Uvek sam smatrala da Srbija nije mesto za mene.
Avanturisticki duh, glad za novim gradovima i novim iskustvima sputavala je samo finansijska situacija u nasoj divnoj a opet okrutnoj prema mladima Srbiji.
Kao mala sam mastala da cu obici ceo svet kao arheolog ili kao Poaro. Kako je vreme prolazilo tako se i sve oko mene a i ja menjalo. Sve. Sve osim mog sna.
Zivela sam u Cirihu sedam meseci i mislila sam da ce to biti moj novi dom, ali ispostavilo se da je samo usputna stanica. Razocarana I sa snom koji polako bledi u mojoj glavi vratila sam se kuci.
Proslo je mesec dana ravnodusnosti I pomirenja sa sudbinom da ipak nisam od onih koje ceka nesto fascinantno odmah iza ugla.
Spavanje do podne, besciljno gledanje u lap-top do 3 ujutru, a onda… Kraj jula, kasno u noc (ili rano ujutru) stize mi zahtev na facebook-u. Decko iz mog grada, poznanik.
Prihvatam, ulazim u slike I vidim nesto . U prvom mahu mi nije jasno sta je to iza njega. Neka velika zgrada? Hotel pored vode? Sta je to Princess?
A onda mi postaje jasno i moj san se polako budi u meni.
Stidljivo ali sve jace bubnji u glavi: cruise, cruise, cruise…
Tu noc sam poslala svoj CV na tri e-mail adrese agencija koje preporucuje tamo neki forum. Kasnije, taj forum ce mi postati najbolji savetnik i drug.
Spavanje sutradan do 12h, naravno. Ne pada mi na pamet da proverim mejl, jer, come on, nisam ja te srece. Medjutim, nesto mi ne da mira.
Uzimam telefon, ulazim na mejl, refresh, refresh, one new mail. Hmm, sta je ovo? Safe cruise, javite nam se radi ugovaranja sastanka u agenciji. Whaaaaat?! Ali, nemoguce. Nije proslo ni 12 sati…
Zovem I drhtavim glasom se predstavljam. Odgovara mi prijatan glas sa druge strane. Sve se tako brzo zavrsilo. Radno iskustvo, provera engleskog, zakazan intervju u agenciji za nekoliko dana.
Stojim na raskrsnici u bloku 30. Skockana i sa CV-ijem u rukama cekam zeleno. Zeleno za bolji zivot, zeleno za okean, zeleno za svet.
Prelazim ulicu, krecem uz stepenice i buuup. Pa, da. Naravno da cu da padnem. Ono „break a leg“ je u mom slucaju bilo skoro pa bukvalno.
Razgovor je bio opusten i na kraju su mi predlozili „Buffet stewardess“. Predlozili su da idem na obuku, jer nikada nisam radila sa hranom.
Iskreno, bila sam malo skepticna po tom pitanju. Cena za dva dana obuke tj. 2 puta po 4 sata je za mene bila skupa. Misljenje mi se okrenulo za 180 stepeni posle obuke.
Vredelo je i te kako. Na sve to, zena koja nam je drzala obuku me je odusevila u vise pogleda. Veteran posla, pozitivna i uvek nasmejana, vrlo strpljiva sa nama.
Ceka se glavni intervju… Nismo imali preliminarni. Rece Emilija da imamo srece. Stize mejl sa detaljima treninga I finalnog intervjua. A onda se sve ubrzava.
Slabo se secam tih cetiri dana u Beogradu. Nesanica, trema I prevelike kolicine kofeina I informacija su ucinile svoje.
Medjutim, savrseno se secam trenutka pre ulaska kod Italijana, vodke koja mi klizi niz grlo I “magicnog” nestanka treme. Bez lazne skromnosti, razvalila sam na intervjuu.
Veeelikiii plus mi je fluet znanje engleskog, i da se pohvalim: 99% na Marlins testu.
Rekose nezvanicni rezultati za dan, dva. Kuci sedim u neizvesnosti, i cekam. Mejl stize i jedino sto vidim je CESTITAMO.
Vriska, skakanje po kuci, a onda detaljno citanje mejla gde me ceka jos jedan sok. Ocigledno sam se Italijanima svidela jer su mi podigli poziciju na Junior Waiter. A onda krecu suze.
Mozda ce mi se neko smejati zbog toga ali taj osecaj… Uspeti nesto sam, svojim znanjem I svojim osmehom…neprocenjivo.
Bez malverzacija, bez “imam tetku, ona ce da me zaposli”, bez “1000evra I dobijes radno mesto”! Svojom zaslugom!!!
Nemam jos ni LOE, ni datum ukrcaja…nista. Ali htela sam da podelim sa ljudima moje iskustvo oko cele price oko prijavljivanja, glavnog intervjua, itd …
Nadam se da ce biti prilike da podelim I iskustva sa broda, I zato STAY TUNED.
