Nakon nekih mesec-dva (sve je individualno i zavisi od toga koliko se brzo osoba navikava na novi stil života i veliku količinu informacija), ulazi se u rutinu i zapravo počinje da se živi "ship life".
Tada se već ima samopouzdanja čak i drugima da se objašnjava i pokazuje gde je šta, onim "izgubljenim dušama" koje su tek kročile na brod i nerviraju vas jer ništa ne kapiraju, a ustvari ni sami ne znate još uvek 80% toga
Cene pića u crew baru znaju se napamet, kao i kojim danima i satima se šta jede, kada je otvoren staff a kada crew mess, kada sme da se ide u Horizon, kada je "All Aboard" u portu, pa čak i kakva nas vremenska prognoza očekuje, prema onome što smo imali do sada...
Kad smo kod "All Aboard" sati, moj prvi Roatan, Honduras:
Rekordnih 8 sati na plaži, i nije mi bilo dosta!
Radni sati postaju su navika, snalaženje po brodu na nivou, s povremenim gubljenjem po nekima od passenger area i gubljenjem orijentacije gde je port side a gde starboard side, kad nema prozora ni znaka u blizini.
Ja, lično, tada nisam ni imala vremena da razmišljam o kući, nostalgiji, bilo čemu.
Ship life je pojam koji vas potpuno uvuče u sebe, promeni vam ritam života, razmišljanja, stavove... pa, skoro sve na šta ste do sada navikli.
Pre svega, čudni su međujudski odnosi. Upoznaćete mnoge, što u baru što tokom dana na radnom mestu, bilo da su vaše "direktne" kolege, ili vam se samo ukrštaju putevi tokom radnih sati pa se često srećete.
Svi, ili bar velika većina, biće nasmejani, ljubazni, otvoreni. Prijateljski naklonjeni, što bi se reklo.
ALARM!
Ne dajte bilo kome da vas brzo povuče na bilo koju stranu.
Ljudi su još čudniji i još su raznovrsniji tipovi ličnosti koje možete sresti, jer se na jednom brodu nalazi čak do 40 (!!!) nacija i isto toliko jezika.
Nikome tamo u interesu nije da dobije warning, da se potuče, pogurka, ma ni verbalno sukobi sa nekim drugim, jer sve je to jedan putić koji se ubrzo pretvara u autoput do otkaza, što se više zaglavjujete u tome i što je na bitnijem položaju ili je jednostavno uporniji taj koga ste "zakačili" ili on vas.
Pričaćete sa petnaestoro ljudi. Srba, Filipinaca, Rumuna, Ukrajinaca, Engleza, Bugara, Makedonaca, Amera, Indijaca, Australijanaca i Novozelanđana... I svih petnaestoro će odavati utisak da su vam prijatelji.
Apsolutno ne.
Drugari, okej. Kolege, da. Prijatelji - ne. Samo to treba imati na umu.
Ne pišem ovo jer sam džangrizalo, ne daj Bože. Ja kao najotvorenija i najoptimističnija osoba, uvek nasmejana i okružena ljudima, vam ovo iskreno kažem, da ne kažem pišem.
Sa svima okej, ali ni sa kim preeviše poverenja. Za to postoji telefon i internet i porodica i prijatelji kod kuće, koji će znati i saslušati i savetovati.
Na brodu vam se sreća može okrenuti dok trepnete, da toga niste ni svesni.
Ne kažem da je nemoguće pronaći prijatelje. Nikada ništa nije nemoguće.
Ne kažem da je nemoguće pronaći dečka ili devojku. Apsolutno nije!
Ali obazrivost na prvom mestu. Primetićete čak i šta prijateljstvo znači jednom Srbinu, a šta, recimo, Amerikancu. (Samo primer, nikakva loša namera)
Potpuno dva različita poimanja...
Ono što se, međutim, kod mene na poslu isticalo, bilo je jedinstvo tima.
U odeljcima u kojima radi manji broj ljudi, 5-10 ili u mom sučaju 15, važno je držati se zajedno.
Produktivnost je veća, komunikacija je bolja.
Moj foto-tim na ručku koji nas je častio naš menadžer zbog toga što smo bili dobri u svom poslu:
Na slici se nalaze: Srbija, Brazil, Meksiko, Engleska, Filipini, Južna Afrika i Crna Gora.
Svi za jednog-jedan za sve!
Elem, da ne skrenem mnogo s teme.
Navika postane i priliv parica na Crew Card, vašu belu "kreditnu karticu" kojom podižete pare sa brodskog ATM-a bez provizije, kojom u crew office-u plaćate sve što ste popili "na crtu" prethodnog meseca, uzeli cigare, bilo koji proizvod iz butika i shopova na brodu, i slično.
JAKO JAKO je važno biti pažjiv s podizanjem para sa bilo kog bankomata NAPOLJU.
Ne zbog provizije, uzmu nekad 1, nekad 3, nekad 5 dolara, nije strašno, preživi se. Ali ako vidite bankomat iza nekog žbuna, bez jasnih oznaka banke, negde u Meksiku, i tamo gurnete svoju karticu - stvarno vam je ne treba ni dati.
Par ljudi je ostalo sa očišćenim karticama jer su uradili upravo to. Najviše je skinuto s kartice jedne devojke iz Cruise Staff-a - $3000.
Tako da, kartica je svetinja, kao i PIN kod, naravno.
Tokom jednog dana se sa ATM-a na brodu može podići $1000. Tako da sam ja jedno 5-6 dana pred put počela da uzimam svoje pare "u ratama".
Čak i ako vam ostane nešto na kartici, neki "komišn" od nekog od poslednjih kruzeva ili nekh 5-10 dolara, to se može iskoristiti već na sledećem brodu.
Nema razloga, zapravo, ni da koristite ATM napolju. Skinete malo više keša da imate ako se desi da brodski ne radi baš kad vi hoćete napolje.
Cabin Steward - još jedna stvar navike i jedna od prvih koje "nabavite" čim uđete u rutinu.
Ja sam plaćala svog $7 po kruzu, kruzevi od 7 dana.
Usisa, promeni posteljinu, donese toalet papir i maramice, očisti, pokupi prljavu uniformu i donese čistu i ispeglanu. Sve majice i pantalone će vam obeležiti stikerom koji se ne skida pri pranju, sa vašim imenom, tako da se to neće zagubiti i nećete dobijati tuđe.
Ako vam poispadaju dugmići ili se rašiju a niste vični šivenju ili nemate vremena, brodski krojač vam to završi začas, besplatno naravno.
Svoju odeću perete sami u laundromatu, koji nikada nije predaleko, u kom god delu broda da živite.
Dve ili 5,6 mašina, zavisi od laundrija do laundrija. Jednostavno za korišćenje, imate i peglu i sušilicu.
Meni je, lično, cabin steward mnogo značio.
Skoro sam uništila jednu od majica, jer nisam znala da je pegla koja je bila u mom, najbližem laundriju, totalno sr.... i zapravo spaljuje sve što dodirnete.
Tako da sam napravila sebi malu rupicu, srećom u samom dnu majice, koji se ionako uvlači u pantalone. Od tog dana samo i isključivo cabin steward, a sve stvari odmah posle pranja u sušilicu, na "wrinkle prevent" mode, i ne treba peglanje.
Tečnost za prane stvari sam kupovala u crew shopu, imaju uglavnom Tide, po povoljnim cenama, kad god vam treba.
Crew shop otvoren je svako veče sem turnaround day.
Ubrzo mi je život na brodu postao jako zanimljiv, kada je počeo da se razvija i neki "social life" po kru baru, a i van njega.
Počela sam s ljudima da se čujem telefonom, da zapisujem brojeve pejdžera, posedimo zajedno na pauzama između smena, day off provodimo zajedno, devojke iz drugih departmenta mi sredjuju kosu, feniramo se, farbamo, i tako neke sitnice i gluposti koje život znače.
Svi smo tu manje-više istog uzrasta. S tim što su od mene svi bili stariji
Tu kreće upoznavanje sa principom brodskog života - svi ogovaraju sve, i svi znaju apsolutno sve. Ali!
To nikom živom ne smeta, jer šta se dogodi na brodu, ostaje na brodu.
Makar i ceo brod znao šta ste sinoć radili i u čijoj kabini, vas baš briga, jer sve te ljude ćete ubrzo zabiraviti, čim odu, ili vi odete.
Sve dok nije nelegalno - opustite se.
Ali ne previše, zaštita na prvom mestu
Treći mesec je bio najteži.
Tačno polovina ugovora. Neko se možda pita - zašto, pa već je pola prošlo!
Jeste... Ali tu je ono drugo saznanje - IMA JOŠ OVOLIKO.
Šta god da ste do tada preživeli i ako ste pomislili da je teško, e pa, ima još jedna doza svega toga! Tek 50% gotovo!
U trećem mesecu sam doživela prve krize. Plakanje noću, do 2,3 ujutru, nekad 4.
Želim da pozovem nekoga, cimerka spava, ne mogu tek tako da drndam telefon. A i na sred okeana smo, nema prijema.
Jednu noć sam se napila i u 3 ujutru zvala najbolju drugaricu na mobilni. Javila se, i kad me čula da plačem, ispresecala se jer nije znala šta se desilo.
A ja joj rekoh - samo sam morala da ti čujem glas.
Sedim na podu kabine s telefonom u krilu i plačem, ne razmišljajući da li radim od 8 ujutru ili 1 popodne, samo želim da čujem poznat glas i da popričam sa nekim o bilo čemu, jer znam da će to nešto u grob sa sobom odneti ako treba.
Ako razumete šta pokušavam da kažem.
Bude teško, koliko god da ste jaki. Zafali vam ovo, zafali ono. Glas, dodir, zagrljaj. Miris, hrana, rutina. Pivo u parkiću, gužva u autobusu, ŠTA GOD.
Normalno je. Stavite slušalice u uši, isplačite se u jastuk, zaspaćete umorni i ujutru na posao. Proći će.
Ulogujte se na FB i pogledajte svoje prijatelje koji i dalje kače iste pesme, dosađuju se, žale se da nemaju posla i para i gledaju političke govore.
I pogledajte sebe, koji ste stisli m.... i otišli na drugu stranu sveta, imate lepu i redovnu platu, čeličite se, usavršavate, posle toga ćete biti spremni za bilo koji posao.
Tako se gura napred, nikako drugačije.
Kao što već negde napisah, nema tu filozofije "jao ovo je robija, ja sam u zatvoru".
Marš mami kući da ti kuva pasulj. Jer niti si radan, niti si vredan.
Jer niko tebe tamo ne drži u lancima, slobodan si da daš otkaz SADA i sedneš u avion za Balkan.
Izvinjavam se na izlivima besa, svaki put se iznerviram kad se setim tih ljudi.
U redu je da neko ima taj stav, vrati se kući i kaže "nisam mogao, nije za mene, rpeteško je".
Ali da je neko tamo i konstantno istu priču vrti ljudima koji žele da probaju, završi ugovor i onda ode OPET da priča istu priču, jer mu se ipak osladili dolarčići... To ne mogu da razumem.
Enivej...
Nakon toga sve postaje lakše. Počne odbrojavanje "na sitno" - ostaje još samo 2 meseca!
Odradili ste već 4!
U mom slučaju, prošli su praznici, gužve, dečurlija, preživeli smo, dobili dodatne zarade, i po $350 nedeljno.
Više smo radili, ali više i zaradili. Koliko smo puta dodatno pomerili d.... toliko nam je dolara kapnulo na račun posle nedelju dana.
Istrpeh i plač i skakanje i vrištanje, napravih neke prelepe portrete dečici u božićnim uniformama, u pidžamama, sa plišanim igračkama, uživah u svom poslu bukvalno 99.99% vremena.
Formal Night uniforma:
Prođoše i te ludačke oluje, i magle, pokrenusmo se normalno.
Preživeli smo, doduše, RED LEVEL.
Red Level se proglašava kada određeni broj ljudi na brodu, ne smem da vas lažem, zaboravila sam koliki procenat, oboli od Noro Virusa (Norwalk Virus) - povraćanje i proliv, par dana karantina i upropašten kruz, svakako. Prenosi se kijanjem, kašjanjem, hranom, i pre svega, PRLJAVIM RUKAMA.
Zabrana Horizon Court-a, pice, hamburgera, odlaska u prodavnice, svakog šetkanja po passenger area sem kada ste na dužnosti. Pre svega, da bi se posada zaštitila od virusa, jer, ako putnici obole - šta sad... ali, ako se posada porazboljeva - na*ebasmo ga.
Dezinfekcija radnog prostora na svakih sat vremena najjačin rastvorom, dezinfekcija ruku, i slično.
Još jedna stvar koju ne doživi svako na prvom ugovoru.
Ja jesam, brisala i čistila onoliko...
Ali opet, stvaranje radnih navika. I kad proglasiše posle opet yellow pa na kraju green level, mi nastavili da čistimo po navici.
Kad se sve to zbroji i preživi, pogledaš, a ono - još malo pa 4 meseca ugovora...
Za kraj, jedna od mojih omiljenih slika - nastala nakon moje i cimerkine celodnevne kupovine u Hjustonu.
Ono što je UVEK jako uredna i čista kabina sa prostorom u koji, da hoće, može da se smesti 10 ljudi samo na pod, izgledalo je ovako:
Ja, koja sedim na podu i jedem čokoladice. Pre posla, jer sam u uniformi, naravno.
Nema aproslutno nikakve veze sa bilo čime gore napisanim, ali obožavam tu sliku, nemojte zameriti!
