Pozajmim tako pare i krenem put Dubrovnika.
Kupim kartu do Trebinja,tamo ostanem da prenocim kod muzeve familije koju sam tada prvi put upoznala. Ponela sam sve prirucnike koje sam dobila u Novom Sadu i vezbam bukvalno ceo dan.
Razmisljala sam sta li ce da me pitaju tamo.Toliko sam se opteretila da nisam mogla ni da jedem ni da spavam.Onda me dodatno stisnu razmisljanja o detetu.
Razmisljam kako sam plakala dok su me pratili na autobus za Trebinje,Isla sam na tri dana a kako ce mi onda biti ako odem na 6 meseci ... Za jednu majku je to zaista uzasno.
U jednom trenutku razmisljam kako ce sve biti bolje kada odem i kako cemo se resiti dugova ali sa druge strane muce me strahovi da li ce me sin zaboraviti.
Toliko je sve brzo islo u mom slucaju da bukvalno nisam imala vremena da razmisljam o bilo cemu ali kako je dan odlaska sve blizi sve me vise muce misli ... Nego da nastavim dalje...
Ujutru u 6 se pogledam u ogledalo a ja sva otecena od nespavanja. Auuu reko Majo pa kako ces takva na intervju.
Kad me budu videli pomislice da sam neizleceni alkos :dong: Napravim pundju nasminkam se,obucem,pomolim bogu nabacim osmeh i krenem
Stizem u luku i prolazim carinu.Tamo govorim zasto sam dosla a neki covek me vec ceka da me mini busom odveze do kruzera.
Gledam grdosiju koja se nasla ispred mene i osecam se zaista sjajno.U trenutku nestanu sve crne misli i razmisljam kako je to to! Tu cu biti i ja sigurna sam!
Nema sanse da ne uspem sada kada sam dogurala dovde.Gledam ogromni brod i citam ime CRYSTAL SERENITY ....
Secam se da sam u tom trenutku mislila kako sam prava srecnica.Toliko je bilo elana u meni.Nisam osetila takvo samopouzdanje odavno.
Ta velicina broda mi je dala neki vetar u ledja.Zaista nemam prave reci da opisem ekstazu u kojoj sam se nasla.Adrenalin mi je radio 100 na sat.Prekrstim se i zakoracim na brod ...
Procedura je sledeca.Na ulazu su nas sacekali ljudi iz obezbedjenja.Mahom su to Malezijci i Filipinci.Pozdravljaju me na losem engleskom ali ja ih maltene i ne cujem od sopstvenih misli.
Pretresaju me i daju mi karticu sa brojem 007.Razmisljam kako su mi dali bas moj srecan broj
Svi su ekstremno ljubazni i stvarno cine da se osetim posebnom iako sam samo jos jedna u moru drugih kandidata.
Uvode me u sobu za sastanke a tamo za stolom sedi gomila momaka i nas cetiri devojke-zene. Bas je malo zena mislim se u sebi i sedam pored jedne od njih.
Na stolu stoje cedjeni sokovi krofne i mafini.Kazu nam da se slobodno posluzimo i da se osecamo kao kod kuce.
Njihov pristup je mnogo pomogao u mom opustanju.Tada sam po prvi put za tri dana osetila glad i sa zadovoljstvom smazala krofnu
Posle 10-ak minuta ulaze covek i zena i taj covek odvodi momke sa sobom a ta zenica odvodi nas cetiri.
Sada sedimo u nekoj kancelariji i imam priliku da poblize pogledam devojke koje su sa mnom. Dve izgledaju kao da su sišle sa piste.Zaista prelepe
Treca devojka vec ima dva iskustva sa broda.Opet proradi onaj pesimista u meni i pocnem da razmisljam kako nema sanse da bas mene izaberu izmedju nas 4.
I opet ja k****n pocnem da razmisljam kako sam se zaduzila da dodjem, kako me nece primiti i kako cu se jos depresivnija vratili za Beograd sa novim dugovima na grbaci.
Setim se kako mi je covek iz agencije rekao da se smejem svo vreme i da budem pozitivna.Najvise im se svidjaju pozitivne devojke koje ce uciniti da se putnici osecaju prijatno i zadovoljno.
U trenutku sklonim sve svoje ruzne misli na stranu i nabacim siroki osmeh ... Sad je sledio najbitniji deo tog dana a to je intervju ...
