Ćao, ovde opet 427 497. Živim u midshipu ulica deck3 ,broj 3332. Već smo se upoznali…
Ulazim u svoj novi dom.
U početku sam imao malih problema sa ovom karticom ili ekletronskim ključem, kad gurnem unutra ono sjaji crveno, a rekoše kad je zeleno mož’ da uđeš u svoje odaje.
Samo niko mi ne reče da se to ne radi brzinom ulaska tinejdžera pri prvom seksulanom iskustvu, već lagano, da može čip da se učita al’ ajde. Kolega sa druge strane onih ružnih crvenih vrata je čuo, ustao i otvorio.
Reče ‘ladno zdravo ja sam Rakmel, okrete se, leže i nastavi da spava. Kao medved, tako je izgledao.
Pomislih u sebi kakva dobrodošlica ,neki jako druželjubiv dečko…
Odmah iza mene eto i drugog cimera. Maks, latinos. To mi se već svidelo. Ovaj prvi je bio Filipinac.
Oniži Peruanac je već bio srdačniji. Posle razmene ličnih podataka (hvala bogu medju sobom se zovemo imenom ne brojem), oslovi me sa “ćao brate, kako si”. Na moj odgovor na španskom “bien tu” kaže čovek “nemoj da smaraš”. Kez od uveta do uveta. Već vidim da ćemo se dobro razumeti.
Moj čovek. Malo smo prozborili kao i uobičajeno, koja si pozicija, koliko ugovora imaš, iz kog si grada, omiljena boja, bend, simpatija itd…
Reših da prekinem ovaj leksikonski deo i upitah ga da li bi bio ljubazan da mi zameni evre kako bih mogao da kupim sejfti cipele.
Na to mi čovek, koji me vidi prvi put u životu, kao iz topa ponudi svoje, pošto on već ima dva para, a jedne je kupio tek tako i ne nosi ih. ”Samo da nam se poklope brojevi maricon, što bi davao ionako prebogatim go**arima pare?”
Ne moram da kažem da sam bio jako prijatno iznenađen.
Insistirao sam da uzme 20 evra kao nadoknadu, nije hteo ni da čuje.
Lako sam smislio način da mu se odužim s’obzirom da mu je krevet bio bukvalno pretrpan, što otvorenim što zatvorenim pivskim flašama.
Inače nije samo on takav, 90% Latinosa su “naša raja”.
Ako te gotivi dušu će ti dati i srce i mlađu sestru samo ako zatražiš. Mali ljudi velikog srca!
Ostali smo u priči dobrih 45 minuta, pomogao mi je da se raspakujem, organizujem u komociji kabine od 3 metra kvadratna, usput pozajmio i šampon, penu za brijanje i kaladont.
Ništa od toga nisam poneo, računajući da ću kupiti na brodu. Kako da ne, šarena laža.
Uglavnom, na embarkation day-u ništa bukvalno ne radi, kru šop, kru store, kru ovaj i kru onaj.
Moraš da čekaš treći dan i isplovljavanje da bi se stvari vratile u normalu.
Ako je uopšte normalno plaćati šampon 8$ ?!
Maks je rešio da odspava malo, isto je savetovao i meni. Kaže “izgledaš kao da si imao 3 večeri pijančenja u baru”.
Uzbuđenje i adrenalin koje sam osećao nisu mi dali mira.
Poslužio sam se njegovom ness kafom i rešio da odem na cigaru i usput malo istražim brod.
Sam svoj majstor što bi rekli. Bojazljivo sam izašao iz sobe i lagano krenuo. Sa svakim korakom bilo je lakše.
Evo ni dan danas ne znam kako sam uspeo da upamtim put do kru bara, šta ti je zavisnost…
Onako na prvu, brod je veličanstven i ogroman!
Zanimalo me je pa sam saznao da je dužina oko 350 metara, težina oko 116.000 tona i visina od 42,gore/dole, nemojte uzimati za sigurno.
Ali što je mnogo mnogo je…
Pogotovo za mene, koji sam na najvećem plovilu bio prilikom Drinske regate, čamac na naduvavanje sa roštiljem. Inovativni Srbin može svašta da smisli.
Posle malo zastajkivanja i orijentisanja stigao sam do lifta koji vodi do kru bara.
Nećete verovati ali iako se i kući nervirate kada lifta nema, na brodu to doseže sasvim novu dimneziju nervoze.
Onu kao kad vam keva sredi sobu pa ne možete ništa da nađete, ili kad dođete na pregled u dom zdravlja a isped vas ceo srednji vek i nešto malo neolita, kojima naravno nije ništa osim što su stariji od velikog praska.
A možda čak i jaču nervozu od svega toga…
Konačno stiže. Otvaraju se vrata a iz lifta se prolama banda crnih glava.
Gledam svojim očima i ne verujem. Umalo nisam krenuo da ih trljam od neverice kao likovi u crtaćima.
Počeo sam da brojim. 1,2,3,4…11! Toliko njih je uspelo da se spakuje unutra, a da lift ne oseti da je pun.
Priznajem bilo je smešno i delovalo je kao sedativ na moju nervozu.
Stižem u kru bar. Pušački deo poluprazan, možda još 2,3 ljudi. Divota pomislih. Ne moram da se upoznajem i pričam.
Nisam bio raspoložen za priču, kafa i cigara su mi bile preko potrebne. Kasnije sam saznao da to nije nikakav problem.
Kad si nov ionako te niko ništa neće pitati-uglavnom, ali problem je u tome što posle izvesnog vremena hoćeš da poludiš od usamljenosti pa ti dođe da priđes prvoj osobi koju sretneš i kažeš joj-pitaj me nešto, čisto da se uveriš da li i dalje znaš da kažeš još nešto osim-“yes kapo” i “sorry”.
Prva cigara je bila uživanje, druga je bila da se dovrši kafa, treća je toliko brzo izgorela da nisam ni mogao da joj dam neku karakternu osobinu.
Četvrta je bila najteža. Mislilačka. Mislim da je gorela najduže od svih koje sam do sad zapalio u životu.
Pogledao sam na sat, 15h, taman. Odgegao sam se do kabine bez većih problema i lutanja. Nevolja je bila da je ona kafa imala kontra efekat.
Prispavalo mi se. Koliko mi je onaj krevet bio mali i neudoban u tom trenutku je imao osobine bračnog kreveta u apartmanu Ritz-a.
Ali, nisam smeo ni da pomislim da spustim zadnjicu na njega, kamoli da prilegnem. Umesto toga rešio sam da izglancam cipele, obučem uniformu.
Iako sam imao i previše vremena, radoznalost mi nije dala mira.
Posle pet dana mi je došlo da spalim istu i da trčim go po brodu. Pantalone od formala za nogavicu duže, kravata od silnog korišćenja ne može više ni da se veže, prsluk na kom su dugmići odpadali pri pomisli da ih zakopčam, tesna košulja (moja krivica).
Bar se sat donekle slagao sa prslukom. Život čine male stvari, sitna zadovoljstva. Kako da ne.
Ponavljajuci to u sebi, izašao sam iz kabine i uputio se ka kru mesu. Nije mi bilo lakše, nimalo.
