Drugo poglavlje
Majki i Dima
Moj prvi radni dan je počeo u šest ujutro ,a kako sam se probudio tako sam zažalio što sam prethodne noći pio.
Teška glavobolja i velika dehidracija je bila znak da dan neće biti dobar.
Svog cimera još nisam video ,ali sam ga čuo kako hrče iza zavese koju je svaki krevet imao, a podsećali su na krevete u kupeima starih vozova.
Progutao sam jednu tabletu protiv gorušice ,istuširao se i obrijao u isto vreme .To je tehnika koju sam razvio još kući ,a značila mi je dosta na uštedi vremena.
Popeo sam se gore, i otišao u malu kantinu. U njoj me je sačekao Hajimi i objasnio mi je da je mala kantina u stvari «Staff mess» a velika «Crew mess».
Razlika izmedju staffa i crew-a je bila ta što su drugopomenuti u stvari samo broj, i niko ne brine za njih. Staff dolazi iz raznih agencija i kompanija ,koje samo saradjuju sa «Karneval Kruz Linijom» .Staff su činili plesači, muzičari, momci i devojke koji su radili sa gostima na informacionom servisu, fotografi ,kazino , SPA i fitnes i još mnogo drugih, ali kao i poneki sretni «crew member» koji je proveo deset ili petnest godina u kompaniji pa je napredovao do neke jače pozicije. Svi oni su dolazili preko raznih agencija, koje su plaćale za njihovu hranu i smeštaj na brodu, upravo kompaniji «Karneval». Zato je bilo veoma nezahvalno raditi u ovoj kantini, jel su gosti koji su u suštini tvoje kolege ,umeli da ti zadaju pet puta više nevolja i problema od regularnih gostiju Amerikanca. Vladalo je pravilo da ako dobiješ žalbu od staffa ,to značilo isto kao da dobiješ žalbu od gosta.
Hajimi mi je pokazao gde ću raditi. Odveo me je u kuhinju koja je imala tri izlaza .Prvi je bio izlaz za Crew kantinu ,drugi za staff kantinu a treći za ono što su oni zvali «pozadinski restorani». Ovu grupu su sačinjavala tri male kantine. Prva se zvala «petit office» gde su jeli svi niži brodski oficiri kao što su električari, šef vatrogasne patrole ili bosuman oficir ,čiji je posao bio da sve što je na dekovima ili sve što je sa spoljne strane broda uvek bude u radnom stanju kao i da brod uvek bude sveže ofarban.
Pored njih ze nalazio «Officers Mess» odnosno kantina za oficire, u kojoj su jeli inžinjeri, ljudi koji nadgledaju motor, oficiri koji rade na komandnom mostu kao i oficiri koji su zaduženi za bezbednost broda. Mnogi ljudi će pomisliti da je to obezbedjenje ,ali nema nikakve veze sa tim. Bezbednjaci su oni koji su proveravali brodove za spasavanje, koji su učili sve ostale ljude na brodu kako i šta da rade u slučaju požara, poplave, probijanja trupa, hemijskih napada i tako dalje.
Treća, ali i najznačajnija kantina bila je rezervisana za kapetana. Kapetan je imao svoj sto za kojim je večerao svake noći .Njegovi gosti su bili Prvi Doktor,Prvi Inžinjer ,Staff Kapetan ali i još poneko ,u zavisnosti koga su pozvali da im se pridruži za stolom. Nikad nije bilo više od devet ljudi u ovoj kantini, koja je imala posebne čaše, poseban escajg i neograničene količine vina i piva. Konobar koji je služio kapetana je uvek moga da očekuje dobar bakšiš svake dve nedelje ,kao i pristup neograničenoj količini alkohola koja se čuvala zaključana u posebnim vetrinama ,čiji ključ je imao samo Kapetanov konobar. Moram reći da je za ceo moj ugovor ,koji je Boga mi potrajao ,Kapetanov konobar uvek bio momak iz Srbije.
«Ti ćeš raditi u crew messu ..» -reče mi Hajimi.
«... i ne očekuj da ćeš se iz njega pomeriti u naredna dva meseca! Imaš ovde Majkija i on će ti sve objasniti ! Kad te bude naučio sve što zna, ostaviće te da radiš ovde sam, a on dobija promociju. Majk! Ovo je tvoj naslednik. Nauči ga sve što treba, pa posle dodji kod mene u kancelariju»- reče Hajimi i ode ka srednjem izlazu koji je vodio u hodnik.
Posle nekoliko sekundi se vratio i rekao mi da krenem za njim. Doveo me je do jednog monitora koji se nalazio neposredno kod kantine. Monitor je radio na dodir i na sebi je imao deset cifara kao i jedno zeleno dugme ,koje na sebi imalo simbol strelice ali i crveno dugme sa simbolom latiničnog slova iks. Takodje je imao na sebi još i sat na sa brodskim vremenom
«Okej !»-reče.
«Ovo je tvoj najbolji prijatelj na brodu. Od njega ti zavisi da li ćeš imati platu ili ne .Svako jutro moraš da ukucaš svoj broj ovde .
Tvoj broj i tvoje novo ime na brodu je 429479 .Zapamti ga dobro.429479!» -ponovio je još jedanput.
«Kad budeš išao na pauzu, ukucaćeš broj ponovo i ispisaćeš se iz sistema dok jedeš. Kad završiš i kad budeš trebao da se vratiš na posao ,upisaćeš se ponovo.
Moraš da imaš minimum 77 sati nedeljno da bi dobio platu. Okej!? Radićeš u narednih mesec dana od šest ujutro do šest popodne sa jednim satom pauze .
Za pauzu ćeš se dogovoriti sa Majkijem ,jel ne možeš da ideš kad je «žiška». Dešavaće ti se da ponekad nemaš šta da jedeš kad ti je pauza, jel će ti kuhinja biti zatvorena tako da moraš ranije da pripremiš hranu za sebe i da je sakriješ negde, jel ako je ne sakriješ ove životinje će ti je ukrasti. Ca va!?» -upitao me je na Francuskom.
«Oui ,ca va bien !»-odgovorih mu ,i uhvatih da ga je moj odgovor iznenadio. Nije očekivao da znam da govorim Francuski.
Ruku na srce, pojma nisam imao ali sam gledao Francuski film «Mržnja» jedno dvesta puta ,pa sam pokupio par reči.
Ovaj sistem upisivanja se zvao «Funn time» ili ti zabavno vreme, ali ništa nije moglo da bude dalje od istine.
Ovaj sistem me je neodoljivo podsećao na Koncetracione logore u Nemačkoj .
Čak sam imao i svoj broj ,koji sam mnogo kasnije radi fore istetovirao na desnoj ruci .
Vratio sam se u kuhinju ,gde sam prvi put video Majkija. On je bio Filipinac sa jednog od 7107 ostrva koliko je toj zemlji pripadalo. Govorio je Tagalo jezik kao i jezik svog ostrva.
Bio je visok koliko jedan Filipinac može biti visok. Ćelav, Katolik do srži i veliki zaljubljenik u košarku ,kao i svi Filipinci. Majki je bio moj tutor i samo Bogu mogu da zahvalim što ga je poslao na ovaj brod i što me je on naučio svemu sa strpljenjem ,kakvo nikad nisam video. Pre nego što je išta rekao ,pogledao je moj bedž i kad je video da sam iz Srbije rekao je:
«Oh veoma dobro. Nadam se da igraš košarku i da veruješ u Isusa?». Ja sam se našao u čudu. Nikad nisam čuo takvo pitanje u životu.
Nikad nisam razmišljao o tome da su dve najvažnije stvari na svetu Isus i košarka.
Odmah sam pomislio kako je ovaj mali ,ćelavi katolik u stvari najsrećniji čovek na svetu, jel je ceo život sveo na samo dve stvari.
«Ne i da!»-odgovorih.
«Ne igraš košarku?»-upitao me je.
«Ne ne igram košarku.Žao mi je»
«Ali kako....? Pa ti si....ti si iz Srbije...i ne igraš košarku?» -reče i skoro videh suzu u njegovom oku.
«Ne, ja igram rukomet .To je znaš, olimpijski sport. Lopta, gol i po sedam igrača. Jel znaš na šta mislim?» -rekoh mu.
«A znam ,znam, jajasta lopta. Da, da»- reče mi Majki.
«Ne, to je ragbi. Lopta za rukomet je okrugla i kruži sa strane dok ne šutneš na gol...»
«Uh ,stvarno ne znam»-odgovori mi on, a ja da bi mu pokazao šta je rukomet, uzeo sam jedan od pokrivača za tanjir koji je bio okrugao,a koji se koristio da hrana ne bi postala hladna .
Stavio sam ga u desnu ruku ,i skočio u pokušaju da odradim skok šut, i sve snage se zabio glavom u plafon, sa kog je pala cela jedna metalna ploča,a ja sam se u sekundi našao na d***tu, na zemlji. Majki je u trenutku umro od smeha.
«Babalu ...!»-rekao mi je i uhvatio se za stomak a na oči su mi krenule suze od smeha. Ja sam pogledao na gore i tek tad sam uvideo koliko je brod u stvari veoma ne zgodan za visoke ljude. Naime ,visina plafona je bila negde oko 2.05 što je meni kao čoveku sa preko jedan devedeset ,izgledalo veoma nisko. Ostalim nacijama to nije predstavljao problem, ali ljudi sa Balkana su imali neverovatnih problema. Na svakih metar rastojanja na plafonu, nalazila po jedna prskalica .U slučaju požara ,one bi naravno bile aktivirane ali problem je bio što su one išle iz plafona negde oko deset santimetara,pa je dosta ljudi sa Balkana dobijalo nezgodne udarce u glavu kao i u oči. Naravno ovo se dešavalo samo kad su u alkoholisanom stanju.
Majki me je odveo unutar kantine ,i objasnio mi je da nas dvojica do 6 sati popodne ,uslužiti oko 2000 ljudi .Prosek je bio oko 700 ljudi po doručku,700 po ručku i 500 do 600 po večeri.
Večera je bila najteža, ali pošto smo mi završavali u šest upravo kad večera postaje maskr ,od nas je smenu preuzimala druga smena, koja je radila do šest ujutro.
Kantina se sastojala od dvadest dva stola. Neki su primali po deset a neki po šestoro ljudi. Posle svakog služenja, morali su biti obrisani ,a menaž koji je stajao na njima morao je biti obrisan i dopunjen. Podovi su morali biti čisti a šećer uvek pun, kao i kutije sa čajevima. To su bili najlakši delovi posla. Ono što se nalazilo iza svega ovoga bila je pogibija.
Postojale su dve dugačke linije u kantini. Jedna je bila topla linija ,koja je na sredini imala jedanu veliku rupu u obliku pravougaonika.Ta rupa se punila toplom vodom ,a u njoj su takodje postojali grejači, koji su održavali temperaturu vode .Onda se na to mesto stavljala hrana ,koja je dolazila u srebrnim ,metalnim ,dubokim panovima .
Tako je hrana non stop bila vruća bez obzira koliko dugo stoji na liniji. Hrana se uvek slagala istim redosledom: supa, testenina, pirinač, riba i meso u zavisnosti koje se meso služi za taj obrok, dakle govedina, prasetina ili ponekad jagnjetina. Ova zadnja je na žalost bila samo jedanput mesečno, i bila je odličnog kvaliteta dok su svi ostale vrste mesa bile veoma diskutabilne. Ponekad smo na brodu imali i neke Balkanske specijalitete ,kako su ih kuvari nazivali. Bili su katastrofalni .Ruska salata je bila pravljena sa breksvama i kruškama, tako da je bila slatka kao kakav kolač. Punjena papika je imala ukus sundjera pomešanog sa ukusom izmeta Bugarskog ratara. Gulaš je pravljen sa Indijskim karijem, a pica je na sebi imala komadiće ananasa i jabuke. Za jednog Evropljanina nije bilo dobre hrane. Mahom smo se držali pomfrita, omleta i paste a svi su čekali na dane kad se pristajalo u luke, i odlazilo u raznorazne restorane Meksičke, Španske ali ponekad i Srpske kao i Grčke hrane. To nam je dolazilo kao terapija. Veliki problem Karneval kompanije ,je taj što većinu zaposlenih na njihovima brodovima su činili Indijci, Filipinci i Indonežani. Oni su bili glavni u kuhinji i u svim ostalim odeljenjima na brodu, tako da je hrana bila upravo sva pravljena na njihov način i samo za njih.
Pirinač ,girice, kari, ljuta piletina i raznorazni oblici supe dal ,od koje su Evropljani bežali kao vampiri od luka. Sve je bilo prženo u masti i u najlošijem ulju.
Sve je moralo da bude ljuto. Tajlandjani su imali svoj specijalitet za kojim su otkidali, a mi smo se užasavali kad smo ga videli. Radilo se o jajima u kojima je bio skuvan fetus mrtvog pileta. Indonežani su imali jednu stvar koja se zvala adobo, a to su bila barena jaja ubačenu u neku vrstu supe od masti zajedno sa pilećim nožicama. Filipinci su bili ludi za pirinčom i jeli su ga u neograničenim količinama, zajedno sa različitim sosovima koji su mirisali na guzicu Belzebuba. Indijci su takodje jeli pirinač, ali su ga prelivali sa dalom .
Ova vrsta hrane se vrtela non stop, 24 časa dnevno 7 dana u nedelji. Ja sam jeo tople sendviče i po koju supicu, sa vremena na vreme, a posle nekog vremena kad sam se bolje upoznao sa kuvarima, dobijao sam sveže ispečena pileća prsa i to je za mene bila gozba.
Na kraju tople linije, bila je i hladna vetrina, na koju su se slagali deserti ali i mleko kao i jogurt a poneka i seckano voće. Ispod nje su bila dva mala frižidera a sa strane jedan veliki kuler, za mleko i jogurt. Na početku tople linije bio je jedan mali stočić ,koji je bio napravljen od metala, i imao je otvoren i zatvoren deo. Na otvorenom delu slagani su tanjiri i escajg, a dole u zatvoreno slagane su tacne .Kad bi kolege došle na ručak, prišle bi stolu i uzele bi tacnu ,na koju bi stavili tanjire i escajg i onda bi produžile dalje ka hrani koju bi sami stavili na tanjir.
Kad bi uzeli sve što su hteli ,onda bi izašli i zadnjeg dela kantine i otišli ka stolovima .Izmedju stolova i «vruće linije» postojala je još jedan linija sa saltama i prilozima.
Takodje na toj liniji ste mogli naći i aparat za kafu, regularnu ali i za onu bez kofeina. Aparat za vrelu vodu kao i aparat za vruću čokoladu. U nastavku bila je i mašina za sokove, koja je u svako vreme imala u sebi četiri različite vrste soka, a na kraju linije je bio dispenzer sa mlekom ,i ogromna prastara mašina za sladoled.
Dva čoveka su jedva izlazila na kraj sa ovom kantinom, i na sreću kad si već osećao da ćeš pući i poludeti, dolazio je kraj smene. Majki mi je rekao da ću ja držati zadnju liniju a on prednju ,i da kad on bude otišao na pauzu ja preuzimam obe linije ,i obratno. Od početka mog radnog vremena ,do jedan sat posle podne, nisam stao sa radom. Uvek je nešto falilo .
Čistih tanjira ili escajga do mleka i jogurta ili neke od hrane sa menija. Tacne ,hleb, čaj, sokovi ,mleko, mleko za sladoled.....Nisam znao gde mi je glava.
Taman kad postaviš tanjire i escajg i odeš dalje na drugu liniju da staviš sok i mleko, ove prve dve stavke su već otišle. Trči u kuhiju pa briši tanjire i viljuške i brzo ih stavljaj na liniju.
Onda je oko podneva došao dečko iz magacina ,koji je dovezao na viljuškaru jednu poveću paletu na kojoj je bilo mleka, sokova i jogurta. Paleta je stajala na sred kuhinje jedno sat vremena ,a onda je Hajimi došao i počeo da se dere na mene:
»Pa jel vidiš ti ovu paletu ovde? Jel vidiš da je na njoj mleko i jogurt i da to mora pod hitno da se prebaci u zamrzivače inače će da se pokvari na ovoj toploti!! Ko će da odgovara ako se to pokvari? Pa naravno ja ,nećeš ti sigurno! Izvuci glavu iz d***ta i počni da rasturaš ovu paletu i pakuj u friz! I molim te, nemoj da me više zovu kuvari u vezi tebe!!» -rekao mi je i otišao.
«Ali šefe ja nisam znao da ja to treba da radim. Prvi mi je dan i nije mi niko objasnio. Ko vas je zvao u vezi mene? Pa ja jednostavno ne mogu da stignem sve da uradim ...!»
Tu me je prekinuo: »Nemam ja vremena da tebi objašnjavam neke stvari. Snadji se i koristi mozak. Uvek neki problemi sa vama Srbima!»
Ja sam pokušavao da se suzdržim i da ne puknem. Najviše mi je zasmetalo to što niko neće da ti objasni šta treba da radiš, već sve moraš da kupiš u letu, a najviše me je zabolelo to što je Matre D bio pozvan od strane glavnog kuvara ,koji je jedva čekao da prebaci nešto belcu i da ga uvali u problem. Kuvar je bio Indijac i nisam shvatao zašto nas toliko ne vole.
Valjda zbog onoga što su Englezi radili njima. Čekao sam da ode u zamrzivač, a onda sam uleteo za njim , unutra i zaključao vrata iznutra .Zaleteo sam se na njega i uhvatio za vrat :
»Sledeći put prvo meni se obrati ako nešto ne valja, a ne da zoveš šefa i da cinkariš. Jel ti jasno!?» -rekao sam mu besno. Pogledao me je i prebledeo na mestu. Okrenuo sam se i izašao. Mnogo puta mi se kasnije na brodu dešavalo da imam problem sa Indijcima. I ne samo ja, već svi ljudi koji su dolazili iz ovih krajeva. Jednostavno ,bili smo totalno različiti svetovi .
Oni su se plašili svoje senke i bili su veliki cinkaroši. Nisu nas voleli uopšte, dok opet sa druge strane mi na njih nismo obraćali pažnju ,i gledali smo da se držimo što dalje od njih.
U jedan sat sam krenuo sa raspakivanjem palete. U to vreme mi je trebala biti pauza ,ali je nisam dočekao upravo zbog toga što sam morao da prenesem oko 200 kilograma mleka sa jednog kraja kuhinje na drugi. Mleko je dolazilo u malim kartonskim pakovanjima tako da je to izgledalo kao beskonačnost. Svaka kutija je morala da bude raspakovana ,a mleko složeno na rafove. Oko dva sata ,kad sam završio sa paletom,morao sam da pomognem Majkiju sa ribanjem podova i vruće linije ,jel smo morali da dovdemo kantinu u savršeno stanje pre nego što otvorimo za večeru u pet sati. Problem je bio u tome što vreme izmedju 3 i 5 , bilo predvidjeno za ono što se zvala čajanka. Tad smo nas dvojica posluživali inžinjere i radnike koji su radili dole oko motora. To su uglavnom bili Ukrajinci i poneki Južno Amerikanac. Taman bi sve očistili i sredili, kad bi ova Slavenska horda navrnula na čaj ,kafu i kolačiće sa svojim crnim od ulja uniformama i patikama. Došlo mi je da se roknem oko četiri sata popodne ,kad sam video na šta nam kantina liči. Opet smo krenuli da čistimo ,a oko pola pet je došao Hajimi i opet mi kljucao po glavi što kantina nije čista i što nisam spremio sve neophodno za ručak. Nakon što se se izdrao na mene i nazvao me nekim imenima, otišao je svojim poslom. Pogledao sam na sat i video sam da je skoro pet sati, i da moram da otvorim za večeru. Utrčao sam u kuhinju i video da su kuvari već postavili hranu na liniju, a ja sam kasnio debelo sa priborom i svim ostalim stvarima.
Umesto u 5 ,otvorio sam večeru u u 5 i14,što je naišlo na veliko negodovanje od strane kolega koji su čekali na hranu. Oko pola šest sam već bio malaksao ,jel sam trčao bez prekida skoro dvanaest sati. U šest časova došao je Dino sa svoja dva Kazahstanca i preuzeo smenu od mene
«Šta je Dukica ba, što si prebledeo tako? Jedi nešto bolan ili ćeš umreti!» -rekao mi je sa svojim prepoznatljivim smeškom.
Jedva sam smogao snage da jedem i da odem do kabine da se operem. Cimer mi nije bio unutra. Malo kasnije Madalin me je pozvao na pivo, i sav svoj bes i umor utopio sam sa osam Ginisa i jednim Jegerom. Oko destet uveče već sam bio mortus pijan. Valjda zbog umora i opuštenih mišića, alkohol me je vozio više nego uobičajeno.
Kad sam došao do sobe već mi je bilo sve jedno. Jedva sam čekao da legenem.
Oko pola noći sam bio nasilno probudjen jakim zatvaranjem vrata. Okrenuo sam se i provirio kroz zavesu. U sobi je stajala neka crnokosa žena u crnoj haljini.
Nisam shvatao o čemu se radi ali nisam ni mario. Vratio sam se u zemlju snova .Ujutro kad sam ustao na posao ,video sam crnu haljinu na stolici a crnu periku na stolu.
I dalje nisam shvatao o čemu se radi .Otišao sam na svoje brijanje-tuširanje i veoma tiho izašao iz sobe. Kako sam ušao u kantinu ,tako me je sačekao Majki sa osmehom:
«Jel si video cimera svog sinoć?» -upitao me je
«Ne nisam. Nisam ga još ni upoznao. Šta se desilo?» -upitao sam ga
«Sinoć je bila žurka za radnike na brodu, pa su tvoj cimer i njegov dečko, odlučili da dodju obučeni u žene.» -odgovorio mi je uz smešak.
«E pa baš odlično...samo mi je još to falilo!» -odgovorio sam zbunjeno.
«Trebao bi da razmisliš da umesto one zavese koju imaš na krevetu ,ugradiš kakve čelične rešetke. Ko zna šta ti se može desiti dok spavaš» -reče Dino u prolazu ,osmehujući se ,dok je predavao smenu Majkiju.
Prvih sedam dana na brodu prošli su relativnoj agoniji. Pošto sam radio od šest do šest, sunca nisam video i nisam imao pojma kako je napolju, ili gde uopšte idemo.
Rečeno mi je da u mesecu imamo dva kruza od po sedam dana ,a ostali idu po tri i četiri. Meni to ništa nije značilo ,jel nikako nisam mogao izaći napolje.
Jedinu svetlost koju sam video ,bila je ona koja je dolazila od neonki sa plafona. Obično smo pristajali u luke oko 9 ujutro ,a iz njih isplovaljavali oko 5 ili 6 popodne.
Dakle ,moje radno vreme se poklapalo sa pristajanjem broda. Počela je druga nedelja na brodu ,a ja sam polako ulazio u rutinu. Uvideo sam da postoje načini na koje možeš da skraćuješ uglove. Dobio sam malo na brzini, ali moji dani su postajali isti. Na brodu, najveći neprijatelji su samoća i monotonija. Čovek se mora non stop boriti sam sa sobom.
Isključiti se totalno iz svega. Postati robot. Dani su postali isti. Hajimi je non stop dolazio i kudio me. Trljao mi je nos i stavljao me na tapet, minimum tri puta dnevno. Ja sam na žalost, to sve primao isuviše ka srcu ne uvidajući da je on jednostavno takav čovek. Majki mi je govorio:
«Pajza, na jedno uvo udje ,na drugo izadje!»
Voleo bih da sam odmah poslušao njegov savet. Pokušavao sam da se dokažem, i da pokažem da meni mesto nije tu gde jesam, već da zaslužujem da radim u glavnim restoranima gde obeduju gosti. Svoj poziv konobara sam uzimao ozbiljno, ali sve što sam radio u dve nedelje nije imalo nikakve veze sa konobarisanjem. Prenosi, očisti, pretovari, operi, setapiraj i čisti ,čisti ,čisti i opet čisti. Nije postojalo ni K od konobarisanja. Dani su postajali kraći, ali i dalje nisam imao pauzu. Poremetio sam stomak kao i probavni sistem.
Vrlo slabo sam jeo a već sam se polako bio okretao alkoholizmu, kao jedinom vidu izduvnog ventila. Ponekad, jednostavno sam osećao u sebi da ne mogu da izdržim bez alkohola i već oko pet sati popodne sam se tresao, u isčekivanju odlaska u bar. Primio sam i prvu platu, prvih 520 dolara od kojih je 200 dolara otišlo na piće i to samo za jednu noć.
Još nisam upoznao sve ljude sa broda tako da sam svoje vreme provodio sa dva Rusa iz Ukrajne. Bili su iz Odese i sa sobom su uvek vodili jednu šankericu Mašu ,koja je bila iz Moskve .
Njih troje su mogli da popiju koliko sam ja mogao da preplivam. Za jedno veče sam na njih troje potrošio pola plate. Naše ljude, skoro da nisam ni vidjao. Oni su svi završavali sa poslom u ono vreme kad bih ja odlazio na spavanje. Jedan put sam napravio strašnu grešku ,i ostao celu noć sa momcima iz Beograda. U sobu sam se vratio oko pet sati ujutro.
Istuširao se i obuko za posao i osećao sam se odlično, dok nisam seo da jedem prvi put oko deset sati ujutro. Kako sam seo tako sam osetio umor i pospanost u sebi.
Do kraja dana sam hteo da se ubijem tri puta, i preklinjao sam svaki minut koji sam proveo u baru. Lomio sam tanjire i donosio pogrešnu hranu .Bio sam i nervozan takodje.
Nikad mi se više ovo nije ponovilo u životu. 36 sati u pokretu i pijančenju. Da su mi uradili alkohol test taj dan, leteo bi kući prvim avionom. Na svu sreću, taj ceo dan nisam video nikog od šefova. Kad se taj dan završio ,umesto da odem na spavanje ja sam ostao do deset sa Mašom u baru ,gde smo nastavili sa jegerom i ginisom.
Svaka normalna osoba bi otišla na spavanje ,ali luda glava to nije htela. Mislim da je to bilo zato što mi se Maša svidela, i po prvi put smo bili bez njenih pratilaca .
Oko deset sati me je odvela u svoju kabini gde smo nastavili sa vodkom. Kako sam popijo prvu čašicu, seo sam na krevet a ona je sela pored mene i poljubila me.
Popili smo i drugu , a ja sam se na pola guca onesvestio na njenom krevetu. Možda je Maša imala neke druge planove za to veče ,ali ja sam zaspao snom pravednika.
Ujutro sam se probudio u konfuznom stanju. Bilo je deset do šest a ja sam bio u uniformi u kojoj sam spavao. Otrčo sam u sobu da se koliko toliko sredim ,i pojavio se na poslu, svež kao Majska rosa. Maša više nikad nije pričala samnom .
Sledeći dan, Tomica me je zaustavio na hodniku i rekao mi nešto ,što je za njega očigledno predstavljalo vrhunsko iznenadjene:
«Dule, sutra nam dolazi kontigent Ruskinja na brod. I sve su konobarice. Deste Ruskinja ej!? Joj joj ,svašta će da bude videćeš!» -rekao mi je vidno uzbudjen.
Nisam obraćao pažnju na to što mi je rekao, ali već sam ih sledeći dan video na ulazu u brod. Zaista ih je bilo deset i sve su bile došle na prvi ugovor kao konobarice.
Sa nima je došao i jedan dečko koji je izgedao kao haker. Nizak sa naočarima, i jednim od onih blentavo nevinih izgleda lica. Ime mu je bilo Dimitri i Hajimi ga je doveo u moju kantinu ,gde sam ja morao da ga naučim svemu što sam ja znao do tad ,za te tri nedelje. Majki je otišao u glavne restorane da služi goste a ja sam ostao sa Dimom.
Dima je bio duduk za Engleski. Imao je težak naglasak i mešao je reči. Više je pričao samnom na Ruskom nego li na Engleskom. Svaka druga reč mu je bila psovka.
O poslu konobara nije znao ništa. Rekao mi je da je u Minsku radio kao vulkanizer kod oca u servisu i da je u svoje slobodno vreme instalirao sisteme za kompjutere i da je igrao igrice kad god bi imao malo slobodnog vremena. Pitao sam ga o devojkama sa kojima je došao na brod ,a on mi je rekao da nisu Ruskinje već Beloruskinje a da je on Belorus ali samo po geografskoj odrednici .Dima je rodjen na Kamčatki i bio je specifičan Rus. Bio je avanturista i želeo je da zna sve o svemu. Hteo je da vidi što više sveta može ,i da uživa dok ne umre.
Valjda je takav bio zbog toga ,što je bio rodjen na Kamčatki i što su mu ,bar kako on kaže, najbliži komšija bili vuk i medved. Bio je nacionalno svestan Rus i to je ono što mi se svidelo kod njega. Na njegovom lap topu niste mogli da nadjete ništa drugo osim Ruskih filmova i Ruske muzike. Kad je čuo kako se prezivam ,odmah mi je rekao:
«Ah Vasiljevič! Zvaću te Kolčak od sad!»
Ja nisam imao pojma o čemu priča ,ali sam kasnije shvatio. Admiral!
Majki je došao popodne da se pozdravi samnom jel ćemo se retko vidjati od sad, i rekao je da mi treba strpljenje za ovaj posao i da sa Dimom moram lagano.
Rekao mi je :
«Dušane, vidjam te svake večeri u baru. Što to radiš sebi? Ja svaka tri dana držim jednu vrstu mise u deset uveče ,u jednoj maloj prostoriji pored bara. Dodji da poslušaš Božiju reč. Biće ti mnogo lakše !»
Pristao sam jel nisam imao ništa da izgubim ,i nisam imao para za bar te večeri. Otišao sam na misu, gde sam zatekao četiri Filipinca, jednog Indonežanina i dve Afrikanke iz Botsvane.
Majki mi je poželeo dobrodošlicu i zbog mene su odlučili da skrenu sa svog ustaljenog služenja Božije reči ,svako od njih je ustao i rekao šta za njih znači vera i Isus.
Kad je došao red na mene ,ja nisam znao šta da kažem. Verujem u Boga i pravoslavac sam ,ali nikad nisam razmišljao šta za mene znači Isus. Umesto toga sam ispričao priču o Boju na Kosovu. Pričao sam sa takvom strašću ,da sam se zaneo i govorio sigurno dobrih pola sata. Osećao sam kao da širim svetu reč medju paganima. Kad sam završio dobio sam pljesak od njih. Majki je uzeo gitaru i svi zajedno su počeli da pevaju pesme o Bogu i Isusu. Ove pesme su zvučale strašno. Izgledalo mi je kao oni u stvari ne osećaju veru ,ali žele da tako misle.
Izgedali su mi pomalo, kao da su im mozgovi isprani. Majki me je po završetku pozvao u svoju sobu, gde mi je ponudio čašu vina ,za koju je rekao da je dobra za predspavanje.
Na svom laptopu mi je pustio snimak nekakvog Hrišćanskog rok koncerta u Manili. Na stadionu je bilo oko sto hiljada duša koji su transu pevali pesme ,koji je mladi muzičar pevao .
Sve su se svodile na isti refren «Bog je ljubav i Isus vas voli». Svih dvanaest pesama je imalo skoro pa isti tekst, što nije smetalo publici uopšte. Mladi muzičar se bacao po bini i plesao sa gitarom, kao da oseća direktnu vezu sa Bogom kroz kablove. Meni je sve to izgledalo pomalo smešno. Shvatio sam da je ovaj momak našao način kako da zaradi pare i iskoristi vernike.
Pitao sam Majkija kako su Filipinci postali toliki vernici, a on mi je nakon što mi je usuo drugu čašu vina ispričao par zanimljivih stvari:
«Nekad davno, pre nastanka vremena, nebo i voda su bili jedno. Voda i nebo su bile jedine stvari u kosmosu a izmedju njih je živela jedan velika ptica. Nakon nekog vremena ptica ode kod neba i otpeva joj pesmu o tome kako je voda jaka i strašna i da ako hoće može svojim talasima da obori i udavi nebo. Nakon toga otišla je kod mora, i njemu otpevala pesmu o tome kako je nebo strašno i kako može da zatrpa more sa kamenjem i zemljom koje padaju sa neba, kad je ono ljuto. More se naljuti na nebo ,i počne bacati svoje talase ,a nebo počne bacati kamanje i zemlju iz sebe. Nebo baci sedam hiljada stotinu i šest manjih kamena i jedan veliki .Tako su nastali Filipini i njegova ostrva. Nebo i Zemlja se posvadjaše i odvojiše se jedno od drugog, ali se na nekim mestima još uvek spajaju. Ptica je bila zadovoljna ,jel je najzad dobila mesto gde može da sleti i da se odmori. Posle nekoliko vekova, ptica dobi blagoslov u vidu deteta.
To dete je bilo džin ,koji je živeo na najvećem ostrvu. Jednog dana dodjoše ljudi do njega da ga zamole za par tovara soli .Oni nisu mogli preći preko mora već zamoliše džina da pruži nogu i da im njegova noga posluži kao most. Džin učini to jel je voleo ljude, ali na mestu gde je stavio svoju petu ,bio je osinjak. Dok su ljudi prelazili preko njegove noge sa ogromnim količinama soli, ose počeše ujedati džinovu nogu a on nije mogao više izdržati ubode, pa skloni nogu u more a ljudi se udaviše. Od tuge i besa, džin baci svu so koju je imao u pećini u more i zato su okeani i mora danas slani a od ljudi koji su se udavili, more napravi ribe .Kasnije te ribe izadjoše iz vode i postadoše ponovo .Postadoše strašni lovci. Svako ostrvo je imalo svoj jezik i kulturu. Ratovali su medjusobno zbog žena i stoke. Prinosili su žrtve Bogu na vulkanskim otvorima. A onda jednog dana u trinaestom veku dodjoše prvi strani ljudi na ostrvo. Bili su to Muslimani koji napraviše od svih južnih Filipina, jako islamsko uporište. Dva veka nakon njih dodjoše Španci i Meksikanci i zaratiše i pobediše Muslimane, i raširiše božju reč po Filipinima.
Ali ,njihova vladavina je bila užasna .Silovanja, ubijanja i porezi doveli su nas do kraja naših mogućnosti i taman kad smo se oslobodili njih, dodjoše Amerikanci. Najzad pre sedamdeste godina dobili smo ne zavisnost!!!» -ispriča mi Majki sa velikim žarom u očima. Interesantan mi je bio sa svim ovim. Bilo mi je malo čudno što je bio toliki katolik, sa obzirom šta su sve proživeli od Meksikanaca, ali to je bilo njegovo uverenje. Bio se iznenadio kad sam mu rekao da je Magelan poginuo upravo na Filipinima ,pokošen od ruke strašnog Filipinskog poglavince.
«Da..da ..bravo !!Kako to znaš!?» -upitao me je .
«Istorija mi je bila omiljeni predmet u školi!» -rekao sam mu i dodao da je ovo moje znanje zaslužilo još jednu čašu vina. Složio se i sipao mi je još jednu čašu.
Taman u trnutku kad je mladi Hrišćanski rok muzičar završavao koncert na laptopu i obaveštavao publiku da njegove majce i značke mogu da kupe na štandovima ispred stadiona ,ja sam Majkiju pružio ruku i zahvalio mu se na gostoprimstvu.
«Sad zbog ove tvoje priče ,želim da vidim Filipine!» -rekao sam mu na izlazu.
«Pajza, bolje nemoj da dolaziš na Filipine. Bićeš kidnapovan u roku od dva sata a ako tvoja porodica nema para da plati tvoj otkup, prodat bi bio u delovima nekom Amerikancu!» -reče Majki sa osmehom na licu.
Vratio sam se u sobu i zatekao cimera kako i on gleda kakav koncert na svom laptopu. Samo ,on je bio daleko od vernika .Koncert je bio u Bangkoku a nastupala su tri momka obučeni kao žene sa ogromnom gej zastavom iza njih. U tom trenutku sam shvatio da je brod ustvari galerija ljudi i likova, raznih običaja i kultura koje su na silu spojene i na silu žive zajedno.
U kog Boga uopšte ti Tajlandjani veruju?
Moj početak saradnje sa Dimom ,bio je blago rečeno katastrofalan .Iako sam i ja sporije kapirao neke stvari na početku parnerstva sa Majkijem ,Dima je bio Gospodin Spori, a taj nadimak sam mu ja dao i ostao je sa njim verovatno do kraja ugovora. Nije govorio Engleski i nije mi bilo jasno kako je uopšte došao na brod, pošto je svako pre dolaska trebao da obavi test iz Engleskog u svojoj agenciji. Da bi prošao prvi deo intervjua ,bilo je neophodno da imaš preko 75 procenata znaja Engleskog na testu. Dima je imao negde oko trideset.
Sve svoje neznanje ,nadoknadio je sa svojom upornošću. Imao je dugu, dugu kosu koju je morao pošišati već prvog dana na brodu, na insistiranje samog Kapetana ,koji ga je video u prolazu i pozvao ga na stranu da mu objasni neke stvari. Dimitri je u svojoj zemlji bio red kakvog reda vitezova,i viteško ime mu je bilo Vilijam Volas. On sa još nekoliko momaka i devojaka je činio Minski klan. Ovaj klan je bio samo jedan od mnogih. Ovakve redove su imali i zemlje kao i Rusija, Letonija, Estonija, Letonija i Ukrajna. Mahom su ove klanove činili mladi ljudi ,koje su sve svoje slobodno vreme provodili u garažama i šupama svojih roditelja, u kojima su usavršavali svoje oklope i oružja, koje su posle slikali i postavljali na internet na veb stranici koja je okuplajla sve klanove iz istočne evrope. Kulminacija je dolazila u krajem Septembra ,kad bi se svi ovi redovi nalazili na jednoj poljani u severnoj Belorusiji.
Ogromna poljana bi bila puna sa hiljadama ljudi ,u oklopima i sa svetlim oružijima. Oni koju su bili malo imućniji imali su čak i konje i automatski su dobijali titule Lordova i Kneževa.
Strelci, trubaduri, konjica i pešadija. Onda bi se podelili na dve grupe i prethodno napravljene saveze i klanove. Jedna vojska bi stala na jednu a druga vojska na drugu stranu.
Svi bi željno očekivali znak za početak. A onda bi nastao šou program. Sevale bi sablje na sve strane a konjica bi se sudarala .Ovo sve su snimale kamere raznih televizijskih stanica, a koliko je sve ovo bilo ozbiljno, govorilo je i jako prisustvo policije i na desetine ambulantnih kola. Povrede koje bi se zadobile na ovom polju, bile su više nego ozbilje.
Često se dešavalo da neko ode kući sa polomljenim rebrima ,otvorenim prelomima noge ili teškim kontuzijama glave. Sam okop bi bio težak oko trideset kilograma ,a mač oko deset do petnaest, što bi značilo da osoba mora biti u veoma dobrom fizičkom stanju. Eto, to je bio Dimitrije. Jedan čovek koji je u svojoj glavi živeo u srednjevekovnoj Evropi.
Ne dugo po njegovom dolasku ,Hajimi nam je promenio smenu,i sad smo ja i moj partner Dima umesto od šest ujutro, radili od podneva do ponoći umesto Dina i Kazahstanaca koji su otišli u roomservice. Ja sam navršavao svoju četvrtu nedelju na brodu ,a za sve to vreme još nisam izašao napolje ili video sunca, a sa novim rasporedom ta opcija je izgledala još udaljenija.
Ljudi koji nisu radili na brodu, ne mogu da shvate kako to može uticati na psihu čoveka. Mesec dana bez svežeg vazduha i sunca. Mesec dana bez osećaja slobode i bez promene scenografije. Uvek iste stvari oko mene. Hladni zidovi ,cevi, srebni stolovi i ventilacioni otvori. Ništa više ,samo to.
Ova nova smena sa sobom je nosila još jednu stvar ,a to je «specijalno ćišćenje». Kad god bi se dolazilo u Američku luku, sva mesta na kojima se jede na brodu ,morala su biti očišćenja.
Ali ,bolesno perfektno očišćenja. Naime, postoji jedan zakon ,koji se zove «Zakon o zdravlju gostiju Sjedinjenih Američkih Država» a koji je sprovodio jedan agent.
Agent bi došao na brod jedno jutro, i krenuo bi sa inspekcijom broda. Svaki brod kreće sa sto poena ,a ako bi se nešto našlo što ne bi trebalo da bude tamo, od tih sto poena se oduzima odredjeni broj. Brod ne sme da ima manje od osamdeset bodova, inače u protivnom ,mora biti u luci zatvoren u naredna tri meseca i kompanija mora da plati milion dolara, plus razne takse i dažbine. Ne treba govoriti da je kompanija mojim nadležnima dala odrešene ruke da rade šta god hoće sa nama, što su moji šefovi i uradili. Moja smena se završavala u ponoć,ali sam pred svaku Američku luku ostajao na poslu do rane zore. Moj prekovremeni sati su se skupljali i već sam od njih nakupio dobre parice, ali me je jednog dana Hajimi presekao sa rečima da mi on moj prekovremeni rad neće potpisati i overiti ,jel bi ga to stavilo u nezgodnu poziciju sa ostalim menadžerima na brodu.
«Dakle, ja mogu onda pred svaku domaću luku da odem sa posla u ponoć, jel tako?» -upitao sam ga.
«Naravno da ne možeš babalu, moraš ostati i pomoći oko čišćenja!» -rekao mi je ljutito.
«Ali, ako mi već ne plaćate za to, zašto bi ostajao !»-upitah.
«Ej, jel ti čuješ mene šta ti ja govorim. Tako to ide na brodu ,i nemoj da mi mnogo razmišljal inače ću da te ostavim da radiš u toj kantini do kraja ugovora!» -rekao mi je i otišao.
U tom trenutku sam video crveno .Kako se okrenuo ,tako sam krenuo da ga udarim sa tacnom po njegovoj ćelavoj glavi. Dima se našao izmedju mene i Hajimija i rekao na svom polomljenom Engleskom:
«Duša, ne uzimaj stvari toliko ka srcu. Hajimi je pi*djec.»
Čišćenje je bilo katasrofalno naporno. Imali smo samo par sati da sve očistimo, ali opet sa druge strane nismo smeli da radimo ofrlje. Svaki frižider je morao biti isključen ,pa zatim sve iz njega je moralo biti izvadjeno i obrisano .Mleko se moralo baciti i staviti najsvežije koje ste mogli naći. Svako mleko je imalo nas sebi datum ,pa sam jedanput izgubio oko pola sata tražeći najskoriji datum proizvodnje, u kutiji u kojoj je bilo oko hiljadu malih kartona mleka. Čišćenje nije moglo da se obavi samo tako što se uzme krpa i voda ,već sam morao da imam tri kofe sa sobom. Jedna je bila bela, druga siva, i treća crvena. U beloj je bio blič ili ti izbeljivač ,koji je služio za dezinfikaciju .U sivoj je bila hladna voda sa malo sapuna, a u crvenoj vruća voda. Prvo sam koristio vruću vodu ,zatim blič pa onda hladnu vodu sa sapunom. U kantini je bilo 8 frižidera koji su morali biti obrisani tom procedurom koju je neko veoma inventivno nazvao «sistem tri kofe». Nakon što bi obrisao sve frižidere, morao bih da predjem na površine na kojima se jede ili na kojim stoji hrana.
Nakon toga sledeće bi bile na redu vetrine za salate ,koje su ispod sebe imale još dva mala frižidera. Nakon toga aparati za kafu ,sokove ,sladoled i mleko, kao i mašina za toplu čokoladu i svi tosteri i sve «stanice»na kojima se nalazio čaj, šećer, med, džem i puter. Zadnja stvar je bila najodvratnija .Drenaža i cevi koje su prolazile ispod vruće i ladne linije.
U njima se tokom nekoliko dana nahvata toliko budji i ostataka hrane ,da je to bilo za ne poverovati. Takodje, mašina za kafu je ispuštala svoje otrove i hemikalije u iste te cevi ,pa je miris bio ne podnošljiv. Te cevi su morale biti očišćenje i pročišćenje, jel je to po rečima mog šefa bilo prvo mesto gde se gleda, kad dodje to kontrole broda.
Sve ovo je bilo gotovo oko pet sati ujutro, a u šest se otvaralo za doručak. Brod nikad nije pristajao u luku pre sedam ili osam,tako da je ovo čišćenje bilo ne ophodan posao, jel bi radnici koji dodju na doručak, do osam sati načinili da mesto izgleda kao svinjac. Zamislite moj šok kad sam posle prvog specijalnog čišćenja video tu hordu Azijata kako ulazi u kantinu koja je odisala čistoćom. Pokušao sam da ih odgurnem nazad i da im objasnim da je kantina upravo očišćena. Samo su se nasmejali i gurnuli me u stranu.
Dino mi je objasnio da je naš posao sredjivanja ovog mesta, u stvari nepotreban posao ali da se mora očistiti da bi se videlo da se brod održava. Po zakonima, trebalo bi da se svaki dan brod čisti, i da se vrši dezinfekcija, ali je to radjeno samo noć pre dolaska u Američku luku. Takodje, niko nije znao kada će taj agent doći, jel je on pravio nenajavljene posete.
Dani su prolazili i stapali se u noći. Noći su postajale nedelje .Sve je bilo isto, i već sam počeo da gubim dodir sa realnošću. Nisam imao pojma šta se dešava kući u Beogradu, jel nisam imao vremena da nazovem i da popričam sa porodicom. Možda nisam ni želeo, jel bi me to verovatno u tom trenutku ubilo. Radio sam prekovremeno i dalje ,sa tim da nam je Matre D iz Slovenije dao dva sata pauze u periodu od dva do četiri, ali nismo obojica mogli da iskoristimo to vreme jel je neko morao da bude u kantini.
Svakih pet dana imali smo specijalno čišćenje, ali ja i Dima smo u tom trenutku već bili oguglali na sve. Ja više nisam koristio sistem od tri kofe, već bi sve ubacio u jednu a onda bi pljusnuo ceo sadržaj kofe u frižider. Prešao bi preko sa jednom velikom krpom koja bi pokupila svu vodu i onda bi prešao na drugi. Za ono što mi je trebalo dva sata u prošlosti ,sad sam radio za deset minuta. Isti sistem sam primenio i za tople i vruće vetrine. Primetio sam da kad ujutro šefovi vrše inspekciju ,i kad gledaju da li je sve očišćeno, samo se interesuju za blič i koliko sam ga stavio. Nije im ništa bilo bitnije od tog bliča jel je on ubijao bakterije .Koristeći srpsku pamet ,ja sam ponekad ujutro pre nego što bi oni došli sipao po čašu ove hemikalije u svaki frižider, tako da kad bi oni otvorili vrata istog, obrve na čelu bi im bile spržene. Obično bi me potapšali po ramenu i govorili da sam odličnobodradio posao.
Cela kantina je mirisala na ovu smesu, a oni više i nisu kontrolisali da li je čisto, jel su bili ubedjeni da je od ovakvog jakog mirisa, jednostavno ne moguće a da je nešto ostalo neočišćeno. Jedino za šta nisam mogao da ih prevarim bila je drenaža, ali našli smo način kako da prevazidjemo i taj problem. Jednom Indonežaninu sam davao 5 dolara svakih sedam dana ,a on mi je za te pare pozajmljivao na sat vremena jedan specijalni usisivač. Ova mašina je služila za usisavnje vode u slučaju poplava,i imala je veoma jak motor i mogla je usisati farbu sa zidova. Ova mašina mi je trebala na svega deset minuta jel joj je toliko bilo potrebno da pročisti sve cevi i da usisa svu prljavu vodu. Ja i Dima smo se toliko ušemili ,da smo sve završavali pre dva sata posle ponoći,što je značilo da smo mogli čak da stignemo i u bar,koji se zatvarao u dva. Svako jutro posle specijalnog čišćenja ,dolazio bi Hajimi da nas iskontroliše, što je značilo da moramo da ga čekamo dok ne dodje. Obično bi dolazio oko pet, tako da smo imali vremena da se operemo i sredimo dok on ne dodje.
Nije mu bilo prijatno što nije nalazio ništa prljavo .Svrha njegovog postojanja je bila da maltretira ljude.Po konstituciji bio je veoma malen čovek, pa je valjda svoje fizičke nedostatke nadoknadio uniformom. U početku su nas kontrolisali svi redom. Hajimi i svi ostali Matre D-evi ,kao i Ivo ,šef celokupne sekcije za hranu i piće.
Hotel direktor bi dolazio isto ranom zorom, tako da je pritisak na nama bio veliki ,ali su oni posle dve nedelje shvatili da nema potrebe da ustaju rano i da dolaze da bi proverili Dimu i mene, jel je sve uvek bilo čisto, ali Hajimi nije odustajao. Nije odustajao dok jednog jutra nije našao ono što je tražio. Neki i***t je ostavio tanjir hrane sakriven ispod frižidera ,na podu. Hrana se bila već usmrdela i ucrvljala, a Dima nije ga video ,zato što je bio sakriven skroz do zida ,iza jednog malog stubića. Hajimi je kao strela to jutro ušao u kantinu ,i ugledao mene i Dimu kako se kartamo na stolu .Prošao je pored nas, i odmah se uputio ka tom mestu gde je bio sakriven tanjir, i posle par trenutaka ga je našaso
«A-HA!!» -prodrao se u stilu proke Pronalazača.
«Tako dakle vi ,gospodo čistite. Pa jel znate da kad bi agent našao ovaj tanjir, da bi to bio direktan ban za brod? Jel znate to gospodo!? Bio sam dobar prema vama ,ali ne više. Platićete za ovo!»-reče i izleti iz kantine. Dima me je pogledao sa svojim telećim pogledom i nastavio da igra karte
«Šta još može da nam uradi!» -rekao je
«Već imamo najgoru smenu i radimo po 14-15 sati svaki dan .Ma,pusti ga ...pi*djec!»
I dalje mislim da nam je taj tanjir bio podmetnut .Verovatno je uradio to jedan od Hajimijevih miljenika iz Indije.
Dani su prolazili, a od našeg Matre Dia nije bilo ni traga ni glasa. Pomislili smo da nas je zaboravio, ali na žalost nije. Kaznio nas je na najgori mogući način.
Oduzeo nam je jedinu sreću koja nam je išla u susret. Jedino radovanje koje smo Dima i ja imali. Proslavu nove godine. Po rasporedu ,nas dvojica smo trebali da budemo slobodni od 8 sati uveče 31. Decembra, jel se večera nije služila već je plan bio da se napravi jedan svečani banket za sve radnike na brodu, oko ponoći .Moj belorus i ja smo danima unapred pričali šta ćemo da radimo za novu godinu. Oko šest sati popodne došao je jedan konobar da nas obavesti da nas dvojica nećemo slaviti novu godinu, nego da ćemo nas dvojica služiti banket, ali da ćemo biti zaduženi i za kompletno postavljenje stolova, tanjira, čaša ,flaša, torti i hrane i da ćemo posle večere mi morati sve to da sklonimo. Bili smo u neverici.
Ja bio spreman da u tom trenutku dam otkaz. Pobegao sam iz kantine i tražio sam Hajimija po brodu. Bio sam u stanju da ga bacim u more. Tražio sam ga oko pola sata ,ali ga nisam našao. Vratio sam se u kantinu gde je Dima još uvek bio u istoj pozi u kojoj sam ga ostavio. Oko nas su prolazile devojke obučene u haljine i ostali konobari, lepo sredjeni i u odličnom raspoloženju ,i odlazili su na proslavu nove godine. Nas dvojica, sa druge strane smo bili u uniformama i spremali se za još jednu tešku noć i na još prekovremenog rada.
Odlučili smo da odradimo ovo kao muškarci ,ali da ćemo i mi da se provedemo. Dima je done dve flaše Finske vodke, i žurka je bila spremna da počne.
Postavljali smo stolove i stoljnake u kantini ,a kuvari su donoslili hranu iz kuhinje. Najzad, posle dva meseca sam video i kusao pravu hranu. Bilo je svega. Od ćuretine do jagnjetine, preko ribe i škampa do najfinije govedine i hladne svinjetine. Što smo više jeli to smo više pili i obrnuto. Oko 11 sati, jedan momak nam je dovezao jednu ogromnu paletu piva i soda, koje su trebale biti podeljene radnicima i to je bio poklon od kompanije. Pošto nije bilo nikog osim nas dvojice i kuvara, taj posao je pao na nas. Kakva greška.
Dima je uzeo paket Badvajzera i dva paketa Hajnikena, dok sam ja uzeo dva paketa Beksa i dva paketa Korone. Odneli smo to u naše sobe i stavili ih pored naših frižidera.
Ostalo smo podelili kuvarima koji su uzeli negde oko deset paketa piva. Ostavili smo oko trideset konzervi piva, čisto da kažemo da smo nešto podelili radnicima.
Celu noć smo pili, jeli i veselili se. Dima je non stop pevao Katjušu .Oko ponoći, odlučili smo da nam je dosta i otišli smo na poslednji dek. Na izlazu iz lifta ugedali smo Hajimija.
Meni je bilo svejedno ,da li će mi nešto reći ili se drati. Nisam mario više, samo sam hteo da izadjem na čist vazduh. Izašli smo na otvoreni deo broda, a na njemu je bilo negde oko tri hiljade ljudi. Tad sam prvi put u dva meseca video goste. Vidite ,moj život se svodio na ono što se dešava na nultnom deku tako da i nisam imao osećaj da mi plovimo nekud ili da pak imamo i goste sa sobom. Sat je otkucavao 10...9...8...7...0!!!!!
Ceo brod je bio u ekstazi. Mene su grlili ljudi i ljubile žene koje vidim prvi put u životu. Muškarci su mi se zahvaljivali na odličnom poslu koji sam odradio, verovatno misleći na ono što su moje kolege konobare činili za njih. Jedan je čak skinuo dres svog ragbi kluba i poklonio ga meni .Stajao sam izmedju njih i okretao se oko svoje ose.
Gledao sam te Amerikance koji nisu verovatno ni znali gde je Srbija. Gledao sam ih i uživao u njima i u njihovom neznanju. Oni su živeli svoj san, pa kakav god on bio .
Sve je bilo usporeno i sve mi je izgledalo magično. U njima sam video ono što sam želeo da vidim i u mom narodu, sreću i blagostanje .Ali sam takodje u njima video i znak dolara, i rekao sam sebi da moram što pre da počnem da radim sa njima, i da moram što pre da se pomaknem od one šugave kantine.
Vratili smo se dole i oko dva sata krenuli sa rasklapanjem i čišćenjem. Oko četiri sata sam shvatio da je upravo dva meseca kako sam došao na brod.
Dva cela meseca, a još nisam izašao napolje i video sunce u punom sjaju. Otišli smo na spavanje i vratili se na posao u podne. Krenuli smo sa svojom uobičajenom rutinom, i postavljenjem hrane, začina i svega ostaloga. Radnici nisu dolazili u talasima ,i kantina nije bila u opsadnom stanju verovatno zbog toga što su radnici bili još pod gasom od prethodne noći. Oko dva sata prišao sam Dimi i rekao:
«pi*djec, sada u 14 časova imamo pauzu do 16 jel tako!?». Klimnuo je glavom potvrdno.
«Jel znaš gde smo sad? U Hondurasu .Brod odlazi u pet, dakle imamo dva sata da izadjemo i da se okupamo!»
«Što govoriš...ne razumem...hoćeš da izadjemo napolje?» -upitao me je sa onim svojim telećim izrazom na licu.
«Dima, ja dva meseca nisam izašao napolje. Hoću da vidim more i da se okupam. Hoću da popijem pivo u hladu i da osetim sunce na sebi. Razumeš me?» -upitao sam ga.
«Da. Da ,harašo ponjimajem. Pa ja nisam izašo skoro pet nedelja i već pucam po šavovima. Da!!Hajmo napolje !! Odmah! Ali samo da znaš da to znači da ćemo kasniti sa pripremom za večeru!» -rekao mi je kao glas razuma.
«Dima, ideš ili ne!?» -upitao sam ga, a on mi je odgovorio tako što je počeo da trči ka svojoj kabini. Obukli smo šorceve i obuli «japanke» i našli se na izlazu iz brod u roku od dve minute. Srce mi je kucalo kao bomba koja je spremna da eksplodira. Najzad idem napolje. Kad nas je obezbedjenje pustilo ,mislio sam da ću umreti.
Prešli smo mali pontonski most i izašli po prvi put iz senke broda. Sunce me je udarilo po očim i u trnutku oslepelo. Ni Dima nije prošao ništa bolje.
Morali smo da se vratimo na most, jel nismo još bili naviknuti na svetlost dana. Posle nekoliko minuta smo pokušali ponovo. Ovaj put je bilo mnogo bolje.
Krenuli smo da trčimo za turistima koji su išli na plažu. Trčali smo kao odbegli zatvorenici .Prolazili smo i gurali ljude na sve strane ,i nismo obraćali pažnju na mnoštvo male dečice koja nam je non stop podletala pod noge. Došli smo do kraja puta ,na kome se nalazila žičara. Žičara je prevozila turiste dole, do plaže ali smo nas dvojica odlučili daje ona prespora i da je bolje da se sunovratimo liticom do plaže. Trčali smo kroz žbunje i kamenje ,kroz živicu i trnje i kojekavo divlje cveće, da bi na kraju ovog nagiba ugledali najlepšu boju vode na svetu. Peščana plaža sa palmama i nebesko plavom bojom mora. Imali smo utisak da smo u raju. Preskočili smo nekakvu ogradu i počeli da trčimo ka plaži .
U vodu smo uleteli sa svom odećom i parama koje smo imali uza se. Dima mi skoči na ramena i poče da me davi ,a ja sam ga izbacio dva metra iz vode .
Bili smo kao deca koja prvi put vide sneg. Bilo je magično. Sloboda je veoma podcenjena stvar. Nakon nekog vremena izašao sam napolje i kupio četiri Honduraška piva uz koje smo dobili i kantu leda. Sedeli smo ispod palme na obali, i gledali Amerikanke u bikinijima. Nismo reč progovorili za cela dva sata koliko smo bili na plaži. Bili smo sretni i zadovoljni.
Krenuli smo na brod ne zadovoljni što moramo da se vratimo, ali nismo imali drugu opciju .Sad smo makar videli da postoji spoljašni svet.Večera je naravno kasnila, ali ni ja ni Dima nismo mnogo marili za to. Ja sam bio uštedeo taman sve ono što sam pozajmio da dodjem na brod plus 200 dolara preko, tako da sam ja moga da idem kući ,koliko već sutra.
Nisam hteo više da radim kao konj za te pare, ili da radim toliko prekovremenog koje mi niko neće platiti. Nisam hteo da radim više bez pauze i hteo sam da idem kući.
Oko šest sati sam čuo buku u kuhinji i otišao sam da proverim o čemu se radi. Video sam Dimitrija kako se svadja sa glavnim kuvarom na brodu, čuvenim sos šefom ili ti belom maramom. On je bio Indijac kao i svi ostali kuvari na brodu i drao se na Dimu uvezi nekakvog mleka. Pošto je to bilo na mojoj liniji, upitao sam ga u čemu je problem.
«Izvini te ,jel vas neko zvao !? Ja nisam ,tako da molim vas da se pomerite!» -rekao mi je ovaj mali Indijac.
«Oprostite, ali čuo sam da govorite o mleku ,a mleko je na mojoj liniji a ne na koleginoj!» -odgovorio sam kao kakav Engleski džentlmen.
«Na tvojoj liniji!?» -prodrao se.
«Pa na vašoj liniji nema ničega. Ni supe, ni paste ni sosova ni mleka! Jel radiš ti nešto !»
«Pa jel znate da po novom pravilu ja ne smem da pipam hranu, već to mogu samo kuvari. A za mleko sam sad pošao u friz, biće na liniji za koji sekund!» -odgovorio sam.
«Pusti me sa tim pravilima ,već stavljaj hranu na liniju!» -rekao mi je ljutito.
«Ja hranu Boga mi neću pipati, jel prošli put kad sam pomagao kuvarima ,Hajimi me je izribao pred svima. Ne! Neću !» -odgovorih.
«Ma znaš šta ,imaš da postaviš hranu na liniju ili ću da zovem hotel direktora.» -rekao je
«Možeš Boga da zoveš ,ali ja ne pipapm hranu zbog kros-kontaminacije ,i tačka!» -čvrsto sam držao svoj stav, jel znam da sam bio u pravu.
Konobari nisu smeli da pipaju hranu, jel je par meseci zbog bakterije koja je došla sa ruku mojih kolega, pola broda imalo dijareju.
Nova pravila su bila jasna ,da samo kuvari sa specijalnim rukavicama ,smeju da nose hranu. Problem je bio što su kuvari bili spori, i kasnili su dosta sa pravljenjem hrane, a njemu se to nije svidelo pa je tražio bilo koga ,na koga bi uperio prstom. Umesto da riba svoje kuvare ,on je ribao konobare, što je bila česta pojava na brodu, ali moram priznati Boga mi ,i konobari su ribali kuvare.
«Eh ti belo go....!»-zastao je na pola reči, jel je shvatio šta je hteo da kaže, a rasizam je bio izričito zabranjen na brodu. Makar u teoriji i na papiru.
«Ne, ne kaži šta si hteo da kažeš !Ajde kaži!» -čikao sam ga ,ali sam i ja već bio dosta uvučen u vatru .
«Jel ste čuli šta mi je rekao!?» -upitao sam ljude koji su stajali oko nas.
«Nismo mi ništa čuli!» -odgovorili su skoro svi u glas. U tom trenutku sam shvatio da sam okružen Idijcima i da je normalno što će ga pokrivati.
Glavni kuvar se okrenuo i nasmejao se kao podlac. Na kraju mi je pokazao srednji prst. To je bilo to. Eksplodirao sam i preskočio preko stola koji nas je delio.
Uhvatio sam ga za maramu koju je nosio oko vrata i povukao ka sebi. Sa moje leve strane je bio deo gde kuvari seckaju šargarepu i celer, tako da je jedina stvar na tom stolu bila daska za sečenje od pet santimetara debljine koju sam uhvatio ,i pokušao da ga i sve snage odalamim po glavi njome. Neko mi je uhvatio ruku, i sprečio me .Posle toga sam osetio još nekoliko ruku na sebi koje su me vukle nazad u glavni deo kuhinje. Posle nekoliko sekundi sam se predao i rekao da me puste. Sos šef je naravno odmah posegao za telefonom i nazvao je Hajimija i na moju sreću ,takodje je nazvao i Ivu mendažera za moju sekciju .Vest se brzo pročula i ubedjen sam da je u roku od pet minuta ceo brod znao za ovaj incident.
Ja sam već spreman bio da odem kući, samo sam se nadao da će mi se otvoriti prozor u kom kuvar i Hajimi neće gledati i obraćati pažnju, što bi ja iskoristio za dva udarca na kvarno.
Ovakva situacija bi mi donela spokoj i sreću i ne bi mnogo žalio što odlazim kući. Posle deset minuta ,sve bele uniforme su bile u kuhinji. Hotel Direktor, F&B menadžer i svi moji Matre D-evi .Bio sam okružen .Hajimi se smejao i gledao me veoma čudno. Valjda je mislio da će mi koliko već suta videti ledja. Prišao mi je Ivo i na Engleskom upitao šta se desilo.
Rekao sam mu sve kako se desilo, ali mi on nije verovao .Još jednom sam objasnio da sam bio isprovociran od strane kuvara a on mi je na to rekao:
«On je ovde već dvadeset godina .Kad je on došao u ovu kompaniju ti se nisi još rodio. Tako da molim te, mani me toga!»
«E pa znate šta ..» -rekao sam «..svaki čovek ima svoju granicu. Ne mogu ni ja da trpim više. Boli me d***. Hoću da idem kući. Ne mogu da radim više 14 sati dnevno bez pauze.
Ne mogu !Imam i ja dušu.!» -rekao sam a da nisam ni shvatio šta mi izlazi iz usta.
«Molim!?» -upitao je Ivo.
«Da! Ne mogu više. Dva meseca sam na ovom brodu i svaki dan radim minimum 13.sati. Kad dodje Američka luka ostajem i po 16-17. Ja jednostavno nisam robot i ne mogu to više da podnesem. Nisam sunca video dva meseca, jel shvatate vi to.» -odgovorio sam iskreni i već sam se pomirio sam sa sobom i odlaskom kući. Ponovo me je pogledao i nasmejao se cinično. Uhvatio me je grubo za ruku i povukao na stranu. Odjedanput je počeo da priča na Srpskom:
«Dušane, da li ti shvataš šta govoriš? Da li shvataš da niko ne sme da radi više od jedanest sati dnevno, i da radnik mora da ima pauzu. Jel ti to jasno? Da li znaš koliko su ozbiljne te stvari koje si mi rekao? A sad te molim da mi iskreno kažeš da li je istina ovo što si mi rekao?» -rekao je veoma ozbiljno.
«Gospodine ,možete da proverite moje radno vreme na kompjuteru. Videće te kad sam se upisao a kad ispisao sa posla. Pogledajte zadnjih osam nedelja i sve će vam biti jasno»
Okrenuo se i otišao u kantinu .Tražio je Dimitrija i kad ga je našao postavio mu je ista pitanja. Dima mu je sve rekao kako je i bilo. Pričali su deset minuta a onda se vratio do mene, pogledao me i spustio glavu i protrljao slepoočnice. Onda se prodrao :
«Hajimi!!!! Dodji vamo! Ti si Dušane slobodan. Idi sedi tamo u kantinu i pojedi nešto. Otišao sam da jedem ali sam sa mog mesta mogao da vidim Ivu i Hajimija kako pričaju na hodniku. Hajimi je gutao knedle. Proverili su moje radno vreme na mašini, nakon čeka je Ivo pozvao Matre D-ja Daria iz Slovenije i objasnio mu nešto i pokazao na mene.
Dario je gledao u mene ,i smejao se. Prišao mi je za sto i rekao da je sa kantinom završeno.
«Nisam ni mislio da će biti drugačije!» -odgovorio sam. Dario se smejao.
«Sutra uveče u deset sati dodji u room service .Od sutra radiš noćnu u «room servicu» a ja ću ti biti šef. Pusti Hajimija i***ta, sad radiš sa Srbendom.
Moji su rodjeni u Petrovcu na Mlavi, nisam ti ja Slovenac. Haj vidimo se sutra uveče.» -rekao mi je i otišao svojim putem. Ja nisam mogao da verujem šta mi se dešava.
Noćna smena u «room servicu» je bila najbolja smena na brodu i najbolji posao koji konobar na brodu može imati. U stvari, oni su sa ovim kupili moje ćutanje i nepravdu koja mi je bila naneta ,ali nema veze nisam se bunio .Izdržao sam najgore za ova dva i po meseca, i kapirao sam da ću sigurno još toliko biti u «roomservicu» što će na kraju biti oko pet meseci ,a to je više od polovine ugovora. Noćna smena je radila od deset uveče do devet ujutro,što je značilo da mogu da izadjem napolje u svakoj luci ,kad god hoću.
Nije bilo specijalnog čišćenja, ali takodje nije bilo šefova i nikoga da te kontroliše jel su svi na spavanju u to vreme, i što je najvažnije najzad sam radio sa gostima što značio bakšiš i ekstra pare. Moj «aktivni odmor «je upravo počeo.
Kraj drugog poglavlja
