Pozicija: Asistent Menadžera Informacionih Sistema
Starost: 37 godina
Ugovor: Prvi
Obuka: 25 dana grupnog koledža + 2 meseca radnog treninga na dodeljenom brodu
---
Pa... vreme je da napišem retrospektivu svog prvog meseca rada na brodu. Doduše, rad tek počinje, veći deo meseca sam proveo na koledžu. No, da krenem od početka...
Noć pred polazak, ne spavam uopšte. Imam let rano ujutro, a još plus treba da putujem od Novog Sada do beogradskog aerodroma, pa nema svrhe leći u krevet i od uzbuđenja se vrteti 2-3 sata i onda zadremati pola sata pre alarma. Bolje da obavim poslednje provere da li sam spakovao sve što treba, da pošaljem još par mejlova, da sklonim svoje stvari koje će me čekati do sledećeg proleća.
Saveti sa foruma su mi mnogo pomogli, nisam poneo gotovo ništa od garderobe, samo jedan duks, jedne farmerke, bermude, 3 majce i to je to. Ali sam natrpao gomilu čarapa, gaća i majci (onih belih u smislu donjeg veša). I dobro me je forum posavetovao, upravo se tako treba opremiti.
Rano jutro, ma zapravo još noć, ceo grad spava. Utrpavamo moj prtljag u auto i krećemo ka BG-u. Usput razmišljam da ću otprilike za tačno 24 sata stići na svoje odredište - hotel u Tampi, Florida. Po 30. put proveravam da li uz sebe imam pasoš, podatke o letu, LoE, adresu hotela, rezultate lekarskog pregleda, 200 dolara da se nađe...
Stižemo na aerodrom, nije mnogo prošlo i oglašen je poziv za moj let. Pozdravljam se sa pratiocima i kad sam prošao security proveru i kontrolu pasoša, osvrnem se i poslednji put u ovoj godini uživo vidim draga lica, mahnem im i zađem iza ćoška.
I odjednom se osetim je**** usamljeno i tužno. Ode ja u pi* materinu, sve koje znam i volim ostavljam u svojoj zemlji, a ja idem u nepoznato. OK, stisnem zube i nastavim dalje.
Letovi, aerodromi, procedure... ne bih trošio slova na opise. Ah, da, savet - Carnival refundira obrok na aerodromu, nemojte trpeti gladni ako negde morate par sati da čekate. Samo sačuvajte račun i biće vam nadoknađena cena obroka. Pod uslovom da je u granicama normale, naravno.
I još jedan savet za one koji sami organizuju svoj put: povedite računa da ako nakon prvog sletanja u USA imate još jedan let do krajnjeg odredišta, na tom prvom aerodromu (koji je vaša "tačka ulaska" - point of entry) imate makar 2, još bolje 3 sata fore do narednog leta, jer procedura sa čekanjem redova, popunjavanjem formulara, pregledanjem papira, davanjem otisaka i fotografisanjem, razgovorom, sređivanjem dokumenata... može da potraje.
Stigoh u Tampu, pokupio sam prtljag i krenuo ka izlazu. U mejlu koji sam dobio od Carnivala je pisalo da uzmem taksi do hotela, jer zbog noćnog dolaska neću imati shuttle. Tu sam se i obrukao, "ubacivač" prtljaga u taksi je očekivao napojnicu, a ja u novčaniku imao dve stotke. Dobro, pravio se da nije problem, rekao da nema veze, a verovatno me je opsovao u sebi.
Za one koji će koristiti taksi, nemojte da budete zbunjeni ili da (kao ja) mislite da vas je taksista zeznuo kada vam na kraju vožnje, kao odgovor na zahtev za računom/priznanicom da svoju vizit kartu na kojoj hemijskom olovkom napiše datum i cenu vožnje. Verovali ili ne, kompanija to prihvata kao račun i na osnovu te vizitke vam nadoknađuje troškove prevoza. I drugi su imali iste vizitke, a i posle sam u pravilima pročitao da je stvarno to dokaz na osnovu koga se isplaćuje nadoknada. Čudno. Ali OK, ako to tako funkcioniše kod njih, neka.
Na recepciji hotela baš ništa nisam morao da objašnjavam, u roku od minut sam u ruci imao karticu-ključ svoje sobe i vaučer za doručak. U sobi, samo za mene, dva velika kreveta, a pogled kroz prozor sjajan - visoki tornjevi i moderne zgrade. Meni je to sjajan pogled, oduvek sam voleo prizore savremene urbane arhitekture.
Stigao sam samo par najbitnijih mejlova da napišem, po par reči i zaspao sam kao beba.
Ujutro sam se sredio, istuširao, popio kafu, opeglao duks i već sam morao da silazim da bih stigao na prevoz - zvao me je budući instruktor sa koledža. Pih, nisam stigao da doručkujem, malo sam duže spavao, a stomak mi prazan. Dobro, preživeću.
U lobiju se upoznajem sa troje budućih kolega. Čekamo malo i stiže nam shuttle. Ubacuju nam stvari, ulazimo unutra i krećemo! Vožnja nije duga i ubrzo vidimo iza neke zgrade prepoznatljiv "rep", tj. dimnjak Carnivalovog broda. U mesecima pre putovanja sam tu rutu sto puta prošao Google Street View-om, čak se i na Google-u vidi brod. Ovog puta sam stvarno bio TU i osećao sam ushićenje, rekao sam sebi: "Dakle, to je to".
Kad smo izašli i uzeli stvari, iskreno nisam ni stigao nešto posebno ni da zagledam ni da se divim prizoru, prilično smo brzo završili celu proceduru oko dokumenata i predaje prtljaga i pre nego što sam i stigao da bacim pogled na čitav brod, već smo bili na gangway-u i ušli unutra. Tu smo se skupili, dočekala nas je i instruktorka, upoznali se i krenuli ka CTC-u (Crew Training Center) da predamo dokumenta i da potpišemo ugovore i popunimo još neke papire.
I to je to, moj život na brodu je i zvanično počeo. Dobio sam karticu-ključ za svoju kabinu i krenuo u avanturu pronalaska iste. A oko mene hodnici, stepenice, liftovi, užurbani ljudi raznih boja uniformi, odeće i boje kože. Već posle par skretanja sam izgubio orijentaciju. Ništa bolje nije bilo ni narednih dana, kad nas negde provedu, totalno se pogubim i više ne znam ni gde sam ni kako da nađem vrata kroz koja sam prošao. Prve 2 nedelje sam se držao samo hodnika i prolaza koje stalno koristim, kad bih samouvereno isprobao neka nova vrata najčešće bi me iznenadio rezultat koji bih našao iza njih, pa nisam previše eksperimentisao, pogotovo što sam stalno imao manjak slobodnog vremena zbog tesnog rasporeda na koledžu... kašnjenje na časove nije bilo kul.
Sećam se i jedne situacije, baš prvog dana, dok sam vukao svoje kofere po hodnicima, još u civilnoj odeći ali sa pločicom sa imenom i zemljom odakle sam, neka devojka je u prolazu uz osmeh rekla: "Vidi ga, neće ni da se javi". Naravno, bila je šala u pitanju, znala je ona da sam izgubljen i da verovatno ne znam ni kako se zovem, ni gde vučem te kofere.
Jet lag nisam imao. Zbog neprospavane noći pred put, u Americi kad sam se prve noći dočepao kreveta, spavao sam kao da je za mene normalno veče i probudio se ujutru kao i svakog normalnog jutra. I nastavio sam tim ritmom bez ikakvih problema.
Da se vratim na prvi dan. Deo standardne procedure je i da se svi novopridošli okupe i da ih safety oficir upozna sa raznim pravilima i vanrednim situacijama. Dobili smo određena mesta gde se okupljamo u slučaju uzbune i pojaseve za spašavanje. Nakon nekoliko dana smo imali testiranje iz poznavanja svega toga.
Na koledžu nas je bilo sedmoro. Od toga 5 prvi put na brodu. Moj cimer je bio jedan od ovih sa iskustvom i mnogo mi je pomogao tih prvih dana.
Kad smo završili sa svim formalnostima, preuzeli su nas instruktori. Početak je bio veoma opušten, izašli smo na palubu, gledali isplovljavanje i fotografisali se. Nakon toga smo se vratili unutra i proveli neko vreme u upoznavanju... svako je po malo pričao o sebi i svojoj zemlji. Čak smo i u cilju probijanja leda i opuštanja igrali i neke igre... npr. bacanje kockica i na osnovu dobijenog broja odgovaranje na neko zanimljivo pitanje sa liste.
Hrana na brodu se meni sviđa. Znam da su ukusi različiti i da se neki ne bi složili sa mnom. Ipak, kontam da će mi posle nekog vremena dosaditi, jer već i sada vidim da je manje-više uvek isti izbor, ali za sada ima svega što poželim, zdravo je (ili nije, zavisno od izbora), ukusno je i prilično se dobro najedem za svaki obrok. Još plus, kada je brod u nekoj luci i većina putnika izađe napolje, imamo pravo da odemo na lido (u drugim okolnostima, rezervisan isključivo za putnike) i da klopamo svašta interesantno i razbijemo monotoniju.
Kabina mi je sasvim OK. Upravo sam na takav prostor bio pripremljen i pre dolaska na brod, tako da nije bilo iznenađenja, niti razočaranosti. Pogotovo kad se dvoje ljudi konačno raspakuje i skloni svojih 4+ kofera, prostor već postaje potpuno adekvatan potrebama. Imamo stjuarda koji svakodnevno čisti kabinu, menja peškire, namešta krevete i donosi čistu i ispeglanu uniformu. Svake dve nedelje (kad je dan na koji se dobija plata) ostavimo mu po 20 dolara, jer smo zadovoljni njegovim radom.
Jedan od najupečatljivijih utisaka koje nosim od tih prvih par dana je sagledavanje podeljenosti broda... kao dva paralelna sveta... postoji deo koji je za putnike, tu sve blista, sija, sve je udobno, luksuzno, šareno, sve je podređeno zabavi, opuštanju, uživanju... a samo vrata sa natpisom "crew only" dele taj svet od sasvim drugog sveta, potpuno nevidljivog putnicima, u kome je sve jednobojno, metalno, ogoljeno, u kome stotine i hiljade radnika jure kao mravi radeći svakakve poslove, čitav grad sa svojom infrastrukturom funkcioniše u tom drugom svetu, pun radionica, mašinskih odeljenja, administracije, ogromnih frižidera, otpada, viljuškara, kutija, paleta, perionica, pumpi... puno različitih mirisa, temperatura i nivoa buke. Kao kontrast svemu - komandni most, kome retko ko ima pristupa... prostrano, čisto, tiho mesto puno dostojanstva i gomile različitih instrumenata, pokazivača, prekidača i lampica.
Nastava je bila svakog dana po ceo dan. Ima baš dosta da se uči, u našoj odgovornosti je gomila sistema. Koliko god iskustva imali sa kopna, to će biti samo deo onoga što vam treba na brodu i tu smo svi bili jednaki - svi smo učili gotovo od nule. Evo dve krajnosti: štampanje kartica za putnike i održavanje satelitske komunikacije... a između je još stotine aplikacija, sistema, opreme, procedura i koječega.
Ipak, nije bilo teško, sve je organizovano da nam da opšti uvid, da nas uvede u budući posao, da nas upozna sa svom kompleksnošću brodskih sistema, baza podataka, mrežne topologije i "pravila ponašanja"... niko ne očekuje od nas da nakon tih 20 i kusur dana možemo samostalno da preuzmemo sve zadatke na brodu. Naprotiv, nakon koledža, kada nas rasporede na brodove na kojima ćemo raditi narednih meseci, tek počinje dvomesečni trening sa našim pretpostavljenima, oni nas 1-na-1 podučavaju i nadgledaju, pružaju nam podršku i vode nas.
Nekoliko puta smo išli na druge brodove kada smo se sa njima susretali u istoj luci. Upoznavali su nas sa sličnostima i različitostima između njih. Sagledavali smo veću sliku.
I tako, dovoljno sam pisao o koledžu. Jedne večeri su nas iznenadili (očekivali smo to sutradan) i uz šampanjac nam podelili diplome, oficirske epolete i oznake. I tada smo prvi put saznali ko ide na koji brod i koje destinacije će imati.
Zbog velike zauzetosti nastavom tokom dana i učenjem i rađenjem projekata tokom večeri, nisam imao gotovo nikakve prilike da iskusim drugu stranu života na brodu - žurke, zezanje, ispijanje alkohola i slično. Neke ljude sa naših prostora sam samo povremeno u prolazu sretao i nismo stigli ni ljudski da se ispričamo. Ipak smo i u sklopu koledža, tj. obuke imali 2-3 prilike da grupno, sa instruktorima i elegantno obučeni odemo na muzičko-plesne predstave, na večeru/piće sa kapetanom, u disko, crew bar, na picu u 3 noću i slično. Dobar je to koledž bio.
Što se talasanja i ljuljanja broda tiče, spadam u osobe kojima ne smeta putovanje na kopnu, nemam mučninu u autobusu npr, ali mi zato nikad ne prijaju one vrteške, kamikaze, balerine, brodovi, enterprajzi i kako god da se zovu, u luna parkovima. Jedna ili dve vožnje i pobledim kao krpa i bude mi muka. Umesto da uživam i vrištim, samo se uhvatim šipke i jedva čekam da vožnja prestane. Pitao sam se kako ću podneti talase. Srećom, zadovoljan sam. Nemam nikakvih teškoća. Jednom sam samo, dok je bio ovaj uragan Sendi u blizini i brod se baš fino ljuljao, osetio mučninu... a video sam da većina ljudi ima iste tegobe, dakle nisam bio neki posebno osetljiv slučaj. Tada sam saznao i koliko su efikasne tabletice protiv morske bolesti - vrlo su efikasne.
Ah da... postoji jedna stvar koja mi smeta - internet. Ono što sam imao kod kuće kao najjeftiniji i najsporiji paket je otprilike 12 puta brže od onoga što ceo brod ima na raspolaganju preko satelita. I onda se taj link deli na korporacijsku komunikaciju, putnike i na kraju posadu. Užas. I na to se dodaje velika latencija (ukupno 4 puta signal putuje između površine planete i orbite). A skupo k'o đavo. Sva sreća, pa preko korporacijske mreže imam pristup svom mejlu i ponekom sajtu (ovom na primer, ura!), ali nažalost moram da se odvikavam od facebook-a... nemam uvid u to koja sve cica lajkuje moje slike sa Kariba u oficirskoj uniformi.
I još jedna stvar mi je bila bezvezna prvih nekoliko dana, a sad je više ni ne primećujem - kad se probudim ujutro, u kabini je mrak, nema zore, nema jutra, nema sunčevog zraka, ne znam da li je 1 noću, 5 ujutru ili sam se uspavao i već je vreme za ručak... mrak je uvek isti.
Inače, malo-malo pa čujem negde bosanski, hrvatski, srpski... ima naših... na raznim pozicijama, svugde.
Dani su mi veoma ispunjeni, nema stajanja, brzo prolaze. Žrtvujem od spavanja da iskucam sve ovo i vratim deo duga forumu koji mi je MNOOOGOOO pomogao. A posle odrađenog ugovora, kad budem uživao kod kuće, još ću neke rate da otplatim i raznih utisaka i saveta podelim.
I tako... dobio sam svoj brod, koledž se završio, oprostili smo se jedni od drugih uz dosta emocija, ali i uzbuđenja i svako je otišao na svoju stranu sveta. Meni je zapalo da provedem 2 noći u Majamiju i onda ujutro avionom da idem u Jacksonville, gde je matična luka brodu na kome radim.
Evo me na tom brodu 5-6 dana, moram reći da sam za sada poprilično zadovoljan uslovima rada. Naravno, još sam malo toga iskusio, ali mi se čini da neće biti teško. Odnos plata/slobodno vreme je za sada vrlo zadovoljavajući. Još sam u privremenoj kabini, čekam da jedan od menadžera za koji dan ode na odmor, pa da pređem u kabinu sa kompjuterom. Onda ću već polako da vidim kako ću organizovati svoj društveni život, ko će mi biti cimer... već sam razmenio par reči sa jednom devojkom iz Srbije i jednim momkom iz Hrvatske, još nekoliko naših sam sreo usput... neki Indijac mi redovno govori "Dobro jutro" i "Dobro veče" na našem... pohvataću kad se i gde prave žurke, kad ko ima slobodnog vremena i eto... trening, rad, zezanje, opuštanje, izlasci u lukama... i doći će proleće. (ako ne bude smaka sveta sad u decembru)
Kad budem imao jedan ugovor iza sebe, znatno ću kvalitetnije sagledati situaciju i doneti odluku o narednim godinama svog života. Za sada mi sve ovo deluje primamljivo, interesantno je i pre svega isplativo. Ima svojih ograničenja, ali može se izdržati.
---
Ovo sam prvo kucao u Wordpadu, pa iskopirao na forum, zato nema smajlija. A i umor čini svoje, pa je malo smušeno, ali znam da mi ne zamerate.
Pozdrav svima... i onim iskusnima koji će prepoznati slatke muke svojih prvih dana i onima novima koji su gladni informacija iz prve ruke.
