Poglavlje tri
Momak po imenu Tan
48 dolara! Toliki sam bakšiš imao nakon završenog prvog radnog dana, u roomservicu. Pomislio sam kako bi bilo savršeno kad bi svaki dan bio ovakav.
To bi značilo da na mesečnom nivou ja bi uzimao svoju fiksnu platu na bankovni račun, plus bakšiš koji bi zaradio u toku noćne, a to bi izlazilo skoro kao cela fiksna plata a ponekad i više. Ova ideja me je naterala da se radosno nasmejem. Pomislio sam kako moram naći načina da se ugnjezdim što je moguće duže na ovoj poziciji.
Postao sam belji od belog. Nisam talasao, niti se raspravljao sa kolegama. Nisam dolazio u konflikte i non stop sam se izvinjavao i smešio. Nije mi bilo teško jel sam najzad shvatio da imam za šta da radim. Kontakti sa gostima su me oduševljavali. Nisu svi gosti bili gostoljubivi, ali preko devedeset procenta ljudi koje sam služio ,bi mi dali ili bakšiš ili bi makar se ispričali sa mnom. Noćna smena je bila po svemu specifična. Prvo, nije bilo šefova koji bi sedeli za vratom i prebacivali za svaku moguću sitnicu radnicima. Postojala je odredjena sloboda, jel si mogao da ideš da popušiš cigaru ili da jedeš kad god si ti hteo. Kad nije bilo posla, gubili smo se na sve strane broda. Ponekad smo znali i da zaigramo poker u bakšiš koji bi zaradili za to veče, a u dosta slučajeva smo vreme provodili i sa gostima.
Princip po kome je roomservice radio bio je sledeći; gost podigne telefon u svojoj kabini, okrene broj 888 i dobije operaterku, koja je bila naš jedini nadležni ako se može tako reći ,iako ona nije držala nikakav čin na brodu ili imala kakvu moć. Gost kaže šta bi želeo da pojede ,i operaterka to sve stavi na tiket, koji posle preda nama ili stavi na sto pored sebe.
Konobar dolazi i uzimam tiket i odlazi u kuhinju da pripremi tacnu sa djakonijama .Takodje su u kuhini postojali i kuvari, koji bi spremali sendviče za goste .
Ja bi spremio sokove ,mleko, kolače ili čips ako je to pisalo na tiketu, ali svu toplu hranu pravio je kuvar. Onda bi uzeo tiket i pogledao koji je broj sobe u koju ovu porudžbinu nosim, i uputio se kroz dekove do sobe gosta. Pokucaš, vikneš roomservice, otvore se vrata, izvolite ,hvala i evo vam dva dolara, hvala vama ,dovidjenja i imaj te lep dan. To je bilo sve.
Ali nikad nemoj da zaboraviš da daš gostu da ti potpiše tiket. Potpis znači da je primio porudžbinu i da je prihvata. Mnogo puta sam morao da se vraćam za potpis, a svaki put kad bi se vratio gost je zahtevao još nešto da mu se donese. To su uvek radili ljudi koji su dali bakšiš ili tip, prethodni put ,a jedan savestan konobar nije mogao da ih odbije .Ne zato što smo svi voleli naš posao ili se osećali kao profesionalci, već zbog toga što bi tog gosta najverovatnije sreli na koridoru jednom kad bi ste najmanje očekivali ,i to je umelo da se pretvori u neprijatnu scenu. Amerikanci su veoma specifična nacija, i samim tim su specifični i u onome šta vole kod konobara i usluge. Sa njima moraš pričati non stop kad ih vidiš. Nije bitno o čemu ,samo pričaj.
Brzo sam skapirao neke stvari oko njih, a moje kladioničarsko iskustvo koje sam nosio iz Beograda ,omogućilo mi je da poznajem geografsku kartu Sjedinjenih Američkih Držva uzduž i popreko, i uvek sam se trudio da okrenem priču na sport.
«Ko je!?» -upitao me je grubi mušku glas sa druge strane vrata.
«Room service gospodine, doneo sam vam vaše sendviče i kafu» -odgovorio sam ,gotovo po defoltu.
«Oh samo trenutak molim vas ,evo dolazim» -reče glas koji se približavao vratima. Otvorio ih je veoma visok čovek u srednjim godinama, koji se izgleda iznenadio mojom pojavom .
«Pa vi ste visok mladić !Očekivao sam jednog od momaka sa Filipina ili Indonezije koji me svaki dan služe!» -reče i nasmeja se. Svaki pravi konobar koji radi na brodu tad i u tom tenutku treba da stupi u akciju .Gost je bio otvoren i komunikativan, što znači da je povukao prvi potez a na dobrom konobaru je bilo da mu izvuče pare iz novčanika.
Brzo sam skenirao sobu očima i primetio da «mušterija» nosi na sebi duboke Adidas patike kao i košarkaški šorc Jute. To mi je bilo sasvim dovoljno za napad.
«Ah ,vidim da ste iz Jute! Salt lejk Siti možda?» -upitao sam bezbrižno dok sam spuštao tacnu na noćni stočić.
«Da da, upravo tako. Jedno malo mesto odmah na ulasku u Siti. Predgradje. Kako ste znali to?» -upitao je sa oduševljenjem.
«Vaš šorc Gospodine. Vidite, ja sam kao mali obožavao Džezere (košarkaški tim iz Jute). Sećam se da sam provodio noći i noći uz mali ekran ,gledajući Stoktona i Melouna kako igraju protiv Lejkersa i Čikaga!» -odgovorih
«Da,da Meloun i Stokton, Bože da li će ikad biti dvojca kao oni!» -rekao mi je već sa vidnim uzbudjenjem.
«Ne ,ne verujem gospodine.» -odgovorih mu dok sam završavao sa postavljenjem hrane na sto. «Nikad više. Sećam se one trojke u zadnjoj sekundi protiv Čikaga 1995-e.
Još mi se vrti u glavi ta utakmica» -rekoh dok sam se spremao da izadjem na vrata pošto je sav moj posao bio završen.
«Pa ja..Pa ja sam bio na toj utakmici, i još uvek čuvam ulaznicu kući. Pa to je bilo veličanstveno « -odgovorio mi je ,dok se tresao od uzbudjenja a ja sam mislio da će ga lupiti šlog.
«Ma nemoj te!? Pa vi ste onda zaista sretan čovek! E pa ,idem sad gospodine. Bilo mi je lepo pričati sa vama» -rekoh sasvim iskreno dok sam prelazio prag vrata.
«Samo momenat mladi čoveče...» -reče mi čovek iz Jute.
To je bila rečenica koju sam čekao da čujem. Bacio sam udicu, i upecao soma. Znao sam šta sledi ,ali sam se ipak pravio blesav.
«Da gospodine, kako mogu još da vam pomognem !?» -upitah sa osmehom Jude.
«Samo momenat. Samo da nadjem novčanik. Ah,evo ga. Izvoli te mladiću .Za vas. Samo da vam pročitam ime i odakle dolazite. Dušan iz Sajbirije (Sibir).Pa vi ste Rus, zato i znate toliko o košarci» -reče mi uz smešak ,dok je polako zatvarao vrata.
«Sibir!» -pomislih. «Eh retardu Američki!» Pogledao sam u ruku i video da mi je dao deset dolara. Namignuo sam sam sebi i pomislih kako nije loše za posao od jednog minuta.
Navikao sam da mi gosti pogrešno pročitaju bedž i da pogrešno izgovore ime moje zemlje. Uglavnom su govorili Sirija ,ali me je ovaj čovek ipak najviše nasmejao jel je on u svojoj glavi Ruskoj opštini Sibir ,podario nezavisnost a opet me nazvao Rusom. Verujte ,samo u jednoj glavi kao što je Američka to može imati smisla. Ovakvih slučajeva bilo na desetine.
Jedanput sam ostao sa gostom u sobi preko četrdeset i pet minuta ,i pričao o košarci. Naime; imali smo bračni par iz Sakramenta koji je slavio 25 godina braka, i zadesilo se da im baš ja odnesem šapanjac prvi dan kruza. Naravno, odmah sam povukao priču o Sakramentu i o čuvenom košarkaškom klubu iz tog grada, a oni kad su pročitali da sam iz Srbije prosto su se rastopili. Na žalost, naleteo sam na prave košarkaške poznavaoce koji su već dvadest godina imali sezonsku kartu za Sakramento Kraljeve. Pitali su me kako je Vlade i kako je Pedja, i još milion malih podpitanja u vezi njih. Verovatno su mislili da je Srbija jedna mala varoš i da svi znaju šta rade Vlade i Pedja .Posle 45 minuta neko je pokucao na vrata i to je bio moj kolega Tan iz Mijanmara koji je došao da me traži uz objašnjenje da ga je poslala operaterka, jel je bilo dosta poziva i tiketa na čekanju. Bračni par me je častio sa dvadeseticom, a ja sam se nasmejao uz konstataciju da mi je sve ono vreme koje sam proveo u kladionici ipak donelo nekakav profit.
U noćnoj nas je radilo četvorica uz operaterku na telefonu. Noćna je bila samo za muškarce i devojke nisu mogle da rade. Ekipu je činio Tan iz Mijanmara, Dewa iz Indonezije, Draženko iz Prjedora i ja. Svi smo uz nošenje ordera ,imali i neko zaduženje sa strane. Ja sam imao dva zaduženja, invalidska kolica i spremanje doručka za goste.
Spremanje doručka za goste je bilo nešto što me je na kraju dovelo do ludila. Na ime, svako jutro oko 3 sata ja i Draženko bi išli u glavnu kuhinju na brodu gde bi setapovali tacne za doručak. Ovo se zvalo kontinentalni doručak, i radilo je po sistemu da gost do tri sata ujutro naruči šta bi želeo za doručak koji bi se služio od šest sati do devet sati.
Svaka kabina za goste na brodu je imala jedan kartončić na kome je bio meni. Pored artikla na meniju ,stajala je mala kocka koju bi gost štiklirao ili zaokružio u slučaju da želi taj prehrambeni artikal. Onda bi gost upisao broj svoje sobe i vreme kad doručak želi da mu bude uslužen, i okačio bi kartončić na kvaku sa spoljašnje strane vrata. Konobari iz noćne, bi oko dva sata prošli po svim hodnicima i pokupile kartončiće i odneli ih operaterki, koja bi ih onda razvrstala. Nakon nekog vremena pozvala bi Draženka i mene, i rekla konačan broj.
Moj kolega i ja bi onda krenuli da spremamo tacne .Jedna tacna bi morala da ima na sebi salvetu postavljenu od jednog kraja do drugog, pribor za jelo, šolje za kafu ili čaj od zavisnosti šta je gost naručio, mleko u tetrapaku kao i mleko za kafu ili čaju takozvani krimer, odredjeni djus ,med, puter,tost ,kroasan ili kakvo slatko pecivo kao i ponekad žitarice .
To je sve moglo da se stavi po stranama ove velike tacne, dok bi u centar išli tanjiri. Gosti bi za doručak jeli mešano voće, lubenicu, raznorazno testo a po nekad i ribu.
Sve ovo smo moj partner i ja morali da spremimo. Za ovo nam je trebalo neka dva sata posla, i obično bi oko pet završavali ali problem je što nam je ovo oduzimalo vremena od nošenja narudžbina a samim tim ona dvojica momaka koja bi ostala gore, u ovom slučaju Tan i Dewa ,su ubijali i ubirali i naš bakšiš. Nisam se ljutio jel ,je jednostavno to bio moj posao,a i svidjalo mi se jel mi je vreme veoma brzo prolazilo .To je za mene bilo najvažnije, da vreme ide brzo sve ostalo mi nije značilo mnogo. Ja i Draženko nismo imali nikad više od dvesta kartona za doručak i posle par dana smo se ušemili i radili mnogo brže nego na prvih dana. Ponekad bi završavali i za sat vremena ,a preostali sat koristili za spavanje ili odlazak na internet, ali takodje i cigare i kafu. Jedno jutro Draža mi je uz kafu ispričalo šta mu se desilo na prethodnom brodu:
«Bili ti mi care na žurci jednu noć, ja i moj cimer Nikola Crnogorac. Zezali se care, djuskali sa nekim trebama ,ma sve u fulu. Ja zezao Nikolu non stop kako je on jedini Crnogorac koji radi na prekookenaskim brodovima ,pa smo mu dali nadimak Šćepan mali. Lepo se proveli tu noć, malo se opili ali ništa strašno. Otišli malo na otvoreni dek oko pola dva ujutro, ispušili cigaru i zezali se sa ovim našim devojčicama. Oko dva sata odemo mi u sobu na spavanje. Operemo se legnemo i zaspimo. Ustajem ti ja care ujutro oko pola osam da se spremam za posao, pogledam Džonija i vidim da još spava. Reko neću da ga diram znam da počinje kasnije da radi. Obučem uniformu i odem ja na posao. Vratim se ja druže oko pola jedan samo da odem do toaleta ,i vidim Nikola još spava.
Sad ja kontam ,on počinje u podne ,ali prošlo od podneva pola ure .Kreno ja da ga budim ali se on neda buditi. Ja care ne znam šta ću, drmam ga ,tresem ga ,derem se ali on ništa.
Uzmem ja čašu vode da ga polijem,ali ne reaguje on. Ja se zabrinuo. Stavim ruku na njega a on hladan kao led. Ja stavim ruku na vrat, da mu osetim puls, ali ništa.
Okrenem ga ka sebi a on sav ukočen i hladan. Krv ti j***** Isusovu! Kad se tad nisam šlagirao! I derem se ja na njega i udaram ga u srce, ali jok.
Uzmem telefon, okrenem doktora i pritisnem dugme za medicinski alarm. Javi mi se ona sestra odmah ,i pita me šta se desilo. Ja joj objasnim da mi je cimer ladan kao beton i da je umro.
Ona meni kaže jel ste sigurni. Ja njoj kažem da sam preživeo rat u u Bosni i da znam kako mrtav čovek izgleda, i da ne duži već da šalje ljude vamo da ga pregledaju.
Ona meni opet kaže kako je moguće da spava i da ja nisam dobro proverio puls. I tako ti ja care sa tom tukom pričam dvadeset minuta. Na kraju spustih joj slušalicu i sručim se na svoj krevet i krenem da plačem. Ne verujem šta se dešava. Drug mi umro ,alo! Jel shvataš? Dodjoše doktori posle pola sata .Pogledaše ga i prebledeše. Mrtav čovek bre, ej. Došlo obezbedjenje ni oni ljudi ne veruju, ali moraju da napišu izveštaj. Ja ispričam sve šta se desilo i kako je bilo, i kad sam završio htedoh otići da zapalim cigaru kad meni ovaj frajer iz obezbedjenja ne da.
Kaže moram ostati u sobi i da ne smeju da me puste ,jel ko zna o čemu se ovde radi. Vidim ja koliko je sati ,i da oni mene vide kao osumnjičenog.
Dodjoše do kraja dana svi kod mene u sobu, od obezbedjenja do kapetana ,da me pitaju šta i kako. Na kraju mi reče kapetan da ću biti u sobi dok ne uplovimo u Američke vode i da će FBI doći da ispita slučaj. Ja nisam mogao da verujem šta mi se dešava, još sam ja sam sebe ubedio da će oni meni nakačiti njegovo ubistvo. Prodje dva dana, mi još na moru kad neko pokuca na vrata. Otvorih ,kad ono kao u onim filmovima. Njih dvojica sa jaknama FBI i naočarama došli da me vode na ispitivanje. Odvedoše me u Hotel direktorovu kancelariju ,i rekoše mi da sednem.
Ja ih upitah kako su došli na brod kad još uvek plovimo, a oni mi rekoše da ih je jedan mali brodić, takozvani pilot, dovezao dovde jel u ovakvim slučajevima moraju što pre da reaguju jel se radi o brodu. Propitivašame uzduž i poreko. Već sam mislio da sam gotov care. Kad posle sat vremena ulazi još jedan agent, sa nekakvim papirim i snimcima.
Popričaše nešto izmedju sebe i pogledaše me. Jedan od ovih se nasmeja i kaže mi Gosn Draženko vaš cimer je umro od srčanog udara, i to nekoliko momenata nakon što ste legli da spavate. Umro je u snu. Žao nam je. Kompanija je obavestila njegovu porodicu. I odoše Dule, kao da ništa nije bilo. Ja se vratih u sobu ,kad mi pokucaše ovi naši oficiri na vrata.
Rekoše mi da je najbolje za mene da odem kući ,a da će kompanija da snosi troškove mojih avio karata kao i da mogu da biram koji brod hoću kad se budem vraćao za dva meseca.
Eto Dule šta ti je život!» -reče mi Draženko .
Zagledali smo se u duboku i crnu vodu okeana, i ćutasmo tako jedno deset minuta. Meni je kroz glavu prolazila slika porodice ovog momka, i kako primaju ti strašnu vest da im je sin preminuo na brodu. Zamislio sam moju porodicu u tom trenutku ,i jeza mi je prošla preko kičme. Šta vredi naše trčanje za parama, i pokušaj da sebi stvorimo udobniji život ,kad možemo umreti kad odemo na spavanje?
Pored doručka, imao sam još jednu dužnost a to su bila invalidska kolica. Morao sam svaka dva dana da idem po produ sa jednim papirom, na kom je pisalo gde se koja kolica nalaze i koji im je broj napisan pozadi, na naslonu. Onda, kad bih došao do jednih, morao bi da uporedim njihov broj sa brojem na papiru, i ako se broj poklapao štiklirao bi ga i nastavio dalje.
Bilo je preko trideset mesta na brodu, na kojim bi mogao naći invalidska kolica koja su bila korišćena za hitne slučajeve. Takodje je postojala i mala soba, u koju bi stavljali sva preostala kolica. Ovaj posao mi je oduzimao oko sat vremena, ali mi je trebalo 6 dana da shvatim, da niko ne dira ova kolica i da su uvek na istom mestu.
Ovo mi je donelo sat vremena za spavanje ili vidjanje sa društvom u baru, u koji sam zbog prelaska u noćnu sad vidjao samo na sat vremena ,i to sa vremena na vreme.
Ljudi sa Balkana su bar zvali Crkva.
«Ej gde ćeš Dule» -upitao bi me neko od naših.
«Idem do crkve» -odgovorio bih sa smeškom.
«Ej ,ajde sad ću i ja ,naruči mi pivo i mornarski rum» -rekla bi mi persona.
Takodje bi u ovo zaduženje spadalo i pomaganje sestrama i doktorima u toku noći ,kad bi se zadesilo da neko od gostiju ima nekakv napad ili se oseća loše.
Operaterka je smatrala da ,pošto sam zadužen za invalidska kolica da bi trebao ja da budem taj koji će goste voziti sa istim ,od njihovih soba ,do medicinskog centra .
Nema veze ,nije mi smetalo .Takva situacija bi se dešavala možda jedanput u deset dana i radila je u moju korist kad se desi, jel kad bi odvezao gosta do doktora moja dužnost bi bila da ostanem sa njim dok me sestra ili doktor ne puste .Svaki put bi me dežurna osoba puštala u istom trenutku kako bi dovezao pacijenta, a operaterka nije znala za to, tako da je to vreme bilo moje vreme za kafu, cigaru pa opet kafu i još jednu cigaru. Tan je jednom uz njegov karakteristični smešak prokomentarisao, da me je jedne večeri video u deset kad mi je počinjala smena ,a sledeći put me je video u šest ujutro, kad je počinjala dostava doručka. Po njegovom računici ja nisam bio na poslu skoro osam sati.
Ja nemam razloga da ne verujem u njegovu matematiku, jel sam zaista te večeri bio odsutan sa posla a sve zbog jedne devojke koju ću spomenuti kasnije.
Glavni doktor na brodu je bio jedan visoki stariji gospodin, koji je prebegao iz Srbije u Južnu Afriku pre 25.godina. Prva sestra je bila njegova žena Eli iz Australije, sa kojom je živeo u Beogradu. Brod je umeo da spoji ljude iz najudaljenijih krajeva sveta ,i da od njih napravi parove. Od svih njih, najčudniji mi je bio moj šef Dario ,koji je rodjen u Petrovcu na Mlavi a ceo svoj život je proveo u Sloveniji .Kad je došao na brod ,upoznao je lepu Filipinku i oženio sa sa njom ,pa su posle nekoliko godina života po brodovima odlučili da kupe kuću u Manili gde mu je ova žena podarila sina. Jednom ,kad mi je pokazao sliku sina i rekao kako mu je ime, zamalo nisam eksplodirao od smeha .Dete se zvalo Nemanja-Aleksandar, ali to nije bilo smešno već fizionomija lica ovog deteta koje je bilo avaj, povuklo na majku i njene gene. Dete je izgledalo kao svaki Filipinac ,ali je imalo Srpsko ime. Pomislio sam koliko će to dete imati problema kad odraste.
Eli je jedne noći pozvala room service i rekla operaterki da pošalje nekog da joj pomogne sa gošćom u sobi 6260. Uzeo sam jedna kolica i krenuo niz hodnik.
Video sam Eli kako stoji na vratima sa čudnim izrazom na licu.
«Dušane, molim te nadji mi par čistih prekrivača za krevet kao i čisto ćebe i jedan veći prostirač» -rekla mi je sa veoma tužnim pogledom.
«Što ,šta se desilo?»-upitao sam ,i pre nego što sam završio rečenicu, osetio sam užasan vonj iz sobe. Osetio sam miris kanalizacije i provirio sam untra .Ceo jedan krevet je bio prekriven sa braon mrljama i sve je mirisalo na fekalije. Skoro da sam pregazio osobu koja je sedela na podu ,ispred vrata. Kad sam malo bolje pogledao ,video sam da ta osoba nema noge i da je amputirana skoro do kukova. Skoro sam skočio unazad. Ova osoba se okrenula,i video sam da je to u stvari jedna starica sa andjeoskim izrazom lica. Imala je smešak na sebi i pomerila se od vrata i otišla u kupatilo.
Pomerila se tako što je koristila svoje ruke. Hodala je uz pomoć pesnica. Vratio sam se natrag na hodnik i pogledao Eli ,koja je bila na ivici da zaplače.
«Nemoj da počinješ sa tim, molim te. Ako kreneš da plačeš ja ću se polomiti u milion delova!» -rekao sam joj i otišao od nje .Krenuo sam niz hodnik ,gde sam našao otvoren magacin u kome se nalazilo sve po šta me je Eli poslala. Ćebići, prekrivači, presvlake i peškiri a usput sam uzeo još i nekoliko gumenih rukavica, da mi ruke ne bi došle u kontakt sa bakterijama.
Vratio sam se do sobe i počeo sa promenom čaršava. Prljave smo bacali ispred vrata a čiste stavljali na krevet. Starica je sa izrazom sramote staja na svojim rukama ,u uglu sobe.
Verovatno su joj popustila creva u toku noći ,a nije imala nikog sa sobom u tom trnutku jel joj je porodica bila negde na brodu ali ona nije htela da ide sa njima.
Na kraju ,kad je sve bilo zamenjeno ,trebali smo staricu da podignemo na krevet, koji je bio zaista visok. Eli je predložila, ali ni sam ne znam zašto ,da jedan od preostalih čistih čaršava ,uhvatimo sa po jedne strane i da staricu stavimo na sredinu istog,a onda je na jedan ,dva ,tri prebacimo na krevet. Pristao sam i uzeo čaršav. Starica je došla do nas i bez reči legla u čaršav, ali svaki put kad bi smo pokušali da je podignemo ,Eli bi gubila snagu, tako da se starica klizala gore i dole. Osećao sam se užasno. Osećao sam kao da se šalimo sa ovom osobom dok opet ,ona se samo smejala sve jače i jače kad bi mi pokušali da je podignemo. Na kraju sam odustao i spustio je na tepih. Prišao sam joj spreda ,i podigao je sa svojim rukama.
Osetio sam se kao da drižim nekakvo malo storenje, i položio sam je na krevet. Starica me je zagrlila, i nije htela da me pusti. Nalazili smo se u veoma smešnom položaju, gde sam ja bukvalno ležao na njoj ,a ona je prvi put progovorila:
«Odavno nisam imala muškarca u ovom položaju na sebi!» -i kako je to rekla u istom trenutku me je pustila i počela je da se smeje u maniru deteta.
Eli je prasnula u smeh ,a ja sam seo na guzicu i počeo da se smejem i plačem u isto vreme.
«Nemoj plakati zbog mene sine. Ja možda nemam noge, ali veruj mi da postoji razlog zašto se to desilo!» -rekla mi je sa svetačkom smirenošću.
Kad smo izlazili iz sobe Eli mi je rekla: «Hvala ti zemljače. Ne znam kako bi uspela bez tebe.» -i poljubila me je u obraz. Ujutro ,kad sam završavao sa smenom, video sam našeg doktora ,koji mi je prišao i šapnuo:
«Sine, kad ti bude trebao slobodan dan da malo odmoriš, svrati do moje ordinacije.»
«Znate šta gospodine doktore, možda ću vas držati za to obećanje!» -odgovorio sam..
Dani su prolazili ,a ja sam već postajao majstor za skraćivanje uglova. Jednog jutra Dino me je za doručkom upitao koliko para uzimam od odesenih tiketa i koliki mi je bakšiš.
Rekoh mu da sam u proseku oko dvadeset i dva dolara za veče.Pogledao me je i nasamejao se.
«Hoćeš da ti kažem 3. načina kako da uzimaš pare ? Dakle svaki dan da imaš minimum 60 dolara?» -upitao me je.
«Naravno da hoću Dino ,pa zato sam ovde ,na ovom brodu. Uzimao sam po pedeset dnevno ,a sad jedva dvadeset skrpim.» -odgovorio sam.
«Vidiš Dukica, ovo što ću ti reći ,ne sme da napusti ovaj sto ,razumeš me? Nemoj slučajno da si rekao Draženku ,jel si čuo !? On mi je cimer i ako bude saznao da sam ovo radio dok smo bili partneri u roomservicu ,neće mi oprostiti.»
«Imaš moju časnu reč Dino!» -odgovorio sam iskreno.
«Vidiš ,prva stvar ;pamti svaku sobu u kojoj dobiješ bakšiš .Zapiši je na papir ,u blokče i onda kad vidiš tiket sa brojem tvoje sobe ,da je na stolu pored operaterke, samo ga pokupi dok ona ne gleda. Odeš unutra ,spremiš porudžbinu uzmeš pare i boli te uvo. Ako vidiš više tiketa u liniji, a da je na njima broj tvojih soba, uzmi ih baća sve .Staviš ih u džep i to je to.
Odneseš jedan, pa se vratiš po drugi i lagano. E sad, druga stvar iste te brojeve guraj i za doručak. Kad ti operaterka da kartončiće oko dva sata, ti ih pregledaj još jedan put pa iz te gomile izvuci svoje brojeve ,i stavi ih u džep. Non stop guraj svoje brojeve, pogotovu one kabine koje ti daju pet ili deset dolara, ili kabine koje se nalaze na jedanestici ili gore na dvanestici.
To su ti sve sami bogutani, a oni uvek daju. Malo popričaš sa njima, i to ti je to. Treća stvar, ali najozbiljnija su tiketi. Jel znaš da gost može da ti upiše bakšiš na tiket?
Dakle, sve što ti treba je njegov potpis i cifra pored ,tipa 3 ili 5 dolara. Ali sa ovim nemoj da preteruješ. Moraš biti veoma oprezan .Hvataj samo pijane goste na tu foru ili neke matore ,senilne. Takodje ako ih ima više u sobi ,i to je dobro. Ali nemoj preterivati. Radi to samo zadnji dan kruza, jel si čuo? Za to može da leti glava ovde na brodu. Samo po malo i ne često!» -zaključio je Dino.
«Važi Dino, nema da brineš brate. Hvala! Biću kao crkveni miš!» -rekao sam mu dok je odlazio od stola ,a u sebi sam pomislio: «Ma važi što ću polako!».
Već iste večeri sam krenuo da radim ono što mi je Dino govorio za doručkom. Popisivao sam brojeve kabina, kako svojih tako i od ostalih kolega ,pošto bi se oni uvek hvalili na sav glas gde su dobili pet ,a gde deset dolara. Trčao sam po celom brodu i odnosio tikete ,a pare su već drugog dana počele da se kote u mom zadnjem džepu. Imao sam svojih dvadeset brojeva ,koje sam non stop gurao i forsirao, a oni su uvek prolazili sto posto. Čak sam sa vremena na vreme ,upisivao i bakšiš sam sebi na tiket. Naleteo bi na gosta koji je mortus pijan, i nakon što bi mu postavio porudžbinu na sto u sobi ,zamolio bi ga za potpis. U hodniku bi pored njegovog potpisa stavljao i neku cifru ,uvek tri ili pet dolara. Gost bi ustao ujutro sa jakom glavoboljom ,i pogledao bi balans na svom brodskom računu ,i video bi na desetine raznih cifara. Jedna od tih cifara bila bi i ona moja trojka ili petica koju sam upisao, a fora je bila u tome što njemu ne piše na šta je potrošio te pare, već samo koliko i kad .Gost bi pomislio da je to bilo za piće ili možda bakšiš koji dao konobaru u baru, i nije mislio više o tome. Bio je to savršeni zločin.
Ljudi kažu da gramzivost je loša i da mora da se desi trenutak, kad ti svi tvoji planovi propadnu. Ko ne plati na mostu ,plati na ćupriji .Ali u mom slučaju to nije bilo tako.
U stvari, toliko mi je dobro išlo da sam odlučio da uključim i ostale kolege u ovu malu šemu. Jednostavno, bilo mi je žao da sav taj novac propadne.
U medjuvremenu desila se mala izmena u roomservicu. Dewa i Draženko su otišli na Lido da rade u bufeu, a umesto njih došao je moj stari drug Dima i Davor iz Novog Zagreba.
Davoru nije trebalo reći dvaput šta da radi, dok se Dima malo premišljao. Na kraju je pristao, kad sam mu nagovestio da za mesec dana rada na ovaj način, može sebi da priušti kakav god lap –top poželi .Nakon toga je pristao. Davor je jedne večeri sedeo u uglu kuhinje sa blokčetom i olovkom ,i bavio se računanjem. Nakon deset minuta ozbiljnog studiranja papira, nasmejao se i rekao mi je:
«Frende, jel znaš koliko sam para napravio za ovaj zadnji kruz od sedam dana? Skoro pa tisuću dolara!»
Ja sam ga pogledao, i rekao sam mu da sračuna još jedanput.
«Računao sam deset puta batac, i svaki put je dolazilo na isto. 400 dolara u kešu i 550 na tikete! Ako za to nismo pali ,nećemo nikad pasti!» -rekao mi je i otišao da zapali cigaretu.
Setio sam se da je prošli kruz bio kruz od sedam dana, i da se zvao super kruz, jel je padao kad i finale najgledanijeg sportskog dogadjaja u sezoni, takozvanog «Super bowla» odnosno finala lige Američkog fudbala, i setio sam se da je tad svaka osoba na brodu bila pijana. Seo sam da sračunam koliko sam para ja upisao sebi i došao sam do cifre blizu Davorevoj.
Dima je bio dosta slabiji ,jel je on taj kruz odlučio da pije sa gostima u svakom mogućem trenutku ,a ne da im uzima pare. Nisam mogao da verujem koliko para smo uzimali sa njihovih računa ,i stavljali na naše. U mojoj glavi je ovo sve bilo savršeno legalno. Kako smo mi gledali, kompanija nam je davala minimalac, a nije plaćala prekovremeno.
Lagali su na za sve moguće stvari i uzimali pare od nas kako su mogli. Ovo je bio samo naš način da stavimo stvari u balans. Naravno, ove šeme su bile znane striktno Balkansko –Slavenskim narodima, jel kad bi ovako nešto rekao nekom Indonežaninu ili Indijcu, budi siguran da bi u roku od dve minute otrčali do samog kapetana ,da ispričaju šta su čuli.
Mi sa druge strane nismo marili. A kako smo pali? E, to je već bilo smešno i bila je to jedna od onih situacija koje samo život može da stvori.
Četvrti musketar u noćnoj, uvek pošteni gospodin Tan, odneo je jednu porudžbinu tog kobnog dana jednom starijem gospodinu. Sećam se i porudžbine, bila je to jedna kafa i jedan sok od pomorandže u sobu 1207, ili ti na bogutanski dek. Kad je pošteni Tan predao sadržaj svoje tacne starijem gospodinu ,ovaj ga je zamolio da sačeka sekundu.
Starac se vratio sa olovkom i tiketom ,na koji je napisao bakšiš od dva dolara. Tan se vratio u roomservice i predao tiket operaterki, koja je onda prebacila pare sa brodskog računa gosta na račun Tana. Posle deset minuta zazvonio je telefon. Zvala je žena od onog starijeg gospodina i pitala kako joj je nestalo dva dolara sa računa.
Ona je naime gledala balans svog računa u trenutku kada je operaterka prebacivala pare. U svojoj glavi ,ova starica je mislila kako je prisustvovala kradji novca sa njenog računa.
Operaterka je pokušala da objasni kako je to bakšiš koji je njen muž dao konobaru. Starica se začudila kad je čula to, i upitala je muža da li je davao tip nekom.
Nikad nećemo saznati zašto, ali je starac opovrgao sve što je operaterka rekla. Insistirao je na tome da nije dao nikakav bakšiš nikakvom konobaru.
Starica je poludela, i otišla čak do hotel direktora da se žali. Za ta dva dolara ,ona je dobila besplatan kruz a jadni Tan zamalo što nije dobio otkaz. Spasilo ga je jedino njegovo Mijanmarsko poštenje, jel su svi znali kakav je i da ne bi ukrao ništa u životu, a i da nije baš najpametniji i da ne bi znao kako da izvrši ovakvu prevaru.
U roku od devet dana ,desile su se promene koju su na Davora, Dimu i mene uticale onako kako je Černobil uticao na Ukrajince .Došao je novi sistem računa na naš brod.
Pojavili su se papiri koji bi bili donošeni gostima u sobe zadnjeg dana kruza, na kome je bilo upisano gde je svaki centa od tog gosta otišao ,na šta i u koje vreme.
Naš mali Slavenski konzorcijum je morao biti ugašen. Na kraju sam ipak morao da se nasmejem na sve ovo ,jel su se kola slomila na onom koji je bio pošten, dok smo mi sa druge strane bili kao pijavice i krali novce nesrećnim Amerikancima. Ali zar nije tako uvek u životu?
Bila je noć kao i svaka druga, kombinacija dosade i monotonije prekinuta ponekad sa nekom internom šalom medju kolegama.
Gledao sam samo kako da što pre završim smenu i odem u sobu na zasluženi odmor. Iako smo bili razočarani što više nismo u mogućnosti da koristimo naš sistem za skidanje novca sa računa gostiju, ipak smo nasatvili sa upisivanjem brojeva soba koje su davale bakšiš. Ulazio bi kod operaterke u kancelariju i ponekad bi uzimao po tri tiketa i jednom cugu, a zamnom bi ulazili Dima i Davor koji bi činili isto .A zadnji bi ulazio Tan koji bi uzimao jedan tiket. Posle nekoliko dana prisustvovao sam sceni kad je operaterka, koja je bila Indijka i zvala se Salvina ,drala se na Tana i kudila ga:
«Znaš Tan, mnogo si spor. Imam ovde deset tiketa na liniji koji čekaju već pola sata da ih neko isporuči. Zašto se ne ugledaš na Dušana ili Davora?
Oni uzimaju po tri ordera od jedanput i raznose ih po kabinama ,a ti se mučiš sa jednim. Ako ovako nastaviš moraću da tražim od Darija da te zameni .» -rekla je ,dok se vraćala u svoju kancelariju. Tan je stajao na sred hodnika i nije znao o čemu se radi. Jadan dečko, kad bi znao kakvu smo mi igru igrali i sa kakvim je banditima bio radio ,verovatno bi osedeo u trenutku.
Tan mi je postao partner u pripremi za doručak pošto je Draženko otišao, a Dima je zamenio Dewu .Mogao sam da uzmem Dimu za partnera, ali nisam hteo da prolazim kroz to nerviranje. Dimitrije se već bio dosta okrenuo ka alkoholu, i nema dana a da nije bio pijan. Kako u toku dana ,tako i u toku smene. Par puta sam napravio grešku ,i pridružio mu se u konzumiranju čuvene Francuske vodke pod imenom «Siva Guska» koja je za goste bila oko 90 dolara za flašau ,a za nas radnike nepunih 15. Bila je šteta da se ne proba, i jedne večeri smo se zapili na poslu.
Vodka i red bul ,u neograničenim količinama. Trčali smo hodnicima kad bi raznosili ordere, a ja sam imao osećaj oko tri sata ujutro da će mi srce iskočiti iz grudi ,i malo mi je falilo da se strovalim na ledja .Od tad sam prekinuo sa alkoholom i posvetio sam se mirnom životu. Čak sam i cigare ostavio u jednom trenutku ,a borio sam se sa sobom da i kafu izbacim iz dnevne upotrebe. Već sam četiri meseca bio na brodu , i mogu reći da od 120 dana koliko sam radio,60 dana sam bio pijan. Počelo je da utiče na mene, ali me je najviše od svega boleo džep i novčanik. Sračunao sam da sam za četiri meseca na alkohol potrošio preko hiljadu dolara,dakle jedan mesec sam samo radio za alkohol. Jedan dečko iz Južne Afrike mi je rekao da se alkohol ne kupuje, već da ga mi samo iznajmljujemo.
Oko dva sata krenuli smo u naše redovno skupljanje kartončića za doručak, sa kvaka i u prvi mah mi se učinilo da ćemo preći brojku od dvesta .
Ja sam gadjao cifru od 250 narudžbi za doručak. Oko tri sata pozvala me je Salvina i rekla mi konačan broj kartona.428! Osedeo sam u trenutku.
Znao sam da nemamo dovoljno materijala za toliko narudžbina i nisam video mogućnost kako bi učinili ovo mogućim. Što je bilo još šokantnije, sve kartice su na sebi imale vreme serviranja u periodu od 5 do 7 ujutro. 428 kartica u roku od dva sata. To je značilo da dvadeset konobara mora da uzme po dvadeset i jednu tacnu i da je dostavi .
To bi bilo možda čak i podnošljivo, da imamo vremenski razmak od recimo četiri sata ali imali smo samo dva sata za dostavu. Takodje ,još jedna stvar nam nije išla na ruku ,a to da smo tog jutra pristajali u Meksiko u tačno 5 časova ,a brod je bio otvoren za izlazak u 5 i 15 ,dakle svi gosti su hteli što ranije da izadju napolje ali nisu hteli da izadju gladni.
Katastrofa je bila u najavi. Situacija na brodu u vezi materijala za rad ,je bila očajna .Svega je falilo, od čaša i šolja pa do tanjira i pribora.. To jutro sam morao da mafijam pribor iz svih restorana ,kako onih za goste tako i onih za posadu. Sećam se da sam samom kapetanu ukrao deset dubokih posuda za žitarice, koje su stajale u njegovoj kantini.
Kantina za «staff» je bila orobljena, i sećam se da mi je Tomica prebacivao ceo taj dan što sam ga stavio u tako nezgodnu poziciju za doručak, jel on jadničak nije imao ni čaša ni pribora u svojoj kantini. Tan i ja smo otišli u glavnu kuhinju ,gde smo postavljali tacne .Cela kuhinja i levo i desno ,se belila od salveta koje su bile na tacnama.
Tan i ja smo se znojili kao blesavi ,i trčali gore i dole po brodu tražeći stvari koje su nam falile. Na kraju smo postavili 380 tacni ,jel za više nismo imali.
Oko 4 i 30 ,nazvao sam Darija:
«Šefe katatrofa.KA-TA-STRO-FA!» -prodrao sam se preko telefona.
«Imamo 428 ordera,a kratki smo za 40 ! Takodje ,svi orderi su od pet pa do sedam, nemam dovoljno ljudi. Šta da radimo ?»
Dario ,koji je bio pola u snu ,pola na javi odmah se otreznio i rekao da stiže. U pet sati i dvadeset minuta, kuhinja je bila kao mravinjak. Bilo je sigurno oko četrdeset konobara.
Dario je zvao ljude u kabinu i budio ih, uz objašnjenje da je u roomservicu masakr. Nekima je čak obećavao i slobodne dane. Orderi su počeli da se raznose po dekovima ali smo mi i dalje imali problem sa onih zadnjih pedeset. Dario je naredio noćnoj smeni da ide po hodnicima i da traži tacne ,koje bi gosti ostavljali ispred vrata kad bi završili sa doručkom.
Trčali smo hodnicima i tražili poslužavnike, koje bi onda nosili direktno u roomservice na pranje. Naravno ,nismo pratili proceduru za pranje, tako da smo prali samo vidljivu prljavštinu ,jel jednostavno nismo imali vremena. Jedva smo skupili materijala za onih preostalih nekoliko ordera, i oko sedam sati, zadnja porudžbina je izašla na vrata. Preksrtio sam se i zahvalio Bogu na pomoći. Tan je bio prbledeo i smršao je deset kila. Dario je prišao i rekao mi :
«Bravo mačak! Dokazao si se. Bićeš ti Kapetanov konobar uskoro!»
Tan i ja smo se u ovih nekoliko nedelja zbližili ,i našao sam da je njegova kultura u mnogome čemu ispred kultura svih vodećih nacija sveta.
Poštenje je bilo na prvom mestu ,a za tim su dolazili poniznost i skromnost, kao i samožrtvovanje. Počinjao sam da budem fasciniran Mjanmarom koga je on opisivao kroz svoju priče o odrastanju u Nepjidu. On nije bio siromašan ,čak šta više imao je jednu od imućnijih porodica ali se odlučio za odlazak na brod zato što je hteo da vidi svet.
Pred kraj prethodnog ugovora ,upoznao je jednu Beloruskinju u koju se bio zaljubio do ušiju. Po njemu, ona je bila najlepša devojka na celom svetu a takodje je bila i poštenija od Device Marije. Bilo mi je malo smešno ovakvo opisivanje jedne Beloruskinje, pogotovo što sam i sam imao dosta iskustva sa njima ,ali pošto sam romantik poverovao sam da ovakva devojka postoji. Jedini razlog zašto se vratio ponovo na brod ,bila je ona. Non stop su se čuli, i pisali jedno drugom, a Tim je pre nedelju dana posalo zahtev za promenu broda ,pošto se ona nalazila na jednom a on na drugom brodu. Zahtev je poslat na brod od devojke a ona je trebala da ga prihvati .Nakon prihvatanja ,zahtev bi se vratio na Timov brod a Tim bi dobio kartu za avion i otišao na transfer ,pošto kompanije nije smela da zabrani transfere koji su se obavljali radi spajanja partnera. Tim je bio oduševljen cele dve nedelje i samo je pričao o tome kako će biti sa njom ,i kako će najverovatnije uzeti ovu devojku za ženu, a ona bi živela u Mjanmaru kao kraljica. Bilo mi je drago što ga vidim takvog, jel je iz njega zračila toplota i sreća, kakvu nisam još video kod nekog na brodu. Poželeo sam mu sve najbolje sa njom i da želim da ostanem u kontaktu sa njim jel sam želeo da dodjem u njegovu zemlju samo zbog žena o kojima mi je pričao.
Govorio mi je kako Mjanmaranke znaju da zadovolje muškarca na načine koji Beli ljudi nikad neće saznati, osim ako ne dodju u tu zemlju .U noćnoj je vladao mir i spokojstvo ,i svi smo bili sretni. Davor je našao devojku iz Bugarske ,ja sam bio u kobinaciji sa jednom Ruskinjom, a Dima se lomio oko jedne devojke iz Moskve koja je radila u kazinu.
Tan je bio oduševljen što skoro ide da se vidi sa dragom, i sve je bilo u najboljem redu .Nismo znali kakva se tragedija sprema da nas sve zaskoči iza ugla.
Marfijev zakon je ponovo stupao na scenu.
Dan je počeo kao i svaki drugi. Bili smo u Meksiku ,i nakon što smo završili sa noćnom oko 9 sati ,odlučili smo da se spustimo na najbližu plažu i da na njoj provedemo ceo dan.
Ovo je već postajalo ritual za nas. Svaku luku bi izlazili napolje, jel to je i bila naveća prednost noćne smene. Spavali smo na plaži nekoliko sati ,ili provodili ceo dan pod palmama u hladu ispijajuću hladnu «Koronu» i duvaneći crni «Kamel». Jeli smo po lokalnim restoranima sve od kraba, do Tajlandske začinjenje hrane ,i činilo nam se da će ovi momenti trajati zauvek.
Bilo smo daleko od kuće, ali smo bili mladi i imali smo džepove pune para .Bio je Decembar a mi smo plivali sa delfinima ili pili tekilu sa Meksikancima na plaži, koji bi pokušali da nam prodaju sve ,od mapi gde je zakopano blago Maja i Azteka do devojaka i oružja. Kad bi se vraćali u Meksiko svakih pet, šest dana u lokalnom baru smo imali svoja rezervisana mesta i znali su nas po imenima. Nisu nas tretirali kao «gringose» iako smo belci. Nikad nam nisu naplaćivali koliko su naplaćivali Amerima sa broda. Za nas je pivo bilo dva dolara a za goste 5.
Za nas je tekila bila 10 dolara flaša, za goste 35 .Lepo smo se provodili i dolazili smo poslednji na brod. Imali smo vremena da se odmorimo posle lumpovanja, nekih 5 sati što je bilo sasvim dovoljno. Došao sam oko deset sati na posao i svi su i dalje bili u dobrom raspoloženju. Pre nego što smo počinjali sa radom ,imali smo ritual sa kafom, red bulom i cigarom ,za dobar početak večeri. Smejali smo se na glas u hodniku i razmenjivali šale ,dok smo išli ka pušačkoj zoni. Po povratku u roomservice, Salvina me je sačekala na vratima i rekla mi je da nazovem Eli .
Okrenuo sam broj ,a Eli mi je rekla da dodjem na deseti dek i da dovezem jedna invalidska kolica. Uputio sam se ka njoj ,a kroz glavu su mi prolazile slike starice koja je hodala na pesnicama. Pitao sam se šta će me sad dočekati. Eli je stajala ispred kabine i čekala. Verovatno je znala šta mislim ,i nasmejala se uz komentar da joj trebam samo da odvezem ovu gospodju do medicinskog centra. Ušao sam u sobu i video sam jednu slatku bakicu kako sedi na krevetu. Ponudio sam joj ruku i pomogao da ustane ,a potom je stavio na kolica.
Vozio sam je do MC-a a ona mi je pričala kako joj se slošilo i kako nije znala šta joj se dešava. Došli smo do ordinacije, a Eli me je zamolila da ostanem sa bakicom i da pričam sa njom, i da ću joj takodje trebati da je odvezem natrag u sobu. Našao sam se malo zatečen i nisam znao odakle da počnem razgovor.
«Odakle ste gospodjo?» -upitao sam
«Iz jednog malog ali poznatog mesta u Državi Misuri!» -rekla mi je ponosno. «Hanibal, Misuri!» -viknula je.
«Hanibal Misuri!?» -ponovio sam sa oduševljenjem. «Mesto iz koga je Samjuel Klemens!» -konstatovao sam.
«Da mladiću..» -nasmejala se. «Upravo odatle! Znate za Samjuela?» -upitala me je dok se naginjala i trudila da mi pročita ime i mesto odakle dolazim.
«Srbija!!» -Uzviknula je «Moj bankar je iz Srbije ,a čini mi se da imam jednu nećaku koja se zabavlja sa jednim Srbinom! Ivo Andrić i Nikola Tesla zar ne?» -upitala me je sa osmehom.
«Da. Da! Andrić i Tesla. Znate za njih» -upitao sam sa oduševljnjem .Najzad sam pričao sa Amerikancem koji je imao pojam o svetu.
«Dragi dečače, pa samo imbecili ne znaju za Nikolu Teslu. A o Gospodinu Andriću znam ,jel sam predavala književnost zadnjih deset godina pre penzije. Moji učenici su morali da pročitaju sve knjige od svih dobitnika Nobelove nagrade.» -rekla je ponosno a zatim me upitala:
«Čudno da ste rekli Samjuel Klemens. Svi ga znaju kao Mark Twain. Zašto ga vi zovete njegovim krštenim imenom?»
«Gospodjo, da ga vi znate kao što ga ja znam, i vi bi ga zvali Semjuel!» -odgovorio sam ,a ona je počela da se smeje, jel na Engeskom ovo zvuči mnogo smešnije.
Istina je da sam o Marku Twainu znao sve, jel mi je bio jedan od omiljenih pisaca, a njegove knjige o odrastanju na Misisipiju su bile prve koje sam još kao dete pročitao.
Istina, nisam znao zašto je promenio ime ,i zašto je se odlučio na ime Mark Twain. Gospodja mi je to objasnila :
«Vidite, Semjuel je nekad bio kapetan broda. Pilot. I plovio je varljivim Misisipijem, gde se nivo vode non stop pomerao i varirao. Pre nego što bi kapetan stavio nogu na gas ,da se tako izrazim, prvo je morao da pošalje malog od palube da premeri nivo vode. U stara vreme nivo se merio jednim dugačkim kanapom na kome je bilo dvanest čvorova. Svaki čvor je bio deo jednog Tweina ,a kad bi kanap koji je na svom kraju imao parče olova potonuo toliko duboko ,da bi voda došla do dvanaestog čvora, mornar koji je merio vodu bi se prodrao Mark Twain!
Što u prevodu sa brodskog jezika znači : «Sigurna voda» Onda bi kapetan dao gas i brod bi krenuo punom parom. Semjuelu se ovo valjda svidelo ,pa je uzeo ovaj nautički termin i prisvojio ga za sebe!»
Bio sam oduševljen sa ovim saznanjem. Nastavili smo da pričamo sve vreme dok je bila kod doktora. Eli nam se pridružila i smejala na zajedničke šale koje smo ja i ova super baka razmenjivali. Eli je konsatovala da je gospodji pao imuni sitem i prepisala joj je par lekova i vitamina. Otišla je pozadi do magacina da ih donese ,a ja i gopodja smo ostali u ordinaciji.
Video sam da ima na levoj ruci ,najlepši i najveći prsten koji sam video u životu.
«To je jedan lep kamen koji imate na ruci!» -primetio sam.
Pogledala ga je i zahvalila se. Zagledala se u prsten i počela da plače. Ovu reakciju nisam očekivao ,i zbunio sam se .
Pre nego što sam uspeo išta da kažem, gospodja je počela da mi objašnjava istoriju prstena:
«Vidiš, kad sam bila dosta mladja upoznala sam muškarca koji mi je kasnije postao muž. Bili smo sretni ali i veoma siromašni. Onda ,je na žalost izbio rat u Vijetnamu kad smo mi imali oko trideset godina. On je našao za svoju dužnost da se prijavi u vojsku i nikada neću zaboraviti dan kad mi je to rekao. Pre nego što je otišao u rat, zaprosio me je ali nije imao para za prsten. Plakali smo kao kiša, ali nisam htela da ga odvratim od želje za odlaskom u Vijetnam. Posle par nedelja ,nisam više mogla da živim sama i da plaćam sve račune i imala sam napuklo srce.
Kad sam se jedan dan vraćala iz bolnice ,gde sam radila u to vreme, videla sam kancelariju Američke vojske u čijem izlogu je stajao oglas da Ameička vosjka treba na stotine medicinskih radnika za kampanju u Vijetnamu. Nisam oklevala ni časa .Odmah sam se prijavila i već krajem te nedelje bila sam u avionu sa ostalim sestrama i doktorima ,koji su išli za Laos.
Naredne dve godine sam provela u traženju svoga verenika. Na kraju ,jednog prelepog dana njegova četa je prolazila pored male improvizovane bolnice u jednom malom selu, i ja sam ga ugledala. Vrisnula sam od sreće i potrčala da ga zagrlim. Nikad više nismo ispustili jedno drugo iz vida. Kad smo se vratili kući u Ameriku ,jedan njegov prijatelj iz vojske je otvorio kompaniju a nas dvoje smo bili prvi radnici ,koji su bili zaposleni u njoj. Posle nekog vremena došli smo do para, a on mi je kupio prsten. Svake godine ,na godišnjicu braka on mi kupi po jedan dijamant, i stavi ga na prsten. Imam 41 dijamant na ovoj mojoj burmi!»
Bilo mi je drago što sam ovo čuo. Osećao sam se ispunjenim u jednu ruku. U tom trenutku je na vrata ušao stariji gospodina sa ožiljcima na licu. Bio je visok i krupan u ramenima. Sa vrata se gotovo prodrao:
«Dženi draga, uplašila si me ! Vratio sam se u sobu iz kazina ,a tebe nije bilo unutra. Komšinica mi je rekla da su te odveli u bolnicu. Šta ti je draga, jel nešto ozbilno?» -upitao je.
«Ništa dragi ,samo mi je malo pao imunitet. Odvedi me nazad u sobu molim te!» -odgovorila mu je i pogledala je u Eli koja se složila sa tim.
«Ah da dragi ovo je Dušan, mladi gospodin koji me je dovezao dovde. On je iz Srbije!» -rekla je
«Kao i naš bankar!» -zaključi njen muž
«Da kao naš bankar .Dušane,zapamti :ako nadješ ljubav ,za nju se trebaš boriti!» -rekla mi je dok ju je muž vozio izvan ordinacije, sa zbunjenim izrazom lica.
Verovatno je pomislio da je stara šenula od lekova.
Oko dva sata sam krenuo sa skuplanjem kartončića za doručak, sa velikim osmehom na licu zbog gospodje iz Hanibala. Razmišljao sam o njoj i o njenom životu, i shavtio da ništa nije teško kad se mora. Bilo je neobično tiho u hodnicima ,i izgledalo je kao da nema žive duše na brodu. U takvim trenucima ,kad je osoba sama u ogromnom hodniku ,mozak voli da se poigra sa čovekom. Prividjaju se stvari koje nisu tamo ,a jeza se šunja iza ledja i čeka trenutak da te zaskoči. Čuo sam dosta priča o ukletim brodovima za svoje vreme na ovoj barci, ali sam ih smatrao notornim glupostima. Duhovi i brodovi ne ubijaju ljude, već ljudi ubijaju ljude, tako da se treba plašiti samo drugih osoba ,jel ne možeš da znaš šta jedan čovek nosi u duši i na srcu.
Mada moram priznati da sam par puta video neke stvari na moru i na brodu, koje ne mogu objasniti. Svakakve stvari su mi prolazile kroz glavu u tom trnutku, kad sam iza sebe začuo prasak vrata. Okrenuo sam se da vidim o čemu se dešava. Sva vrata na brodu ,osim vrata od kabina,imaju na sebi okruglo staklo tako da se može videti da li neko dolazi sa druge strane.
Bio sam udaljen oko pet metara od vrata i mogao sam da vidim da nema nikoga sa druge strane. Pomislio sam kako su se vrata zatvorila zbog promaje, i okrenuo sam se i nastavio sa hodanjem pravo. Kako sam napravio dva koraka, vrata su se opet zalupila. Opet sam se okrenuo i provirio kroz staklo sa par metara udaljenosti. Opet nisam video nikoga u hodniku koji se nalazio iza stakla. Hodnike je vodio u zadnji deo broda ,gde su se nalazilo sidro i oprema za pokretanje sidra, kao i još dosta predmeta sa veoma sablasnim izgledom ,pa sam tu sobu zaobilazio ,jel je u njoj uvek bilo mračno i hladno a takodje je čovek mogao da se provredi u njoj ako nije bio pažljiv.
«Okej» -rekoh sam sebi «Nastavi dalje kuda si pošao ,i ne zamjavaj se sa promajom». Okrenuo sam se ponovo i krenuo niz hodnik, da bi moj hod prekinulo ponovno zatvaranje ovih vrata. Naglo sam se okrenuo i video da se još tresu od zatvaranja. E sad sam se već bio malo uplašio ,ali sve jedno uputio sam se ka njima .Nepomično sam stajao i posmatrao vrata.
Posle nekoliko sekundi vrata su se opet otorila do polovine i zatvorila. Brzo sam potrčao ka njima da vidim da li je neko sa druge strane vrata, ali nije bilo nikoga.
Odmakao sam se par metara i osetio jezu na ledjima. Vrata su se ponovo otvarala ,ali ovaj put su se otvarala do kraja.Prebledeo sam i počeo da zamišljam kakvo li će stvorenje proći sa druge strane. Počeo sam da trčim unatraške sa izrazom straha na licu. Sapleo sam se petom od tepih koji nije bio lepo postavljen u hodniku i pao na ledja.
Vrata su se otvorila skroz ,a ja sam prebledeo u sekundi. Gledao sam gore u visini glave ali nisam video ništa. Spustio sam pogled dole, ka zemlji i imao sam šta da vidim.
Na moje zaprepašćenje bila je to beba! Dete od možda dve do tri godine. Počeo sam da se smejem na sav glas ,i ceo hodnik je podrhtavao od mog smeha .
Beba me je primetila i potrčala prema meni. Kako je došla do mene zagrlila me je i počela da plače. Odmah sam shvatio o čemu se radi. Dete je izašlo iz svoje sobe i izgubilo se.
Roditelji su verovatno zaspali i ostavili otvorena vrata, pošto im je bilo vruće unutra. Dete je sišlo sa kreveta i izašlo na hodnik. Ono što nisam shvatao ,kako je dete došlo sa zadnjeg dela broda i šta je tražilo u popularnoj «guzici broda» Prekrstio sam se i pomislio na sve moguće načine na koje je dete moglo da se povredi. Onda sam se setio da sa druge strane hodnika imaju ista takva vrata ,i da je dete verovatno izašlo iz neke sobe koja je bila najbliža upravo tim vratima. Spustio sam je na zemlju i uhvatio za ruku i rekao joj da će sve biti u redu i da ćemo naći njene roditelje. Otišli smo na drugu stranu broda i počeli da tražimo sobu sa otvorenim vratima. Malo pred kraj hodnika, baš blizu onih vrata koje su vodile do sobe sa sidrom, bila su otvorena jedna vrata od kabine. Dete mi se otrglo i počelo da trči ka toj sobi. Pomislio sam kako se setila i kako joj to izgleda poznato i da je verovatno u toj sobi njen otac i majka.
Beba je uletela kao metak u kabinu i sa hodnika sam video kako se penje na krevet. U sobi je bilo negde oko pet ili šest osoba. Video sam da spavaju na podu i pomislio sam kako su se napili i zaboravili na dete. Krenuo sam da zatvorim vrata ,i u poslednjem sekundu pomislio kako bi trebao da upalim svetlo u sobi i da obavestim roditelje o aktivnosti njihovog deteta ,kao i da ih prekorim na blagi način. Na moje zaprepašćenje, imao sam šta da vidim .Soba je bila prepuna mladjih crnaca, negde oko 22 ili 23 godine. Beba je legla izmedju dvojice i zaspala u momentu. Ništa od ovoga me možda ne bi čudilo, da beba nije bila bela kao pahuljica. Počeo sam da ih budim sve od reda.
«Jel ovo vaše dete gospodine?» -pitao sam jednog po jednog. Jedan od njih je skočio iz kreveta i počeo da vrišti sa skoro ženskim glasom.
«Čije je bre to dete ,Isuse Hriste? Pa za ove stvari se ide u zatvor. Tak sam se upisao na univerzitet sad da završim u ćeliji kao pedofila ili kidnaper male dece. Alo bre ustajte bagro ! Ustaj te! Čije je ovo dete!? Čije je ovo dete!?» -govorio je dok se krstio i plakao. Ostali su bili zbunjeni koliko i on.
«Smiri se ,smiri se. Nije ništa strašno!» -pokušao sam da ga smirim i objasnio mu šta se desilo. Uzeo sam dete i izašao iz sobe .Razmišljao sam šta bi mogao da uradim ,i setio se da na deku tri postoji služba «izgubljeno –nadjeno» i da oni imaju podatke o svim gostima, i smatrao sam da mi je to najbolja šansa. Devojka iz Belgije je radila noćnu smenu .
Pojavio sam se na pultu sa detetom u rukama, i rekao joj da sam je našao kako luta hodnicima. Devojka je bila u čudu ,ali je odmah pozvala obezbedjenje koje je došlo u roku od nekoliko minuta. Na osnovu mojih onoga što sam im ispričao, konstatovali su da je dete sa deka jedan i da treba prvo pretražiti taj dek. Devojka iz Belgije je otvorila račune svih gostiju sa deka jedan i tražila je onu kabinu u kojoj je bilo male dece. Na kraju su našli sobu i ime deteta ,koje smo ponavljali non stop da vidimo da li će dete da reaguje na njega.
Dete se zvalo Džordan i znali smo da smo našli pravu sobu. Onda je obezbedjenje pustilo informaciju sa razglasa koje je zvučalo ovako:
«Dobro jutro dame i gospodo i izvinite na ometanju, ali da li bi gospodin Markus Džonson iz kabine 1398 ljubazno došao do glavnog deska na deku tri .Hvala!»
Ovo su ponovili jedno 6-7 puta ,i nije nimalo prijatno čuti ovakav razglas u sred noći. Mogu zamisliti šta je sve prolazilo kroz glavu ovog roditelja.
Kad je video dete u mojim rukama, nasmejao se i imao sam utisak da mu je veliki teret pao sa srca. Obezbedjenje mu je objasnilo šta se desilo i reklo mu da treba meni da se zahvali .
Čovek me je izgrlio i izljubio i rekao ako ikad budem u Džeksonvilu da mu se obavezno javim .
«Neverovatno!» -rekao je jedan od Indijaca iz obezbedjenja. «Ljudi ovde donose izgubljene peškire, novčanike i isprave ,a Dušan je doneo bebu!» Svi su se nasmejali na ovu konstataciju.
Završen je bio ovaj čudni i mogu reći magičan dan. Pošto smo ceo taj dan proveli na moru ,u plovidbi ,odlučio sam da ostanem u sobi i da se odmaram.
Spavao sam ceo dan i probudio se oko devet uveče. Bio sam odmoran i spreman za rad. Spremio sam se i krenuo na posao .Na putu do lifta video sam Tana kako se dere na svog najboljeg druga ,Mina. Min je takodje bio iz Mjanmara i mislim da su njih dvojica u celoj Karnival floti bili upravo iz Mjanmara. Nikad nisam video Tana u ljutog.
Pokazivao je Minu svoj mobilni telefon, a onda ga iz sve snage razbio o zid broda. Pogledao me je samo na sekundu i uhvatio se za glavu. Počeo je da trči ka zadnjem delu brodu.
Svašta mi je prošlo kroz glavu. Pokušao sam da ga stignem, i da popričam sa njim ali ušli su u lift a ja sam gledao na kom spratu će se zaustaviti.
Video sam da su otišli na četvorku i shvatio sam da su otišli u pušačku zonu. Pojavio sam se na poslu tačno u deset i odmah sam uzeo par ordera.
Pogledao sam posle nekog vremena na sat i video sam da je pola jedanaest i da Tan nije još došao. Operaterka me je posalla da ga nadjem, pošto joj je bilo čudno što Tan kasni na posao.
Otišao sam prvo do njegove kabine, ali on nije bio tamo. Otišao sam do bara ali ga ni tu nisam našao. Ceo brod sam proverio ,ali ga nisam mogao naći.
Na kraju sam se setio da pogledam u pušačku zonu na četvorci .Izašao sam iz lifta i otvorio velika vrata koja su vodila napolje.Video sam Mina i Tana i jednog radnika obezbedjenja kako se svadjaju. Tan je plakao kao kiša. Pozvao sam ga po imenu a on me je pogledao i mahnuo mi. Nakon toga učinio je nešto što neću zaboraviti dokle god sam živ.
Brzinom pantera se popeo na zaštinu ogradu i skočio u crno more. Imao sam utisak da je ceo svet stao. Min i Indijac iz obezbedenja su stajali nepomično.
Vazduh nisam osećao više. Imao sam utisak da sam prestao da dišem. Bila je mrkla ,hladna noć a more je bilo veoma grubo. Posle dve ,tri sekunde potrčo sam i prodaro se na ovu dvojicu:
«Šta stojite i***ti, dajte uzbunu i baci te prsten u vodu!» -rekao sam ljutito. Uzeo sam prsten ili ti crveni šlauš i bacio ga u vodu. Pokušao sam da nadjem Tana u mrklom mraku ,ali sve što sam uspeo da čujem bilo je oštro zavijanje propelera koje je trajalo dve sekunde. Sve mi je bilo jasno. Pošto je skočio sa zadnjeg dela broda ,upao je pod propelere koji su ga isekli na hiljade delova. Brodu je trebalo negde oko dvadeset minuta da stane, i još dvadeset minuta da se okrene. Dok smo se vratili na mesto odakle je skočio ,trebalo je još davdeset minuta.
U slučaju da je i preživeo i da nije zakačio propelere, već bi umro od hladnoće .Ono što me je razbesnelo bila je potraga koju je kapetan naredio. Trajala je nekih pola sata.
Sramota. Da ne bi gubili na vremenu i uznemiravali putnike nepotrebno, posle sat i po brod je nastavio svojim već utvrdjenim putem. Min se drao na oficire i plakao u isto vreme.
Proklinjao ih je što obustavljaju istragu tako brzo. Čak se i otrgao od obezbedjenja koje ga je smirivalo i potrčao ka Italijanu oficiru i pokušao da ga udari.
Ja sam sedeo na onom mestu odakle je Tan skočio i odgovaro na pitanja oficira. Posle nekog vremena došao je Min i seo do mene .Nakon deset minuta skupio sam snagu da ga upitam šta se desilo.
«Ona njegova Beloruskinja nije prihvatila zahtev za njegov transfer. Našla nekog Italijana oficira koji joj je pomogao da dobije promociju. K********!» -rekao mi je Min
Nisam znao šta da kažem. Počeo sam da se smejem i plačem. Beloruskinja. Tanova kultura jednostavno nije ovo mogla da shvati. Da se meni tako nešto desilo, ili bilo kome sa Balkana, napili bi se i posle dva dana bi našli drugu, ali jedan čovek iz Majnmara nije shvatao to. Bio je isuviše pošten za tako nešto. Odnelo ga je crno more i tamna noć koji nisu bili ni izbliza tamni kao duša te devojke.
Kraj trećeg poglavlja
