Posaljem CV agenciji preko koje je isla i ta moja komsinica.
Kazem muzu da sam poslala i razmisljamo da li ce me pozvati uopste. Šok je usledio vec narednog dana.Zvoni mi mobilni i ja vidim neki strani broj.
Zbunjena ali u isto vreme i uzbudjena javljam se ...
Cujem muski glas koji na egleskom trazi mene. Tresla sam se kao prut.Nisam mogla da verujem da su me odmah pozvali. Ljudi cekaju mesecima a mene zovu vec sutradan.
Razmisljam kako je bog veliki i kako je uslisio moje molitve.
Posle razmenjenih par recenica on mi govori kako je finalni intervju sa ljudima sa kruzera u Dubrovniku za 6 dana! Eeeejjjj sest danaa covece!
Milion pitanja u meni.Kako cu do Dubrovnika,odakle mi novac za put ... Sutradan me zove nas covek iz agencije preko koje sam aplicirala i poziva me da dodjem u Novi Sad da me pripremi za intervju!
Ja kao pala sa kruske.Sve se desava toliko brzo a ja nisam uopste razmisljala o tome da za sve to treba para!
Pesimista u meni pocne da govori kako ja nemam sanse,kako nemam dovoljno para ni do Novog Sada a kamoli do Dubrovnika.Kako treba da odustanem.
Placem i razmisljam kako sam uopste mogla i da pomislim da cu uspeti da dodjem do broda a nemam u dzepu ni za kg krompira ...
Sigurna sam da je onaj gore upleo prstice u sve ovo
Zove me drugar sa kojim se nisam cula par meseci da vidi sta radim.
Ja mu pricam o brodu o intervjuu i o tome da nema nista od toga.Naivno sam poslala cv a da pre toga uopste nisam razmisljala o troskovima pre samog ukrcaja.
I on dolazi istog trena i strpa me u auto i krenemo put novog sada.
Na dogovorenom mestu i u dogovoreno vreme stizem i trazim coveka iz agencije.On me vec ceka u restoranu hotela.
Ja prilazim i treba da mu pruzim ruku a dlanovi skroz mokri ... On vidi koliko ima sati,da me ubija trema i sa dve tri recenice me opusti skroz.
Citav razgovor je tekao na engleskom da bi video koliko je moje znanje i da li uopste ima smisla da me salje u Dubrovnik.
Kada mi je rekao da mi je engleski odlican mojoj sreci nije bilo kraja.Iako sam znala i sama da dobro govorim engleski valjda su te zadnje 3 godine nemastine uticale na moju sigurnost i veru u sebe i stalno sam razmisljala kako nema sanse da prodjem ... Pruzi mi covek ruku i kaze vidimo se u Dubrovniku za par dana ....
