Upisala III godinu fakulteta i otišla na kruzer

[mama]

I dalje nemam odgovor na ovo pitanje...I volela bih da mi pomognete da razrešim tu dilemu.

I pored toga što spadam u kategoriju mladjih mama bilo mi je veoma teško da se suočim sa činjenicom da moja ćerka hoće da ide na brod. Pokušavala sam na sve načine da je odgovorim i pričom i plakanjem i svadjanjem, ali nije išlo. Ona je smatrala da kao dvadesetjednogodišnjakinja ima pravo da odlučuje o odlasku. I odlučila je. Upisala III godinu fakulteta i otišla na kruzer. Vukla ju je želja da obidje svet i to joj je primaran razlog zbog kog je otišla, jer je svesna da ovog prvog puta ne može da zaradi neki veliki novac. Mnogo puta smo pričale i o tome da će se prvi put suočiti sa višečasovnim radom, koji nimalo nije lak, ali htela je da vidi i tu stranu života. Da se odvoji od porodice i sama zaradi novac. Verujte mi još uvek ne mogu da zamislim da mi je dete hiljadu kilometara daleko, da se u trenutku dok ovo pišem vraća iz Meksika za LA. I da joj sigurno nije lako, ali sve je to stvar izbora. I hrabrim sebe da će proći tih nekoliko meseci i da će joj ovo biti dobra životna škola.

Ali kao što rekoh na početku ovog posta nemam odgovor na pitanje - ići na cruiser ili ne!!! Iz prostog razloga jer mi mnogo nedostaje!!!

[Dario Zg]

i moja mama slično razmišlja...ali ne može utjecati na moju odluku...evo ja obavio sve i ukrcaj kroz mjesec-dva...

svi pitaju : pa zašto ideš,šta ti tu fali,bla bla bla...

Ovdje radim već skoro 7godina, prijavljen sam bio jedva 1...nema napretka ako ti striko nije političar ili ujko gradonačelnik,nema povišice,nema pozitivne atmosfere ni na jednom poslu,svaki dan ista rutina,isit ljudi,apsolutno se ništa ne događa,a kad i dobiš tu mizernu plaću,platiš doma račune,hrana i ne ostane ti ama baš ništa za život.

Osoba sam koja obožava putovati i to me ispunjava kao osobu...ne vesele me više ni auti ni izlasci niti išta drugo...a svi mi u životu radimo stvari koje nas ispunjavaju ,jer je to jedini način da imamo sretan život...

iskreno,zasitio sam se i ljudi ovdje na balkanu..s.vi samo kukaju : nema se para,život je loš...i svi samo slježu ramenima i ništa ne žele poduzeti...


e pa ja idem i trudit ću se odradit najbolje što znam,bit najpozitivnija osoba i iz svega i svakoga izvuć najbolje što mogu.Ne bojim se nikoga,ničega i sve ovo mi može bit samo jedno veliko iskustvo i veselje.

Stoga drage naše Mame ne brinite se...mi ćemo se več nekako snaći,proživjeti život i vratiti se kao kompletnije osobe koje će netko ovdje jednog dana cijenit više nego nekoga tko nije prošao tako nešto...