da sam slozio facu kao kad uhvatis nekog u vrsenju velike nuzde u sred nekog zbunja. NIje mi nista rekao samo se nasmejao,pokazao 10 minuta i otisao.
Nisam tip koji se pri odlascima i rastanicma ljubi i grli,kad je on odlazio kuci umalo nisam i zaplakao izmedju ostalog....
Nastavice se (bar kroz par godina
)
P.S. Ne zamerite na greskama,ispalo se iz ritma.
