Brod je konacno stao, posle 10ak minuta uplovljavanja. Ipak je to “limena pticurina” kako sam ja voleo da ga zovem, teska 100 i nesto hiljada tona i duga 300 metara. Italijanska granicna policija nas zove da pridjemo, pripremimo dokumenta i torbe za skeniranje. Ubrzo su se otvorila i vrata. Napolje izlazi Indijac u savrseno beloj uniformi, takvoj da bi mogao da se prijavi odmah komotno za Vanish reklamu a mister proper bi ispario od ljubomore.
Ide od jedong do drugog i trazi neke papire na uvid. “Maj prend hav’are ju, hotel gud? Ken aj si jor pepers”? Mislim, tad ga skoro nista nisam razumeo, ali sam na kraju stekao taj uzviseni nivo znanja jezika “Brodsko-engleski”, pa sad sa sigurnoscu mogu da prevedem sta je rekao. Njegov pajzano koji je bio sa mnom u hotelu, shvatio je po izrazu mog lica da mi nista nije jasno, uzeo je onu fasciklu sto sam drzao u ruci i izvukao odredjeni papir.
Iskreno da priznam, nisam ni znao koji je, niti da ga ima unutra, kao sto se ni kasnije nisam trudio da saznam o cemu se radi. Pogledavsi te papire, oficir Indijac se okrenu i vrati na ladju. Kasnije smo se upoznali podrobnije. Bio je dobar lik. Uvek spreman da pomogne. Radno mesto-nesto vezano za crew.
Posto su nam karabinjeri ispregledali pasose, trebalo je krenuti sa prolaskom jos jedino te celicne kapije koja nas je jos uvek odvajala od ispunjenja sna. Svi znate koliko nam je svima muke, strpljenja i zivaca trebalo da stignemo do konacnog cilja. Torbe su vec prosle kroz onu masinu za skeniranje prtljaga. Sa druge strane te pasoske kontrole pojavila se oniza zenica da ne kazem bakica (na to je licila iako sam saznao da je tridesetogodisnjak) sa isto onako belom uniformom kao indijac. Pomislio sam u sebi da je to neka reklama za novo pridosle, da ostave sto bolji utisak na nas pa im daju nove uniforme, a ako nije to onda Ameri sigurno imaju standard pranja kao sto reklama prikazuje. Ispostavilo se na kraju da im je obim posla toliki da od dosade ne znaju sta ce pa uniformu peru jednom dnevno. Nekom je zivot majka, nekom je crew pozicija…
Elem.U ruci je ova bakica drzala papir-spisak new hire osoblja. Krenula je sa prozivanjem jednog po jednog.
Patakitmatukarmanassansing. Tako je meni zvucalo ime ovog Indijca iz hotela. Medjutim tu se iznanadjenja nisu zavrsavala. Moj cimer striper David i ja trudili smo se da se sa svakim novim imenom ne prevrnemo od smeha. Konacno dosao je i on na red, pa zatim Giljermo, pijani Mexico. To ja sam poslednji. Hvala bogu nisam sredina. Medjutim, ona skracena babetina (sad vec) kaze onom ruznom zandaru-to je to. Ja vec na svom maternjem jeziku sistim kroz zube-“sta to”,”kako bre to”. Nisam ja “it”, ja sam taj i taj, assistant buffet steward, iz Srbije, Beograd. Nece moci tek tako sa mnom, ja imam poziciju, imam ime… Posle 5 meseci sam shvatio da si samo krpa, i to krpa sa brojem. Bar je sestocifren pa se osecas u neku ruku kao milioner, milioner krpa.
429497, drago mi je to sam ja, a vi?
Smirio sam misli koje su prostrujale za 30ak sekundi i prisao blize kapiji. Vidim da onaj karabinjer pokazuje rukom na mene ovoj babici (opet joj tepam, mora da je neki nesporazum bio). Ona mi prilazi i pita-“a jel ste vi new hire ili passenger, evo ovo je lista svih new hire ali vase ime nije tu”?
Ja u soku. Spremam se da zovem agenciju u Beogradu, Ambasadu, Kandicku, cak i Strazbur mi je pao na pamet. Nisam znao u pocetku sta da joj odgovorim koliko sam se izgubio. Iz zbunjenosti me prekide karabinjerovo pitanje-da li bi ste bili ljubazni da odgovorite? Ja: da da, naravno. Sad sam vec postao smiren, dosao sam sebi i setio se da u fascikli imam brdo papira koji dokazuju da sam new hire. Lepo predam istu ovoj iz crew office-a i cekam odgovor. Ona se nasmeja i rece, vi ste imali emergency embark? Odgovram potvrdno. To njeno pitanje me je vec smirilo. Rekla mi je da sacekam malo, dok se situacija ne razresi i vratila se na brod.
Osetio sam da je pravo vreme za cigaru, seo sam na neki zidic i zapalio. Nisam se trudio da razmisljam o predhodnoj situaciji niti da posle svega sebi dozvoljavam neku nervozu. Bio sam jako zadovoljan predhodnih par dana, nisam hteo to da kvarim sebi. Dok sam sa zadovoljstvom izbacivao sivo-bele kolutice, pored mene su prolazili ljudi sa broda. Zagledao sam ih. Prvo krisom, a onda i konstantno, bukvalno buljeci u njih. Video sam i pre toga strance, da ne dodje do zabune, ali medju ovom ruljom, masom ili kako vec da ih nazovem-nisam mogao da nadjem neke razlike. Neverovatno koliko su licili jedni na druge. U to me je uverio na kraju Lido i Horizont…
Moja omiljena babica se vraca. Videvsi je poskocio sam sa onog zidica i zaputio se ka kapiji ponovo.
Progovorila je rec, dve sa karabinjerom koji me je zatim pozvao da prodjem. Poslednje kapija je srusena, pomislio sam. Sad je sve na meni. Od mene zavisi. Trudi se i jednog dana mozda i ti zaradis tako belu uniform kao ovo dvoje veoma smesnih ali smipaticnih ljudi.
Hodajuci terminalom, bakica je objasnjavala kako se desio previd kancelarije u L.A.
Izvinjavala mi se i davala objasnjenja, malo zatim i par brzih saveta kako savladati zivot na brodu.
Opet me je groznica uhvatila. Ponavljao sam na svako njeno objasnjenje da je uredu i da nema veze. Tako sam i mislio doista, a u sebi nisam mogao da verujem da se meni jedan oficir toliko izvinjava, da je toliko predusretljiv i vodi racuna da ne budes uvredjen ili uplasen. Pozeleo sam da je u mojoj zemlji vise takvih glava na pozicijama u raznoraznim kompanijama. Moram opet da ponovim da sam saznao kasnije da je njoj sve to bilo samo u opisu radnog mesta a to cuveno sorry-uzrecica koju ima 1200 ljudi broda Crown Princess. Ali i to je bolje, treba u Srbiji uvesti isti kodeks ponasanja zaposlenih.
Stizemo na gangway, poslednju kapiju koju treba proci. Malo sam se zabrinuo. Kako sad opet kapija,kontrola…Pa zar nismo utvrdili da sam ja taj emergency new hire, zasto jos jedna provera? Srecom ta provera je samo vazila za nove putnike.
Bakica Nadin je pokazala papir nekom namrgodjenom sekjuritiu i mogli smo konacno da udjemo.
Ona ide prva, ja iza. Da se ne bi zagubio slucajno. Trema. To je prvo sto mi pada na pamet i lagano podrhtavanje nogu. Penjem se uz one stepenice a imam osecaj da lebdim, toliko sam se lako osecao. Za trenutak sam zastao, okrenuo se da jos jednom pogledam spolja i prekrstio, sad mi je bog u pomoci. Ja cu dati sve od sebe a on neka se postara za ostalo.
