Prvo Poglavlje
Hladan čelik
Imao sam utisak kao da sam pao sa Marsa. Stajao sam pred tim čudom, koje je imalo preko 100.000 tona čelika, od kog su jedino bile hladnije duše i srca ljudi, koji su radili u njemu.
Zamislite jednog momka sa Novog Beograda, koji je retko u životu prešao Savski most a sad stoji u jednoj od najvećih luka na svetu, ispred jednog morskog čudovišta.
Svuda oko mene Engleski ,Filipinski ,Indijski i Španski jezik. Ljudi Crne, Bele, Žute ,Braon i Crvene boje, svi zajedno pomešani u jednom kulturološkom «Bosanskom loncu».
Stojim na ulazu u utrobu ove morske nemani i čekam da mi provere pasoš i ugovor o radu. Zbunjen .Uplašen. Odjednom čujem pored sebe:
«Požuri Majo ,moram da se vratim za 2 sata..»
Pomislih kako je ovo dobar znak jel ima naših na brodu. Prošao sam kontrolu i simbolično, desnom nogom prvo ušao na brod, čisto da ne izazivam sreću.
Nekoliko metara od tog mesta je stajao znak sa strelicom, pa sam predpostavio da treba da ga pratim. Nedaleko odatle stajala je kancelarija ispred koje je bilo tridesetak putničkih torbi naguranih jedno na drugo. Ušao sam i rekao da sam došao po prvi put na brod i da mi je prvi ugovor. Žena mi je rekla da sačekam malo, i da odem nešto da pojedem i dodjem za pola sata. Klimnuo sam glavom ,okrenuo se i izašao .Primetio sam da je preko puta kancelarije jedna ogromna kantina a pored nje jedna mala. Ušao sam u veliku i doživeo svoj prvi šok.
Bilo je kao u osinjaku. 200-300 ljudi na jednom ne toliko velikom mestu. Indonežani i Filipinci su bili dominatni u kantini ,a za njima su odmah kaskali Indijci.
Indonežani su sedeli na stolicama u Turskom sedu i sa izuvenom obućom. Jedan je jeo pirinač sa rukama, a u medjuvremenu izmedju zalogaja ,čistio je svoje prste na nogama.
U istom trenutku iz kuhinje je došao jak miris karija i dala (Hindu biljka od koje se pravi Indijska supa) koji me je preplavio. Celokupan dogadjaj me je naterao da istrčim iz kantine, i da se vratim na hodnik gde me je zamalo pregazio viljuškar. Vozač se drao na mene na nekom stranom mi jeziku. Odlučih da odem u manju kantinu gde je izgledalo mnogo prijatnije i čistije.
Udjoh i osvrnuh se, malo levo pa desno. Primetih da su oko mene bili sve belci mahom Evropljani i Australijanci. Nije bilo kuhinje u sklopu male kantine, već je jedan momak non stop donosio i odnosio srebrne panove, koji su bili puni hrane. U sredini pored televizora je stajala jedna hladna vetrina sa salatama, a pored nje jedna topla vetrina sa toplim jelima.
Jedan dečko je održavao jednu, a drugi drugu. Troje momaka je čistilo stolove i donosilo tanjire. Sve je izgledalo ,upravo onako kako treba da izgleda i kako su mi pričali da će biti.
Ja sam došao na brod da radim kao konobar i ovo mi je izgledalo kao pesma u odnosu na poslove koje sam radio u Srbiji. U prostoriju su ušla četiri momka. Jedan je prošao kroz vrata tako što je napravio piruetu. Drugi je ušao koristeći baletski skok u napred, a druga dvojica su ušli zagrljeni .Kako su prošli vrata tako su se poljubili i prošli pored mene i otišli ka sekciji sa saltama. Zamislite tek taj šok. Još veći šok sam doživeo kad sam čuo jednog od ovih momaka ,kako priča sa konobarom na Srpskom. U životu nisam video crnca ,osim ako nije igrao košarku za Crvenu Zvezdu a kamo li homoseksualca koji je toliko slobodan. Sad sam ipak bio u nekom drugom svetu i morao sam da se priviknem na njega. Ipak je ovo Amerika!.
Prišao sam konobaru,koji je pričao sa onim momkom i pitao sam ga kako je.
Posle par minuta razgovora rekao mi je da mu je ime Tomica i da je iz Novske u Slavoniji. Rekao mi je da je došao pre dva meseca i da mu je prvi ugovor i da jedva čeka da ga završi,i da se više neće vraćati na brod. Kad sam mu rekao da sam došao da radim kao konobar, nasmejao se i rekao mi :
«Dobro došao na brod za robove!»
Ne mogu reći da sam se nadao takvom početku, ali sama pomisao na vraćanje kući ,ili na odustajanje proizvodila je u meni čudne emocije. Odustajanje nije bila opcija.
Posle par minuta u maloj kantini pojavilo se još konobara sa kojima me je Tomica upoznao. Ana iz Češke, dama od 23 godine i 125 kila. Ljuboš, jedan dečko iz Bratislave koji je imao 35 kila i nije znao za sebe da li je hetero ili gej. Danaja iz Beograda, veoma čudna ali dobra devojka. Duangporn sa Tajlanda koja je imala možda jedan metar visine, ali koja je radila za trojicu. Hajtonjon i Šohruh iz Kazahstana .Prvi je bio doktor koji nije mogao da nadje posao u Rusiji, a obojica su bili možda najmirniji ljudi na svetu. Imali su živce kao sveci!!
Nikad namrgodjeni ili ne prijatni. I na kraju ,zadnju osobu koju sam upoznao bio je jedan momak od 21 godine. Visok i crn, sa čudnim pogledom i obrvama kakve bi našli kod kakvog manijakalnog ubice. Zvao se Dino i bio je iz Tuzle, a na kraju mi je postao najbolji drug. Svi ovi ljudi bili su obučeni u plave košulje i imali su značku na levoj strani na kojoj je pisalo kako se zovu ,odakle su i koju poziciju imaju na brodu. Sve ih je krasila titula «Asistent Konobar». Dakle, nisu bili čak ni konobari. Poželeli su mi sreću i rekli su mi da ćemo se vidjati unaokolo .
Na izlazu je Dino pokazao jednom čoveku na mene i ta osoba se uputila u mom pravcu. Osoba je nosila bele cipele, bele pantalone ispeglane na liniju i belu košulju sa obeležijima na ramenima. Imao je zvezdu i 2 bara na oznakama. Znao sam šta to znači ali sam mislio da je neki oficir. Prišao mi je i predstavio se:
«Dušan? Ja sam tvoj Matre D ,što znači da sam ja jedan od tvojih šefova!!!Prati me !!»
To je sve što je rekao. Išao je brzim korakom ispred mene i vodio me je po brodu. Posle nekih deset minuta me je obavestio o nekim stvarima ,onako u letu što bi se reklo.
Išli smo raznoraznim hodnicima i penjali se gore, pa se spuštali dole.
«Ovo ti je moja kancelarija!» - pokazao mi je svojom desnom rukom, u hodu.
«Ovo ti je glavna kuhinja, napred ti je jedan restoran a nazad drugi. Onaj napred ti se zove crni biser ,a onaj pozadi Zlatni biser. Iza Zlatnog bisera imaš još i Ružičasti biser ,a ispred njega ti je desk ili ti pult za informacije .Na Deku 9 imamo još jedan veliki restoran koji se zasniva na sistemu samoposluživanja .Bufe ili ti Bistro. Zapamti to!!!
Napred na deku 4 ,imaš otvorenu terasu gde možeš da pušiš. Ako hoćeš da popiješ nešto, imaš bar za radnike na deku nula i na četvorci ,odmah pored zone za pušenje.
Ako hoćeš na internet, kompjuteri su ti na četvorci u baru. Doktor ti je na deku nula, na sredini. Kantine za jelo si video gde su.Kontrolni most ti je na osmici a takodje tu ti je i Glavni Oficir za Bezbednost ,kome moraš da se javiš sutra pre podne da bi dobio svoje zaduženje. Posluga po sobama ili Roomservice ti je na šestici. Tu moraš da odeš kad završiš samnom .
Takodje sad moraš da odeš na dek Alfa AFT da pokupiš uniformu ,a sad izvini me...moram da se vratim na posao.»
Ja sam stajao tamo sa najglupljim izrazom na licu ,koji sam ikad imao. Gde da idem?? Šta da radim??? Ništa ga nisam razumeo. Dok je odlazio okrenuo se i rekao :
«Ah da, ne smeš da piješ ili da si pijan dok radiš. Za to se leti kući. I da, obavezno koristi kondom!» -okrenuo se i nastavio svojim putem.
Nekako sam se vratio do Tomice koji mi je objasnio neke stvari. Na primer, na pomorskom jeziku AFT je nazad, Forward je napred, Starboard je desna strana broda a Portside je leva.
Dek je sprat a na ovom brodu je bilo dvanaest dekova ,plus dek Alfa i dek beta koji su se nalazili ispod nivoa mora .Niko neće reći idi na sprat šest ,napred desno, već će se koristiti prethodno pomenuti termini.
Otišao sam po uniformu i tu sam saznao neke stvari koje su me učinile besnim. Na ime, svaki radnik plaća uniformu, koja se sastoji od dve plave košulje veoma sumnjivog materijala.
Tri bele košulje, dva para pantalona i jednog para cipela koji su bile specijalne, ne klizne .Sve to za sto dolara. Ruku na srce, te stvari nisu vredele više od trideset dolara.
Pre nego što sam došao na brod, u mojoj agenciji preko koje sam se zaposlio ,dobio sam informacije od mog agenta o životu i radu na brodu. Oni su taj posao predstavili kao posao iz snova. Rekli su mi da ću svaki mesec imati 2000 dolara. Da mi kompanija plaća avionsku kartu za povratak kući. Da nedeljno imam slobodan dan kao i da mi uniformu daje kompanija, i da ugovor traje šest meseci. Eh, kako su naivni mladi ljudi u Srbiji .Agenti su znali u kakvoj je situaciji omladina u zemlji i igrali su na tu kartu. Znali su da mnoštvo mladih ljudi želi što pre da ode i to su iskoristili najbolje što su mogli. Kad sam uzimao uniformu, dečko me je uputio na onu kancelariju u kojoj sam prvo bio ,kad sam ušao na brod.
Dama koja je radila unutra bila se nasmejala kad me je videla i rekla mi :
«Udji Dušane, dušo moja!»
Dama je bila iz jednog gradića u Hrvatskoj, ali da mi je za života ne bi mogao da se setim imena mesta. Ponudila mi je neke ugovore da potpišem. Počeo sam da ih čitam, i posle prvih nekoliko redova lice mi je promenilo boju. Plata mi je bila 1050 dolara. Uniformu sam morao da platim odmah na mestu. Slobodan dan na brodu sam mogao da dobijem samo ako sam bolestan, a radno vreme je u proseku bilo oko 12 sati, sa presekom od sat vremena za jelo. Kartu sam za povratak kući morao ja da platim i u proseku su bile koliko i moja plata, pa me je to dovelo do zaključka da ću jedan mesec raditi samo za kartu. Osobe koje dodju na prvi ugovor ne mogu da imaju kraći ugovor od 9 meseci. U rukama sam držao ugovor koji je trebalo da potpišem, a saglasnost sa njim me je vodila u jednu vrstu ropstva. Nisam mogao da se vratim kući jel sam već bio u minusu negde oko 1500 dolara što sam pozajmio da bih došao na brod.
U glavi mi se stvorila jedna slika, koja me je pratila sve do dana kad sam došao kući: Prebiti agente u Beogradu i zapaliti ured u Balkanskoj ulici! Para mi je izlazila na uši a lice je odjedanput iz bele boje otišlo u crveno. Prevaren sam ,ali na najkulturniji mogući način. Nisam mogao da biram, već sam zagrizao kosku i potpisao ugovor. Moje telo je sad pripadalo kompaniji «Karneval». Nakon par minuta obavešten sam da mi je plata svake dve nedelje ,i da mi seda na moj račun. Dobio sam brodsku platnu karticu kao i ključ od sobe. Na njemu je pisalo soba A818, što je značilo da idem ispod nivoa mora. Na putu do kabine razmišljao sam o tome ko bi mogao da bude moj cimer. Nadao sam se Srbinu ,Rusu ili Grku a na vratima sobe me je dočekala nalepnica zastave Tajlanda a pored nje i nalepnica gej simbola -zastave ili takozvana duga.
«Oooooo ne....ne...nema šanse!!?»-Rekao sam ,i udario glavom u zid .U tom položaju sam stajao kao i***t jedno dva minuta ispred sobe. Provukao sam ključ kroz elektronsku bravu, otvorio vrata i bojažljivo ušao unutra. Imao sam šta da vidim. Soba je bila manja od kućice za pse koju sam imao u svom dvorištu na selu. Dva kreveta ,jedan na drugom, jedan lavabo i jedan tv sa dva ormara sa strane a na jednom krilu od ormara bio je zalepljen poster pevača Robija Vilijamsa .
Sa moje desne strane bila su vrata koja sam otvorio .Bila su to vrata od toaleta gde je bila mala tuš kabina i jedna toalet šolja. Na žalost, na šolji je sedeo jedan mladić koji me je pogledao sa velikim smeškom i mahnuo mi uz reč :
«Heellloo!»
Brzo sam zatvorio vrata i počeo da se izvinjavam na Engleskom. On je rekao da je sve uredu i da mi je on komšija. Na ime, jedan toalet se delio na dve sobe ,odnosno četiri čoveka.
Kroz vrata sam čuo pitanje na Engleskom:
«Odakle si ?»
«Beograd, Srbija !!»-odgovorih .U tom trenutku čuo sam kako je pustio vodu i u istom trenutku pokušao da otvori vrata od mog ulaza u kupatilo. Opet mi je rekao na Engleskom:
«Srbija!? Fenomenalno!!!! Ja sam iz Brašova u Rumuniji !!Zovem se Madalin Popa» - a onda je još na čistom Srpskom rekao: «Kako si brate ...pičku materinu!?» - nakon čega je počeo da se smeje ,a i ja sa njim. Vratio se u svoju sobu ,nešto rovario po plakarima i onda se vratio na glavna vrata i pokucao. Otvorio sam i ugledao Madalina sa ogromnim smeškom i flašom od dve litre nekakve tekućine u rukama.
«Rakija !!» -rekao je.
«Moj cimer je iz Hrvatske i doneo je rakiju sa sobom. Pokušao je da sakrije od mene ovu flašu ,ali je ja uvek nadjem. Uzmi guc, za useljenje!»
Uzeo sam dobar gutljaj koji mi je u tom trenutku prijao kao budali šamar. Putovao sam iz Beograda za Minhen, pa iz Nemačke do Čikaga ,pa od Čikaga do moje konačne destinacije.
Sve ukupno nekih 15 sati u avionu i moram priznati da mi je šljivovica izgledala kao lek u tom trenutku .
«Jel poznaješ mog cimera ?Kakav je» -upitao sam ga. Počeo je da se smeje. Namignuo mi je i rekao da ga poznaje i da ću videti i sam .Vrata od moje sobe su bila otvorena, a mi smo sedeli na podu i pili rakiju. Odjednom ,na hodniku je prošla jedan ogromna silueta. Nakon par sekundi vratila se i stala kod mojih vrata i pogledala unutra. Bio je to čovek od metar i devedeste pet, i jedno 110 kila. Ušao je u moju sobu i pogledao Madalina i na našem jeziku mu rekao :
«Majmune jel si mi opet ukrao rakiju!? Pa šta sam ti rekao u vezi toga !?»
Madalin se cerio i slego je ramenima.
«Gori si od cigana...!» -rekla mu je ova osoba .Madalin je u tom trenutku pocrveneo, jel je razumeo reč «cigane». Onda je Madalin počeo da psuje ovu osobu na rumunskom.
«ma muje,bagameš pula moci mti ....cigan!! Cigan NE!!!» Rekao mu je Madalin i izašao za njim u hodnik a raspravu su nastavili u svojoj sobi. Rasprava je trajala nekih deset minuta .
Ja sam za to vreme odlučio da se raspakujem .Neko je pokucao na vrata :otvorio sam .Na njima je stajala ona glomazna osoba i pružila mi ruku.-
«Mate! Iz Splita!» - rekao je i otišao svojim poslom.
Nakon tuširanja i oblačenja sveže i čiste odeće, odlučio sam da malo odspavam. Kako sam prislonio glavu na jastuk ,tako mi je zazvonio telefon u sobi. Taj zvuk zvonjave telefona me je progonio do kraja mog ugovora. Kad god te neko zove u sobu, to ne znači ništa dobro. Bio je toj Matre D, koji me pozvao gore u kantinu. Rekao mi je da obučem uniformu i da dodjem. Kad sam se pojavio ,vrlo nekulturno me je pitao:
«Jel si ti došao ove da radiš ili da kruziraš sa gostima!». Rekao sam da sam došao da radim, i po prvi put sam video njegov bedž na kome je pisalo da je iz Turske i da se zove Ismail. Odveo me je u malu kantinu i rekao Tomici da mi objasni neke stvari.
Pošto je već bilo oko 1 sat posle podne ,ručak se završavao pa sam pomagao u čišćenju stolova. Ništa teško ili komplikovano. Pokupiš prljave tanjire sa stola i odneseš ih zajedno sa prljavim priborom na pranje. Kad sam se vratio ,tri Engleskinje su stajale u kantini i gledale me smešeći se. Ana se prišunjala sa strane i rekla mi:
«Ti si sveže meso sad!!! Uživaj ovih prvih par nedelja!». Nasmejala se otišla. Nisam ali i jesam razumeo šta je rekla. Nakon što su svi gosti izašli ,počeli smo da brišemo stolove za krpama i nekakvom tečnosti koja se zvala »Bleech» a koja mi je izjela ruke u prvih dva minuta ,koliko sam imao kontakt sa njom. Bila je to neka vrsta dezinfikacije stolova.
Sav posao je bio odradjen za 15 minuta ,nakon čega smo otišli na cigaru svi zajedno. Dok smo duvanili ,objašnjavali su mi neke stvari. Rekli su mi da imamo 4 Matre D na brodu.
Jedan je bio ovaj Turčin Išmail koji je asistent Matre d. Glavni Matre D je bio čovek po imenu Hajimi iz Alžira. Treći je bio Hektor iz Hondurasa a četvrti je bio Dario iz Slovenije.
Sva četvorica su bili i***ti ,po rečima mojih kolega i govorili su mi da je ovaj brod najgori brod u floti za našu poziciju. Sva četvorica bili su moji šefovi, ali je Hajimi bio glavni .
Svi oni su morali da slušaju jednu osobu koja se zvala Ivo i bio je iz Bugarske .Njegova dužnost je bila ta da je bio menadžer za ceo F&B sektor. Što znači da je on bio zadužen za sve konobare i kuvare na brodu. Ivo je pak morao da se povinuje samo jednoj osobi na brodu a to je bio Hotel direktor koji se zvao Stig Larsen iz Danske. Stig je bio odmah ispod Kapetana po moći .Piramida moći je bila takva da je na vrhu bio kapetan,a ispod njega Hotel direktor i glavni inžinjer. Ispod njih su bili doktor, vodje svojih odeljenja kao na primer moj matre D i tako dalje ,i tako dalje. Sve je ovo bilo pomalo konfuzo za mene ,ali sam polako shvatao neke stvari.
Nakon završene cigare,rekli su mi da se vidimo u 5 i15 ,jel tad počinje priprema za večeru koja se otvara u šet sati i traje do devet. Doručak je bio od 6 i 30 do 9 ,ručak od 10 do 13 i 30 a večera od 17 do 21, ali na to treba dodati da se posle večere ostajalo uvek po pola sata kao i posle ručka, jel je sve to trebalo očistiti. Svojih slobodnih 4 sata sam posvetio spavanju.
Oko pola sedam uveče, zazvonio je telefon .Javio sam se i sa druge strane čuo po prvi put glas Hajimija:
«Gospodine Vasiljeviću jel nameravate da dodjete na posao večeras?».
«Da, da, da...pardon...evo dolazim!» -rekao sam u svom konfuznom stanju .On nije ni sačekao da završim a već je spustio telefon. Obukao sam se i otišao gore u malu kantinu i imao sam šta da vidim. Mala kantina je bila puna kao oko. Ljudi su bukvalno čekali da sednu. Upitao sam Tomicu šta se ovde desilo a on mi je rekao da je večera uvek «busy» i da retko ko dolazi za doručak i ručak ,ali večera je uvek masakr. Dino me je odmah gurnuo u vatru i rekao mi da odem do stola u uglu i da uzmem narudžbinu. Otišao sam a za stolom su sedele devojke ,kojima je posao na brodu bila masaža. Nakon što su me prvo ocenile i odšmekale, odlučile su se sve četiri za pomfrit i omlete za povrćem. Nasmejao sam se i rekao da ću se vratiti brzo. Upitao sam Dina gde je kuhinja i on me je uputio na jedna vrata preko puta kantine. Opet sam doživeo šok .U kuhinji su svi kuvari osim jednog bili Indijci, koji nisu hteli ni da me saslušaju. U kuhinji je bilo još konobara koje nisam do sad video. Oni su trčali na sve strane i niko nije imao ni sekundu da mi pomogne. Na svu sreću ,Dino se vratio u kuhinju i pitao me:
»Šta treba Dukica!? Ne smeš tako da stojiš i da budeš ljubazan sa njima. Ovo je nešto drugo okej? Ovo je džungla ovde ,videćeš! Šta ti treba, da vidim listić!» -i uzeo je od mene tiket sa porudžbinom. Otišao do glavne linije u kuhinji u kojoj su stajla tri Filipinca konobara koja su mu bila do pupka ,odgurno ih i prodrao se kao Tarzan: «Hej šef!!!! ŠEF!!!! Četiri porcije pomfrita i četiri omleta sa povrćem, okej Pajza!?» -rekao je kuvaru a zatim je meni pokazao da stanem ovde gde on stoji i čekam porudžbinu. Stao sam na mesto na koje mi je pokazao i dočekao svoju porudžbinu koju sam odneo Engleskinjama ,koje su bile presretne što im je hrana stigla tako brzo.
«Obično čekamo po dvadeset minuta!» -rekla je jedna od njih. Dinovu metodu sam koristio do kraja večeri .Našao sam da je veoma korisna .Primetio sam da se Azijati dosta plaše ljudi sa Balkana i to sam maksimalno koristio u poslu. Cilj ne bira sredstvo!! Makar u teoriji. Svi momci na brodu koji su bili sa Balkana nisu bili ispod metar devedeset i sto kila.
Azijati su bili metar i pedest sa 70 kila žive vage ,tako da smo im mi sa našim izgledom verovatno izgledali kao nekakvi divljaci, pa nam se nisu mnogo suprostavljali.
Ostatak večere je prošao prilično dobro ,i kad sam pogledao na sat već je bilo devet sati i shvatio sam da nisam stao tri sata. Non stop u pokretu .Nikad nisam radio tako ,makar ne dok sam bio kući. Uvek se našlo vremena da se popuši cigara ili možda popije kafica. Ovde je bio neki drugi sistem rada. Prošlo je devet sati i polako smo počeli da zatvaramo.
Nakon što smo sve oprali i počistili momci su me odveli u bar na piće. To je bio početak jednog samouništavnja koji je trajao šest narednih meseci. Jednostavno, Ginis pivo je za radnike bilo dolar i pedeset centi i bilo je najskupljle pivo u baru. Sva ostala su bila dolar. Jača pića su bila oko dolar pedeset ,ali na primer Viski se nikad nije kupovao na čaše u baru.
Makar ne u društvu u kom sam ja bio. Dino i Tomica su pokupovali par piva i otišli smo na «otvoreni dek» koji se nalazio na četvorci. Izvukli smo nekakve ležaljke i izvalili se pod otvorenim nebom sa pivom u rukama. Napolju je bilo veoma prijatno i toplo iako je bila noć. Odjedanput smo bili okruženi ljudima koji su mi pružali ruke da se pozdrave samnom .
Mladen i Mario iz Hrvatske. Jonatan, Dragoslav ,Marija i Jelena iz Beograda. Goran iz Makedonije i još mnogo njih iz svih delova Balkana. Niko nije bio nervozan zato što sedi i pije pivo sa nekim ko je iz Bosne ili Slovenije. Svi su bili normalni ,mladi ljudi koji su zbog muke morali da odu iz svojih zemalja i da traže hleb na prekookeanskim brodovima.
Šale su sevale celu noć, a ture se okretale. Mislio sam da sam došao na pravo mesto. Dobro društvo, dobar posao ,ne može bolje biti!
Eh, kako sam se prevario!
Kraj prvog poglavlja
