Korisničko ime: Joksimus
Država: Srbija
Spol: Ženski
Kompanija: Princess Cruises
Pozicija: Photographer
Kako ste čuli o poslu na kruzerima?Sama sam se bavila istraživanjem po internetu.
Dugo sam se “upoznavala” sa različitim kompanijama, poslovima, uslovima, zahtevima i prohtevima poslodavaca, prednostima i manama tih poslova koji su ponuđeni... Na kraju, upoznala sam par ljudi koji i sami već rade na brodovima, i od njih najviše i naučila i rešila da probam.
- Što vas je privuklo da aplicirate za posao na kruzerima?
Siguran posao, zarada i putovanje po svetu. Nešto novo, uzbudljivo, drugačije.
Odnos sa ljudima, lično i profesionalno usavršavanje, mnoge stvari koje ne bih mogla imati dok sedim kod kuće pred ekranom kompjutera i gubim mladost.
Preko koje ste se agencije za rad na kruzerima prijavili i zašto baš preko nje?Prva i jedina agencija kojoj sam se javila je agencija Safe Cruise.
Pre svega, nakon dosta istraživanja o kompanijama i njihovim uslovima, videla sam da Safe Cruise zapošljava u kompaniji u kojoj sam želela da radim.
Takođe, agencija je u mom gradu, što mnogo olakšava stvari. Dobila sam od njih brz odgovor i poziv na razgovor, i imala korektan odnos sa njima sve do samog “kraja”, odnosno mog ukrcaja.
- Za koju ste se kompaniju i poziciju prijavili i zašto?
Prijavila sam se za kompaniju Princess Cruises, iz prostog razloga što su mi se najviše dopali njihovi uslovi rada, kao i zbog toga što je par mojih drugova već radilo za njih, što je jako mnogo značilo i bilo je od presudnog značaja za moju odluku. Lično iskustvo nikakva preporuka “sa strane” ne može zameniti.
Prijavila sam se za poziciju fotografa kao neko ko se fotografijom bavio 5 godina pre toga, i kao neko kome je fotografija najveća ljubav i jedina stvar kojom želim ozbiljno da se bavim.
Koliko je trajao interview i kada ste saznali da ste prošli?Prošla sam kroz 3 kruga intervjua, svaki sa manje-više istim osnovama ali svaki put malo “teži”, ili bolje rečeno zahtevniji.
Prvi u samoj agenciji, drugi sa Mađarima koji su predstavnici regrutera posade za naše područje i treći, glavni sa Italijanima iz kancelarije u Napulju.
Svi intervjui su bili na engleskom, i, sem generalnih pitanja o sebi i svom životu i interesovanjima, postavljana su mi i pitanja usko vezana za moju profesiju – fotoaparate, tehnike, trik pitanja raznih vrsta.
Čisto da se vidi da se ne možeš praviti da si nešto što nisi.
Saznala sam da sam prošla par dana nakon glavnog intervjua, čini mi se da nije prošla ni cela nedelja.
- Koliko su bili vaši troškovi odlaska na brod?
Za garantno pismo agenciji platila sam 350e, lekarski pregled u Medicini rada na Novom Beogradu tada je bio 80e, sada čujem da se to promenilo, pa verovatno više nije relevantno.
USA viza koju sam dobila na 3 godine bila je $160.
Treba voditi računa da se odvoji dovoljno para za izradu fotografija za dokumenta, za fotokopiranje svega (bolje uvek sačuvati sve na taj način) i eventualno neke manje nepredviđene troškove.
Kako ste se spremili na put u nepoznato, što ste odlučili nositi sa sobom?Moje mišljenje je da na taj put čovek zapravo nikada ne može biti spreman.
Ni psihički, a ni što se tiče prtljaga.
Uvek je tu nešto “što smo zaboravili” a na kraju nam neće ni trebati, tu je strah, nestrpljenje.
Što se prtljaga tiče uvek je najbolje pitati ljude koji su već živeli tim životom, raznorazni sajtovi i njihovi saveti nisu uvek blizu realnosti. Praktičnost na prvom mestu, i svesnost da je kabina mala i da je prostor ograničen.
- Opišite kako ste se osjećali prvih nekoliko dana na brodu
Jedna reč: Izgubljeno.
U svakom mogućem smislu – bukvalno nisam mogla pronaći ništa što mi je trebalo, počevši od hrane, a zatim i radnog mesta. Prvi dan sam zbog toga zakasnila na posao.
Kao u komedijama – dođem do vrata iza kojih je to što tražim, a onda kažem sebi “ma, nije ovim putem!”, i vratim se nazad odakle sam došla.
Na kraju se završi na tome da opet idem na isto mesto i 30 minuta kasnije zapravo pronađem to što sam na prvom mestu i tražila.
Prisutan je takođe jak osećaj usamljenosti, koliko god mislite da ste nezavisna i čelična osoba. Tamo smo svi sami, nema prijatelja, nema porodice.
Nije tako jednostavno ni telefonom nazvati kući.
Koliko vam je kompanija pomogla osjećati se dobrodošlim na vaše radno mjesto?S tim nikada nisam imala problema. Od prvog dana menadžer me je upoznao sa svim osnovama posla i života na brodu, a kasnije sve sami naučimo.
Postoji milion i jedna stvar koja se treba znati, i naravno da jedan ili dve osobe ne mogu sve to objasniti i spomenuti, ili čak misliti na to.
Vremenom se nauči dosta iz konverzacije sa ljudima i naravno iz iskustva.
Tokom svog ugovora nikada se nisam osećala kao da sam “autsajder” ili da nisam dobrodošla. Timski rad je OBAVEZAN i međusobno poštovanje se ne dovodi u pitanje.
- Da li vam je, po dolasku, netko neposredno pomogao uputiti vas u posao?
Menadžer i asistenti menadžera, ali i ceo moj foto tim.
Čak i mnogo više moj tim nego menadžeri – obično biva tako. Ipak su to ljudi sa kojima provodite više vremena nego što ste sa rođenim roditeljima kod kuće.
Kad god negde zapne, tu je tim da pomogne.
Kako ste se nosili sa ograničenošću životnog prostora na brodu?Navika je čudo. Prilagodila sam se brže nego što sam potrošila prve pare.
Brod je ogroman i za sve, ipak, ima mesta.
Čak i kabina, koja je mala, može da se pretvori u malo, ušuškano mesto u koje se sklanjate od svih ostalih, samo ako je iz tog ugla posmatrate, a ne kao zatvor, što neki ljudi imaju tendenciju da rade.
A za to nema razloga i jako je loše i za psihu, i za ljude okolo.
Niko vas tamo ne zaključava. Možete se vratiti kući kad god želite.
Širenje negatvne energije nikome nije pomoglo.
- Jeste li bili zadovoljni zaradom?
Više nego zadovoljna. Bilo je dovoljno i za mene, i da pomognem mojima kod kuće.
Postoji li mogućnost napredovanja tj. promocije na poslu?To je ono što se meni možda najviše dopada – ako si vredan i trudiš se, napredovaćeš brzo.
Motivacija!
Ja sam napredovala već posle prvog ugovora na višu poziciju.
Ne samo što je plata veća, samopouzdanje ide u nebesa i postoji nešto što te gura da ideš napred, da budeš još bolji i da, na kraju, zarađuješ još više i “šefuješ” onima koji su ostali ispod tebe.
- Kako vam se svidio društveni život na brodu?
Uf, komplikovano pitanje.
Drušveni život na brodu je... Karakterističan. Svako ima svoje značenje reči “druženje”.
Ja, lično, na brodu nisam imala ni jednog prijatelja. Drugara mnogo, poznanika još više, ljudi kojima bih učinila uslugu i koji su meni činili usluge mnogo, ali prijatelja ne.
Nacije su različite, jezici, radno vreme, plata, sve. Nije lako povezati se, “pronaći” se.
Ipak, pobila sam jednu teoriju – da ljubavne priče na brodu ne uspevaju.
Srećno zaljubljena već 4 meseca, to je ujedno moj jedini prijatelj sa broda, i ovo trenutno pišem iz njegovog doma, koji je u drugoj državi, i gde zajedno provodimo ceo odmor, dok ne odemo ponovo zajedno na sledeći brod.
Samo ne odustajte i sve je moguće
Opišite kakvi su ljudi sa kojima ste zajedno radili na brodu.1200 članova posade.
1200 ličnosti. Velike razlike. Ali ekstremno zabavno iskustvo u smislu druženja i zajedničkog rada.
Svi su tamo iz različitih poriva. Neki isključivo zbog para, neki isključivo iz zabave.
U pogledu timskog rada, nikada nisam imala problema niti bila u bilo kakvoj vrsti sukoba.
Da se ponovim sa rečenicom – timski rad je sve i uzajamno poštovanje je obavezno.
To i jeste jedna od krilatica kompanije.
Samo treba biti fleksibilan i spreman na prilagođavanje na sve i svašta.
- Kako biste opisali putnike?
Većinom bih iskoristila negativne reči. Ne želim to.
Osvrnuću se na one dobre strane – upoznala sam neke zaista neverovatne ljude, svetske putnike, iskreno zadovoljne mušterije koje vole da idu na kruzeve, vole posadu i svaki kruz je posebna avantura i još jedno lepo sećanje. A mi smo tu da im pomognemo u stvaranju tih, najlepših sećanja.
Zvuči kao kliše, ali to je ona strana posla koja me čini srećnom i podseća zašto radim to što radim.
Sve ostale, isfrustrirane, razmažene likove samo treba ignorisati i smeškati se “plastičnim” osmehom, jer, oni će otići i verovatno ih nikada više nećete videti, kakvi god da su.
Jeste li imali vremena posjetiti destinacije koje je brod posjećivao?Zahvaljujući mojoj poziciji i radnom vremenu, ja sam uglavnom imala slobodne dane u svakoj luci u kojoj smo bili. Jedini izuzetak je rad na gangway-ju ujutru.
Svake nedelje sam išla na ekskurzije – jahanje, ronjenje, plivanje s ražama, u podmornicu, na vešanje lijanama, zoo vrtove... šta ne.
Gledala sam da što bolje iskoristim svoje slobodno vreme i nikada nisam ostajala na brodu a da to ne moram.
- Jeste li imali neko omiljeno mjesto za izlazak?
Amerika zbog kupovine svake vrste, i Roatan i okolna ostrva zbog lepote koja ostavlja bez reči.
Kišne šume i džungle su nešto što se ne viđa svaki dan.
Opišite dobre strane rada na kruzerima.Upoznavanje sebe. Spoznaja svojih granica i mogućnosti.
Upoznavanje drugih ljudi u svakom mogućem smislu – učenje kako raditi s drugim ljudima, kako raditii živeti sa strancima, ljudima drugačijih kultura, veroispovesti, vaspitanja i porekla.
Proširenje kruga poznanstava. Usavršavanje jezika ili učenje novih.
Posećivanje mesta na koja inače nikada ne bi smo mogli da odemo. Neverovatna iskustva.
Prilika da se proba svakojaka hrana, razna pića, da se nauči salsa
Sigurna i redovna plata, jako dobra stavka u CV-ju za buduće traženje posla.
Sve u svemu, veliko iskustvo.
- Opišite loše strane posla na kruzerima.
Jedina loša stavka koju mogu da izdvojim jeste usamljenost.
Dešava se, nekim ljudima češće, nekima ređe.
Nema prijatelja, nema porodice, možda nedostaju neke stvari od kuće, a vi brojite još 4 meseca do kraja ugovora.
Meni se desilo par takvih “epizoda”, kada sam u 4 ujutru po “mom” vremenu zvala drugaricu u Beograd i plakala joj na telefon.
Ali posle toga sve je bilo lakše. Na drugom će biti mnogo, mnogo lakše, sigurna sam u to. Kao što rekoh, čovek spozna svoje granice i mogućnosti.
Biste li zainteresiranima preporučili posao na kruzerima i zašto?Svakome ko se dvoumi da li da proba ili ne, svakako preporučujem da proba. Nema apsolutno ništa da izgubi.
Pare koje su “otišle” na pripremu za kruzer vratiće se dok si rek’o “keks”, a ako se i u jednom momentu oseti toliko loše da želi da se vrati kući, može dati otkaz i to uraditi bilo kada.
I čak i posle toga imaće šansu da se javi ponovo i vrati na posao, posle godinu dana.
- Koji savjet biste dali ljudima koji namjeravaju aplicirati za posao na kruzerima?
Ne sumnjajte u sebe!!!
Želite li dodati nešto što smatrate važnim?Brod nije za svakoga.
Ali to ne znači da neki ljudi nemaju pravo da probaju, i da su oni koji su probali pa odustali gubitnici.
Samim tim što su otišli, uradili su više od mnogih ljudi koje poznaju. Ako ništa drugo, bili su hrabriji.
Samo napred, mirno more!
