Svaki put sedim po 10 minuta i mislim se kojom mudrom rečenicom da počnem novu temu, kao da je bitno.
A znam da ljudi čekaju da vide post o "drajdoku" i da će im ionako biti svejedno.
Pa, da počnemo.
Do DryDocka su ljudi odbrojavali dane kao do drugog Hristovog dolaska ili nečega tako velikih razmera, tipa Cecinog koncerta ili Noletovog venčanja.
Možda je ipak najrealnije uporediti taj događaj sa prvim majem, koji je trajao čitavih 12 dana.
Dakle, 12 dana nepoštovanja većine pravila, apsolutne anarhije, alkohola, znojavih majica, bradatih lica, kampovanja na patosu po sred broda, i slično.
DryDock po rasporedu je počinjao 4. maja. Međutim, u realnosti je počeo mnogo ranije, kada su se i ukrcali prvi "kontraktori" (Ljudi kojima ugovor traje koliko i drydock, fizikalci, stolari, električari, ljudi koji menjaju tepihe, seku stvari, you name it) i počeli da uništavaju deck 4 i deck 3.
Dok smo još uvek plovili, dobar deo crew area je ostao bez podova, farbe, pojedinih delova zidova, i slično.
Zahvaljujući položaju moje sobe koja je bila u midshipu i odvojenom hodniku kroz koji se ne prolazi sem ako se ne živi u jednoj od 6 kabina koje se tu nalaze, ja sam bila većinu vremena nesvesna toga... Dok ne bih otišla u svoju staru kabinu koja je na samom početku broda, koji je bio bukvalno preoran i prepun prašine, a samo ljudi koji su tamo živeli znaju koliko im je mozak bio "izbušen" kad god su pokušali da imaju popodnevni odmor ili bilo šta slično.
Na poslu je bio osetan porast pozitivne energije i entuzijazma, a ja sam jedva čekala da "vidim" drydock.
Pogotovo što je to značilo da mi odmor počinje bukvalno 20 dana pre nego što odem kući.
Tako da je to za mene bila unapred jedna ogromna žurka u najavi!
Po planu je bilo da imamo 1 sea day i stižemo na Bahame uveče.
Izbacivanje putnika u poslednjem Hjustonu i pravac "gradilište". Taj dan nikada neću zaboraviti.
Šetala sam okolo po brodu posle jutarnje smene-zatvaranja galerije pre iskrcaja putnika, i, kao i obično, s mnogo njih sam se "dobro poznavala" i gotivila, i bukvalno sam išla za njima i govorila im "Come on now, go away already, why are you still here?!" - znajući da se šalim ali da sam u isto vreme mrzva ozbiljna, smejali su se i trčkarali sa svojim koferima u pravcu gangwaya, polu-razočarani što neće biti tu da vide brod posle renoviranja.
Utovaranje sve moguće robe i istovaranje đubreta i koječega sa broda, kao i ukrcaj oko 700 novih kontraktora potrajalo je dugo. Umesto u podne, kada smo po rasporedu trebali da zaplovimo, dan se produžio, a plovidba pomerala na 1, 2, 3, 4 popodne... Ja za to vreme u krevetu, sa laptopom na prozoru, na besplatnom internetu iz porta, sve mi nešto teško.
Standardna scena za Caribbean Princess, može se reći. Delay, delay, delay...
Prvo što sam uradila - skinula sam uniformu, obukla farke, majicu Mejdena i obula čizme. I 'ajmo na "Posao".
Brod je zaplovio ka Bahamima, mi smo lagano otišli na večeru, bez ikakvih planova i obaveza, bar do sutrašnjeg dana.
Sedim s mojom Italijankom iz tima, i pričamo... čoveče, sedimo, večeramo, bolje reći preživamo hranu, protežemo se, i pričamo šta bi mogle da radimo. Hoćemo igrice, ili napolje na open deck, ili na internet, ili nešto da popijemo, ili... Narednih 11 dana će izgledati tako. Bićemo putnici na sopstvenom kruzeru.
Izašle smo na open deck, deck 15, na samom "d***tu" broda. Triggers bar.
Zalazak sunca. Odjednom... Vidim solitere u daljini.
Ma, da li je to... JESTE!
Grad koji celog života sanjam da vidim - MAJAMI!
Kao u plamenu, sunce tone u okean, a sa leve strane - silueta Royal Caribbean broda. Da ne dužim, pogledajte sami prizor koji sam posmatrala.
Sve na brodu već je bilo rastureno. KAKO? Nemam pojma. U roku od par sati. Podovi, prozori, restorani, SVE.
Šetali smo kroz šut i prašinu, provlačili se kroz "Caution" žute trake.
Šta ćemo sad? Kako šta...
ŽMURKE.
Na istom mestu gde smo 2 noći ranije radili Formal Night.
Naravno, zbog kašnjenja, imali smo zapravo 2 sea day-ja.
Već prvo veče, odnosno u toku prvog sea day-a, crew bar je bio premešten na open deck 15, u veliki bar. Brod je bio naš, uključujući i sobe i sve što uz to ide.. Na decku je bilo... MNOGO ljudi.
Metallica pojačana do daske iz bara, sedi se na podu, pije se pivo, svi spakovani na tu veliku ploveću konzervu, making the most of it.
Odjednom, neko viknu "Man overboard!"
Kontraktori se iscimaše, a crew se smeje. Medical se rastrča nekud, zajedno s oficirima, i nestadoše.
Tu shvatismo da je vrag odneo šalu i bukvalno talas od pedesetak ljudi trči na jednu stranu broda, hvata se za gelender i pali baterijske lampe da osvetli crne talase ispod nas.
Nema signala za Man overboard, nema najave, ali nije to sigurno džabe neko viknuo.
Šta se desilo?
Nije zaista bio man overboard. Ali smo iz vode izvukli oca i dva sina, jednog od 5 i jednog od 7 godina, u čamcu na naduvavanje, koji su krenuli nekuda na pecanje i vetar ih je oduvao u vražju mater, i mi smo ih zamalo zgazili.
I ne bi ih ni pronašli da čovek koji radi u mooring station-u na prednjoj strani nije čuo nekakvo zapomaganje i poziv u pomoć, kroz one malecke rupice sa strane, i pozvao bridge da vide šta je.
A oni imali i šta da vide... Stvar je preuzeo Coast Guard, naš DryDok je počeo veselo, kako i priliči "Ukletoj" Caribbean Princess, i mi smo nastavili dalje ka Bahamima.
Sa strane se još uvek video deo obale Hjustona, i rafinerije čiji su tornjevi goreli u noći.
Drugi sea day pružio nam je neverovatan prizor - vodu kao ogledalo. Nikada nisam videla tako miran okean.
Plovili smo ka Bahamima, a ja sam izašla na open deck 7 sa sve mojom jutarnjom kafom, praktično u bademantilu, da blenem u to i samo udišem vazduh.
Samo što nije bilo jutro, nego 2 popodne, spavala sam 15 sati, ali dobro.
Oko nas, apsolutno ništa. Ni kopna, ni broda, ni jednog jedinog oblaka na nebu. Samo mi u sred nekog palvetnila, nema napred, nema nazad, ne krećemo se nikuda naizgled. Pravimo minimalne talase svojim kretanjem.
Nemam fotografiju toga, jednostavno sam rešila da se izgubim u tome i batalim stiskanje tog prokletog dugmeta koje život znači, makar na jedan dan.
Tu na gelenderima oko mene sedi petnaestak momaka, trabunjaju nešto.
"A jeste lipo ovde, nisan vidia ovako mirno more nikad... Ma čuj, doša' sam ovdje radit', ne blenut' u more..."
Raspredaju Zagrepčani, Splićani, Zadrani... Dragi nam kontraktori i rušitelji našeg životnog i radnog prostora.
Ne znam da li sam ikad bolju jutarnju kafu popila, i u boljem društvu, nego to jutro. Pade naravno dogovor da se vidimo uveče u crew baru i sve po redu.
Naš ploveći DryDock počeo je čišćenjem našeg foto laba.
Što je, opet, bilo, naravno, ništa drugo, nego cirkus.
Isti taj dan, u još "plovećem DryDocku", imali smo crew sale - prodavali smo fotoaparate i opremu posadi, ali najviše kontraktorima, kojima je to bila šansa da kupe sve to za manje pare, bez poreza, i slično. Pogotovo Hrvatima, Srbima i Ukrajincima, uglavnom je 80% kontraktora bilo tih nacija.
Sve to smo prodavali u polu-razrušenoj galeriji, a uz to smo služili i čokoladice.
To nam je, za sada, bila radna obaveza i naše radno vreme.
Naša draga galerija i ti momenti prodaje ovekovečeni su, naravno, na fotografijama.
Galeriju ćete prepoznati sa prethodnih slika koje sam kačila.
U nešto drugačijem izdanju:
Crown Grill (Steakhouse)
Piazza:
Šunjali smo se po brodu tamo-amo, da vidimo šta su sve uništili, srušili i razrušili.
Za veče je bio "zakazan" dolazak, odnosno pristanak u luku.
U baru je bilo dosadnjikavo. Na brodu vrućina, nema klime. Bar plovimo, pa duva sa svih strana jer su sva moguća i nemoguća vrata otvorena širom...
Stojimo na open decku, ja i petnaestak "mojih" Hrvata, oni kukaju i pitaju me šta ima da se radi na ovom brodu, vele, ipak je to moja kuća, ja treba da znam.
Rekoh... Znam gde ima Nutele i mnogo alkohola, čak i kad se bar zatvori.
Deck 15 - Srpska žurka.
Pa, što ne reče, šta čekamo, 'ajmo na žurku!
Tako da je prvo veče nastao karambol, kada sam na srpsku žurku (genuine, sa spojenim stolovima i narodnjacima) dovela 15 Hrvata koji su zatim dovukli par Crnogoraca i Bosanaca, niko ne zna odakle. Grlilo se, ljubilo se, pevalo se od Bajage do Bijelog Dugmeta, pljuvalo se međusobno sa obaveznim završetkom rečenica sa "al' volimo vas braćo je*i ga, iako ste pederi", i slično
Tek oko ponoći pristali smo u luku, a tada je za mnoge tek počinjao posao, spuštanje svih tendera, otvaranje svih gangway-a... Priprema za momentalan početak rada, i, naravno, ispuštanje vode iz doka, ne bi li do ujutru bio dry.
Mislim, srpska žurka pretvorena u Balkan žurku ostala je netaknuta, da se razumemo.
U neko doba pošla sam u sobu, da vidim ima li mi "cimera" koji je na posao otišao u 7 ujutru i nije se ni vratio... Nema ga. Kontam, nadgleda spuštanje čamaca i neće pre 2, 3 ujutru nazad.
Počnem da šetam po brodu kao gluvo kuče, što bi rekla moja mama. 2 sata. Gladna. 'ajde idem da jedem cornflakes neki u crew messu.
Nemam nikakve radne sate za sutra, šta ću sa sobom.
Ne spava mi se.
Utom vidim ove jadne iz sekjuritija što vise na gengveju, par njih moji drugari, i jedan englez njima svima šef, jako dobar čova, isto šeta sa šoljicom neke k'o bajagi kafe i zeva.
Beše mi ih nešto žao, mislim se, bolje da idem da sedim u sobi, nego da se šetam okolo njima ispred nosa besposlena dok oni jadni rade i sigurno su željni odmora.
Odem u sobu, tamo nit' klime, nit' vazduha, dosadno, šta ću.
Vidim ja stoje mi pored kreveta moje Napolitanke (Krašove, čokoladne), što kupujem svake nedelje u Hjustonu. Uzmem ja to pakovanje napolitanki i odem kod svih ovih na gengvejima da im podelim.
Tu se spontano stvori društvance od 10-15 judi, svi oduševljeni pojavom Napolitanki, i tako mi pričamo, ja im pravim društvo do negde pola 3, sigurno...
Nisam zaspala do 4 ujutru, kad se i moj cimer vratio u sobu.
Sledeće jutro imali smo sastanak sa šefom, oko toga kakvi će nam biti radni sati i zadaci u narednom periodu. Sve se svodilo na isto - zivkaćemo se po brodu, čistićemo lab, galeriju i tako to, raditi inventar, bićemo podeljeni, i imaćemo po slobodan dan.
Jedino o čemu moramo da vodimo računa jeste da nas ne viđaju previše besposlene po brodu ljudi sa prugicama, inače će nas uzeti da radimo neki fizički posao.
Šef nas je, bukvalno, spašavao od rada što je više mogao.
Nema pravila o uniformama niti bilo čemu takvom, ako nam treba pauza da jedemo može, ako nam treba pauza da pušimo može...
Taj "Slobodan dan" bila su zapravo cela 4 slobodna dana. Kad kažem slobodan dan, mislim 24h slobodna.
Prvo veče smo posle posla izleteli napolje, uhvatili taksi, otišli u restoran, odrali se od hrane, a posle toga se odrali i od tekile.
Otrčali pravo na plažu nekog hotela, poizuvali cipele i poskakali u okean.
Iznad nas zvezdano nebo, okean topao kao bara, pesak kao puder. Nije što smo bili pripiti, ali ja u životu tako nešto nisam doživela, do tad.
Tako je, još jednom, zvanično, počeo naš drydock.
Narednog dana smo organizovali "normalan" odlazak na plažu, po danu, sve po PES-u.
Prvi izlazak sa broda bio je jako neobičan - gangway strašno visok, pod uglom, gradilište svuda okolo, buka, prašina. Tu smo moj asistent i ja skontali jedan deo gengveja koji je toliko dugačak i toliko strm, da je on rekao "Ja uopšte ne shvatam kako smo se nas dvoje ovuda sinoć popeli, niti se sećam". Vala, ni ja.
Brod je bio, naravno, na suvom, izdignut od zemlje, i delovao je prilično strašno.
Dobar pogled na propelere i donju stranu broda. Počeli su da skidaju slojeve farbe i počeli proces skidanja propelera.
Zadatak našeg DryDocka bilo je menjanje svih tepiha, mermera i nameštaja iznutra, dodavanje par kabina na decku 10, farbanje spoljašnjosti, pregled svih tendera, čišćenje propelera... Popravka svih vodovodnih cevi, instalacija... Ne znam ni ja šta sve.
Uglavnom, posao za koji su svi govorili da je nemoguće završiti ga za 12 dana, a ljudi su to, nekako, ipak uradili.
Naravno, svaki department je morao da "čisti svoje dvorište", pa je kod nas u to spadalo pomenuto čišćenje radnog prostora, kompletan inventar i priprema za kruzeve koji slede.
U mom slučaju, jedan kruz i kući.
Na plaži smo se spalili kao i***ti, bili smo bukvalno ljubičasti, jer smo išli na onaj "Banana boat", između ostalog.
Nas troje - asistent, menadžer i ja. Ekipa za ubiti se, što bi, opet, rekla moja mama
Na plaži u plićaku je plivalo mnoštvo raža, s kojima si ili bio dobar, ili se nisi kupao.
Ne diraju te ako ne diraš ti njih, ja kao ja sam ih jurila s mojim GoPro-om i jednu sam zgazila. Jadna.
Mislim, nije joj ništa, izmakla mi se kao kora banane u crtaćima, dalje od vode nisam mogla, ali je scena bila koma.
Bilo je tu 20-ak mojih srpskih konobara, bartendera i buffet stewarda koji su popadali od smeha.
Detaljčić sa baš te plaže, dvoje konobara na jednom fotografu, tj meni.
Tako nam je uglavnom prolazio DryDock, na plaži i uveče u barovima, ili jednostavno u spavanju i gledanju filmova kad bismo previše izgoreli.
Sve ostalo, čišćenje, inventar, pravljenje stock materijala i slično, prolazilo je u silnoj zabavi, uz muziku, kafe, sendviče, znojenje usled nedostatka klima uređaja, lova na vodu za tuširanje jer nam je moj, tada omraženi dragi isključivao vodu povremeno zbog remonta, itd.
Za nedostatak vazduha i klime bio je zadužen, ko drugi, nego Hrvat, first ventilation officer, Mladen.
First world problems na Bahamima:
Jedan dan je ceo tim imao day off, što nikada nije bio slučaj, baš da nas ne bi provalili.
Međutim, ovo je bio izuzetak jer je bio organizovan roštilj, piće i žurka na jednoj plaži u nekom resortu, zaboravih ime.
Imali smo svoj bar, čovek je dovezao roštilj, meso, muziku, sve.
Zamislite moju sreću kad sam namirisala roštilj posle 6 meseci lagane hrane. MESOOOOOOOO!
Na plaži!
Na Bahamima!
Uz neki chill reggae ili šta god da je.
Uz zalazak sunca.
Napili se svi do jednog, ali tek nakon što smo menadžera napili dobrano, planski, onako slatko da nije ni primetio dok nije počeo da se kikoće i prepričava sve svoje brodske grehe.
Ja mu sam doturala "Bahama Mama" čim završi onaj koji pije.
Tako se, u jednom momentu, dok je pričao s nekim, toliko razmahao rukama, da je mene rukom pravo u d.... opalio, onako, pošteno.
Mislim da se otreznio u sekundi, kad je krenuo da mi se izvinjava i crveni još više nego što je bio.
Čovek koji je pravio roštilj se u međuvremenu izgubio i, dok smo mi bili isto tako izgubljeni i nesvesni svega, napravio lomaču od par metara, polio benzinom, i zapalio.
Da smo bili na pustom ostrvu i pokušavali da se spasemo, videli bi nas iz svemira.
Šta smo drugo uradili, nego krenuli da igramo oko vatre, po tom pesku...
Ma, to je neka priča, koja, jednostavno, ne može da se prepriča šta god ja ovde napisala.
Posle smo tu vatru pokušavali da održimo u životu kada se skoro potpuno ugasila, da bi sedeli oko nje kao indijanci.
Ja otišla da skupim suve kore drveća, i vratim se do vatre skakućući na jednoj nozi, umirem od smeha, a iz tabana mi viri neki trn od jedno 5cm.
Sreća pa sam bila pijana, samo ću to reći. Ovi krenuli da vrište k'o devojčice a ja ga samo izvadim onako muški i bacim u vatru pobednički.
Ove seka perse se zgranule. Al' vatra im je odgovarala.
Posle su nam se priključili dvoje koji su odseli u nekom bungalovu u blizini, duge kose, rokeri, hipici. Vole fotografiju, pokazuju nam njihove radove, raspričali se o muzici, o Vudstoku, o čemu ne...
Posle mi se činilo da sam sve to sanjala, ali ipak nisam.
Mesec okrugao kao tepsija, plima naišla.
Šetam kroz vodu nešto dalje od svih, i samo svetlost meseca obasjava šare koje u pesku na dnu prave sitni, nevidljivi talasići, sve je kao prugasto. Kao da gledaš minijaturne peščane dine, pod vodom.
Kao da stojiš u sred ničega, sam na svetu, u tišini kakva nigde drugde ne postoji, sa vedrim nebom kakvo nikad nisam videla.
Taj trenutak pamtiću zauvek, u to sam apsolutno sigurna. Proživljavam ga ponovo dok ovo pišem, i smatram da za takve trenutke treba živeti.
Provodila sam sv vreme koje sam mogla napolju, u vodi i na suncu.
Negde 2 dana pred kraj DryDock-a, bili su mi najgori dani, a Boga mi i noći.
Ja, sa svoja 2 prozora, imala sam direktan sniffing sve one farbe koju su u slojevima nanosili dan i noć na spoljašnjost broda.
Videla sam zmajeve a Boga mi i Hobite.
Nema spavanja... A i ako zaspim dok ne farbaju, pa krenu da farbaju dok spavam, probudim se sa glavom veličine lubenice, koja pulsira tako da lelujam po sobi i idem napolje na vazduh.
To mi je valjda osveta za sve one dane kad sam imala klimu dok niko drugi nije imao i što nisam slušala buku dok su svi ostali imali krvave oči i bili nervozni po ceo dan.
Takođe, imali su testiranje signala za general emergency i crew alert.
Mislim da mi ne bi bilo toliko užasno, da mi oficiri nisu rekli da će signal zapištati ukupno 174 puta, sa po 3 kratka zvuka, u toku 2 dana.
Mozak nam je svima otkazao poslušnost posle prva dva sata.
Noćni radnici su hteli da zapale nekoga, ili su bar tako iugledali, trudila sam se da im se sklanjam s puta.
Ko god je bio na brodu zna koja je zvučna frekvencija tog signala. I neka pokuša da zamisli tu količinu pištanja.
Plovidba nazad, ubrzano završavanje radova, haos.
Ne vraća nam se u realnost, a meni, opet, svejedno.
Spakovala kofer, da ne moram posle, i spremna za pokret.
A uopšte nisam svesna da negde idem.
I...
NE IDE MI SE.
Dva kruza nakon drydocka bila su kraća, od po 3 dana, tako da se meni to pretvorilo u jedan kruz.
Videla sam Majami.
Pozdravila sam se sa mnogo ljudi.
Pozdravljala sam se sa nameštajem, sa kabinom, sa stvarima. Zvuči smešno, ali bilo mi je strašno teško što je napuštam, moju Caribbean Princess.
Toliko toga mi je dala... I sada će me neko, jednostavno, zameniti. Doći u moj krevet, moju kabinu, moju galeriju.
Ljubomorna sam na novu članicu tima koju ne poznajem.
Mešaju se osećanja. Ona će koristiti moj aparat.
Iz torbe vadim svoje stvari i ostavljam samo opremu kompanije.
Iz džepova sve memorijske kartice, štampam fotografije da nosim kući. Svoj ID ostavljam...
Kofer nosim, predajem, ostavljam. Idem u crew bar, poslednja noć, pozdravljanje, piće, muzika.
Ma, ničega nisam svesna...
Nedostajaće mi talasi, zvuk, ljuljuškanje kreveta.
Menadžer nije tu, mimoišli smo se, otišao je na spavanje.
Moraću ujutru da se pozdravim s njim...
Tu noć smo se komirali. Ujutru ustajanje oko 10, pakovanje preostalih stvari, doručak.
Niko od mojih ne zna da dolazim, spremam im iznenađenje. Tu me malo hvata euforija od njihove reakcije.
Podravljam se u hodniku sa inženjerima, nailazi i kapetan, želi mi srećan put, pozdravljamo se onako bratski, baš mi je to bio drag čovek.
(Giorgio Pomata je u pitanju, možda ga neko od vas zna)
Skupljamo se u crew baru, dele nam pasoše, pratimo crew office staff do mesta gde su naši koferi na terminalu, kroz terminal, ovuda, tuda, stavi kofer ovde, daj pasoš, pečat, doviđenja...
Nisam ni trepnula, već sam bila "napolju".
Ulazimo u kombi, krećemo put aerodroma.
Sa mnom je moja dobra drugarica Viki, engleskinja, s kojom sam i došla istog dana. Ćutimo.
U jednom momentu se okrećem, i vidim je.
Caribbean Princess, ostavila sam je, nisam se ni osvrnula, ni pozdravila s njom, jednostavno se sve tako brzo odigralo, bukvalno su nas "izbacili" napolje, iz naše ploveće kuće.
Stiže me u momentu pomisao da je ovog puta zaista napuštam, ne vraćam se u 17h, ne isplovljavam, ona isplovljava bez mene.
Ljudi, ja mislim da ja nikada u životu toliko nisam plakala, kao tada, dok mi je nestajala iz vidokruga, iza palmi u luci Fort Lauderdale, u Majamiju.
