S obzirom na to da sam na brod stigla tridesetog novembra, decembar mesec je za mene bio mesec prilagođavanja.
Pre svega na strahovito visoke temperature i "teško" vreme kad god izađem napolje, bilo na gangway, bilo na plažu.
Temperature u područjima u kojima sam ja boravila tokom zime bile su ne više od naših letnjih, ali je tamo vlažnost vazduha tolika da ste mokri posle deset minuta boravka napolju.
Česti su i pljuskovi sa ogromnim kapima, pravi oni iz kišnih šuma, kakve gledamo na National Geographic-u. Kad krene da lije, vidljivost se spušta na nulu.
Kako sam ja jednom mami opisala - kad mi je pala prva kap na obraz kao da mi je neko šamar lupio.
Kad ti se desi jedna takva kap - bež' negde u zaklon ako Boga znaš i ako ti je fotoaparat, mobilni telefon i novac koji nosiš sa sobom mio.
A jeste.
Sem ako si oficir pa zarađuješ... mnogo.
A nisi.
Nama je luka u kojoj smo imali Turnaround day, odnosno naša "glavna" luka, odnosno ona u kojoj skupljamo i iskrcavamo putnike svaki sedmi dan bila Hjuston, Teksas. 6 meseci smo bili zaglavljeni u istoj toj šemi - sedmodnevni kruz, Hjuston.
Hjuston je, blago rečeno, horor od luke. Ni najgorem neprijatelju za poželeti. Ni Royal Caribbeanu.
To je luka u koju uplovljavaju isključivo barže i teretni brodovi, kroz Houston channel. Koji je uzak, voda je braon, uvek je maglovito ili pstoji neki treći problem.
Tokom zime vreme u Hjustonu bilo je jezivo. Susnežica, sneg, magla. Jak vetar neizbežan.
Tako da smo sa gorepomenutih 50 doplovljavali na 5 stepeni celzijusa. Jedne nedelje smo došli na -3.
Kako je decembar odmicao, vreme je bilo sve gore.
Kada smo iz Belizea isplovljavali ka Hjustonu, imali smo uvek 2 sea day-a. Šablon je bio sledeći: prvog sea day-a uveče počinjalo je da bude gadno.
Talasi su rasli i brod se sve više mrdao. Drugi sea day je već bilo...
Pa, veselo.
Ja sam oduvek imala svoju filozofiju da morska bolest dolazi iz glave, da ljudi preteruju, da je sve to samo "kenjkanje" i da, prosto, eto, neki ljudi ne mogu da podnesu da gledaju u to plavetnilo oko sebe. Meni je svo to pomeranje broda bilo strašno zanimljivo.
Kako je moja kabina bila na decku 4, iznad vode, i skroz napred, na "nosu" broda odmah pored sidra, mene bi svaki udar talasa o brod malko bacio sa kreveta uz strahovitu buku. Da, to je meni bilo strašno zanimljivo
Jedno jutro probudila sam se oko 7, za smenu u galeriji koja je počinjala u 8:30. Lagano na doručak, pa na posao.
Drugi sea day, pred turnaround, ceo dan se radi u galeriji.
Kako sam ustala, shvatila sam da ne mogu da navučem pantalone niti da se obučem stojeći jer me brod baca levo-desno po kabini. Nepunih pet sekundi kasnije ja sam grlila wc šolju. Nema potrebe za detaljisanjem.
Meni se tokom noći sve toliko ispomeralo u stomaku, da sam ja jedva mogla da stojim. Nemam pilule za morsku bolest, zovi kolegu iz kabine pored, onog kog sam upoznala prvi dan u hotelu. Probudim ga, on bauljajući iz kreveta izađe i da mi tablete. Ja odmah sunem 2 komada.
Odgegam se do galerije naravno bez doručka. U galeriji se pojavilo nas troje, od šestoro koliko treba da nas ima. Ostali u wc-u.
Kako galerija ima ogromne prozore, neizbežno je bilo da pogledam napolje.
E, to je bilo STRAŠNO. Tako velike talase nikad u životu nisam videla. Odbijali su se od stranu broda i voda je prskala do nas, do decka 7.
Gegali smo se po galeriji kako je brod diktirao, putnika nema kao da je sudnji dan nastupio.
A, meni to sve i dalje jako UZBUDLJIVO.
Tako se nizalo par kruzeva za redom. Nekih mesec i po dana kasnije ponovo sam imala istu epizodu sa wc-om.
Tad mi se već bukvalno sve smučilo! Ali, navika je čudo, čak sam i gore situacije posle preživljavala bez da se osvrnem na pomeranje broda.
Mada sam jednom završila sa plavim ramenom jer sam, kako se brod iskrenuo, udarila u zid dok sam išla hodnikom.
Pred Božić, brod je bio okićen, svaki ugao. Malo je reći da je izgledao prelepo.
Mali detalj, piazza:
Ja fotkala sa decka 6.
I moja foto galerija, sa pomenutim ogromnim prozorima sa desne strane:
Dva meni zanimljva detalja za vreme prazničnih kruzeva, koje nikad neću zaboraviti:
1. Otišla sam na doručak jedno jutro, opet sea day pred Hjuston.
Brod se ljulja onako pošteno, da svaki ugao šrkipi i krcka. Par nas je pokušavalo da jede cornflakes, međutim, kako spustimo tanjir na sto, a on krene da klizi na jednu stranu. Kako ga uhvatiš i vratiš, on krene da klizi na suprotnu stranu. Tako da nam se mleko prosipalo i na kraju smo batalili.
2. Radila sam u galeriji, uveče.
Nekih 15m od mene nalazi se ogromna jelka, ispred ulaza u club Fusion.
Kako se brod naginje, tako se nama zatvaraju vrata po galeriji, padaju nam stvari, i slično.
U Sabatiniju, koji je praktično u samoj galeriji, počinju da padaju čaše i tanjiri iz polica, uz straaaašnu buku (možete zamisliti).
Mi se, povrh svega toga, smejemo svemu k'o ludi na brašno.
Međutim, brod se naginje, i ja bacim pogled na jelku koja je, je l', sve bliže podu. Ja sam uhvatila zalet i od sredine galerije do jelke stigla za 0.5 sekundi, da hvatam jelku da ne padne.
To je bilo vrištanje. Pridružili mi se i putnici, skupljmo kugle po podu, one beže i kotrljaju se na sve strane. Nikad mi zabavnije u životu nije bilo.
Novu Godinu dočekala sam radno, kao i svi.
Imali smo 2 zadatka - prvo do 22h slikamo pozadine, a onda, oko 23:30, idemo na open deck, na glavnu proslavu, da tamo slikamo.
ALI! Naređenje menadžera bilo je da prethodno svi moramo doći u crew bar u 23h.
Skupio se ceo tim, menadažer svima pića. Pa još jedno. Pa, taman, 'ajde, ima vremena za još jedno.
Ceo tim posle 10 minuta štuca i posrće.
E, sad smo spremni da idemo da slikamo!
Mi ženske u svojim haljinama i u štiklama radile, nema pravilaa, totalna anarhija.
Na opend ecku islikasmo razne neke ljude kako prave budale od sebe, odbrojavanje na velikom bioskopskom platnu, i kao srećna Nova.
Ljube me neki srbi, konobari, bartenderi, ovi, oni.
Pola toga se ne sećam, što se može zaključiti verovatno.
Ali, u tome je, valjda, čar.
Svi smo bili mokri. Napolju je bilo više od 30 stepeni, slab vetar, bazeni, muzika... Ma, kakva crna Nova Godina... Kao na drugoj planeti.
Putnici su bili darežljivi, mi srećni i mamurni sledećeg dana, ali svima lepo.ž
Tako se, nekako, provukla 2014. godina, a ja i dalje pišem 2013.
Nisam videla snega već... podugo. Šta ću. Sledećeg dana smo išli na plažu. I ajd sad'
Do sledećeg posta, srećni praznici!
