« Reply #1 on: 20/April/2013 »
Dolaskom u Kanadu vratila nam se i vera u buducnost, a nestala je sva ona apatija oko nas koja je narasla do nosa i pretila da nas ugusi.
Ovde smo se brzo uklopili, a najpre nas sin, koji se brzo prebacio na engleski i evo, nakon godinu dana boravka u Kanadi on je pravi Kanadjanin.
Sada ima 3 godine i ide u vrtic, gde se druzi sa drugom decom, a sredina i vreme neupitno cine svoje. Prica srpski jos uvek, ali kada god moze vrati se na engleski.
Cak sam ga i u snu cuo da bunca na engleskom.
Za njega smo se najvise brinuli kako ce se uklopiti, jer nije znao jezik uopste.
U pocetku mu je zaista bilo cudno i gledao nas je bledo kada cuje da pricamo sa nekim engleski.
Cesto je pre spavanja ponavljao da zeli da se vratimo kuci, a kada bismo mu rekli da je sada nasa kuca ovde samo bi tuzno odgovorio: “Nije, nasa kuca je tamo kod dede”.
To su ujedno bili i najtezi trenuci koje smo doziveli ovde. Nista nam nije teze palo.
Medjutim, kako je krenuo u vrtic sve se preokrenulo. Sada vice “Evo nase kuce” kad god vidi nasu zgradu iz kola.Ubedljivo najdirljiviji deo celog bloga
Logged
