Kako prolazi vreme, prodajem sve više i više, radim ko dragstor, što više prodam više zaradim i to je krajnje pošten način obračuna i isplate zarade. To mi je motivacija da se trudim i da idem napred. Vrelinu ubivam za**bancijom. Haha. Što bi rekli Bosanci-šala, šega, komika, ba! Hehe. E sad, imao sam problema sa nogama i obućom (a nisam jedini) izlazili mi žuljevi, čak sam i kod doktora išao, zato je za rad na plaži i dugo hodanje na poslu veoma važno naći udobnu obuću. I taj problem sam kasnije prevazišao.
I tako, dan za danom, radim, kuvam se, prokuvavam, haha, i zamišljam PVC prozor na sobi koji ću kupiti od ušteđenih para a to sam kasnije i pretvorio u realnost! Već me svi živi zapamtili po tome: „MINI FINI U 'LADOVINI“, zarazio sam decu time i ajde što su deca ponavljala to ko nezdrava kad vide mene sa krofnicama, nego su to pričala i ponavljala čak i mojim kolegama kad god bi ih videli na plaži. Sećam se da mi je 1 kolega rekao da kad su mu dosadna deca to rekla, on ih oterao u 3 lepe i reko im: „j*** vas onaj od koga ste to čuli!“ Hahaha. Ima i ruskih turista i za njih sam odštampao majicu na kojoj piše na ruskom nešto kao: „Prodajem krofnice, još malo pa nestalo. Ajde, ajde!“
A ubijao me prazan hod po šetalištu a pravilo je da se po šetalištu hoda brza a po plaži polako. I sad na tom praznom hodu između plaža se gubi vreme. Najbolje mi je išlo u Staroj banji a tamo je bio 1 prodavac konkurencije koga smo zvali Brzi Gonzales jer je isuviše brzo išao plažom i vikao: „Mini-fini, fini-mini!“ i ode čovek ko munja a to ne valja jer ljudi moraju da trče za njim i da ga jure po plaži da bi kupili krofnice. Ja sam išao polako i razvio sam 1 tehniku a to je da se non-stop okrećem po plaži i gledam i malo dalje ne bi li pogledom uhvatio ruku koja me zove. Jer mi ljudi uglavnom signaliziraju da hoće da kupe krofnice dizanjem ruke ili pozivanjem. Mada je bilo i za*****anata koji podignu ruku pa se posle okreću, prave se ludi. I ja sam te ruke posmatrao kao neke lampice na polju/plaži koje se pale i koje su znak za akciju i prodaju. Što više tih lampica svetli to je bolje. I sad nikad ne znaš gde će, kad će i koliko tih lampica da se upali. Tvoje je samo da ideš polako, da se vidiš, da se čuješ, da pratiš lampice, da zasmejavaš narod na plaži, da se za**bavaš i zanosiš ko muda u kosidbu i da prodaješ.
Osim Srba i Rusa, ima malo i drugih stranaca, tj. turista iz zapadne Evrope. Ponekad čašćavaju. Kao što rekoh, najbolje mi je išlo u Staroj Banji a tamo je radila i konkurentska firma Ilijada. To je restoran na šetalištu koji je prodavao i krofnice na šetalištu i po plaži. Oni su radili samo u Staroj Banji a ne u celom HN ko mi. I ja sam im bio velika konkurencija, nisu mogli da me smisle. Par puta su mi rekli-ti ovde najviše prodaješ, bili su ljubomorni na mene, i imao sam čak i par problema sa njima. Kolege su smislile foru „Ivan protiv Ilijade“, ubivao sam im promet na mesto, haha, nikad u taj restoran nisam ušao a ja mislim kad bi se to desilo, da bi mi oni sipali mišomor u jelo s jasnom namerom da me utepaju. Hahaha.
Rećiću vam 1 anegodotu. Radim ja i nestaju mi krofnice, pozovem dostavljača i naručim još. Nastavljam. Kod mora sam. Čujem neko viče IVANEEEEEEE, IVANEEEEEEEEEEE, okrećem se, i čudim se jer znam da mi tamo retko ko znao ime, na plaži me niko ne zove, pogledam ja prema vodi i vidim neko mi maše, bio je malo dublje i nisam odmah video ko je. Kad ja pogledam malo bolje i on se približi i imam šta da vidim: PRVI KOMŠIJA, JE*O TE! A niti sam ja znao da je on u CG niti obrnuto. I mi se tu pozdravimo, gde si, kako si, bio je tu z devojkom, a očekivao je i sestru. I pita on mene gde može da nađe stan za sestru pošto ona treba da stigne kasnije. I ja mu kažem da ne znam al ga uputim kod Novljanke pošto se na toj raskrsnici nalaze dileri, tj. ljudi koji izdaju sobe. Kaže-jel to blizu? Jeste, odvešću te!
I krenemo tamo i pokažem mu. I tek kad smo krenuli tamo, setim se da sam naručio krofnice i da me čekaju baš kod Novljanke, inače sam u tom razgovoru bio i zaboravio na njih. Haha. I dogovaramo se mi da odemo negde uveče na piće a on mi kaže da će da vodi devojku i sestru na ribu u Ilijadu. I zove i mene. A ja mu kažem da u Ilijadu ne ulazim ni za živu glavu. Odma bi mi sipali otrov u tanjir. Hahaha.
Opisaću vam dan kada sam najviše prodao. Obično sam prodavao po 70-80-90 porcija, dnevno. Neki dan i više. 8.8.2010. Od samog početka je bila dobra prodaja koja mi je toliko fenomenalno išla da uopšte nisam ni izlazio iz Stare banje i nisam ni išao na druge plaže. Ceo dan sam ostao tamo. Nestaju mi krofnice u 15 do 12. Naručujem još. A grubo rečeno sam imao neki prosek oko 1 tacnu na sat. Pita me Peđa jel će to da ti bude dovoljno, ja gledam na sat a znajući da ide pauza u 1 računam da oće i kažem mu da mislim da je to to. I on mi doveze i ja uzmem tacnu i odjednom kreće navala,. Nisam šetao po plaži nego su se ljudi okupili oko mene i kupovali mi krofnice na mestu. Ko na štandu, j*** te! Proste neverovatno. I ja prodam tacnu za 10-15 minuta a do 1 sat sam umesto one 1 planirane prodao 3! Fantastično! I odem na pauzu. Posle pauze se nastavlja navala. Špic sezone je i tako tera ceo dan. Ja zovem Peđu i stalno mu naručujem još. I zovem. I zovem. I zovem. I zovem. I još. I još. I još. I još.
I on me u jednom trenutku pita: „Jel si ti normalan?“ Ja kažem-jesam. Dobro, tu sam ga slagao al vi ćutite, nemojte nikome da kažete.
I na kraju dana-analiza. Sedimo u 1 prostoriji mi, prodavci, i oba poslodavca. A zaboravio sam da kažem da sam imao 2 poslodavca, 1 je bio Zdravko policajac ali je Milan vodio glavni posao i oni su bili ortaci. Zdravko je isto super čovek. Sedimo i brojimo pazar. Svako svoj. Mene je živo zanimalo koliko sam prodao jer sam ga taj dan ubivao na mesto i znam da sam postigao rekord. A da, sve se piše u blokče kod Peđe. I Srđan je izbrojao 138. I na kraju ja. Sabiraju crte. A crte u blokčetu obično stanu na 1 stranu strane a meni je taj dan popunio crtama prodaje skoro celu stranicu, nije imao gde da ih piše više. Hehe. Neizvesnost raste. I izbrojimo moj pazar 217,5 evra i ja ti taj dan prodam ČAK 145 PORCIJA KROFNICA i postignem ukupni rekord koji posle niko nije mogao da probije! Znači, bio sam mnogo srećan, taj dan sam zaradio 46,5 evra i to mi je bila najveća dnevna zarada do tada. Svi mi čestitaju a kolega Srđan koji je bio malo bolji prodavac od mene je naravno bio vidno snužden i ljubomoran na moj poslovni uspeh. A bio sam mrtav umoran, na kraju dana sam se jedva vukao. I kad to završimo-odma u krevet! Znači padam! Nema tuširanje! Nema ništa! Haha.
Nastaviće se.......
