Korisničko ime: Tea Ra
Država: BiH
Spol: Ž
Kompanija: Carnival Cruises
Pozicija: Photographer, (ex Airbrush Artist)
Kako ste čuli o poslu na kruzerima? Bio je to jedan od onih momenata kada vas život blago potapše po ramenu (ili odvali preko zuba, u mom slučaju), što za posledicu ima krajnje zanimljiv ishod u vidu svojevrsnog mentalnog buđenja, da ne kažem čak i egzistencijalnog prosvetljenja. To su oni trenuci u kojima pojedinac shvata (ili opet u mom slučaju, postaje naprasno svestan (činjenice) do koje mere su njegovi/njeni pokušaji da se ostvari i usavrši (u socijalno-ekonomskom smislu), zapravo uzaludni, bez adekvatnog finansijskog 'backgrounda', (ili tzv. 'leđa').
Upravo ta 'leđa' su najbitniji faktor na balkanskim prostorima, kada je reč o nečemu što bi u normalnim društveno/političkim uslovima trebalo nositi epitet banalnog, a to je zaposlenje.
Elem, u jednom od takvih momenata, posegnula sam za dobrim starim google-om, očajnički rešena da nađem bilo kakav posao - jer mi 'onaj u struci' očigledno nije suđen. Pukom igrom slučaja naletela sam na ovaj sajt gde sam našla mnoge konkretne odgovore na većinu pitanja vezanih za rad na brodu, i što je najvažnije kome i gde se obratiti.
- Što vas je privuklo da aplicirate za posao na kruzerima?
Simple fact da može lepo da se zaradi a ujedno i obiđe svet. 2 u 1. Sve u skladu sa mojim kreativno/avanturistički/radoznalim duhom.
Preko koje ste se agencije za rad na kruzerima prijavili i zašto baš preko nje?Prvi put je bilo preko EP agencije, obzirom da su imali ponudu koja je ponajviše odgovarala mom radnom (ne)iskustvu. Drugi put sam aplicirala direktno sa broda.
- Za koju ste se kompaniju i poziciju prijavili i zašto?
Budući da sam dipl. modni dizajner, samim tim sklona umetnosti, gosn Tomislav mi je ponudio poziciju Airbrush Artist-a na CCL-u, što sam oberučke prihvatila s vrlo naivnom dozom optimizma.
Ubrzo se ispostavilo da je upravo ta, jedna od najboljih pozicija koju čovek može poželeti na brodu, u svakom smilsu, osim finansijskom.
Finalni interview je obavljen via Skype, gde sam već u toku razgovora saznala da sam primljena.
Nakon što je pozicija Airbrush Artist ukinuta, a kako sam već bila deo photo department-a, a trebao mi je posao, rešila sam da postanem fotograf i podnela usmenu aplikaciju svom foto menadžeru, a on se pobrinuo da ona preraste u pismenu i elektronsku.
Koliko je trajao interview i kada ste saznali da ste prošli? Preliminarni i finalni interview za poziciju fotografa desio se pod vođstvom foto menadžera, a zatim su usledili email pregovori sa glavnim i odgovornim u okviru kompanije. Ubrzo potom saznala sam i datum odlaska.
3 meseca nakon završetka prvog ugovora, usledio je početak drugog.
- Koliko su bili vaši troškovi odlaska na brod?
Prvi ugovor=dranje kože=oko 1500-1600e
Drugi ugovor=pamet u glavu=550$ (karta u jednom pravcu + viza)
Kako ste se spremili na put u nepoznato, što ste odlučili nositi sa sobom? Poučena tuđim i sopstvenim iskustvom, odlučih se za najosnovnije koje je obuhvatilo jedan poprilično veliki kofer (garderoba, kozmetika, obuća) i jedan carry on sa još malo najosnovnijeg, i ranac (fotoaparat, Mračna Kula - Wolves of the Calla by Stephen King, onaj malecni laptop, grickalice, rokovnik, amajlija u kutijci*)
op. a. *poklon peruanskog šamana za zaštitu na putovanjima- efikasna protiv nečastivih sila i dušmana. Nažalost većina brodskih dušmana je imuna na desjtvo iste.
- Opišite kako ste se osjećali prvih nekoliko dana na brodu
Kao dete na tuti. Konfuzno i čudno u prvi mah, a potom je usledilo olakšanje. Jednom kad ukapirate gde, šta i kako, sve ostalo je lako.
Srećom imala sam odličnu mentorku na prvom ugovoru koja mi je objasnila suštinu brodskog života ali ništa nije bolje od učenja kroz sopstveno iskustvo. John Locke bi se verovatno složio sa mnom.
Koliko vam je kompanija pomogla osjećati se dobrodošlim na vaše radno mjesto?Kompanija se baš i nije pretrgla.
- Da li vam je, po dolasku, netko neposredno pomogao uputiti vas u posao?
Narafski. Odmah po dolasku na Imagination (photo-college), upoznala sam buduću mentorku koja me je dočekala sledećim rečima: ''Hi, my name is Julia, I'll be your mommy for the next two weeks''
Za te dve sedmice, prošli smo obuku neviđenim tempom, što se pomalo odražavalo i na psihofizičko zdravlje većine učesnika, ali bitno je da smo naučili sve što se naučiti može vezano za fotografiju, fotografisanje, te prodavanje fotki, smaranje gostiju da kupe iste i sprečavanje gostiju da kradu iste.
Nakon obuke, svako je dobio brod po zasluzi, ali bitno je da smo svi zvanično pretvoreni u Carnival fotografe, spremne za suočenje sa (skoro) svim mogućim izazovima koji su nas vrebali u budućnosti.
Kako ste se nosili sa ograničenošću životnog prostora na brodu?'Na sve se živ čovek navikne' - manje više tačna narodna doskočica.
- Jeste li bili zadovoljni zaradom?
Uglavnom jesam, ali i dalje smatram da ta 'količina' nije dovoljna u poređenju sa količinom psihofizičkog izrabljivanja s kojom se napaćeni fotograf susreće na dnevnoj bazi.*
*O ovoj temi bi se još moglo razglabati ali postoji mogućnost njenog prerastanja u svojevrsni esej, stoga će se autor diplomatski suzdržati od daljeg pisanja u okviru navedenog.
Postoji li mogućnost napredovanja tj. promocije na poslu? Postoji, ali ne za sve. Neki fotografi su jednakiji od drugih. Ukratko, sve je u vama i do vas. Koliko ste spremni da date sve od sebe, i kome ste spremni to date. Da li ste u stanju da progutate sopstveni (ili tuđi) ponos. Da se pravite glupi ili pametni i naravno, da li ste ambiciozni do te mere da preko tuđih leđa dođete do zacrtanog.
Dešava se da neki od nas još uvek imaju principe kojih se tvrdoglavo drže, te veruju da posedovanje moralnih načela nije mana. Za takve, budućnost može biti maglovita.
- Kako vam se svidio društveni život na brodu?
Obzirom da sam dugo vremena bila 'knjiški crv', sa vrlo skromnim, ali vrednim socijalnim krugom, mogu slobodno reći da je brod omogućio ovom aspektu mog života da jednostavno procveta. Upoznala sam veliki broj individua i svaka od niih je na svoj način, obogatila moj život.
Neki su postali jako dobri prijatelji, s kojima sam još uvek u kontaktu, neki su me naučili (svesno ili nesvesno), veoma važnim životnim lekcijama. Neki su bili u prolazu. Neki su bili zlonamerni i surovi. Drago mi je da sam ih upoznala, ma kakvi bili, jer sa svakim iskustvom dolazi i do određenog sazrevanja vaše sopstvene ličnosti. Oni koji vas ne dotuku, opamete vas, jednostavno rečeno.
Opišite kakvi su ljudi sa kojima ste zajedno radili na brodu. Nađoh se usred onog što Ameri popularno zovu Melting Pot, ili više-manje nalik tome. Dakle, gde god se okreneš ugaziš u Filipinca, Indijca, Indonežanina, Peruanca, Južnog Afrikanca, Balkanca, tu i tamo Britanca a neretko bogme i Italijanca.
Ljudi sa kojima sam radila, čast izuzecima, postarali su se da opravdaju mnoštvo od onih etničkih stereotipa koji im se, pa sada se i usuđujem reći, s pravom pripisuju. Tim je bio podeljen, po raznoraznim osnovama, a netrpeljivost u vazduhu se katkad mogla seći nožem. Za razliku od prvog ugovora, gde sam bila 'one man/women position' iliti 'sam svoj gazda', u svojstvu fotografa iskusila sam šta zapravo znači biti deo tima, šta je to lanac komande, i naposletku, (nažalost težim putem), naučila sam (ili su bar pokušali da me nauče) ko sam i gde mi je mesto.*
*Savet budućim moreplovcima: Odmah po dolasku svi će pokušati da vas nauče ko ste i gde vam je mesto, počev od kolega, preko menadžera do raznoraznih činovnika zaduženih za posadu, a naročito onih iskompleksiranih 'oficira' i 'podoficira', koji bi za kompaniju, da izvinete, i d*** prodali, jer im je duša već odavno prodana. Od vas zavisi u kolikoj meri ćete biti tvrdoglavi i koprcati se u nastojanju da sačuvate bar trunku individualnosti (ili, u težim slučajevima, dostojanstva).
Što se manje koprcate, to bolje. Pre ili kasnije utuviće vam u glavu da ste samo još jedan broj, i ništa više. Tužno ali istinito.
Ljudi s kojima sam se najčešće družila nakon radnog vremena beše raznih:
Balkanci s koiima sam volela da bleijm po crew bar-u do u sitne sate, Filipino bend- 4 neviđena lika, nasmejavali me do suza, komšinica from Mexico, prava ermana, zarazila me svojom latino energijom i temperamentom, onda italijanski oficirčići s kojima sam igrala stoni fudbal, par američkih break-dancer-a s kojim sam učila da plešem, dvojica američkih 'letećih' komičara koji su me takođe nasmejavali i maltene uzeli pod svoju zaštitu, par indijaca iz security-ja s kojima sam razmenjivala zrnca mudrosti, jedan gay britanac koga s pravom mogu nazvati osloncem i bratom po cinizmu, i naravno kapetan. Benevolentni italijanski debeljuca sa zaprepašćujućim levelom engleskog jezika. Uvek raspoložen za šalu i fotografisanje. Toliko je voleo da se fotka da mi je sam dovodio goste pred backdrop. 'Hello roll-count, grazie Captain'
- Kako biste opisali putnike?
Koliko ljudi toliko ćudi, ali opet neki od stereotipa su se vremena na vreme manifestovali do te mere da se više nisu mogli smatrati zanemarljivim. Amerikanci kao nacija su prilično bezazleni, i do te mere neobavešteni ili pogrešno obavešteni o svemu što se zbiva van okvira njihove zemlje, da zaista nije ni čudo što ih toliko često opisuju kao, khm ...'ne tako pametne'.
Beloputi su uglavnom radoznali, vole da čavrljaju, da blagoslove ili dele savete, da se šale i prave budale od sebe, čim malo popiju. Bilo je momenata kada su mi postavljali takva pitanja da nisam znala da li da se smejem ili da plačem - 'Is it free to get off the ship?', 'What is the name of this ship?', 'Oh, you're from Bosnia, that's in Brazil, right?', 'Bosnians, sounds familiar. Do y'all get together, seed a little plants and then exchange those for food or somethin'?'
Da upotrebim političko korektan termin - Afro Amerikanci neminovno dolaze u poprilično velikim grupama, ženski deo ove populacije sklon je izvoljevanju, prohtevima te dramatizaciji, dizanju tenzija, svađi i prepirkama bez ikakvog povoda. Generalno najveći broj complain-ova može se pripisati tamnoputima. Dobra strana jeste što zaista vole da se slikaju.
Najčešće su prijateljski rasploženi i konstantno gladni... trademark pitanje: 'Where the food at?'
Indijci dolaze u čoporima, Kinezi ne znaju engleski, bogataši su u velikoj meri cicije, ali većina Amera voli da klopa, da čeka uredno u redu, da se cenjka, da dobije nešto 'for free' a najčešće ćete ih upecati upravo na 'discount' ili neki bedni 'special'.
Moguće je da je to posledica dugogodišnjeg političko-socijalno-medijskog ustrojstva, (a možda i grešim) no ne mogu da se oduprem utisku da su na neki način žrtve sopstvenog sistema (ko god bio zadužen za uobličavanje istog- Iluminati, Rothschildi, vanzemaljci), podložni manipulaciji i spremni da progutaju sve što im se servira.*
* Još jedna tema o kojoj bi se dalo dodatno razglabati, however autor(ka) je svesna da ovo nije portal o teoriji zavere, stoga će se (još jedared) suzdržati od dodatnih komentara.
Jeste li imali vremena posjetiti destinacije koje je brod posjećivao? I jesam i nisam. Prvi ugovor je (u odnosu na drugi) zaista ličio na izlet. Uglavnom sam imala slobodu da organizujem i modifikujem raspored po želji. Vremena je bilo na pretek i većina posade mi je zavidela. Zamislite Key West, i taj dan radno vreme svega 3h. Čak mi je i kapetan dobaciovao: 'Good life!'
...a potom je usledila robija na drugom ugovoru. Tu sam imala svega 3h (If I'm lucky) tokom port day-a, da otrčim do najbližeg pilipino restorana po wi-fi, isplačem se roditeljima preko skype-a, mada najčešći scenario beše onaj u kome sam ta 3 sata prespavala i iskoristila da 'napunim baterije' za ostatak dana. Prosečno radno vreme fotografa na Carnivalu je minimum 10-11 sati. Jednom sam čak zaglavila u smeni od 18h, verovali ili ne, ali to je opet tema za sebe. Long story short - vremena za posećivanje destinacija nije bilo.
- Jeste li imali neko omiljeno mjesto za izlazak?
Tri 'naj' omiljena - New Orleans, Key West, Half Moon Key.
Opišite dobre strane rada na kruzerima. Prilika da se zaradi malo konkretnije nego li doma. Univerzalna istina. Ono što je individualno jeste u kojoj meri će odlazak uticati na vaše duhovno, mentalno ili fizičko ustrojstvo.
Što se mene tiče, iskusila sam i dobru i lošu stranu medalje. No, u jedno sam sigurna - iskustvo koje se stekne je neprocenjivo i nisam se pokajala.
Trudila sam se da naučim nešto iz svake lekcije koju mi je život na brodu servirao, a bilo ih je mnogo. Odlazak u 'nepoznato', nova mesta, novi ljudi, činjenica da ste u potpunosti primorani da se oslonite na sebe i sopstevnu snagu, učiniće da vam se prošire vidici (u mnogim aspektima) ... a jednom kada se vratite, više nikada nećete biti isti.
- Opišite loše strane posla na kruzerima.
Radno vreme. Rinta se od jutra do sutra, bez slobodnog dana.
Fotografi recimo rade u proseku 10-12h, nekada i više - ono što mnogi ne znaju jeste da za tih 12h vama NIJE DOZVOLJENO da sednete. Šlag na tortu je i kamera od 3kg koja vam je konstatno za vratom a prilikom set up-a i break-down-a ima da se nateglite kao magarci - boxevi sa svetlima, pozadine, barijere. Ovo je za mene bio pravi fizički izazov i koštao me zdravlja. Bila sam primorana da teglim izvan svojih fizičkih mogućnosti. Da se razumemo, neko sa 80 i + kg lakše će potegnuti dve barijere npr. ...ali kada imate 47kg a jedna barijera teži skoro polovinu vaše kilaže... osetićete posledice.
Osim toga mnogima teško padne zatvorenost/ograničenost vremena i prostora. Odvojenost od porodice i prijatelja. Veštačko svetlo, veštačka hrana, i generalno veštački životni uslovi. Ispiranje mozga od strane kompanije. Sadistički nastrojen menadžer. Kafa. Naporni gosti. Tag & Celan. Etc.
Biste li zainteresiranima preporučili posao na kruzerima i zašto? Ne baš toplo, ali preporučila bih u svakom slučaju. Naročito pojedincima poput mene koji se nakon uspešno završenog faksa (s natprosečnim prosekom) i veoma simpatičnom diplomom, nađu u tzv. 'neobranom grožđu'. Bez komšije u stranci ili politički angažovanog kuma, bez bogatog ujaka, snalažljive tetke, svemogućeg oca i ostalih koji će vam obezebediti 'radnu stolicu' bez ikakvih poteškoća.
Zdravo ambicioznim osobama kojima je stalo da na ovaj način zarade nešto više u kraćem vrmenskom roku i naposletku investiraju u svoju budućnost negde na kopnu.
Smatram (a možda i grešim) da brod nije baš sredina na kojoj bi trebalo graditi karijeru.
- Koji savjet biste dali ljudima koji namjeravaju aplicirati za posao na kruzerima?
Da budu u dobroj fizičkoj i psihičkoj spremi, pre svega.
Želite li dodati nešto što smatrate važnim? Namera mi nije bilo ikoga obeshrabriti ovim tekstom, samo možda malo razbiti iluzije onima koji smatraju da je odlazak na brod=provod=laka zarada='ladovina.
U zavisnosti od pozicije koja vam pripadne variraće i vaše slobodno vreme.
Kao airbrush artist imala sam privilegovano radno vreme, i ogromnu slobodu - do te mere da sam čak reklamirala svoje artističko umeće tako što sam skoro svaki dan bila 'istetovirana' (od glave do pete) i šetala se po brodu bez ikavih problema. Van radnog vremena takođe, guest areas, regular clothes.
Kao fotograf imala sam 'privilegiju' da dobijem warning samo zato što se menadžeru nije dopala moja frizura.
Sve je dakle relativno.
Onaj ko želi da mu ugovor prođe što bezbolnije trebalo bi da se ugleda na nekog Filipinca recimo. Rad, još malo rada, pritom uvek nasmejani i neizmerno zahvalni, a u slučaju greške (bilo da je vaša ili ne) dve magične rečenice: 'Yes, boss' & 'I'm sorry'. (možda malo pognute glave radi dramskog efekta, nadobudni menadžeri to cene).
Imajte na umu još jednu univerzalnu istinu. Količina 'rasprave/ubeđivanja' sa nadređenim direktno je proporcionalna s količinom tzv. 'hard time-a' koje će pojedinac fasovati ukoliko ne nauči gde mu je mesto.
Vi ste za njih samo broj i ništa više.
(Samo ne dopustite sebi da poverujete u to.)
