Sabrala sam se.
Imala sam čitavih 10-15 minuta da shvatim jedinu istinu - ili ću da zaplivam, ili ću da se udavim, trećeg nema. Tu sam gde sam, ne preostaje mi ništa drugo nego da zapnem i uradim to zbog čega sam i došla, na prvom mestu.
Stiglo me je tek tu shvatanje gde sam i šta se dešava.
Shvatih da sam prešla pola planete i da sam stigla tu gde sam, svojom zaslugom. Počeh da se osećam bolje.
Nova avantura je već počela.
Otvorih orman i izvadih uniformu. Posmatrah je par sekundi. Na plavoj majici piše "Photo Video".
Presvukoh se u uniformu... Koja će kasnije početi da predstavlja potpuno drugu ličnost, alter-ego, drugu kožu.
Iz kovertice na stolu izvadih zlatnu "značku" - name tag sa natpisom
Jovana
Photographer
Serbia.
Prema uputstvima, provukoh iglu s leve strane majice, i zakačih je. Odmah iznad nje, mali "CRUISE" pin na magnetić.
Okretoh se prema ogledalu, i prvi put sebe videh u uniformi posla koji volim najviše na svetu.
Nešto kao one kliše scene iz Supermena, Spajdermena i sličnih filmova, kada se junaci posmatraju u ogledalu i dive se sami sebi
Magičan trenutak za mene, koliko god neko mislio da blesavo zvuči. Nikada ga u životu neću zaboraviti.
Prvi dan se uvek sastoji od upoznavanja sa timom i radnim mestom. Galerija, Promenade deck, deck 7. Photo laboratory, deck 4 midship.
Ovde se radi ovo, ovde se radi ono. Članovi tima, mnogo novih imena i zemalja, ja sam uvek bila strašno loša sa pamćenjem imena. Name-tagovi, God bless you !
Tim se uvek trudi da novopridošlima pomogne maksimalno. Pre svega, da ih ne bi usporavali u poslu, da ne kažem "smetali" jer to može previše grubo da zvuči. Niko vas neće ubiti ako budete "smetali", ali svako mora da razume da strpljenje ljudi vremenom opada ako neko uporno nešto ne kapira ili se ne trudi.
Na prvom mestu ja, koja sam pred kraju ugovora dobila troje novopridošlih u timu, htela sam da ih besim s mojim kratkim fitiljem
Previše informacija, perviše sati stajanja, umor od leta.
Par puta tokom smene u galeriji sam otišla u toalet samo da bih zaklopila dasku wc šolje i sela, makar 60 sekundi.
Noge su me toliko bolele, bila sam u apsolutnom šoku. Oči su mi bile crvene kao da sam na teškim drogama kad sam se pogledala u ogledalo. Bilo me je sramota od putnika. Smena traje do 23h, kada se galerija zatvara.
Upoznavanje sa sistemom naplate, bar-kodovima, cenama (KOLIKO BROJEVA, MRZIM BROJEVE!!!), artiklima, šta se sme a šta ne, kuponi, popusti, usluge, albumi, ramovi, fotoaparati, paketi, kanvasi, DVD, Platinum Studio... Ovo će se pretvoriti u listu artikala u ponudi ako nastavim da kucam.
Ja se trudim maksimalno, još uvek pomalo poplašena od gostiju, sramota me svaki put kad ne znam nešto... A onda sam počela otvoreno da im govorim da mi je prvi dan kad god sam morala nekoga da pozovem u pomoć, na šta su oni reagovali sa apsolutnim oduševljenjem, i kretalo je ispitivanje o tome kako se osećam, "sve će biti u redu" roditeljski saveti, dobrodošlica na brod, i slično.
Preživljavanje prvog dana bilo je najteže.
Ali, pogodite šta...
Pravo posle posla u crew bar.
Čisto da vidim kako je to, šta ima. To me je spasilo. Ne mislim na alkohol, ni na cigare.
Mislim na toliki broj drugih mladih ljudi koji rade,baš kao i ja, daleko od svih svojih, i imaju samo jedni druge.
To veče sam upoznala neke od ljudi sa kojima sam i do danas ostala najbliža, koji su došli upravo tog dana, ili par dana ranije, tako da smo cele ugovore proveli zajedno.
Cimerka mi je bila južnoafrikanka, koju je bio vrlo loš glas u kompaniji. Kasnije sam i saznala zašto.
5 ugovora, level 1, apsolutno asocijalna, što se kaže "fali joj po koja daska".
Promenila je 5 cimerki na tom ugovoru, ja sam bila šesta. Uglavnom su ljudi bežali od nje. Na svakom ugovoru imala je najmanje po 5 cimerki. Imale smo par scena u kojima me je napala zbog nekih stvari kao što je npr uključivanje svetla u kabini kada dođem posle poslednje smene, ili je pričala okolo koliko sam bučna i apsolutno nekorektna i nepažljiva (a ja kad neko spava automatski postajem duh koji zemlju ne dodiruje, probuditi nekoga mi je najgora stvar koju mogu d uradim, ali dobro) itd.
Ja kao ja, imam čelične živce za to, samo kuliram. Ipak će biti tu samo 2 meseca mog ugovora, nije ni to loše.
U međuvremenu smo postale drugarice.
Radile iste smene, gledale filmove, igrale igrice, uvek išle zajedno u šoping, vodila me na neka "njena" mesta, išle na plažu... ispričala mi je svašta o njoj.
Rečenicu "ti si mi najomiljenija cimerka ikada i ne bih te menjala ni za koju drugu" nikad neću zaboraviti.
Da li to znači da i meni fale daske u glavi, ili sa tom devojkom jednostavno treba imati strpljenja jer nije ni njena životna priča idealna, ne znam. Uglavnom, svi su mi se klanjali do patosa "jer je trpim". Ja sam svima rekla da mi je ona iskren drug. Krstili se nogama i rukama.
Još jedan dokaz da nije sve crno-belo, da svima treba dati šansu i, koliko god neko bio d...džija, samo ga istrpeti hladne glave i izaći ćete kao pobednik.
Drugi dan na poslu, sea day, Formal night.
Kao najmlađa u timu (a i ubedljivo najmlađa po godinama, sa 21), ostajem da radim u galeriji dok drugi slikaju na pozadinama.
Čekaj... ŠTA?!
SAMA u galeriji u smeni od 5 sati.
Okej, neko se šali... Ja jedva znam da naplatim fotografiju.
... To veče sam naučila kako da postanem apsolutni suvereni vladar galerije, etiketu koju mi je "nalepio" moj menadžer nedugo nakon toga.
Po principu "baci ga u vodu i naučiće da pliva". Do kraja ugovora šetala sam galerijom sa pogledom "probaj da ukradeš moju sliku i ubiću te".
Dok sam se osvrnula, prošlo je nedelju dana. Dve nedelje. Tri.
Izlasci u lukama, razgledanje Meksika, Hjustona, Belizea, Hondurasa.
Sve same druge, treće, četvrte dimenzije za mene.
Upoznavanje sa drugim članovima posade, učenje o drugim departmentima, upoznavanje sa rasporedom prostorija na brodu.
Pokušaj da zapamtim gde mi je, zaboga, pozicija u toku drill-a.
Stairway guide, deck 10 aft. Vežbaj što brži odlazak do tamo, vežbaj demonstraciju pred putnicima u muster station-u.
Prvo slikanje embarkationa, prvo slikanje gangway-a. Verujte, više se toga uopšte ne sećam.
Sećam se prvog puta kad je na mene došao red da budem pirat na gangway-u. Ustajanje oko 6, spremanje, šminka, kostim, pa tako obučena na doručak.
Apsolutno smo uvek bili atrakcija, bilo da smo obučeni kao pirati, bilo da ide grupica od 15 ljudi obučena u plave majice sa fotoaparatima oko vrata. Svi vole fotografe.
A najviše nas vole kad im trebaju besplatne slike i štampanje, je l'.
U tom magnovenju uglavnom proleti prvi mesec ugovora.
Dok se okreneš, već imaš neki svoj krug ljudi u crew baru, sa kojima piješ i pričaš o poslu. Retko kada se zaista priča o porodici i o svetu kod kuče.
Kad smo kod toga, šta to beše kuća? Ups, ja zaboravila...
Nemate vremena da mislite na nostalgiju, uopšte!
Ju, pa ja imam 2 psa...
Telefon u kabini, satelitski, služi za pozivanje svih delova broda, ali i spoljnog sveta. Satellite extention, broj, i zovi. Ponekad ne može, kad je brod na sred okeana. A ponekad sam na sred okeana imala najbolji prijem. Ne očajavajte ako ne uspe iz prve, uspeće kasnije.
Nema boljeg osećaja kad se neko prvi put javi sa druge strane i čuje vaš glas.
Recimo, majka.
Pa krene ispitivanje... Pak renu odgovori. A tebe mrzi više i da pričaš jer toliko toga postoji,i taman su i tebi objasnili, a ti sad treba mami iznova da objašnjavaš. Zamara.
Navikavanje na hranu u mess-u. Kao za sve ima po nešto, ali ti baš ne voliš ništa od onoga što ti je servirano. Pa se dohvatiš mleka i kornfleksa.
Kasnije naučiš da od toga što imaš napraviš najbolje jelo koje si ikada probao. Začin ovaj, začin onaj, salata, kombinacija ovoga i onoga...
Ako nema ništa, pravac Horizon court, buffet za putnike. Tamo, vala, ima svega za svakoga.
Još dve opcije za klopu koje su besplatne i dostupne non stop - grill i pizza na open decku.
Moja dva omiljena mesta ipak su Sabatini's i Crown Grill, u kojima je cover charge $25, pa jedi dok ne umreš.
Picnemo se svi onako lepo, odela, haljine, rezervacija, klopa, vino. Zaglavimo do 12 u restoranu pa pravac u nightclub posle toga da se izludujemo i "potrošimo" sve što smo pojeli.
Da ne sletim previše s teme...
Previše toga ima da bih se svega setila, ali trudim se da pratim neki redosled događaja. Do kraja će se desiti mnogo zanimljivih stvari.
Ako neko želi da pita bilo šta, molim vas uradite to, i napisaću u prvom sledećem postu.
